"Prozor u daleki svet" (o televiziji, pisano za novi broj časopisa "Talas")

Ukoliko imate dovoljno brzu letilicu opremljenu moćnim teleskopom i ukoliko putujete brže od svetlosti, mogli biste da vidite sve što se ikada dogodilo na zemlji, uključujući i ovaj program - izgovarao je jedan od voditelja 'Nedeljnog zabavnika' tog prepodneva. Ovog nedeljnog jutra, trideset i pet godina kasnije, pitam se kao i tada - u kom pravcu bih prvo okrenuo taj moćni teleskop, šta bih prvo gledao, toliko mi ta pričica iz dečijeg programa raspaljuje maštu i dalje.

Iz tog vremena i sati provedenih ispred TV ekrana pamtim dijaloge i način kadriranja mnogih crtanih filmova, dečijih serija, filmova koji su emitovani u terminima 'letnjeg' i 'zimskog bioskopa'; kadrove iz 'intermeca' između emisija, kadrove špica i najava programa; skečeve 'Sedmorice mladih' i njihove obrade pesama Harija Belafontea; Manceov gol Zvezdi za 3:1 koji sam gledao u vikendici kroz muljavi sneg tv-ekrana čija je antena imala i 'pojačivač' ali to nije bilo dovoljno pa smo na antenu dodali i metalnu rešetku iz kuhinje ne bi li kvalitet slike bio nešto bolji; sećam se emisija Karla Segana iz serijala 'Kosmos' zbog koje sam poželeo da budem barem astrofizičar ako ne i astronaut; Davora Gobca kao specijalnog gosta emisije 'U dobrom društvu' koja se emitovala nedeljom prepodne iz Zagreba i šašave pesmice 'Ja imam pet iz fizike i pet iz matematike...'; pamtim prvi nastup Plavog orkestra u zagrebačkoj 'Stereoviziji' u proleće 1985. i užas koji sam osetio slušajući njihov prvi hit; pamtim prvo gledanje 'Union of the Snake' Duran Duran koji su tada imali najskuplje spotove na svetu a koji su emitovani jednom mesečno u okviru emisije 'Kva-kva top' Televizije Skoplje i zbog kojih sam poželeo da imam bend; pamtim višednevnu raspravu nakon poslednje epizode 'Blejkove sedmorke' o tome da li se u jednom kadru vidi da iz broda izleću spasilačke kapsule ili ne; strah koji mi nije dao da spavam tri noći zaredom nakon emitovanja filma 'Omega Man' i koji je mnogo 'strašniji' od rimejka pod imenom 'I Am The Legend'; Ramba Amadeusa koji prekida nastup Bebi Dol usred živog prenosa 1992. na TV Beograd ljut zbog toga što njegov nastup neće biti prenošen "... a ja moram da kažem da mi sviramo dok padaju bombe na Dubrovnik i Tuzlu. Nećemo da zabavljamo biračko telo. Jebem vam mater!" Tu je i Rebeka De Ruvo u okviru 'Most Wanted' na MTV-u koji je novoosnovani 3K početkom devedesetih emitovao do podneva svakog dana, o radosti kada pusti novi R.E.M ili Happy Mondays onako plava i nasmejana. Sećam se i Dina Dvornika, još uvek ne previše poznatog kako anketira prolaznike po Knez Mihajlovog pitanjem: 'A jeste li čuli za onu budalu Dina, je' to ludo i glupo što on radi, zar ne?' a prolaznici klimaju glavom, nije Dina još uvek bilo toliko na ekranu televizije da bi ga prepoznali. 

