Jen', dva, tri pune godine kako postoji Radio-stranica Prešlicavanje >> Ne mogu da vas sve pozovem na žurku i tortu, ali mogu da ti puštam muziku. Hvala za dosadašnjih 125.000 klikova na "►"!
Basement Jaxx, Deee-Lite, Lyn Collins feat. James Brown, Sly & The Family Stone, Primal Scream, Me-High-Low feat. Šarlo Akrobata, Jay Z & Beyonce, Santogold, The B-52's, Talking Heads, Kid Creole & The Coconuts, Angelique Kidjo, Jorge Ben Jor, Carlinhos Brown, Los Fabulosos Cadillacs, Mano Negra, The Clash, Neville Staple... eh da, ima i Bajaga!
Ne možemo znati konačni broj demona koje je Robert Smit nosio na ramenima tih dana, ali imamo dokaze za prisustvo barem trojice.
Jedan, verovatno najdeblji, bio je "Strah od tridesete", koja se Robertu približavala. Smit je verovao da se velike pesme i veliki albumi stvaraju pre tridesete godine života.
Drugi je bio natopljen alkoholom, i večito pijan i nosio je ime i lik Robertovog drugara iz detinjstva i koosnivača The Cure - Lola Tolharsta. Lol se nije treznio mesecima i postao je potpuno nefunkcionalan. Bez obzira na negodovanje ostatka benda, Robert nije želeo da se rastane od starog prijatelja.
Trećeg demona ćemo nazvati Užas zato što se Robert suočavao sa njim svakog dana. The Cure su nakon prvih 'mračnih' albuma te nekoliko popičnih pesama prepoznati kao pop-bend čiji se singlovi i albumi dobro prodaju, dok je on želeo da dokaže da je u stanju da stvara muziku koja ima težinu, poput one sa albuma "Pornography".
Gonjen tim debelim, pijanim i teškim demonima, najviše preplašen približavanjem tridesetog rođendana, Smit se osamio i počeo da piše i snima demo verzije novih pesama, na kojima je svirao sve instrumente. Prezadovoljan urađenim odlučio je da sve objavi kao solo-album ukoliko se članovima benda pesme ne dopadnu. Album "Disintegration"bio je sve suprotno od tog imena: bend nikada nije zvučao bolje i sigurnije, pesme su bile fino izbrušeni komadi melanholije, preispitivanja, gorčine i ljubavi, međusobno prožete tako da je ovaj album od prvog dana vredelo slušati isključivo celog, od uvodnih zvončića "The Plainsong" do završnog akorda klavijature na "Untitled" sedamdeset i dva minuta kasnije.
Iako su tekstovima i atmosferom odudarale od ostalih pesama - "Love Song" i "Pictures of You" su Robertu bile neverovatno važne. Obe je napisao svojoj tadašnjoj devojci a budućoj ženi: jednu kao 'poklon za venčanje', drugu inspirisan njenom fotografijom (Robert i Meri su i danas u braku. Upoznali su se kada su bili četrnaestogodišnjaci). Iako je "Love Song" gotovo klasična "pop pesma" od kakvih je Smit u to vreme bežao a "Pictures of You" jedan od najdužih 'klasika' svih vremena (postoji i verzija od četiri minuta, ali pesma izvorno traje gotovo osam) - bez ta dva komada ovaj album bi ostao nedovršen i daleko od veličanstvenog. Iako su prve recenzije po britanskoj štampi bile suzdržane a ponekad i zlurade, Disintegration je vremenom dobio mesto koje mu rođenjem pripada. Sada je na listama najboljih albuma osamdesetih(po Pitchforku, na primer),te na listama najboljih albuma svih vremena (po magazinu Rolling Stone), do sada je prodat u tri miliona primeraka i nalazi se u čuvenoj "1001 albums you must hear before you die". Sve to nije mali uspeh za album koji, pored ostalih čuda sadrži i teškaše poput "Same deep water as you", "Prayers for Rain" i "Homesick" čije slušanje u nizu čini da se zaista dezintegrišeš. To najčešće nije ono što ti komercijalno uspešni albumi rade.
