"Nakon što odlučite šta će vam biti preokupacija, morate u njega uroniti celog sebe. Morate se zaljubiti u svoj posao. Nemojte se žaliti. Posvetite se usavršavanju veštine (...)
Ja neprekidno radim isto. Ponovo i ponovo, svaki put usavršavajući za po jedan delić to što radim. Uvek postoji težnja ka višim postignućima. Nastaviću da se penjem, trudiću se da dosegnem vrh.
Iako niko ne zna gde se taj vrh, zapravo nalazi." (Jiro Ono)
Jiro ima osamdeset i pet godina.
Vlasnik je i chef omalenog, naizgled skrivenog - ali veoma cenjenog i više puta nagrađivanog suši restorana u Tokiju, koji svoju slavu duguje isključivo njemu i njegovoj neverovatnoj posvećenosti.
Već sedamdeset i pet godina (75) Jiro pravi suši, doslovno sanja Suši, od dva sina stvara suši - majstore, čija je sudbina uveliko određena: ukoliko budu pravili suši poput njihovog oca - iako će on taj suši biti i dalje savršen, oni će se smatrati neuspešnim. Ukoliko, pak, naprave nešto bolje od oca - tek to će biti uspeh. Mlađi sin, svestan da nikada neće postati novi chef jer to pravo pripada starijem, otvorio je sopstveni restoran, koji je dizajniran tako da predstavlja očev restoran posmatran u ogledalu. Kaže da je to zato što je Jiro levoruk a on desnoruk. Kada se fotografije ta dva restorana postave jedna kraj druge, dobija se savršena celina.
Jiro je, po rečima poznavalaca već dotakao savršenstvo u pravljenju sušija.
"Ali, niko ne zna gde se taj vrh, zapravo nalazi."
U jednom od pasusa posvećenim nestanku Aleksandrijske biblioteke Karl Sagan u "Kosmosu" zapisuje i ovo:
"Gubitak je nemerljiv. U nekim slučajevima - mi raspolažemo samo naslovima dela koja su uništena. U većini slučajeva - nepoznati su nam i naslovi i autori. Znamo, na primer, da je od sto dvadeset i tri dela koja je Sofokle napisao do nas stiglo - sedam. Jedan od tih sedam je "Edip". Slično je sa delima Eshila i Euripida. To je tako malo! Slično bi bilo da su nam od svih dela koje je napisao Vilijem Šekspir - dostupni samo "Koriolan" i "Zimska bajka", ali da znamo da je pisao i neke druge komade, koji su nam nepoznati ali su, izgleda, bili cenjeni u svoje vreme. Ti komadi zvali su se "Hamlet", "Magbet", "Julije Cezar", "Kralj Lir", "Romeo i Julija".
Pišući prvi od tekstova u vreme kada smo pokretali prvu verziju "Tantos Desejos" >> sajt posvećen radovima Mitra Subotića Sube, zapisao sam da je za mene požar koji je zahvatio njegov studio 2. novembra 1999 sličan onima koji su sravnili Aleksandrijsku biblioteku. S obzirom na Subinu dokazanu hiperaktivnost i neverovatan broj snimaka koji je izašao iz tog studija u Sao Paulu, zauvek će ostati tajna koliko je veličanstvenih audio zapisa stradalo te noći: neki za koje znamo da su postojali, a niko ne zna koliko onih koji su bili u fazi nastanka, ili već pripremljeni za objavljivanje.
Onom delu materijala i muzike koje je Suba radio u tadašnjoj Jugoslaviji nije, izgleda, potreban požar da bi postao zaboravljen i da bi otišaoufade-out: gotovo petnaest godina nakon njegove smrti i tačno trideset od kako je počeo da se oglašava snimcima koje je objavljivao pod pseudonimom Rex Ilusivii - broj dostupnih snimaka je žalosno mali: na zvaničnim izdanjima i u prodavnicama ne može se, zapravo, pronaći nijedan.
Zoran Janjetov - "Ko je Rex Ilusivii"?, 1983.
Zato je moje iznenađenje otkrivanjem video snimka "In the Moon Cage", očigledno emitovanom na RTV NS a postavljen YouTube još veće. Snimak se pojavio niotkuda, sa neke trake i postavljen je na Mrežu pre svega nekoliko dana.
