"S.A.T." (Kanda, Kodža i Nebojša; 39 pesama, #37)

Kanda, Kodža i Nebojša, oko 2000 godine: Vladislav Rac, Stevan Dimitrijević - Dimi, Marko Petronijević - Prca, Oliver Nektarijević i Ivan Topisirović.

Imam dvadeset i pet godina. 

.
U džepu imam nešto para za cigarete, možda za paklicu. 
.

Zapravo, toliko nemam para da muziku ne mogu da slušam dok idem na posao drugačije nego sa reporterca - malog novinarskog kasetofona koji ima mono audio izlaz – što znači da se zvuk čuje na obe slušalice, ali je zvuk izobličan, monofazan, skučen, muljav.

.

Nemam, zapravo, ni stalni posao - na onaj koji imam odlazim svakog dana hranjen isključivo idejom da će tih nekoliko pesama i rečenica koje ću pustiti u etar biti lekovit i za mene i za one koji to slušaju i da je to moj mali doprinos promeni stanja: još uvek radim na radiju, ali muziku u hodu slušam u mono tehnici, divna ironija.

.

Nekako u to vreme do mene je došla i kopija prvog pravog albuma Kande, Kodže i Nebojše – „Igračka plačka": najsvetliji primer zdravog prkosa koji je godinama rastao na asfaltu koji je bio u sve lošijem stanju, a koji je zapravo označavao kraj jednog dela i mog života i karijere benda koji sam uveliko dobro znao: slušao sam ih kada su pobeđivali na „Palilulskoj Olimpijadi Kulture“ (!!!) još 1992, bio sam na njihovim koncertima u vreme kada je Oliver bio van zemlje, što nije sprečilo Rastka, Raca, Dimija i Prcu da nastave da grade svoj zvuk uz pomoć gostiju i prijatelja; dve godine pre pojave "Igračke" sam gurao „Prirodu“ na radiju do toga da je te godine čak proglašena „domaćim hitom godine“ a koja je objavljena na njihovom prvom kasetnom izdanju, kako se to tada zvalo – no, bez obzira na sve to – nisam očekivao da će me „Igračka plačka“ rastaviti u paramparčad na prvo slušanje, nije mi smetao ni taj mono zvuk, uši su mi zvonile od onoga što sam čuo i Oliverovih tekstova, znao sam da je mlađi od mene, ali mu je sve bilo mnogo jasnije nego meni.
.
Sve se, konačno uklopilo nakon toliko godina truda - zvuk benda, neverovatna uhodanost Raca i Dimija kao ritam sekcije, atmosfera, Oliverovo u tom trenutku "neobično" pevanje i parole koje su parale mrak. "Igračka plačka" je, zapravo, jedan od najboljih albuma koje sam čuo u čitavoj deceniji.

.

Nakon prvog slušanja, motam traku na "S.A.T."

I još jednom.

Sve dok nisam ušao u radio i na licu mesta premetnuo pola emisije da bih krenuo od ovog snimka.

.

"I samo da znam da sve je u redu/

I svaki dan siguran"

.

Iako svestan da to nije jedino o čemu Oliver peva i da nije slučajno ta skraćenica naslov pesme – „S.A.T“ je za mene u tom trenuku bio pesma o odlasku i prilagođavanju drugom mestu i drugačijem jeziku. 

.

Mnogi prijatelji su već uveliko bili na raznim krajevima sveta, tih meseci su informacije počele da stižu malo brže, povezujemo se preko Mreže, nisu se više čekala pisma na po petnaest dana, razmenjemo fotografije na kojima ih gledam u društvu novih prijatelja ili tek venčane ljudima koje ne znam, neke i sa decom; mi kao ovde čuvamo bazu, koja nas, zapravo, ne priznaje kao svoje. Istovremeno -  i mi ovde i oni tamo zapravo delimo istu želju: da sve bude u redu, i svaki dan siguran.
Ništa više od toga, za početak.
.

