[„Osećanja. O. Sećanja“ – knjiga Lidije Nikolić o Margiti Stefanović]

U vreme promocije albuma “Ljubav” Ekatarine Velike, Milan Mladenović je u jednom od intervjua izjavio: "Svaka reč može biti jako dobra ako se upotrebi na pravom mestu i sa pravim osećanjem... Mi smo rešili da pokušamo u novim pesmama na ovoj ploči da prestanemo da se zezamo sa takvim stvarima i da upotrebimo reči (Ljubav, zemlja, istina, sloboda... prim. autor intervjua) onakve kakve jesu i kakve ih je naš narod upotrebljavao pre petsto godina, sa pravim osećanjem..."

Iste godine, po izboru publike magazina „Rock“ (jedinog uticajnog magazina te vrste tih godina) Margita Stefanović bila je trećeplasirana na listi „najboljih klavijaturista“ (muško-ženska kategorija), te je osvojila drugo mesto na listi „najseksipilnijih rokerki“. 

Ova knjiga -  verujem nakon uvida u sve - donosi priču kakva jeste, sa pravim rečima i pravim osećajem, kako kaže Milan na početku.
.
„Osećanja. O. Sećanja“ Lidije Nikolić je posvećeno jednoj od najvažnijih pojava jugoslovenske/srpske muzičke scene ikada. 

Ali, ovako napisana rečenica u sebi krije zrno nerazumevanja suštine stvari i zato želim tu sumnju odmah da otklonim: „Osećanja. O. Sećanja“ nije (samo) Lidijina knjiga o Margiti.
Ovo je knjiga koju su Margita i Lidija - na neki način - napisale zajedno.

Pisale su je još od detinjstva, onda u danima sazrevanja, zatim i odraslim godinama, sve češće razdvojene životnim putanjama, ali i dalje – zajedno.

Ova knjiga nije biografija, barem ne u klasičnom značenju te reči: krcata crtežima, skicama, dokumentima, zapisima iz Margitinih svezaka (i - suvišnim - bolničkim nalazima) – sve to uokvireno ramom koji Lidija stvara naracijom i uz poštovanje toka događaja. Ova knjiga je priča o njih dve - i o prijateljstvu koje je trajalo više od četrdeset godina, te svemu što tako duga prijateljstva mogu da donesu: sreću, utehu, razočaranje i gorčinu, posvećenost i ljubav. Tu se krije i jedna od važnih stvari koje se tiču ove knjige. Lidija Nikolić – autorka, u nekim trenucima pravi distancu od Lidije Nikolić – Margitine prijateljice, a u knjizi nisu prećutani ni gorki momenti, koje bi neki drugi biograf-prijatelj verovatno izbegao u finalnoj verziji teksta.

Nakon sinoćne promocije knjige u SKC-u i konačnog zatvaranja korica knjige koja po obimu i formatu prevazilazi očekivanja (A4 format, gotovo 500 stranica) jasno je da je ovakva knjiga bila neophodna - ne samo obožavaocima Ekatarine Velike i poštovaocima Margite, i ne samo onima koji su prošli pakao čitanja Ilićeve „Vrati unatrag“ >> koja je mogla da napravi neprocenjivu štetu.
Ova knjiga je za one kojima je stalo - kao dodatna, intimnija rasveta na sceni na kojoj se ova životna priča odvijala – koja otkriva šta se dešavalo pre no što su se reflektori uključili i – mnogo važnije – šta se dešavalo posle, kada su reflektori izneti sa scene.

Ova knjiga ne prati pažljivo njenu muzičku karijeru i zvezdane časove slave (iako u knjizi postoji nekoliko epizoda koje ilustruju šta je slava u Srbiji zapravo značila i šta (ni)je donosila njenim nosiocima) – već otkriva i poreklo i suštinu njenog talenta, kao i dubinu ponora koji je pokušala da preskoči – a koji je najbolje oslikan Maginim zapisima iz vremena u kojem je u njenom životu bilo sve manje muzike, a sve više maštarija o muzici, i u kojem je počela da se igra rečima, slovima na papiru, tretirajući ih kao delove ritma i muzike.