Svaka od tih stvari nas je formirala. Naš smisao za humor oblikovan je desetinama crtanih filmova – nadrealističnim fazonima iz crtaća koje je potpisivao Čak Džouns, oblikovan tonom kojim se La Linea bunio protiv sveta oko sebe i atmosferom Gustava. Naše poimanje sveta se menjalo gledanjem Live Aid-a, prvog događaja koji je povezao planetu i najavljivao kako će izgledati budućnost, tad smo shvatili koliko još ima klinaca i ljudi koji vrište uz iste pesme kao i mi. Naš odnos prema 'društvenom uređenju' menjao se uz gorke ali komične filmove koji su stizali 'iz istočnog bloka'. Naše mišljenje o 'merama vlade' oblikovao se kroz psovke ukućana dok smo slušali izgovore o nestašicama struje, žileta, kafe ili banana. Naš odnos prema hrabrosti definisao je taj Rambov upad na scenu usred festivala. Odnos prema slavi oblikovale su emisije Dragana Babića, od kojeg smo učili 'kako se govori' i razgovara sa tipovima poput Bergmana i Hjustona i shvatali koliko još imamo da učimo da bismo bili tako opušteni pred kamerama poput njega, jer on je znao sve. A smuvao je i Liv Ulman.

Da li je sve što pamtim sa ta dva, odnosno kasnije tri kanala bilo kvalitetnije i pametnije od onoga što se danas emituje na desetinama dostupnih TV kanala? Diskusija o tome lako bi se pretvorila u puko teoretisanje, a svi odgovori na ta pitanja zapravo su jednostavni. Promena je bila iznenadna. Odjednom, dobili smo slobodu da gledamo sadržaje 'na odloženo', odnosno snimamo program na VHS trake. Odjednom su se na TV ekranu pojavili tipovi koji nikada nisu razumeli Pajtonovce niti znaju ko je Liv Ulman ali su dobili slobodu da lupetaju i prave ozbiljnu štetu, računajući na to koliko je televizija uticajan medij i koliko joj ljudi veruju. Odjednom je tehnologija omogućila svakome da emituje TV program. Bilo je tu i zabavnih momenata: jedno vreme je u novobeogradskim blokovima postojala piratska stanica koja je emitovala filmove sa kaseta iz video kluba. Onda neko iz kraja izađe na prozor pet minuta nakon početka 'Terminatora 2' i drekne: 'Majstore, možeš da pustiš od početka, bio sam u klonji!' A emiter premota film na početak i pusti kairon preko slike: "Film premotavamo na početak zato što je komšija bio u klonji.' Sve se promenilo neverovatno brzo.



Naš odnos prema televizijskom programu promenio se pojavom VHS rikordera početkom osamdesetih godina. Odjednom se dogodilo nešto važno: više nisi otkazivao basket u školskom dvorištu nedeljom popodne zato što si čuo da će u 'Nedeljnom popodnevu' pustiti jedan Bouvijev spot. Filmovi koji su emitovani u okviru 'Kino Oka' mogli su biti pogledani i kasnije, zato što ih je neko snimio, a izbor filmova koje možeš da gledaš odjednom se mnogostruko uvećao otvaranjem prvih video-klubova u kojima je zaista bilo svega, samo je valjalo imati drugara koji ima VHS i kojem roditelji nisu često kod kuće. Izbor filmova na još uvek dva postojeća TV kanala je nekako postao 'manje važan': odjednom si mogao da iz video kluba uzmeš mrljave kopije čitavog 'Letećeg cirkusa Montija Pajtona' koji je do tada tek jednom emitovan na našim televizijama i to u okviru programa TV Sarajevo; stizale su u video klubove trake sa presnimljenim presnimcima 'The Hunger', 'Sid and Nancy', 'Paris, Texas', počeli smo da otkrivamo da je svet mnogo veći nego što su dva kanala obećavala, i mogli smo u tome da uživamo bez obzira na 'najavu programa'.