I koliko su i ta pesma i ostatak albuma istovremeno potvrđivali činjenicu da beogradski asfalt još može sve da apsorbuje i vraćali snagu i veru da se vredi boriti; da nisu baš sve igračke polomljene i da nam nije samo plačka namenjena - toliko je ova pesma meni bila ono što je nesnosna "Moji su drugovi" bila nekom drugom svetu tih godina. 
Razlika je jasna: nije to bila priča o nekakvim rasutim biserima, već o prostom odlasku, bežaniji, želji da se bude "sve što smo uvek hteli" makar na nekom drugom mestu, kad već ne ide tamo gde si ponikao.

.

Od "S.A.T."-a nisam stigao da napravim novi hit godine: nekoliko nedelja nakon prvog preslušavanja albuma sam se i zvanično odjavio iz programa i muziku nastavio da slušam i puštam kod kuće, sada stereo, reporterac sam vratio. Promenio sam posao, počeo da radim ono čemu sam i danas posvećen. I izvorni sastav benda se menjao: Rastko je otišao još pre ovog albuma; nešto kasnije i Top koji ga je odmenio kao gitarista i koji je i danas u Kanadi; Dimi je otišao nešto kasnije, koliko znam i danas je u blizini Srbije ali ne u njoj, za Prcu ne znam gde je, a Rac se nedavno vratio sa Jasnom, ponovo su u Beogradu. 

.

Kanda Kodža i Nebojša sviraju i danas, nešto drugačije.

.

Dok je večeras ponovo preslušavam, najpre samo tu pesmu a zatim i ostatak albuma - sve što mi preostaje je da se nadam - da su svi uspeli da urade sve što su uvek hteli, ali i da će se uskoro ponovo pojaviti nešto što uliva veru da se vredi boriti. 

.

Zvuči gadno, no takvo ohrabrenje mi je četrnaest godina kasnije ponovo potrebno.

.

.
[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde] 
.

Beograd -> Piran -> Firenza -> San Gimignano -> i natrag

(Zastajemo gde hoćemo, nastavljamo kada poželimo, skrećemo sa puta ukoliko nam se prohte - u tome je, zapravo, suštinska lepota neorganizovanog putovanja. 
Jedino što je važno je stići u bukirane hotele, iskoristiti tuš, udobnost kreveta i doručak.)
.
Sumrak prvog dana zatiče nas u Piranu, do kojeg se spuštamo kroz Vinjole, zatim Portorož; kiša polako spira poslednje tragove zalaska sunca sa površine mora a Tartini trg čini tihim i punim odblesaka svetla uličnih lampi. Pristup starom Teatru je ograđen, deo obale se urušio - ali se do restorana "Pavel 2" može stići i kroz puste mokre ulice pored Galerije. Gospođa koja radi u "Pavelu" nudi njihovu "Malvaziju" i to vino nas konačno usporava; nakon sedamstotina kilometara puta, mirišu i kiša i more i sveža riba; iz kafane gledam ka doku na kojem sam pre desetak godina igrao prilično pijan od sreće i vina, dok je Predin svirao samo za nas u kafeu Tartini.
.

Prijatnih četiri stotine i pedeset kilometara kasnije, ulazimo u Firencu, koju naravno nije teško naći i bez modernih tehnologija, ali kako pređeš reku Arno tako se suočiš sa sistemom jednosmernih ulica koje imaju za cilj da te stalno vraćaju u krug, sve dok ne istrčiš iz automobila do slučajno izabrane prodavnice u kojoj te nasmejana prodavačica na savršenom engleskom uputi do hotela oko kojeg si zapravo kružio sve vreme, samo nisi znao da jedna ulica ipak nije jednosmerna.

.

Zvona Duoma u predveče, 
festival sladoleda, 
prijatne kafedžije, 
katančići na Ponte Vecchio, 
noge teške kao kamen nakon toliko sati hodanja po gradu u kojem sezona tek počinje.

.

Dva Karavađa, jedan Leonardo i jedan Mikelanđelo zapravo su sasvim dovoljni (ma, previše) za tri dana, dva oka i jednu glavu. A broj čuda koja te očekuju po galerijama i muzejima je mnogo stotina puta veći.

.

Udaljeno kreketanje žaba sa reke u zoru odmenjuju stotine ptica koje te bude i pre no što si planirao - a planirao si rano: galerije, ulice, pijaca, mostovi, sladoledi, sve te to čeka, vremena je tako malo, a grad je pun uglova na kojima vreme zapravo - stoji i mnogi prosto traže da im se posveti što više vremena.