Čitanje „Osećanja. O. Sećanja“ traži snage i strpljenja, koje će na kraju biti nagrađeno. Konačno, devet godina nakon Margitine smrti imamo drugačiji uvid u putanju najsjajnije zvezde padalice.

"Everything is A Remix"

„Ništa nisam ja izumeo.

Samo sam uklopio otkrića drugih ljudi, iza čijeg rada zapravo stoje vekovi – tuđeg rada i otkrića.
Da sam posao pokrenuo pedeset, deset ili pet godina ranije - propao bih.

I tako je sa svim novim stvarima: do progresa dolazi kada su svi faktori prisutni - onda je progres neizbežan.

A propovedati da je svega nekoliko ljudi odgovorno za najveće korake koje je civilizacija načinila - najveća je od svih gluposti.”

(Henri Ford)

Ovim citatom završava se za sada treći od najavljena četiri kratka filma koji čine serijal „Everything is A Remix” – projekat Kirbija Fergusona posvećen otkrivanju izvora ideja; njihovog preinačenja kroz pop-kulturu ili industriju te stadijuma do kojeg su te ideje dobacile – do danas.

U postojeća tri filma „obrađeni su” muzika, film i (prvenstveno) razvoj tehnologije koja je, na koncu svega, omogućila Fergusonu ne samo da kreira, već i distribuira i uz pomoć donacija nastavi da radi na ovom serijalu, čije je epizode do sada pogledalo – više od 2.000.000 ljudi.

Jednostavan po naraciji, temeljan u otkrivanju, navođenju i poređenju pra-izvora i njihovih derivata, Ferguson otkriva detalje koji će iznenaditi sladokusce, izbegavajući preterano kontekstualno petljanje, nezaustavljivo napredujući ka novim dokazima za tezu koju zastupa: civilizacija funkcioniše na principu - kopiraj/promeni/kombinuj:

Salvador Dali je svojevremeno izjavio (parafraziram, ove rečenice nema u filmu) “Ukoliko pozajmljujete, uzimajte od najboljih”.

“Everything is A Remix” može se posmatrati i u tom kontekstu: Ferguson je pronašao način da ideju koju zastupa plasira putem Mreže, dođe do dva miliona gledalaca, kao i donacija da nastavi dalje. Iz takvih mehanizama valja učiti.
.
Napomena: ne prekidajte gledanje klipova čim ugledate odjavnu špicu.  Uvek ima - još, nakon špice, dok se na zvaničnom sajtu projekta >> nalazi i kratka analiza "Matrixa"..

p.s. Hvala Idi na otkriću!

Amira Medunjanin: ”Amulette”

Imao sam sreće:  čuo sam Amirin glas uživo, a bez najave, nisam znao da ću ga čuti – i tako nespremnog na čuda taj glas me za tren sledio, a zatim otopio.

Čist glas, bez pratnje instrumenata - samo otkucaji srca, lagano usporavaju, žele da je prate.

Nekoliko dana nakon te jedne, kratke pesme, čije se izvođenje u pamćenje urezalo dublje od mnogih sati neke druge muzike koju češće slušam, do ušiju, srca i ruku mi, uz njenu posvetu, dolazi i najnoviji album - „Amulette” - o kojem ovih nedelja muzička štampa pokušava da napiše dostojan hvalospev. No, bez obzira na svu stručnost kritičara, sakupljene blistave ocene i titule albuma meseca, niko od njih nije dosegao Aleksandra Hemona i njegov tekst za booklet albuma.

Meni preostaje da prekucam nekoliko ključnih redova, ne pokušam da ih prevedem i pritisnem > play.

“The home of the soul is silence; from this silence beautiful music emerges. Amira Medunjanin’s voice touches that silence on one end of it’s range; on the other, it reaches transcendent emotional purity. Her voice makes a full circle, as it were, to the soul and it’s silence. In that, she can claim kinship with Billie Holiday or Cesaria Evora.

Another way to put it: Amira’s singing brings tears to one’s eyes and unmitigated joy to one’s heart.

Her voice is good news for those of us who need music to live.”

Znam, nikada nije bilo ovakve muzike na ovom blogu.

Da parafraziram stih ove pesme – „bolje da je čuo nisam”

.

http://www.amira.com.ba