Friday, 7 October 2016

Imamo problem ako vi nemate problem sa filmom "Houston, we have a problem"

Nemam problem što na plakatu-najavi za film bolje vidite jednog Tita protiv pet američkih Predsednika i tako previđate rečenicu "Myth or Reality?"

Nemam problem što niste svi prepoznali Božidara Smiljanića kao 'Inženjera Ivana Pavića', kao ni njegovu 'ćerku' - odnosno glumicu Branku Šelić. 

Ta 'paralelna' radnja je u ovom filmu ionako motor rakete koji ne radi, već samo bljuje dim da bi se zabašurile slabosti ove priče.

Nemam problem ni što vam nije problematična scena u kojoj Tito 'gleda' reklamu za Yugo za američko tržište, inače snimljenu 1986/7. 
Imam problem sa argumentom od publike sa mreže: "Prototip Yuga je napravljen 1980, Tito ga je video".


Imam problem i sa onima koji veruju da Slavoj Žižek priča kako se priča o "jugoslovenskom svemirskom programu" skrivala od vas decenijama,
zato što ne priča o tome.


Većina problema koje, pak, imam sa ovim filmom i namerama njegovih autora je raketno-inženjerski precizno definisao Sloba Vujanović u tekstu na mislitemojomglavom >> i ja ih neću ponavljati. 

Dodao bih da imam utisak da autori ovog filma ne prave pseudoistorijski bosanski lonac sa zlim namerama kao, na primer Malagurski, što im je plus.

Najveći problem koji imam ipak je broj ljudi koji veruju da je sve to "stvarno bilo", "kao što smo videli u filmu".

Očekivano je da ovaj film raspaljuje maštu i dodatno opušta inače nekritički odnos prema državi koja vam očigledno nedostaje od glave do pete ili od poda do plafona, zato što je, eto, imala neku tehnologiju, industriju, inženjere, podzemne aerodrome (vojne, ne za potrebe "svemirske agencije", frižidere koji su radili po trideset godina i onakvog Predsednika.


To je sasvim u redu i autori su sasvim sigurno računali i na to.
No - i ja sam odrastao u toj državi, i dalje je smatram jedinom državom u kojoj sam živeo (ovo drugo nisu države) i jedinom domovinom koju sam imao - ali, ni tada, kao ni danas, ne verujem da smo bili, ono, treća najjača vojska na svetu i nekakva sila.


Imam, dakle, problem što živim okružen prevelikim brojem ljudi koji su za protekle dve-tri decenije morali da razviju kritički odnos prema onome što vide na ekranu a nisu - 
te bez problema prihvataju i ovu priču kao 100% tačnu. 

Zato i prolazimo poput Lajke.
Ukoliko se ne sećate, to je onaj nesrećni pas iz SSSR-a lansiran u kosmos 1957, 

da je niko ne pita ima li ona nešto protiv toga da se ne vrati.
Ali je to je bilo za više ciljeve.

Ovaj film je pokazna vežba zaluđivanja gledalaca. 

Zato je vredan vašeg vremena.
(Dobro, i zbog kadra u kojem Bora Jović aplaudira Titu.)

Možda malo kritičkog gledanja pomogne da evoluiramo do šimpanze Hame. 


Njega su nakon leta oko planete vratili kući.





p.s. Uzgred, izvorna rečenica je glasila: "Houston, we've had a problem" :)

Friday, 30 September 2016

Noćurak za san [emisija]


Večerašnji Noćurak je tako nešto sanjiv, uspavan, zeva, dremao bi, sanjao bi.

The Decemberists, 
R.E.M, 
Patti Smith, 
Sivert Hoyem, 
John Grant, 
The War On Drugs, 
Pretenders, 
K.D. Lang, 
Bryan Ferry, 
Leonard Cohen, 
Kate Bush, 
David Sylvian, 
Simple Minds, 
David Bowie... 
i još neka iznenađenja na kraju :)





Monday, 26 September 2016

O hodoljublju ili "Hadžiluk plemenitom snu" Borisa Maksimovića [knjiga]


Dobar putopis je poput dobre pesme. 

Zgrabi te uvodnim tonovima ili zviždukavom temom, nekada te udari već prvim udarcem u doboš, osetiš kako je zategnut taman koliko treba i prija ti ta vibracija; do kraja prve strofe te endorfin i dopamin rade kao da si baš ti napisao tu pesmu (ili bio tamo odakle ili o čemu putopisac piše); na refrenu se osećaš kao da je to pesma koju si čekao čitav život da čuješ, poput predela koji prvi put otkrivaš; sinkope i prelazi su na pravom mestu a majstor koji je pisao (i pesmu i putopis) ostavili su dovoljno prostora da se i ti smestiš u predeo ili poslednji krug refrena, jer si upravo otkrio nešto novo i rešio si da tu ostaneš.

