Najdraže pesme 2/4 2018 :: [emisija]

Svašta je procvetalo ovog proleća i nije bilo lako izabrati četrdesetak najdražih!

Čekaju te: Amen Dunes, Angelique Kidjo, Brazilian Girls, Childish Gambino, Chuck Auerbach, Confidence Man, Cosmo Sheldrake, Damien Jurado, Fantastic Negrito, Father John Misty, Fatoumata Diawara, Gabriella Cohen, Golden Dawn Arkestra, Gorillaz, John Parish & PJ Harvey, Johnny Marr, Jonathan Wilson, Kali Uchis, King Tuff, Laura Veirs & Sufjan Stevens, LUMP (Laura Marling & Mike Lindsay), M. Ward, Matt Costa, Matt Maltese, Minilinija, Neko Case, Parliament, Parquet Courts, Rolling Blackouts Coastal Fever, Simian Mobile Disco, Simone Felice, Space Invadas, U pol' 9 kod Sabe, Underworld & Iggy Pop, Vasko Atanasoski & Fin Project ft. Tena Rak...

I da ti skrenem pažnju na još neke albume koji se ne pominju na listi:

Bonjay - Lush Life

Catrin Finch & Seckou Keita – Soar

dobro, hajde i Ben Howard - Noonday Dream

Gang Gang Dance – Kazuashita

Idris Ackamoor & The Pyramids - An Angel Fell

Joe Armon-Jones - Starting Today

Melody's Echo Chamber - Bon Voyage

Oneohtrix Point Never - Age Of

Ray LaMontagne - Part Of The Light

Ry Cooder - The Prodigal Son

Sons of Kemet - Your Queen Is A Reptile

Stephen Malkmus And The Jicks - Sparkle Hard

The Magnificent Tape Band - The Subtle Art of Distraction 

Sad imaš zabavu za celo leto ;)

Senke su sve drugačije (o knjizi "Idoli i poslednji dan")

"Ljubav nema početak. Misao o lepoti nema početak, zvuk nema početak, detinjstvo nema početak. Sve se skupi najednom, onda kada to niti očekujemo niti zaslužujemo, i desi se. Tako se desila i ova naša beogradska, zagrebačka, ljubljanska, pulska priča. Ona nema početak zato što bi onda morala da se završi, da ima jasan kraj nakon kog će početi da bledi, a ova priča nikada nije izbledela". 

(Ana Marija Grbić, početak knjige "Idoli i poslednji dan")

"Ako u ovoj knjizi tražite neku opštu istinu nećete je naći. 
U njoj ima nekih šest, sedam, osam istina i to je nekako jedino prirodno." 
(sa promocije knjige >>)

U društvu koje je već dugo lišeno organizovanog studioznog i pasioniranog pisanja o pop-kulturi pojava svake nove knjige posvećene muzici je važan događaj. U prethodnoj rečenici svesno koristim reč 'organizovano': premali prostor koji je u medijima ostavljen nekolicini autora tužno podseća na to koliki je nekada bio taj prostor i koliko nam kvalitetni autorski tekstovi nedostaju. 

Uprkos svima i svemu, s vremena na vreme sevne čudo.

Prošle godine je objavljena verovatno najbolja dokumentarna knjiga-o-muzici-i-epohi na ovim prostorima ("Ogledala Lune" >>) a nešto ranije "Rundek, između" >> pokojnog Ante Perkovića koja je pokazala kako se o muzici može pisati i sa muzičarima intimno pričati. Ove dve pominjem zato što su izuzetne, te su postavile nove standarde scene na koju je sada stupila "Idoli i poslednji dan".

Ana Marija Grbić se upustila u priređivanje ove knjige naoružana hrabrošću i ljubavlju prema pesmama Idola. Svesna da nije 'savremenik' benda (rođena je u godini objavljivanja "Poslednje mladosti u Jugoslaviji" Šapera i Krstića), da ne želi da proživljava tuđe uspomene kao ni da uranja u arhive, u uvodu otkriva da će se 'njen glas čuti što manje'. Takođe otkriva da je Krstić odustao od učešća u knjizi tokom autorizacije intervjua, te da smatra da priča o Idolima ne može biti zaokružena u jedinstvenu celinu. 
Iako je taj stav potpuno legitiman, zbog njega ova knjiga najviše 'trpi', odnosno nije dovoljna za razumevanje fenomena Idola. 

