„Ogledalo“ [39 pesama #11] [re-post]

Najpre taj silazni bluz, usna harmonika, uvod koji će smeniti ritam koji se razbija od prvog takta raspasovanim pratećim udaraljkama i ehom; od prvog udarca definiše dvojinu, nagoveštava razdor u onome koji se nađe zatečen pred prostim pitanjem koje nije ni dilema već stanje, "Ko si ti, ko sam ja/kojem gradu pripadam/koju šizmu nastavljam/zašto pričam sa sobom sam...", suočen sa tolikim ogledalima poput onih Velsovih, od kojih valjda nijedno nije ono koje će dati željeni odgovor, zato sledi lagana solo gitarska igrarija svojstvena nekom drugom muzičkom žanru, ali Milan i Suba su znali muziku, nijedan detalj nije tu slučajno, zato se i ta gitara umotava u eho i obuzima prostor, dok prvi tamni tonovi koji podsete na Borhesovog tigra, ranjenog, skrivenog u tami - izbijaju iz pozadine, onda jednostavan rif, repeticija električne gitare valjda rešene da tim hipnotičkim ponavljanjima istog akorda reskog i jasnog možda barem ogrebotinu ostavi na površini ogledala, ali kako je sve počelo silaznom lestvicom tako i sve ovo vodi ka tom kratkom, ali najstrašnijem vrtlog-pasažu - srcu tame u kojem razigrane o—ho-ho-o-ho-o-ho-o-ho-ho glasove i daire u poskoku ne smeni krik čoveka koji glasom pokušava da razbije krug iz kojeg za sada ne može van – > jedan od najsnažnijih glasova čitavog Balkana koji, zapravo, slabo ko čuje, ali čak i tada – hej kakav borac - tu je jasan poziv "...smiri se, saberi se/budi isti kao pre, takav kakvog dobro znam/bistar, jak i siguran" i ako ne prvi, onda će drugi ili treći ili četvrti vrisak već napraviti naprslinu na staklu, dovoljno široku da tama konačno iščili, pre samog sumraka – puta kojim će obojica uskoro krenuti, ka mestu u kojem ni vreme ni zvuk nisu linearni, o čemu su oduvek obojica sanjali. 

Sve to čujem u ova četiri minuta pesme „Ogledalo“ Angel's Breath koja je zaslužila da dobije i ekranizaciju, na godišnjicu Milanovog odlaska - i zato biram kadrove iz Velsovog filma, uklapam ih uz muziku i postavljam na Mrežu, želeći da broj onih koji će (se) zagledati u ogledala bude sve veći.

Šest faza rada

Novi radni dan.

Neki projekti moraju da budu završeni danas, uskoro uzdižemo uvis čela ka novim ciljevima.

Zato ovi moraju biti završeni, bez obzira na to u kakvom su trenutno stanju.

Bez obzira u kakvom su stanju oni koji rade na njima.

A jedan naučni institut u Nemačkoj predstavio je svim zaposlenima sledeću (šaljivu?) šemu faza kroz koje prolazi svaki projekat:

1. Divlje oduševljenje

2. Razočaranje

3. Totalna konfuzija

4. Potraga za krivcem

5. Kažnjavanje nevinih

6. Unapređivanje onih koji nisu učestvovali

Uzgred, u Nemačkoj je prosečan broj radnih sati po zaposlenom preko 40.
Najnovije statistike pokazuju da se u preduzećima javnog sektora u Srbiji se efektivno radi oko 4 sata dnevno, tj. 19 sati nedeljno. 

“Ljubavne priče traju svega 90 minuta“

(U 90 reči)

Teško je ne zagledati se u film ovakvog naslova, koji otvara ispovest: „Svi moji heroji iz mladosti su skončavali samoubistvom... uvek zbog žene... Ja nemam hrabrosti da se ubijem... Ili još nisam sreo pravu ženu“, a zatim i Caetano Veloso akustičnom „Nature Boy“ – omažom Lurmanovom „Mulen Ružu“.

Preostalih 87 minuta krasi jedan od zabavnijih ljubavnih trouglova novije filmske produkcije:

Osoba A voli osobu B.

B voli C, ali i A.

C voli i A i B. 
A je muškarac, B i C su žene.

Karverovski dijalozi.

(Ok, 97 reči.)
 
Vredno 90 minuta.