"39 pesama" - uživo u sredu i petak :)

#1

Ukoliko ste planirali odlazak na Sajam knjiga - razmislite o sredi, 23. oktobru. 

Pored toga što sreda nije "porodični dan" na Sajmu, tog dana ću od 18h biti na štandu izdavačke kuće Booka >>

Nema čitanja priča. U planu je preslušavanje muzike, druženje i potpisivanje knjiga, ko želi.

#2

U okviru ciklusa tribina "Pop kultura" koje jedan od najboljih poznavalaca pop-kulture - Aleksandar S. Janković predano organizuje u Domu Omladine - u petak 25. oktobra od 19h pričamo na temu "Kulta pesama": "U novo doba, od Noela Kauarda, Berta Bakaraka, Kola Portera, Roberta Džonsona preko Elvisa, Bitlsa, Kinksa, Cepelina pa sve do Madone, Džastina Bibera, Kejti Peri, trominutne pesme su sveprožimajući fenomen kojim ljudi dele empatiju. Velike pesme su kao i veliki narativi epohe, sklone socijalnim, psihološkim, emotivnim turbulencijama u vanvremenskoj ideji da se menja svet. Nebojša Krivokuća je samo jedan od pisaca koji je sažeo svoje emotivne stranputice i katarze mapiranjem omiljenih pesama. Koliko su danas pesme velike i koliko značajne kao nekad?" 

U Domu Omladine neće biti prodaje knjiga, ali je knjižara Beopolis >> odmah tu, iza ugla :)

Vidimo se!

.

Ry Cooder: "Priče iz Los Anđelesa" [knjiga, preporuka]

Čitanje prve knjige Raja Kudera donosi zadovoljstvo istovremenog gledanja noir filmova s početka pedesetih i čitanja romana prvog talasa američkih bitnika, dok u pozadini sve vreme odjekuju bluz, Tex-Mex i prvi akordi rok-end-rola.

Muzičari sa margine koji preživljavaju sviranjem po sumnjivim klubovima, krojači odela za meksikance, podvodači, tinejdžerke utekle sa srednjeg zapada u potrazi za slavom, prodavci oružja, lopovi, ubice, sitni biznismeni, bivši vojnici, nekadašnje femme fatales, žene prerušene u muškarce ali i Džon Li Huker i Čarli Parker - svi oni krstare Kuderovim pričama čiji je narativ tečan poput njegovog sviranja: melodičan i istovremeno čvrst, sklon obrtima, kratkim vatrometima ali i tamnim tonovima koji probijaju iz prič epohe posle Drugog rata, vremenu Kuderovog odrastanja pod suncem Kalifornije.

Kuder je ovu, prvu knjigu objavio u 64. godini i dokazao se kao odličan pisac. 
Ali ne znam da li bi bilo bolje da se ranije posvetio pisanju jer bismo u tom slučaju gotovo sigurno ostali uskraćeni za neki od albuma čiji su tonovi odavno duboko u našim glavama i srcima.

Ovo je odlomak iz priče "Ubih me, por favor" (1952)

* * *
U lokal je ušao muškarac. Stajao je i posmatrao binu.

Crnac, oko metar i šezdeset s platformama, u zelenom odelu i sa zelenim šeširom čvrstog oboda. Videlo se da je ozbiljan i da nije pijan. Džoni je mahao rukama tražeći aplauz. Filipinci su udarali čašama o stolove.

Muškarac se okrenuo ka meni. "Je l' ovo mala tebi pripada?" Glas mu je bio dubok i preteći i nekako neusaglašen s tim malenim telom; ali lice mu je bilo nenamršteno, a oči, teških kapaka, iskrile su hmor.

"Ja sam joj menadžer", odgovorio sam.

"Daću ti petsto." Posegao je u džep i izvukao svežanj novčanica veliki kao bala seba.

"Nije na prodaju."

"Sve ima cenu", rekao je. Beti nam je prišla.

"Bani, ovaj čovek hoće da te kupi. Šta kažeš na to?"

"Koliko nudi?" pitala je Beti.

"Ja sam Džon Li Huker. Imam ploču broj jedan u Detroitu. Ovde ne znam nkog. I samo zato što sam stranac, svi bi 'teli da me vodaju kô mazgu. Treba mi nekao da se izjadam." 

Izdvojio je još petsto dolara. "Imam baš veliki", rekao je gledajući u Beti.

"Bani Rej nastupa s Džonijem Dolorom i pet bolova, svake večeri", rekao sam.

"To je jedan Džoni previše", odgovorio je Huker. Popeo se na binu. Muzikanti su sedeli unaokolo, pušili. "Hej, gospodine gitarista", rekao je, "daj mi malo gitaru. Neću da je povredim."