Sledi zanimljiva vožnja kroz karijeru Idola, pričana kroz poglavlja od strane Šapera, Zdenka, zatim dva člana Idola čiji su iskazi dragoceni zato što do sada nisu mnogo pričali – a to su bubnjari Kokan Popović i Boža Jovanović. Tu je i Branko Isaković koji je odmenio Kolara dok je ovaj bio u vojsci i koji otkriva neke zaboravljene kreativne ekscese benda, a sliku svojim pričama upotpunjuju i legendarni urednik 'Jugotona' Siniša Škarica, Goran Vejvoda, Nebojša Pajkić, genijalni pokojni Mile Pile Miletić (isečak iz intervjua koji je radio Nebojša Ristić), Petar Janjatović, Mihajlo Pantić, Dragan Papić i Boris Miljković. 
Kako Ana Marija Grbić nije uspela da intervjuiše Vladu Divljana pre smrti, njegov 'glas' se čuje kroz isečke iz nekoliko (premalo!) intervjua, prvenstveno iz 2003. i 2009. 

Zato što je Krstić na kraju odbio da njegovi odgovori budu deo knjige - on je sveden samo na ponavljanje ". . ." (doslovno, tri tačke). U nekim momentima je taj zahvat čak i zabavan, ali u nekim unosi konfuziju, zato što priređivač vodi priču dalje oslanjajući se na neke Krstićeve stavove ili iskaze koji su iz knjige očigledno izbačeni u poslednji čas. No, nakon Krstićeve izjave "Najbolje pesme Idola sam ja napisao" (2010 >>) te onakvog 'oproštaja' od Vlade Divljana (2015), te tri tačke ja, ipak, razumem kao zauzimanje stava. Nadam se da jesu.

U tom metežu glasova i informacija koje se često 'ne slažu' postoji nekoliko momenata u kojima je stav priređivača (ili barem dokument - arhiva, stari intervjui članova benda) ipak bio neophodan, ali ne samo zbog zauzimanja pozicije, već i zato što se odnos nekadašnjih Idola prema onome što su nekada radili očigledno promenio tokom godina. Oni malo stariji verovatno pamte intervjue koje su Vlada Divljan, Zdenko, Krstić i Šaper davali povodom desetogodišnjice razlaza benda (Vreme Zabave, 1994 >>), kao i Vladine intervjue po povratku iz Australije (1996), u kojima je bilo kojekakvih iskrica, odnosno gorčine - koja je vremenom promenila boju (što se najviše oseća kod Zdenka).

Ana Marijin 'glas' se u knjizi zaista jedva čuje i funkcioniše poput urednika vesti koji kratkim pasažima povezuje snimljene iskaze bez izražavanja stava, ali odsustvo komentara, kao i nekih važnih faktografskih elemenata koji će definisati kontekst u kojem su se neke stvari odvijale, pak, čini ovu knjigu zanimljivom prvenstveno onima koji imaju određena predznanja o Idolima, što je, ipak, šteta.

"Idoli i poslednji dan" je, kada sve ode u fadeout, knjiga vredna čitanja, bez obzira na manjkavosti.

Dolazeća premijera filma o Vladi koji priprema Mladen Matičević bi možda mogla da bude iskorišćena za neko dopunjeno izdanje ili ozbiljniju knjigu u kojoj bi se našla i arhiva intervjua, Krstićev ugao gledanja jer je on, na stranu jeftine provokacije koje sada izvodi, bio važan deo te priče.
Neka se senke i menjaju s godinama, važno je znati kakve su i kolike u određenom trenutku.

Idoli zaslužuju da priča o njima bude zaokružena.
To neće biti lak posao zato što što su Idoli bili jedinstven, multi-medijalni i neponovljivi pop-kulturni projekat/fenomen koji ne bi trebalo pamtiti samo po pesmama, iako su neke od njih najlepši komadi pop-muzike komponovani i otpevani na našem jeziku, ikada.

*

p.s. I lepo je konačno znati da je onaj zvuk tramvaja u "Rusiji" snimljen kod Očne klinike :)

*

Koristan link/bonus: Zdenko Kolar, Monoview, Vreme Zabave 1994 >>

Dragoceni bonus: Rok Intervju - Vlada Divljan i Tanja Petrović, 1988 >>

10 najdražih albuma [sve-na-jednom-mestu ;]

'Izazov' koji je ovih dana kružio mrežom me inspirisao da premotam trake i trenutke. 