O projektu "In The Moon Cage" se ponešto i zna, ali je do sada bilo malo prilika da se ti snimci i čuju.
Petar Janjatović spominje "In the Mooncage" u Enciklopediji Yu Rocka" kao delo koje je Suba radio koristeći balkanske uspavanke kao polazište, te da je za taj rad dobio UNESCO nagradu, što je mu je omogućilo prvi odlazak u inostranstvo, što je, zapravo, trajno trasiralo njegovu karijeru, najpre radom u Parizu a zatim i trajnim odlaskom u Brazil.
Do petnaestak minuta audio zapisa istog projekta došao sam gotovo slučajno pre nekoliko meseci: neko je pronašao presnimak sa kasete na kojoj je bio snimak sa radija, iz devedesetih i postavio ga, takođe na YT. To mi je bilo sasvim dovoljno da se ponovo ponadam da će se, jednom, pojaviti i ostatak.
A zatim je došao i ovaj video snimak koji otkriva Subu i Milana kako spajaju naš folklor sa elektronikom, stvarajući muziku na istim principima na kojima je nastao "My Life in The Bush of Ghosts" Briana Ena i Davida Byrnea, neverovatan spoj: "Zeleni se detelina trava..."
Ovaj video zapis, ipak, otkriva još nešto.
Sada je konačno jasan trag koji je Milan Mladenović, sigurno sasvim namerno ostavio na kraju snimka "Ne" Ekatarine Velike (album "Neko nas posmatra", 1993).
Na kraju te gorke pesme odmotava se desetak sekundi upravo ovog snimka - "In the Mooncage" - unatrag puštena dečija uspavanka sa Balkana - i sve to pred početak pesme "Zajedno", u kojoj Milan na listi onih koji mu nedostaju doziva i Subu ("Ivan i Bojan/Mitar, Saša, Orhan...")
Čudesan zvučni most između dve dekade, dva kontinenta i dva prijatelja, koji će se ubrzo nakon objavljivanja "Neko nas posmatra" ponovo sastati u Brazilu i početi da rade na poslednjim snimcima njihovog zajedničkog projekta, "Angel's Breath" >>.
Dodatno - to što se sempl sa "In the Moon Cage" našao na kraju snimka "Ne" podgreva maštariju da je negde, na nekoj master traci kompletan album inspirisan uspavankama sa Balkana i dalje sačuvan - i da će se jednom, ipak, naći i kraj mojih ušiju. (Ovaj snimak ujedno predstavlja sponu ka projektu Memoria Mundi, na kojem su Suba i Joao Parahyba radili u Brazilu, o kojem mi je Žoao pisao u ovom intervjuu >>)
Svega dvadesetak godina nakon nastanka ovih snimaka, preturam po ostacima i ponekad nejasnim audio snimcima, rekonstruišući dve muzičke karijere čiji su delovi na granici iščezavanja, kao po zgarištu biblioteke.
Uskoro će biti petnaest godina od Subine i dvadeset godina od Milanove smrti. Možda neko-odnekud-nekako kompletira sve te izgubljene trake i objavi ih formatu dostojnom njihove vrednosti.
Možda nije sve nestalo u vatri i zaboravu.
Danijel Dž. Borstin u "Svetu otkrića" otkriva da je istorijski gledano poslednji osumnjičeni za paljevinu Aleksandrijske biblioteke - osvajač Amr Ibn al As (ušao u Aleksandriju 642 n.e.) zapravo - nevin, to jest da nije poslušao naredbu Kalifa Omara da ima za zadatak da biblioteku dokrajči.
Audio trake možda ipak ne gore.
UPDATE:
Dve i po godine nakon pisanja ovog teksta, "In The Moon Cage" je objavljen na vinilu!