Tri dana sam posmatrao unezverene grupe turista kojima je svaki od gradova Italija izgleda dat na upoznavanje za svega nekoliko sati: posmatram devojčicu od oko deset-jedanaest godina koja prolazi Galerijom netremice gledajući isključivo u ekran kamere koju drži u ruci, posmatra dela i grad kroz objektiv kamere umesto očima, hodajući brzim korakom za majkom - i shvatam da je bolje proći tri puta istom uličicom nego sumanuto juriti dalje, doći ćemo ponovo, sve te zgrade i stepeništa i kule su tu već vekovima, sačekaće nas još malo.
.

Kič-momenat putovanja: dok iz Firenze vozimo ka San Gimignanu slušamo muziku iz "Sobe s pogledom".

I onda - nenamešteni trenutak kakav nijedna turistička agencija ne može obećati: niotkuda, zvuk harfe koju nepoznati majstor svira na sporednom obodu San Gimignana - i to samo slučajnim prolaznicima i onima koji su krenuli u istraživanje van rute, ispred njega nema ni šešira ni kutije za sitniš, prolaznicima je gotovo okrenuo leđa, svira za sebe, ispred njega je samo Toskana, podne.

Vreme je za povratak.
Jedini hotel za koji nismo pitali Google Maps tražimo po mrklom mraku pustih sporednih drumova slovenačkog primorja, sve dok mi ljubazni taksista u centru usnulog Kopra ne potvrdi da ja zapravo već znam put, samo nisam bio siguran.
Sa terase hotela gledam ka pučini i njušim vazduh.
Iako je tek kraj maja, so se uvlači u kosu.
Jutro otkriva pustu plažu, talasi ponavljaju "ostanite".
.

Senka automobila je sve duža, koliko god je jurili. 

I nakon nešto više od 500 kilometara vožnje po nekadašnjem auto-putu "Bratstvo i jedinstvo", prve džombe te podsete da si stigao kući i da su delovi asfalta nekako više jedinstveni u nekada bratskim republikama, nema više zaštitnih ograda, duga svetla vozila iz drugog pravca nas konačno usporavaju.
.
Ulazimo u Beograd. 
Nakon 2450 kilometara, ponovo smo tamo odakle smo krenuli.
Još uvek ne znam na kom skretanju sam pogrešio, ali sam rešen da grešku ne ponovim.
.
Više fotografija sa putovanja dostupno na ovom linku (Facebook) >>
.
* * *
.
Dodatak - korisni tips'n'tricks: 

• Ukoliko ne posedujete GPS -> Google Maps je besprekoran savetnik za pravce i kilometraže, koje valja popisati ili odštampati pre etape koja je pred vama.
• Kupovina (na primer 7-dnevne) Vinjete je ekonomičnija varijanta od plaćanja putarina po Sloveniji.
• Hotel Keltika u Izoli je odličan izbor za prespavati ukoliko ste na proputovanju: na dobroj je lokaciji, Piran je iza ugla, doručak dobar, osoblje ljubazno. Važno: check-in je moguć samo do 20h, nakon toga kompletno osoblje napušta Hotel, prethodno vam ostavivši ključ od ulaznih vrata.
• Bukiranje karata za galerije u Firenzi (naročito Uffici i Galleria Academia) može uštedeti i do nekoliko sati boravka u gradu. Redovi su predugi, a oni sa bukiranim kartama ulaze za 2 minuta. 
• Ukoliko ste rešeni da ostavite katanac na Ponte Vecchio, ponesite ga od kuće, ispisanog, graviranog, kakvog god. Blesavo je plaćati katanac na sred ulice, nedaleko od mosta.
• Pri bukiranju hotela u Firenzi proverite da li je u cenu uključena i City tax, koja naraste tokom nekoliko dana do nivoa oskudnije večere, nije malo.
• Flašica gaziranog pića od 0.5l pored Duoma košta 4EUR, 300 metara dalje - 1EUR. Isti odnos cena važi i za jela po restoranima.
• Benzin je u Italiji odvratno skup - do 1.95 EUR/litar. Punjenje rezervoara u Sloveniji (1.45 EUR/litar) umanjuje troškove.
• Svega nekoliko dana bez "vesti" u Srbiji a o Srbiji može ozbiljno popraviti vaše raspoloženje i zdravlje. Potvrđeno.