I uživao sam u tome, iako me to ređanje najdražih albuma podsetilo na trenutak kada otvaraš bombonjeru: ne znaš šta prvo da uzmeš, ne znaš u kojoj poslastici ćeš najviše uživati, žao ti je kada dođeš do poslednje.

Ono što sam birao tokom deset dana juna ovde je sakupljeno na jedno mesto, izlistani po godinama otkrivanja, ne po važnosti.

1/10: KATE BUSH: Hounds of Love [1985]

Prvi na listi je proizvod čarobnjaštva i alhemije kojom se Kejt bavila tri godine. U miksetu sa 24 kanala je spakovala ne samo strašnu a zanosnu muziku, već i Hercoga, Rajha, Tenisona, Žaka Turnijea, strahove, snove i nade, Džona Vilijamsa, ćaleta i burazera, svi oni su direktno ili indirektno upetljani u stihove ili zvuk; Donald Saterlend i drugari Terija Gilijama su došli nešto kasnije da sve to ekranizuju i za MTV. Druga strana albuma, tzv. 'The Ninth wave' je i dalje najbolji zvučni zapis kosmosa za koji znam. Sloba Konjović je zavrteo prvi singl negde krajem leta 1985, Jugoton je album stavio u izlog nekoliko nedelja kasnije.

Trivia: "Hounds of Love" je po objavljivanju sklonio sa 1. mesta najprodavanijih UK albuma Madonin "Like A Virgin".
Čisto da se zna kome pripadaju presto, kruna i skiptar.

Ceo album dostupan za preslušavanje >>

2/10: THE CLASH: London Calling [1979]

Stramer i drugari shvataju da sistem može da se šutira i ukoliko ti cokule nisu natesno ušnirane. 

Album koji te uči da primaš udarce, sumnjaš u sve, i uzvraćaš šljage uz kez. U poslednjih nekoliko godina mi slušanje uvodih taktova "London Calling" stvara u grlu gorku ogromnu knedlu koju sve teže gutam. Onda sebi kažem: koji ti je kurac, nisu te još pobedili, samo su potplatili tipa zaduženog za ispisivanje rezultata na semaforu. I onda pređem na "Guns of Brixton".

Album dostupan za preslušavanje >>

3/10 HAUSTOR: Treći svijet [1984]

Mapa ostrva na koja se nikada nećemo iskrcati, kroki gradova skrivenih pustinjama, prašumama i uvalama; bedeker uglova, dvorišta i haustora od nas skrivenih drvenim kapijama i ulazima koji se oduvek zaključavaju. Uvod za otkrivanje Korta Maltezea, Bleza Sandrara i čitanje "Atlasa izgubljenih ostrva". Album čiji svaki 'šuš' i 'krc' čujem i dalje iako ga nisam slušao sa vinila barem dvadeset godina.

Trivia: Srđan Sacher, kičma "Trećeg svijeta" nedavno je na radio Yammatu emitovao dva 'dub' remiksa pesama sa ovog albuma. Ukoliko želite da me ucenjujete, nabavite sve što Saher krije na trakama.

4/10: TALKING HEADS: Remain in Light [1980]

Grupa odlično raspoloženih ljudi željnih eksperimenta upada u studio, izliva temelj-ploču muzičke eklektike gađajući se rifovima, Inoovom karticama sa zaobilaznim strategijama, i ritmovima Fele Kutija, neko krišom usporava master trake, neko drugi diže regler Dejvidu iza leđa, a ovaj se pravi da ne vidi.

"Remain in light" preslušavam već trideset i nešto godina, barem jednom mesečno. Kada na to dodam period manijakalnog preslušavanja, verovatno sam ga preslušao nešto više od 1000 puta. Bez obzira na taj broj, osećam da mi neke stvari i dalje izmiču i znam da će me na svako slušanje ponovo iznenaditi.

Ovih dana izlazi i verzija albuma koju je snimila Angelique Kidjo. I to zvuči zanimljivo!

5/10: DAVID BOWIE - Low [1977]

Naravno da bi izazov bio lakši da je dozvoljeno 20 albuma. 