Druga stvar koja je još više promenila naš odnos prema televiziji bila je ujedno i dramatičnija. Negde pred kraj osamdesetih generaciju dosadnih, identično obučenih i istim frazama naoružanih političara odmenila je nova generacija, čije reči i dela više nisu bili samo 'zaključci sa sednice' (a ti zaključci, vremenom smo naučili, nisu menjali ništa u našim životima), već su se u rečnik umešale neke teške reči koje pompezno zvuče. Neverovatnom brzinom i preko svakog očekivanja stigli smo do 'Dodatka Dnevnika' koji je trajao duže od Dnevnika; do nastupa 'Pokreta za skretanje toka reke Save i njeno vraćanje Hrvatima i Slovencima'; izveštaja 'sa terena' i priče o srpskom oklopnom vozu koji se kretao i van šina, a reči 'narod', 'ognjište' i 'istorija' postale su deo kolopleta koji se nije mogao slušati. Negde u to vreme smo se televizijski program i ja razišli, a ja sam u vokmenu sve češće slušao onaj stih Gang of Four koji je Dragoslav Andrić tako genijalno preveo: "Kako da pijem čaj s tolikom krvlju što teče iz televizora..." (pesma '5.45', sa albuma 'Entertainment'). I kako je vreme odmicalo, tako su realnost sa TV ekrana i ono što sam video oko sebe bili sve više različiti, do tačke neprepoznavanja. Zbog onoga u šta sam verovao i šta sam radio na protestima ubrzo sam postao deo 'sila mraka i bezumlja', 'plaćenika zapada', 'razularene gomile koja ugrožava temelje našeg suvereniteta i integriteta'. Slušajući tu rečenicu uvek sam dodavao svađajući se sa ekranom – '... i teta, gospođo, i teta!'

Količina đubreta koja je tekla sa ekrana bila je takva da ni onom super-brzom letilicom i super-moćnim teleskopom sa početka ove priče ne bi bilo moguće videti ono retko što je bilo dobro i tokom devedesetih, slika bi bila šuštava, mutna i lošeg tona.

Trideset i pet godina kasnije, iako posedujemo televizor čiji je ekran, računao sam, po dijagonali sedam puta veći od onog prvog crno belog televizora koji smo nekada posedovali, dok je broj kanala tačno šezdeset puta veći - u našem malom stanu ponovo se najčešće gledaju dva kanala. Na jednom se smenjuju takozvane 'naučno-popularne emisije', među kojima i nova verzija 'Kosmosa' sa Nil Degras Tajsonom, na drugom oko deset uveče gledam South Park, čije epizode takođe znam napamet, ali mi i dalje pomažu da razumem svet, kao nekada La Linea, Gustav ili A je to, i to mi je dovoljno. Sve ostalo mi je dostupno preko mreže.

Ali se ne zavaravam da je televizija manje važna nego pre trideset i pet godina. Ko ne veruje statistikama i brojevima koji govore o gledanosti - a i oni potvrđuju koliko je televizija i dalje važna - neka otvori, na primer, Twitter tokom intervjua političara ili prenosa utakmica.

Televizija je, bez obzira na sve i dalje 'najvažnije sredstvo informisanja' na ovim prostorima a onome što bude izgovoreno ili pokazano pred kamerama i dalje se, tužno je, veruje bez pogovora. Neki drugi mali ljudi su u televizoru preuzeli vlast i bespoštedno koriste našu slabost prema pokretnim slikama i 'prozoru u svet', a meni najbolji deo programa državnih kanala odavno su postali snimci starih emisija poput onih koje su donedavno emitovane u ukinutom "Trezoru". Gledam u te snimke starih emisija – i voleo bih da znam gde je je iz kutije pobegla Rebeka De Ruvo i da li je neko sačuvao snimke svih emisija Dragana Babića, da proverim koliko toga i dalje ne znam.