„Someone Somewhere in Summertime“ (Simple Minds, 39 pesama, #36)

Iako odavno nisam obožavalac takvih top-lista, drago mi je kada ugledam album “New Gold Dream” Simple Minds na listi “1001 albums You Must Hear Before You Die”. Iako ne posedujem dokaze za narednu tvrdnju, siguran sam da je taj album jedan od nekolicine koje sam ja zapravo preslušao 1001 put. Matematički je sasvim moguće: album sam prvi put presnimio od Vlade Gugla pre više od dvadeset godina - i kako sve pesme zajedno traju tačno 45 minuta (taman za jednu stranu kasete) – sasvim je moguće da sam nešto više od 32 dana života proveo slušajući ga.  Da znam da sviram sve te instrumente, mogao bih to da dokažem i tako što bih kompletan album odsvirao, jer znam svaki njegov detalj, od prvog udarca bas bubnja u „Someone Somewhere in Summertime”, do poslednje činele u „King is White and in the Crowd” koja zatvara album.

.

O „Someone Somewhere in Summertime” je zapravo teško pisati. Jer - svaki put kada čujem uvodni rif; od prvog udaraca bas bubnja i fantastičnog ulaska bas linije i gitare, sve to mi pomalo zamuti pamet poput slatkog Auruma, onog čudnog likera u kojem ima čak i previše šećera i gust je poput meda, na prve gutljaje deluje bezopasno - ali zapravo sadrži lep procenat alkohola – i tako neprimetno opija. Svaki put kada je čujem, pre no što Džim Ker zapeva, ja pomislim na polovinu avgusta, onaj period leta kada je glava već rasterećena višenedeljnom fjakom a još uvek sam bezbedno udaljen od početka septembra; noći su sve duže ali i dalje sviće dovoljno rano, tako da je lako dočekati zoru; pesma se lepi poput smole za prste, ali je ti ne skidaš sa kože jer se u toj mešavini slanog vazduha i lepljivih prstiju ne može uživati svaki dan, to je leto, i ti u njemu, negde.

.

Postoji, dakle, nešto vanvremensko u tim slojevima klavijatura, gitare i basa koji nikada pre nisu tako zvučali – bend je još uvek bio rasterećen slave koja je nastupila godinu dana kasnije i reflektori će uskoro istopiti preveliki deo magije njihovih albuma i poetike Džima Kera, koji je u tih četrdeset i pet minuta zapravo dosegao vrhunac (i nešto kasnije oženio Krisi Hajnd iz The Pretenders – zapravo – to je bio njegov vrhunac ;), nižući slike u kojima se lako nađeš kada imaš manje od dvadeset godina, lako je pronaći svoje mesto u stihovima poput “Somewhere there is some place/that one million eyes can't see/And somewhere there is someone, who can see what I can see”, koliko god ti stihovi sada, sa distance, delovali banalno.
.

„Someone Somewhere in Summertime” ujedno je bila i jedan od razloga odlaska na njihov koncert u “Areni” pre dve-tri godine. Nesrećno promašivši onaj prvi koncert u Beogradu, za koji su godinama sami članovi benda govorili da je to bio njihov najbolji nastup ikada, našao sam se konačno pred binom lišenom nepotrebnih pirotehničkih pomagala, nije bilo gužve i to je bilo sasvim ok. Džim je bio bolestan do mutiranja glasa, i zato se nakon druge pesme obratio publici:  „...I have influenca, you can hear it obviously... Doctors told me to cancel this show... But Simple Minds never cancel!  Not in Belgrade!...“ - i to je bilo sasvim dovoljno da sve u trenu dobije zlatni odsjaj i da uvodni taktovi ove pesme sruče neočekivane količine endorfina i dopamina koji me je i te večeri iz hladnog novembra vratio u ona leta u kojima se ne dešava ništa, ali se zapravo dešava sve, u vreme kada dani nisu imali imena i u kojima je bilo lako izgubiti se, “letim ka letu”, rekao bi jedan prijatelj.

.

Noć je, maj.
Preslušavam album 1002. put.

.

"Brilliant days/
wake up on brilliant days"



[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde] 

.