Na takvoj listi bi Bouvi imao četiri, sve iz perioda 1976 – 1980.

Ovaj mi je, ipak, najdraži.

Slava, "kokain, biber i mleko" su protutnjali kroz njega, on je protutnjao kroz hipi fazu, glem-rok, rok-end-rol i soul, konačno je prebegao iz Los Anđelesa ("da ne bih umro") u Berlin, stavio šešir, pustio brkove i lunjao sa Igijem po klubovima.

Rezultat detoksikacije bio je Dejvid koji je govorio drugačijim jezikom, tekstovi su mu promenili formu, postali su kratki i repetativni, glas mu je prvi put bio umoran ali je konačni rezultat bio album koji te leči tenzijom, zaceljuje hladnim elektronskim spravama te čak uspeva da te ohrabri pesmama poput "Always crashing in the same car" koja apsolutno nije o ohrabrenju, nasuprot.

Kada bismo ovaj album uklonili sa mapa pop-muzike, muzika Evrope bi se pretvorila u ruševine.

Ceo album dostupan za preslušavanje >> 

6/10: PIXIES - Doolittle [1989]

Imaš šesnaest godina i misliš da već dosta 'znaš' o muzici. Onda shvatiš da zaokrugljeni pevač podvriskuje naziv filma Bunjuela i Dalija, zatim vrišti opis ključne scene a zvuk ti razvlači mozak u svim pravcima. Shvatiš da totalno uživaš u onome što upravo osećaš i da nemaš pojma o tome šta sve muzika može da ti uradi.

Ovaj je album školska demonstracija mogućih uticaja muzike na psihu i telo. Zato ga od tog prvog preslušavanja uvek imam sa sobom u nekom formatu, nosim ga poput leka za glavobolju, antidepresiva ili vitaminske bombe.
Ako svet pokuša da me tog dana saplete, ja mu uzvratim sa
"Everything is gonna burn/

We'll all take turns/

I'll get mine too."

Ceo album za preslušavanje >>

7/10: Ekatarina Velika - Dum Dum (ili o 1991.)

Proleće te godine proveli smo svirajući u atomskom skloništu na početku Beogradske ulice. Bubnjar Vlada je uspeo da ubedi stanare da nam ustupe taj prostor za vežbanje, mi ćemo se pridržavati kućnog reda i nećemo praviti gluposti.

Zahvaljujući nekom sticaju okolnosti i prijateljskim vezama Vlade i Srđe i Milana Mladenovića, negde u proleće su se u skloništu pojavili najpre i njihovi instrumenti a zatim i ceo bend! Umesto Bojana bas je preuzeo Miško Plavi, u toj postavi će uskoro svirati uživo prve pesme sa albuma "Dum dum".

Ne bih sada prepričavao moje smeteno 'Zdravo!' Milanu na vratima skloništa; ushićenje što delimo isti prostor i dan kada su oni došli ranije na probu te nam bili 'publika' na završetku našeg termina. Lakše mi je bilo da položim prijemni nego da pevam pred njima.

Za priču je važnije što su nakon njihovih proba na pojačalima ostajali tekstovi novih pesama. Tekstove smo, naravno, naučili napamet: nismo ih prepisivali, kao što nismo ni pipnuli njihova pojačala ili Markov set bubnjeva. No, problem je bio što smo, sada, dakle, znali šta će Milan pevati ali prisluškivanje njihovih proba kroz vrata skloništa nije nam pomoglo da otkrijemo kako to zvuči. Srđa i Vlada su uspeli nekako da uhvate jedan delić i onda su ga rasviravali u krug dok smo mi zamišljali šta je oko tog rifa. Nekoliko nedelja kasnije smo shvatili da je to bio rif za "Karavan".

Tekstovi za 'Idemo' i 'Zabranjujem' najviše su mirisali na barut i vreme koje dolazi.

*

- Počeo rat u Sloveniji!
- E u materinu!... Tiho na setuuuuuu, snimaćemoooo! Kamera... iiiiiiiakcija!