The Cure su postali popularniji nego ikad, Tolharst je napustio bend tokom snimanja a bend je počeo su da svira po stadionima ali od tada se, sasvim polako, raspada već decenijama. (Na neki način Smit je bio u pravu za to o dometima do tridesete godine života.) *
U to vreme u Beogradu je postojao i grafit CURE VOLE CURE. Zahvaljujući ugovoru koji je tadašnji PGP RTB imao sa izdavačkom kućom Polydor - Disintegration je relativno brzo stigao i do nas kao kaseta i vinil i tako mi pomogao da leto 1989. prođe u stanju smrtonosne zaljubljenosti u osobu koju sam ja upoznao kada sam imao 15 godina i od koje sam se dugo oporavljao, ali pred kojom nisam imao strah da puštam "... How ever far away, I will always love you" a da ne izgledam kao kompletni idiot. Zahvaljujući tom istom ugovoru Disintegration je bio i jedan od prvih 'kompakt-diskova' koje je mučeni PGP objavio nešto kasnije a u vreme kada se čitav taj biznis sa diskovima tek uhodavao zahvaljujući proizvodnji koja je bila van Jugoslavije i koja je bila toliko ažurna i organizovana da su na diskovima pod imenom The Cure stizali kojekakvi rariteti poput bootleg izdanja koncerata Pink Floyd! :) Taj CD i ja smo proživeli svašta zajedno, uključujući selidbe, česte "preprodaje" dobrog dela fonoteke radi kupovine nečeg novog, kao i stotine smena na radiju.
Bio je u torbi sa diskovima i kada sam znao da neće ići u etar.
Sada stoji na polici, pomalo nagreban ali ponosan među pedesetak izabranih koje ću uvek čuvati.
Trideset godina kasnije ovaj album i dalje zvuči veličanstveno. Iako mnogo stariji od godina koje je Smit imao kada je pisao sve te pesme - i sada na slušanje "Pictures of You", "Homesick", "Love Song" i "Last Dance" ja nemam ponovo šesnaest ali se ne bojim se da pevušim stih "... I will always love you...", budem zaljubljen, raspadam se i ponovo sastavljam, mrmljajući "I'm so glad you came, I'm so glad you remembered, To see how we're ending our last dance together".
Pesme koje ti znače i imaju smisao i težinu nakon toliko godina preslušavanja su neverovatno važne. Zato što su malobrojne. Disintegration je objavljen na današnji dan. Lepo stari, i nema razloga da se plaši rođendana, za razliku od nas koji melanholiju i strah već godinama ne moramo uzimati iz pesama, već ih dobijamo iz raspadnute svakodnevice.
"Vrijeme morfina" u društvu koje mu prija: Šodan, Karver, Tomaš, Dajer i Keruak.
Ne umem da prepričam boju glasa Lenarda Koena. Mogao bih pronaći nekoliko adekvatnih prideva za zvuk Četa Bejkera ali oni zapravo ne bi bili adekvatni zato što je to zvuk, stanje, eter, Bejker i vibracija vazduha te postoje stvari koje ja ne umem da pretočim u reči. Nikada ne bih umeo da pišem o promeni grada u kojem živim i okretanju života naglavačke, odlasku na drugi kontinent, druga mora i pod druge zvezde a da izbegnem patetiku. Srećom, evo pesnika koji to ume, a ume da udari i glavom o patos kada je potrebno. Ne umem da razapnem dušu na štrik za veš i ostavim je da se suši na suncu i uvija pod pogledima stranaca. Ne bih imao hrabrosti da pišem Nini Simon, plašio bih se da bi mi njen odgovor mogao stići kroz neki snimak iz šezdesetih. Sigurno se nikada ne bih setio da mačku nazovem Stramer - "po čovjeku koji je znao sve o nožu u leđa
sa strane koja nije oštrica". Opet srećom, do mene je došla knjiga jednog koji ume sve to i koji je uradio i više od toga. Zato što ja ne umem da pišem o poeziji - pokušao sam da ti zagolicam pažnju da bi se glasnije čula dobra vest! Zbirka pesama Mehmeda Begića "Vrijeme morfina" konačno je objavljena u Srbiji. Kako su njegove prethodne knjige do nas stizale poštom ili incidentom, ovo mu je prvenac na našem terenu.
