Bebel Gilberto: "Tudo" [preslušavanje]

Uz prve prave letnje dane do ušiju i srca stiže i novi album Bebel Gilberto, nenajavljena četrdesetominutna muzička siesta, u kojoj se svaki zvuk lepi za uši i srce poput smole za prste a glas Bebel podseća kako leto može biti lepo; podseća me na to čak i kada peva na jeziku koji ne razumem.

Bez obzira na to da li peva sopstvene pesme ili obrade - kojih na albumu ima nekoliko - "Tudo" otkriva nekoliko sjajnih, osvežavajućih kriški egzotike koje bi se mogle naći i na njenom i dalje najboljem albumu "Tanto tempo" koji je 1999. snimala sa Mitrom Subotićem Subom: pored sjajne naslovne pesme i "Novas Ideias" koju je napisala i otpevala sa Seu Jorgeom, među obradama je i "Harvest Moon" Neil Younga, koja u njenoj izvedbi dobija drugačiju dubinu.

Spustite roletne, 

hladno piće u čašu, 

zaboravite gde ste: 
"Tudo" Vam je dostupan za preslušavanje na NPR stranicama.

Glupi avgusti

Photo >>

Umesto avgustovske vreline koja topi asfalt već zagrejan od julskih vrućina i pomera pse lutalice u senke drveća, prašinu parkova i tamo gde prodavci češće polivaju platoe, umesto da pomera ljude na obalu reke ili negde dalje; mlitavo leto posadilo je ljude u poluhlad ispred prodavnica ili kioska, ponekom stavilo i flašu u ruku, ne gledaju se međusobno i ne pričaju, zagledani u ništa, poput pasa uvereni da ne mogu da utiču na sopstvenu budućnost i da zavise isključivo od gospodara.
.

"Sto godina samoće" (str. 252-253)

Hannes Wallrafen, "Dan u Makondu"

"Jednog petka, u dva popodne, svet je obasjalo sunce, blagotvorno crveno i oštro kao prašina cigala, i gotovo sveže kao voda, i kiša više nije padala deset godina. Makondo je bio u ruševinama. 
Na ulicama u kaljugama ostali su komadi slupanog nameštaja, kosturi životinja prekriveni crvenim krinovima, poslednje uspomene na horde došljaka, koji su pobegli iz Makonda tako ošamućeni kao što su i došli. Kuće sagrađene nabrzinu u jeku groznice banana bile su napuštene. 
Kompanija banana razgolitila je svoja naselja. Od starog žicom opasanog grada ostale su samo ruševine. Drvene kuće, hladovite terase, gde su provodili mirna popodneva u kartanju, izgledale su sravnjene sa zemljom jednim proračunskim vetrom koji je godinama kasnije trebalo da zbriše Makondo sa lica zemlje. Jedini ljudski trag koji nije izbrisao proždrljivi dah, bila je jedna rukavica Patricije Braun u automobilu koji je bio potpuno obrastao puzavicama. 
Čarobni predeo koji je istraživao Hose Arkadio Buendija u vreme osnivanja, i gde su potom uspevale plantaže banana bio je močvara puna istrulelog korenja, na čijem se dalekom horizontu mnogo godina mogla videti tiha morska pena. Tuga je obuzela Aurelijana Drugog prve nedelje kada je obukao suvu odeću i zaputio se da obiđe selo. Oni koji su preživeli katastrofu, isti oni koji su već živeli u Makondu pre nego što je bio zahvaćen uraganom Kompanije banana, sedeli su nasred ulice uživajući u prvom suncu. Još im se na koži zadržalo zelenilo algi i miris buđi, posledice kiše, ali u dubini srca izgledali su zadovoljni što su ponovo stekli selo u kome su se rodili. Turska ulica bila je ponovo ona nekadašnja, iz vremena kada su Arapi u papučama i sa alkama u ušima obilazili svet razmenjujući papagaje za koještarije i našli u Makondu dobru oazu da se odmore od svoje hiljadugodišnje skitačke navike. 
Usled kiše roba u dućanima se raspadala, a ona u izlozima bila je išarana mahovinom, tezge izbušene crvotočinama a zidovi izjedeni vlagom, ali Arapi treće generacije sedeli su na istim mestima i na isti način kao njihovi očevi i njihovi dedovi, ćutljivi i neustrašivi, ne hajući za vreme ni za katastrofe, ni manje živi ni više mrtvi nego što su bili, posle epidemije nesanice i trideset dva rata pukovnika Aurelijana Buendije. Neobična je bila snaga njihova duha pred uništenim kockarskim stolovima, srušenim šatrama, strelištima i uličicama u kojima su se tumačili snovi i pogađala budućnost, tako da ih je Aurelijano Drugi, sa svojom poznatom ozbiljnošću, pitao kojim su tajanstvenim sredstvima pribegli da izbegnu brodolom u oluji, koga đavola su uradili da se ne utope, a oni su mu, jedan po jedan, od vrata do vrata, odvraćali nekim prepredenim osmehom i sanjalačkim pogledom, i svi, bez prethodnog dogovora, dali su mu isti odgovor:
— Plivajući."

(Gabriel Garsija Markes, "100 godina samoće")
.