*

Pisano za novi broj časopisa "Talas".
Više o časopisu i tome kako do njega doći i kako mu pomoći da stigne što dalje
dostupno je ovde >

Noćurak te vodi na Pangeu :: Fantastic Voyage, #5

Fotografija sa http://www.bellerbyandco.com (Globemakers)

Prošlo je godinu dana od poslednjeg putovanja na kojem smo istraživali čudne zvuke i muzike, kontinente i sinkope, glasove ptica i načine pevanja - a večeras imam pred sobom potpuno novu mapu sveta, na kojoj su kontinenti spojeni na nov način: nova Pangea koju želim da ti pokažem što pre.

Uskoro će se pojaviti album sa do sada potpuno nepoznatim snimcima Mitra Subotića Sube koje je stvarao u Brazilu 1995. godine a čije delove večeras premijerno slušamo zahvaljujući Vladimiru Ivkoviću i izdavačkoj kući Offen Music uz čiju dozvolu večeras delim sa tobom ovo blago.

Pored Sube na ovom Fantastičnom putovanju Pangeom biće još muzike koja je preletala žanrovske i prostorne granice: 

Vlada Divljan i Kiril Džajkovski, 

Hector Zazou, 

Jah Wobble, 

African Head Charge, 

Brian Eno & David Byrne, 

Dayme Arocena, 

Susso, 

Muslimgaze, 

Mop Mop, 

Nicola Cruz, 

Bill Laswell, 

Four Tet i drugi.

Večeras ću kao kapetan leta malo pričati, moj posao je da te vozim do kraja puta.
Ukoliko put ima kraj.

"Put u budućnost" ili o drugačijem vodiču kroz istoriju umetnosti (RTS)

Iznenađujuće! U društvu koje se gotovo jednoglavo slaže da je najzdraviji položaj glave onaj koji nam omogućava da gledamo iza sebe a ne napred i koje voli da putuje kroz život okrenuvši leđa kočijašu - jedan serijal posvećen važnom segmentu istorije tog društva prolazi gotovo neopaženo. Pišem o serijalu "Put u budućnost (u potrazi za razlogom slike)" čija se prva sezona emitovala od oktobra na Radio Televiziji Srbije a koja se bavi istorijom umetnosti Jugoslavije odnosno Srbije od 1945.  do sedamdesetih godina XX veka.

Mogao bih da se zavitlavam tvrdnjom da je problem u naslovu i da bi verovatno bila gledanija i poznatija da je nazvana "Naša slavna umetnost druge polovine XX veka" ili tako nekako no siguran sam da to ne bi bilo rešenje problema niti bi takav naslov odgovarao sadržaju. Epizode serijala su od oktobra postavljane na YouTube kanal RTS. Najgledanija epizoda (prva) do sada je stigla do pet hiljada gledalaca. Uveren da broj pregleda na servisu koji ovde prevashodno služi za gledanje klipova sa mačkama, starleta i generalno onih koji tvrde da je kultura dosadna nije relevatno merilo popularnosti i uticaja -  u proteklih dvadesetak dana propitivao sam prijatelje za koje znam da su zainteresovani za ovakve sadržaje da li znaju za postojanje serijala. Od dvadesetak - petoro je potvrdilo da je čulo a troje da su na televiziji pogledali barem jednu epizodu. 
Kakve je termine emitovanja ovaj serijal dobijao u TV šemi, rezultat zapravo nije toliko loš, ali bi mogao biti bolji.
Zato što su sve epizode prve sezone (13 x tridesetak minuta) sada dostupne i na mreži - skrećem pažnju na nju, vredna je vašeg vremena i pažnje.



Dakle, ram za sliku serijala "Put u budućnost" čine priče koje su uglavnom posvećene likovnoj i primenjenoj umetnosti u Jugoslaviji, odnosno Srbiji. No, kako je te priče nemoguće pričati ili razumeti bez davanja konteksta vremena i prostora u kojem su se odvijale - prilozi za priču o političkoj i društvenoj stvarnosti, odnosno muzici, filmu, pozorištu, medijima i ekonomiji čini da ovaj serijal sa lakoćom prerasta u kvalitetan podsetnik na ono čime bismo mogli da se ponosimo. 