Bilo bi dobro da budem precizniji na temu ovog pisanja o poeziji.
To što ne znam verovatno dolazi od stava da o poeziji nema šta da se piše, kao što nema šta da se piše o pominjanom Koenovom glasu. To ti ili pomera unutrašnje organe ili ne i tu je kraj svakog razgovora. Znam da se Mehmed slaže, jer u jednom intervjuu kaže: "Ono što osjećaš dok čitaš poeziju, jedina je istina."
O Meši sam već pisao pre nekoliko meseci, zato što su njegovi stihovi bili potka jednog opasnog muzičkog albuma >> te zato što su priče koje objavljuje pod nazivom "Pisma iz Paname" >> meni jedno od omiljenih mesta na mreži. "Vrijeme morfina" (Kontrast, 2018) je neka vrsta best-of izdanja, odnosno izbora iz njegovih knjiga objavljivanih prethodnih godina van Srbije. Zato što je izbor hronološki ređan, ova zbirka čini da pesnik raste pred tvojim očima, iz pesme u pesmu. Od tipa koji za sobom ostavlja nedoumice i strahove koji se tiču pesničkog zanata izrasta u pesnika koji se sve hrabrije suočava sa nedoumicama, strahovima, nadama i lepotom onoga što nosi na ramenima i vidi oko sebe. Mehmed koji će ti stegnuti ruku na početku knjige i Meša koji će te zagrljajem ispratiti na kraju zbirke nisu ista osoba. Ali nisi ni ti. On je sazreo a ti si proživela/o sitne sate pod nebom drugačijeg rasporeda zvezda, putovanja od kuće ka širokom svetu, lekcije sazrevanja, odrastanja i spoznaja o kojima Meša hrabro piše, znajući da nema boljeg puta do odgovora nego stalni rad: pitanje-pisanje pitanje-pisanje pitanje-pisanje. Poezija koja nastaje takvim procesom destilacije je predivna i strašna.
Da te ne ubeđujem više ja već poezija, evo su tri trenutka iz "Vrijemena morfina". Knjiga je stigla u knjižare, stiže novi kontigent i u Beopolis >>, prva količina je rasprodata :)
*
NINA SIMONE
Nina Simone volim te znam da je prekasno i ne postoji način da me čuješ ali to nije važno govorim ovo zbog sebe govorim zbog boga u kojeg apsolutno sumnjam govorim ovo zbog godina koje su mi oduzete i ne postoji način da se to ikada ispravi govorim zbog onih koji nisu odustali od štrajka i vjeruju da nešto mogu promijeniti iako znaju da je svijet jedna velika laž i nema zastave ispod koje mogu stati nema tog glasa niti alkohola koji će stvari popraviti Nina volim te više od svih koji su te voljeli volim te više od svih njih zajedno i nemam pojma šta da radim sa ovim što osjećam sada
TEG
Ljubav je teg od četristo dvadeset kila.
Visi na svakom drvetu, u svakoj je čaši vode,
svakom buđenju dok otvaraš kapke,
podižeš pogled, pripremaš kafu.
FIESTA
Kris Kristoferson mi je prišao u snu. Bio je zastrašujuće visok sa toplim očima koje traže povjerenje. Rekao je: "Prijatelju, tvoj pauk se kupa u meskalinu. " Bez razmišljanja sam odgovorio: "Samo tako zabava nikada ne prestaje". Nisam se stigao osmjehnuti pa sam zapalakao. U danima poput ovog noćne more ne dolaze u obzir.
*
p.s. Bravo druže, i požuri! Jedva čekamo priče i "Pisma iz Paname" u formi knjige! ;)