(U skladu sa tim - loš putopis je poput loše pesme, ali to sada ne bih obrazlagao, žurim da otkucam sledeći red)

Knjiga Borisa Maksimovića "Hadžiluk plemenitom snu", zbirka putopisa nastalih na različitim razdaljinama od doma, prožetih lajtmotivom koji ih sve vezuje u celinu je poput dobrog dvostrukog albuma (u moru takvih - preslušao sam nekoliko stvarno dobrih, kao što sam među mnogim putopisnim knjigama pronašao tek par stvarno magičnih, poput ove). Priče se prirodno nadopunjuju i ne oseća se da su nastajali u dužem razdoblju i zajedno čine smislenu, lepo oblikovanu celinu koja - poziva na putovanje (i pisanje). 

Bez obzira da li piše o 
Andaluziji, 
Berlinu, 
Kopenhagenu,
Amsterdamu,
Veroni.
Bariju, 
Rimu, 
Plovdivu, 
manastirima po Srbiji ili 
"stopajući hercegovačkim vukojebinama" (ovako se stvarno zove jedan od zapisa) - 
ovaj hodoljub u svakoj priči ostaje dosledan propovedi koju je nekako i sam najbolje zapisao na kraju teksta o Iberijskom poluostrvu: "Ako ti se u povratku ćošak na putu do tvoje kuće obrati na novom jeziku, tad znaš da je putovanje imalo smisla, nebitno koliko daleko si išao."

Zapise iz "Hadžiluka plemenitom snu" privlačnim čini nekoliko stvari. 
Najpre - Boris piše autentično, drugačije i hrabrije od mnogih putopisaca koje sam čitao. 
Tamo gde bi svaki radoznalac tražio faktografiju o svim tim mestima koje je pisac prehodao - pronaćićete iskreni, intimni doživljaj trenutka u kojem se našao. Faktografija je - što on dobro razume te je i koristi samo kada je neophodna za tok priče - dostupnija nego ikada na različitim turističkim sajtovima, interaktivnim mapama i ostalim pomagalima koja putnici pre nas nisu imali gde da pronađu. 
Tamo gde očekuješ digresiju na temu čuvene zidine, kuće ili trga, ovaj pisac će ponuditi onaj deo prostora kojeg u knjigama iz serijala "Top places" nećeš pronaći. 
Tamo gde ima prostor da gnjavi o kilometraži, načinu kupovine karata ili proverenim hotelima i hostelima, on će iskoristiti za često veoma zabavnu kontemplaciju na temu smisla svega toga, što je odlika onih vozača kojima je dosadno da voze po već poznatim drumovima i znaju prečice koje vode do skrivenih krajolika. 
Ima tu još iznenađenja, ali ja ih neću sve otkriti jer čemu onda poziv na putovanje kroz njegovu knjigu.

"Hadžiluk plemenitom snu" nastajao je najpre na blogu Borisa Maksimovića -
https://hodoljub.wordpress.com/ >>, ali je doživljaj putovanja ipak snažniji od kako je pretočen u knjigu. 

Još je bolje ukoliko tu knjigu poneseš sa sobom, na neki svoj put.
A kada se preplete ono gde si sa onim o čemu čitaš, iako su to najčešće potpuno različita mesta, vremena a često i kontinenti, onda ćeš osetiti ono o čemu je Keruak toliko pisao - 
da put nema kraj.

Za kraj, još ovaj citat:

"...Nervira me što moram sve ovo da zapisujem (a pišem po maramici jer nemam papira) kao da se bojim da će mi ovaj pogled  pobjeći, da će se nešto promijeniti u krajoliku, da će izgubiti onaj svoj čarobni sastojak, onu prečicu do sreće. 
Nervira me što ovaj osjećaj sreće ne mogu da prenesem nekome, već će svi kad pročitaju reći da sam patetičan i da ponavljam klišeje. 
Nervira me i što ovaj prizor ne mogu da urežem u mozak kao fotografiju i znam da će mi ga kako vrijeme prolazi uvijek kvariti magle zaborava i trošnost ljudskog pamćenja. Nervira me i što ne mogu da vidim more dok pišem ove redove. I što ne mogu biti ovdje do zalaska sunca, i to me nervira. 
A opet sam srećan. 
Sreća, da bi bila sreća, mora da ima malo prolaznosti u sebi, inače bi smo se previše navikli na nju. Takvo smo mi ljudi. 
Moram zato ovdje da prekinem, izvinite za to. 
Ali, jednostavno moram da gledam more."

("Hadžiluk plemenitom snu", str. 226-227, I izdanje)


*

p.s. Drugo izdanje knjige dostupno je u Beopolisu. Nove avanture autora možete pratiti i ovde >>