Uzeo je gitaru i seo na stolicu. Spustio je mikrofon i obratio se publici.

"Upravo sada, odsviraću dobru stvar koja će biti hit, i hoću da je ukapirate i da je prihvatite, a zove se "Previše je Džonija".

Zavrnuo je čiviju na gitari. Počeo je iz E: čank-čank-a-čank-a-čank, dobujući obama stopalima ritam od pravilne četiri četvrtine. "Treba neko da mi pomogne za bubnjem! Ajmo!" viknuo je. Krenuo sam. Seo sam za bubanj i krenuo s laganim bluz ritmom kao pratnja. Du-ča-du-ča-du-ča-du-ča.

Glas mu je zvučao opako, i vukao te je da ga slušaš:

Previše je Džonija, koštaće te pameti,

da, previše je Džonija, koštaće te pameti,

život sam potrošio, i srećni dom odbacio

Kada prvi put u ovaj grad stigoh, hodao sam

              Centralnom avenijom,

čujem govore o Klubu zvanom Randevu

reših da svratim baš to veče, da, i kad tamo stigoh

rekoh, da, ljudi moji, baš se ovde provode,

              baš tako, znam!

Bugi!

Filipinci su prestali s ćeretanjem i počeli da slušaju. Semi je došla do kraja šanka i posmatrao binu. Beti je pažljivo motrila.

Mogao bi' da te nožem, mogao bi' da te puškom,

              ne znam sam ni ja,

O, da, Džoni, mogao bi' da te nožem, mogao bi' da te puškom ali ne znam

sam ni ja,

zato bolje da završavam,

jer mora se dalje ići, da.

Ispratio je zadnje reči na gitari: ka-čank-ka-čank-ka-čank-du-daaa, rekao "Hvala", spustio gitaru i sišao s bine. Prvi put sam čuo da reč hvala zvuči kao pomilovanje. Učinilo mi se da su Filipinci ovoga puta još jače udarali čašama o stolove.

Huker je odšetao do šanka i spustio dvadeseticu. "Barmen, hoću jedan skoč, jedan burbon i jedno pivo."

Semi me pogledao "Je 'l misli sve odjednom?"

"Rešaj ovamo", rekao je Huker. "Hoću da svi moji prijatelji popiju. Dok imam para, skoro svaki dan imam i prijatelja."

Filipinci potrčaše prema šanku. Skitnica u kaputu je stajao u dovratku i posmatrao. Huker uperi prstom u njega. "Daj mu kol'ko god 'oće da pije, ja plaćam. 
Daj mu ceo bokal, nema veze. 
Jer i ja jesam bio dole, a dobrog prijatelja nije bilo lako naći."

(Raj Kuder, odlomak iz priče "Ubij me, por favor", strane 110-112, prevod Uroš Tomić, objavila Geopoetika >>)

.

Peter Gabriel: "In your eyes" [četrdeseta pesma]

>> Play

Prizemlje "Arene", 5. oktobar 2013. godine, 20:30.

U njegovoj garderobi smo.

Piter:

"H-fala, le-po? It sounds a bit... African when I say it?"

Maša, Duda, Srđa i ja u glas:

"H-vala, le-po! You're doing fine!"

Piter:

"Now I have to repeat the whole part from the beginning. How much time do we have?

Asistent:

"Eight minutes, Peter!"

Piter je potpuno normalan tip, pametnih pitanja i radoznalih očiju. 
Sve ga zanima - do toga kako se i sa čim jede ajvar koji su mu Maša i Srđa poklonili - a svašta ima i da podeli sa nama. 
Bilo bi sjajno imati ovakvog ujaka ili strica u familiji.

Piter:

"Ok, ok, just once again... Dob-ro ve-che, Beo-grad-E!

Dvadeset i šest godina nakon što sam sedeći uz radio učio reči "In Your Eyes" sa frekvencije Studija B, sedimo kraj Pitera Gebrijela i učimo ga našem jeziku.

Imamo još sedam minuta.

Zajedno se smejemo njegovom naporu da pravilno izgovori "ž", "lj" i "nj".

Zaista mu dobro ide. 
Neke reči menjamo "lakšim", sa manje "šuštavih slova".

Još tri minuta.

Idemo.

* * *

<< Rewind

Mesec dana ranije nas nekoliko je napravilo dogovor: putovaćemo 800 kilometara tamo i natrag u 24 sata da bi bili u parteru 2 Zagrebačke Arene (jedina preostala pristojna mesta sa kojih se dobro vidi bina). 

Piterov planirani dolazak "u komšiluk" je retka prilika da vidimo uživo čoveka čiji rad je oblikovao naše glave, uši i duše.

Srđa neće reći Maši da kupujemo karte, to će biti iznenađenje. 