*

Vest o početku tog rata me zatekla na stepeništu kuće Milića od Mačve u kojoj su snimane scene za 'Tesnu kožu 3'. U to sam upao kao osamnaestogodišnjak zadužen za metlu odnosno da set bude čist; pomaže rasvetljivačima da postave reflektore na scenu i kada je potrebno vodi dvometarsku folk-pevačicu od šminkernice do seta. Ceo film je snimljen za 12 dana! Honorar je bio fenomenalan, toliko dobar da je potisnuo iz sećanja sve što sam gledao na setu tih dana i od zarađenih para se odlično provodio celog leta, iako više nismo svirali zajedno.

Početkom avgusta Ekatarina je održala prvi veliki koncert sa Miškom i Tanjom u postavi. Tada smo prvi put čuli - "Siguran", "Karavan", "Idemo" i, ako se ne varam - "Zabranjujem". U prašini Filmskog grada na Košutnjaku, pod mesečinom smo povezivali tekstove i muziku i shvatali koliko su te nove pesme... teške, ako je to prava reč.

'Dum dum' se pojavio krajem avgusta ili početkom septembra i vrteo se u vokmenu danima, bez pauze, iako nije zvučao savršeno. Imao je barem dve pesme viška, čudnu produkciju, te je kao i sve što je PGP RTB objavljivao imao onaj nepodnošljivo 'tanak' zvuk, zahvaljujući lošem granulatu koji su koristili za vinil i isto tako lošim trakama.

Ali, ko te pita za kvalitet vinila: domovina nam je već bila manja nego pre dva meseca i nastavljala je da se ubrzano kruni.
Četvrta godina srednje je počinjala, uskoro sam i ja bio na vratima vojnog odseka u kojem su mi pod nos tutnuli papir 'pristaje na produženje vojnog roka ukoliko se pokaže neophodnim'. Meni u ušima zvoni "... prijatan glas iz druge sobe se javlja i kaže da je počelo..."

Šta je bilo posle, nije važno za ovu priču.

*
Ne sumnjam da bi mi "Dum dum" bio podjednako važan i da nije bilo tih virenja u Milanove tekstove u atomskom skloništu u Beogradskoj ulici. Uprkos prethodnom albumu "Samo par godina za nas" i svemu što ga je pratilo, ja sam taj bend voleo i dalje.

'Dum dum' se pojavio u dramatičnom trenutku.
U poplavi govana koja je 1991. izbijala iz televizora, sa radija, iz novina, sa zidova, iz očiju razbuđenih oslobodilaca teritorija i njihovih tadašnjih vođa - gotovo svi putokazi koje smo razumeli i na koje smo učeni od malih nogu potopljeni su neverovatnom brzinom. Na vidiku nije bilo mnogo stvari ka kojima bi trebalo plivati a bilo je još manje onih za koje smo mogli da se uhvatimo da ne bismo potonuli.
U tom metežu podlosti - 'Dum dum' me podsećao da nisam jedini koji žvaće osećaj teskobe i očaja što je sve otišlo u pizdu materinu; ne jedini koji sumnja u vesti i ježi se dok mu tenkovi idu pored bloka u pravcu Hrvatske a komšije ih zasipaju cvećem.
Nisam bio jedini potpuno nemoćan.
Imao sam dokaz da nisam jedini koji se opire.

'Dum dum' je po atmosferi i tekstovima bio potpuno drugačiji od 'Samo par godina za nas'. Milan je otresao stihove od metafora, što je, verujem uradio iz želje da ne bude tumačen – nego shvaćen, jer imao je da nam saopšti nekoliko važnih stvari na temu borbe, slobode, opšte podlosti i bolesti. Odustali su od 'simfo-roka', njegova gitara je ponovo postala kičma benda a klavijature Magi čule su se manje nego ranije.

Na omotu je bila ta strašna slika i možda je to 'privezano srce' čak i strašnije od pištolja uperenog u slepoočnicu; spot u kojem obogaljeni igraju tretiran je na TV programima poput neprijatnosti koju je bolje izbeći.
Zbog svega toga - 'Dum dum' nije rikošetirao glasno koliko je trebalo.
Album je sleteo na prazan trg.
Neki su otišli u rat, drugi su se krili iza spuštenih roletni.

Tek nekoliko godina kasnije, u vreme prvog reizdanja, 'Dum dum' je naišao na razumevanje i odobravanje.
Bilo je, naravno, prekasno i za Milana i za nas.

*

Priča se otegla, ali ovaj album je zaslužio da se o njemu piše.
Pomagao mi je da nekako preživim barem jedan rat,
i mnoge poraze koji su usledili.