Autora serijala (i ključnog naratora/vodiča) Borisa Miljkovića (u seriji potpisan kao "Poznavalac prilika") prate Istoričar umetnosti (Oliver Tomić), Gospođica Trivija (Milica Sužnjević) i Mister No koji zajedno, tečno, jasno, bez gubljenja vremena i zbunjivanja vode publiku putem ka budućnosti baveći se zaboravljenim a važnim fazama iz istorije umetnosti Jugoslavije, odnosno temama koje su neki drugi 'sentimentalni serijali' poput "Robne kuće" izostavljali ili pominjali u drugačijem kontekstu (što je razumljivo - njihovi ciljevi i želje bili su drugačije vrste.)



Ovaj serijal se razlikuje od dometa na koje smo naviknuti od produkcije RTS po načinu izvedbe odnosno vođenju priče i produkciji, odnosno načinu snimanja kojim dominiraju "priručna sredstva" za snimanja 'iz ruke' poput digitalnih foto-aparata i iPhonea, koji uz atraktivnu a nenametljivu art-direkciju, blagu post-produkciju i montažu odmiču serijal od uobičajenih statičnih kadrova i daju joj, uz odličan dizajn zvuka modernu dinamiku. Na takav način producirana, a snimana u Parizu, Londonu, Veneciji, Seulu i mnogim lokacijama po Beogradu, izgrađena oko maštovite ideje priče kao mape podzemne železnice koja nas vozi kroz prostor i vreme, svaka od trinaest epizoda nema praznog hoda niti nepotrebnih informacija. 
Pored 3+1 glavnih junaka u serijalu učestvuju i Slobodan Šijan, Dušan Otašević, Petar Omčikus, Vladimir Veličković, Radina Vučetić, Ana Martinoli, Žikica Simić, Miloš Krečković, Aleksandar S. Janković, Ivana Simeonović Ćelić i drugi. Dodatni sloj premaza slici daje arhivski materijal koji je tu da kontekst bude još jasniji a neki zaboravljeni junaci izgradnje budućnosti ponovo osvetljeni, poput Olge Jančić, Olge Jevrić, Branka Vučićevića (dvanaesta epizoda), 'Zadarske grupe', 'Šestorice', svih članova 'Medijale' i drugih.

Tu je i Ilija Dimić, letač! :)

U gotovo svim epizodama serijala važna je reč "pobuna" i to nije nevažno.

Bez obzira na sve korisno i poučno - "Put u budućnost" ne bi trebalo posmatrati kao udžbenik već svojevrstan zbir putokaza od kojih bi putovanje tek trebalo da počne a koji formom i izvedbom dokazuje da predstavljanje umetnosti moguće spakovati u drugačiji TV format.



Nakon gledanja serijala nećete biti istoričar umetnosti ili potpuni znalac scene, kao što ni naša generacija to nije postala zahvaljujući reprizama emisija Lazara Trifunovića u okviru školskog i sličnih programa početkom osamdesetih godina. Ali zahvaljujući "Putu u budućnost" stvara se podloga za taj put, odnosno postaje jasnije odakle je taj put krenuo, gde su bile slepe ulice i koje raskrsnice je važno proći da bi se moglo ići napred. Zato je važno proći ovim putem. Pola sata po pola sata. Prošlost će biti jasnija, napunićemo torbe stvarima koje bi vredelo imati uz sebe, ima hrane za glavu zahvaljujući kojoj ćemo kroz ovakvu sadašnjost valjda stići do budućnosti sa manje rana na tabanima i više osmeha na licu, te u znanju da i naš javni servis ume da napravi pošten TV program. 

Boris Miljković na kraju serijala najavljuje drugu sezonu serijala koji će se baviti periodom od 1970. do 2000. godine i ja se radujem ukoliko će moja pretplata biti uložena u ovaj projekat. 

Evo prve epizode. Svih trinaest u nizu očekuju te ovde >>