I nakon što smo uz mnogo peripetija uspeli da 
uplatimo novac za karte, 
pronađemo smeštaj 
i organizujemo prevoz - 
u danu u kojem su nam karte poslali poštom ka Beogradu objavljeno je da koncerta u Zagrebu neće biti, već da se šou prebacuje na pet stotina metara od mesta na kojem sam prvi put čuo "In Your Eyes".

Ta činjenica mi donekle olakšava muku - višednevnu prepisku sa Zagrebom na temu otkazivanja smeštaja i vraćanja uplaćenog novca - "možete nam dostaviti karte lično".

Ok, pronaćiću način da vam dostavim karte natrag.

Dvadeset dana pre koncerta našao sam se pred blagajnom u Beogradu kupujući karte beogradski koncert za sedam ljudi, u tom trenutku razbacanih na tri kontinenta i u različitim vremenskim zonama.

Kupujem sedam od preostalih osam karata u parteru.

Petnaest dana pre koncerta bio sam u Jurišićevoj ulici kraj Trga Bana Jelačića i vraćao karte za ZG koncert a preuzimao priznanicu koja je tvrdila da će mi novac biti uskoro vraćen.

Svih tih dana u kolima najčešće sam slušao ovu pesmu, iako nije jedina kojoj sam se radovao.

("...when I want to run away/I drive off in my car,
but whichever way I go/I come back to the place you are...")

Tri dana pred koncert Srđa mi saopštava da ćemo, možda, ući na tonsku probu.

Sve muke oko organizacije odlaska, vraćanja karata, prepiske sa Zagrebom i kupovine karata za ljude rasute po kontinentima postaju nevažne. Umesto osamstotina kilometara putovanja, možda ćemo imati čast da ga slušamo nekoliko minuta više, nas nekolicina.

("... I see the light and a heat"...)

Već na tonskoj probi je bilo jasno da će sve biti - sjajno. 
Njegova asistentkinja nam otkriva da nije običaj da tokom probe Piter komunicira sa publikom.

Tonska proba.

Nešto kasnije smo za stolom sa njim i Tonijem Levinom. Pored svih tema došli smo i do toga da mu objašnjavamo kako pravimo koktel pod imenom "Dunav".

Maša, Duda i Srđa me zavitlavaju da su mi uši crvene.
.

Photo: Maša

>> Start

Iako nisam očekivao, grlo mi se prvi put steglo na opštem mestu - kada je na "Solsbury hill" prvi put otpevao "Grab your things/I've come to take you home".
U tom trenu, srce je prvi put preskočilo.

Na drugom opštem mestu je predivna Dženi posle tri otpevana tona izbrisala na tren sećanje na Kejt Buš i na licu mesta učinila da Piter izgleda dvadeset godina mlađe.

Na "Mercy street" nas je sve bacio na pod, ležeći na podu, ispod objektiva kamere.

I onda su se Arenom, konačno, razlili uvodni tonovi "In your eyes" i uvodne reči koje je Piter u poslednji čas uklonio iz verzije pesme koja je završila na albumu "So":

"Accepting all I've done and said/I want to stand and stare again
Til there's nothing left out/It remains there in your eyes
Whatever comes and goes/I will hear your silent call
And I will touch this tender wall/'Til I know I'm home again."

Kod kuće sam, na svojoj zemlji.

Znam svaki njen ton: bas liniju, sinkopu, prateću klavijaturu, svaki vokal, sve do Levinovog dubokog odjavnog glasa, tik pre no što pesma ode u tišinu i nastavi da odjekuje mojom glavom.

I sve što znam, odvija se sada, pred našim očima.

"Love, I get so lost, sometimes..."

I stvarno se izgubim.

Vraćam se natrag tokom aplauza i horskog pevanja ljudi oko mene koji vraćaju Pitera i bend na binu i koji koncert završavaju osvrtom na to zašto je 5. oktobar važan za nas i zašto je ta borba za slobodu nešto na šta bi trebalo da budemo ponosni >>, i da će nakon pesme "Biko" mikrofon okrenuti ka publici.

Jer - "From now on - is up to you.".

Pesnice se podižu u vazduh.

Jer, nije kraj.
.

Photo: Tony Levin. Poslao nam je onu na kojoj se vidimo u publici.

Fwd >>

Ljubavi,

ukoliko jednom ipak budemo stali pred matičara, moja želja je da "In Your Eyes" bude tu, na početku ili na kraju.

"I want to be that complete/
I want to touch the light/
The heat I see in your eyes."

[Blog-verzije priče iz serijala “39 pesama”, pisanih do 39. rođendana dostupne su ovde. Reviridana verzija priča objavljena je u junu 2013. godine zahvaljujući izdavačkoj kući "Booka" >>.]

.