Od jednog komada vinila i muzike ne bi valjalo tražiti više od toga.

Ceo album za preslušavanje >>

8/10: R.E.M - Automatic for the People [1992]

"Hey, kids, where are you?
Nobody tells you what to do..."
Neko je mudro primetio da je 'Automatic For the People' pun nostalgije ali lišen (jeftine) sentimentalnosti. Iako smo ovaj album i ja svašta prošli zajedno, od noćne straže na -15 stepeni do slušanja u srcu Mediterana, svaki put ga slušam kao da mi je prvi put pao u naručje, pevajući mi o onome što je najvažnije - a to je sada i ovde, taj trenutak koji provodimo zajedno.

I zato ga uvek uvek uvek uvek uvek slušam od prvog do poslednjeg tona, svestan da na njemu nema 'omiljene pesme'. Sve su podjednako dragocene, drage i važne.

Ceo album za preslušavanje >>

9/10: Suba - Sao Paulo Confessions [1999]

Već dvadesetak godina pokušavam da napišem tekst dostojan ovog albuma.
Ponekad, i samo ponekad, uteši me što ni drugi koji barataju rečima nisu uspeli da daleko odmaknu. Onaj koji se koristi ilustracijama je i dalje najbliži jezgru.

"Sao Paulo Confessions" je sve.

Šezdeset minuta eklektike i ljubavi pretočenih u muziku, ritam, do tada nerođene zvuke, frekvencije i nikada ponovljene akrobacije. Šezdeset minuta ljubavi prema Sao Paulu, drugoj domovini, novom jeziku, prijateljima sa kojima nema zajedničke istorije već postoji samo ono što upravo sada sviramo i nešto planova za budućnost, dobacujemo se jarkim bojama i kontrastima.
Ljubav prema tropima i Tužnim tropima.

I sve to nabrojano je tek deo onoga što je upalo u vir koji je Mitar Subotić Suba stvarao na svojim 'spravama', iz kojih ispaljuje note, sinkope, zezalice, zvrkove, cikade i harmonije u posebne orbite da skladno kruže, i nežno se očešu jedna u drugu, s vremena na vreme, ne u pravilnim razmacima.

Još jednom nisam uspeo da napišem tekst dostojan ovog čuda, ali sam vas možda nagovorio da ponovo preslušate album koji kao gumica briše sve vrste granica.

Ceo album za preslušavanje >>

10/10: Hurray for the Riff Raff - The Navigator [2017]

"...Ah, do your best
But fuck the rest,
be something."
Poslednji od deset albuma iz serijala najdražih je, po stažu - beba. 

Nastao je nedavno, odmah me snažno zagrlio i tražio da mu se na zagrljaj uzvrati. To mi se dogodilo sa ovim albumom na prvo slušanje pesme "Rican Beach".

U vreme kada se "The Navigator" pojavio počeo sam da sumnjam da mi je glava već toliko puna muzike da u nju više ništa ne može da stane: gotovo je, eto i meni se desilo, neki pokleknu već oko tridesete, ja sam izdržao duže; neki pričaju da tako isto dođe dan kada ode osećaj zaljubljenosti, zauvek. 

Kao što ne verujem njima, tako je "The Navigator" bio razlog da više ne verujem ni u tu prvu glupu tezu, da su prostori u glavi i srcu ograničeni. Ukoliko mi se neki zid čak i isprečio u glavi, ovaj album ga je razvalio.

Alynda Lee Segarra, dete Bronksa i ćerka Portorika, glas i srce ovog benda je u četrdeset minuta napakovala strašne komade muzike, pune prkosa, ljubavi i podrške - za potlačene, raseljene, razapete, uplašene, razočarane, one koje država ignoriše, za 'male ljude'. 

Neke od tih pesama te golicaju i tako teraju čak i da zaigraš protiv volje; neke te udaraju najpre besno a zatim sve slabije, sve dok se ne smire na tvom ramenu, a ti ne smeš da se pomeriš da ih ne probudiš, iako ste se tek upoznali. Ko ne veruje neka presluša barem "Palante", pretposlednju pesmu na albumu, najlepši spoj teksta i muzike koji sam otkrio u proteklih nekoliko godina.

"Palante" >> dolazi iz slenga Portorikanaca i znači "Samo napred."

Kraj liste.