Snippets sa albuma koji će 23. juna, na Subin rođendan biti predstavljen u Novom Sadu dostupni su na ovom linku >>
Dani praznika, sarmi, Ruske salate i Novogodišnjeg koncerta idealni su za čitanje štiva poput ove knjige, dugo očekivane. Delovi "Cvjećarnice u Kući cveća", knjige Lazara Džamića koja istražuje fenomen popopularnosti "Alana Forda" u SFRJ već su objavljivani na Mreži >> prethodne godine, ali tek sada - u papirnom izdanju - čitanje ovih redova donosi potpuno uživanje, slično onom koje donose ponovna čitanja prvih epizoda na kojima su Bunker i Magnus radili zajedno. Postoje priče koje je prosto bolje čitati sa papira, kao i stripove. (Zapravo: osećaj čitanja Alana Forda za računarom srazmeran je razlici u kvalitetu epizoda na kojima su Magnus i Bunker radili zajedno i onih koje je crtao Paolo Pifarefio) U jednom od poglavlja, autor tvrdi: "Bio sam, a i dalje sam, ubedjen da je štampani objekat, analogni artefakt u svoj svojoj linearnoj veličanstvenosti, lišen svake hiper-tekstualnosti, iz nekog razloga najbolji medijum za ove eseje (...) Fizikalnost knjige poseduje određenu konačnost, telesnost koju digitalna strana nema. Jeste starinska, jeste skupa, jeste nefleksibilna ali u isto vreme nam pruža odmor od izbora: nije ′funkcioidna′, ne može se koristiti na sto različitih načina, ne grana se u hiljadu konektovanih linkova koji čitanje pretvaraju u površno skeniranje sadržaja. Kniiga ne daje izbor: počinje sa jedne strane, ide samo u jednom pravcu i završava se samo na jednom mestu." Na oko sto trideset strana i kroz sedam poglavlja Džamić s lakoćom razlaže razloge popularnosti Alana Forda i njegov uticaj na naraštaje tadašnje Jugoslavije. Sve je tu - od pozorišnog porekla naracije i likova u stripu (iznenađujuće, a zapravo tako jednostavno rešenje), preko elemenata nadrealizma koji je produbio vezu između čitalaca u SFRJ i stripa; analize satiričnog i diletantizma kao strategije preživljavanja (još vezivnih spona realnosti stanovnika Jugoslavije i junaka stripa); važnosti prevoda Nenada Brixyja; crtačkog stila te, na kraju - i drugih pop-fenomena koji su zabeležili veću ili manju popularnost i u SFRJ, a koji izrastaju iz svetonazora srodnih onima iz kojih je nastao i "Alan Ford".
"Cvjećarnica..." je praznikza ljubitelje dobre analize fenomena. Lazar Džamić (pored ostalog - autor nekoliko odličnih knjiga iz oblasti komunikacija/oglašavanja; izbrušen stil, briljantan um) sa bezbedne geografske udaljenosti (London) i dovoljnom vremenskom distancom uspeva da stvori pitku mešavinu humora i pametno doziranog odnosa ličnog i kolektivnog, analizirajući ne samo dodirne tačke stripa i naše tadašnje domovine već uspeva da kroz priču o stripu postavi i nekoliko bolno tačnih dijagnoza vremena u kojima je strip bio na vrhuncu popularnosti a naša tadašnja domovina na vrhuncu (naizgledne) uređenosti.
Dobijeni spoj iznenađujućih otkrića, gorkog, ličnog i opšteg je ono što ovu knjigu čini vrednom čitanja i posedovanja, naročito ukoliko vam je "Alan Ford" (bio) značajan u životu.
Meni je Alan Ford bio važan koliko i čuvena knjiga "Izvinite, izvinuo sam se" i "Dečaci Pavlove Ulice". Iz ovog stripa sam naučio latinicu pre ćirilice, odnosno pre polaska u osnovnu školu. Tada, naravno nisam razumeo nivoe koji ga čine besmrtnim, ali sam, sticajem okolnosti iz njega učio slova, ali i kako funkcioniše humor i kako nije važno samo ono što pričaš, već je zapravo važnije - kako to činiš.
"Cvijećarnica u kući cveća" (inspiracija za naslov objašnjena je u knjizi, igra (ij)ekavicom nije, ali je jasna :) je, dakle, obavezna lektira za one koji uživaju u pitkom pripovedanju o fenomenima pop-kulture, nehinjenom prožimanju ličnog i kolektivnog, nenametljivoj erudiciji autora i sveprisutnom humoru koji iznova dokazuje da je trag Alana Forda u našim životima zapravo dublji no što smo pretpostavljali. Knjiga je, konačno, stigla u knjižare. Nabavite je i uživajte u preostalim blagdanima :)
.jpg)
.jpg)
