"Where the Wild Things Are"

U rukama ste čoveka koji ume da u dvadeset sekundi reklame razvije ironičnu melodramu o staroj lampi na kiši.
Pratite vodiča koji je već nekoliko puta uspeo da vas zavede da uđete u lavirint sa premalo mrvica hleba u džepu ili prekratkim klupkom da biste pronašli put natrag - nadajući se da ste dovoljno bistri ili brzi da se vratite natrag pre no što se se svetla u sali ponovo uključe.

Zamislite šta je Spajk Džonzi (Jonze) u stanju da uradi od priče Morisa Sendaka koja će vas podsetiti da ste svojevremeno, davno, pre odrastanja ostavili jednu sobu zazidanom, a prepunom svega što je detinjstvo činilo – ali, avaj, zaboravili ste koja cigla otvara skriveni prolaz.

.

Ovaj film neće ukazati na tajna vrata – srušiće, zapravo, čitav zid.

.
I sve će ponovo ugledati svetlost dana/platna/ekrana.

Obavezno gledanje, nikako sa ili pred decom.

.
I ne verujte mnogo ovom zabavnom, veselom traileru - detinjstvo je mnogo ozbiljnija priča.
.

.

Naslovna strana Sedakove knjige:
.

"The Invention of Lying"

Iskreno, postoje čitaoci ovog bloga koje poznajem a do čijeg mišljenja mi je stalo. Postoji i nekoliko njih koje ne poznajem, a u čiji sud verujem. Bila bi laž reći da mi je stalo do mišljenja svih čitalaca. Među čitaocima postoji, tvrdim – i jedan totalni som, te nekoliko njih sa kojima imam manje dodirnih tačaka nego sa nekim ne-prijateljima. Tako to ide u životu. 

Iskreno.
Odakle ovakav uvod?

Zamislite svet u kojem laž ne postoji.

Svi koje poznajete govore isključivo ono što misle i ono što jeste. Sve ostalo je identično svakodnevici kakvu poznajemo - razlika je samo u tom malom, ali značajnom detalju. Iznenađenje! Čak i u takvom svetu gnjide se lakše i brže uspinju uz društvene lestvice, izvode na večere najbolje cice i bezbrižno plove ka udobnoj penziji, dok se poštena inteligencija i ovde batrga u moru malih privatnih katastrofa i tone pod poslovnim neuspesima, pravo na dno.

Takav svet je početna premisa filmskog prvenca Rika Gervajsa (Gervais, nama poznat iz serijala The Extras emitovanom na B92) koja sasvim dobro funkcioniše u prvih trideset minuta filma, filovanim sjajnim replikama (svi govore istinu, ne zaboravite), sve dok se Mark Belison (Gervajs) - inspirisan nuždom – ne doseti da uradi nešto što niko pre njega nije uradio – da izgovori laž, koja će inicirati uskoro i nove obmane - i koja će ga uskoro dovesti do pozicije čoveka koji priča sa Bogom.

"The Invention of Lying" svakako donosi jednu od zabavnijih scenarističkih premisa u proteklih nekoliko godina, ali se njegov autor, suočen sa po svemu sudeći tržišno preopasnom subverzivnom notom (vera-laž-Bog-ljudska zajednica) sa lakoćom (uz žaljenje dela publike) povlači na teren romantične komedije u čijem su fokusu čovek koji se batrga između istina i laži, lažnih i stvarnih prepreka, a sve želeći da osvoji ženu svog života. Tako našpanovan na filmsko platno, ovaj film postiže jedan ne mali uspeh: dolazi do šire publike, što bi verovatno teže postigao da je nastavio da ispituje pitanja vere i obmana – ali se i donekle uvija pod teretom druge priče, ostavši samim tim daleko od pra-uzora među kojima se naziru i „It’s a Wonderful Life“ Frenka Kapre ali i Ramisov „Groundhog day“. Ipak - i tako zašećeren i preodenut, film sadrži dobru mešavinu humora i istine koja nalaže da mu se posveti 100 minuta: starački dom je, zapravo "A Sad Place for Hopeless Old People"; motel je "A Cheap Place to Have Intercourse with a Near Stranger", dok je vrhunac brendinga reklama za Pepsi: "When they don't have Coke".

Konačno, ovaj film valja pogledati i zbog inspiracija koju donosi. Na prvom nivou postavlja se pitanje - kako bi ova priča bila ispričana da je završila u rukama drugog reditelja/producenta/studija, ali ono je samo uvertira za mnogo važnije: kako bi funkcionisao svet u kojem ne postoji ništa osim istine i onoga što jeste?

Kako bi bilo kada bi se, za početak, u traileru za ovaj film naznačilo da postoji i religiozna nota?

Venecija [fragmenti]

(Dva sunčana januarska dana i dve tihe noći provedene u Veneciji dovoljne su za mrežu punu impresija, markiranje tačaka koje bi trebalo ponovo videti po nekom toplijem vremenu, tugu što neka skrivena mesta nisu malo bliža i dostupnija hodačima, ali i dugotrajniji osmeh na licu. Svaki pokušaj da se od te smeše napravi neka kompleksnija priča vodi ka instant-putopisarenju i prepisivanju istoriografije što mi nije navika. Zato se vraćam na početak ovog pasusa: mreža puna impresija.)

Ulazimo u grad konačno na kratko prepušten njegovim stanovnicima (oko 60.000) a ne turistima (oko 15.000.000 godišnje!) i ta razlika se oseća: dolazak u Veneciju tokom takozvane „low season“ (posle Nove a pre početka Karnevala) ne donosi samo niže cene - već i sreću da se tokom špartanja gradom zaista srećeš sa lokalcima, obeleženim nervoznim pogledom ljudi umornih od onoga od čega žive: turizma. Lako ćeš ih prepoznati – mešavina Mletačkog ponosa i blagog prezira prema hodačima zagledanim u mape izgubljenim u lavirintu, ali uz navežbani poluosmeh kada im se obratiš.

Borba sa prirodom je svakodnevna, čak i nakon hiljadu i petstotina godina postojanja grada: teški metalni zabrani postoje na ulazu u gotovo svaki lokal, spremni za postavljanje ukoliko voda krene uz ulice. Dvadeset minuta je dovoljno da grad bude pod vodom.

Svako skretanje sa „glavne rute“ (koridora prepunog slastica, prečesto kičastih detalja i mamipara) ne donosi samo bliske susrete sa lokalcima, već i otvara pogled ka uličicama u kojima se ponovo zapitaš kako je ovaj grad uopšte podizan, kakva je to mešavina hrabrosti i ludila, kako opstaje toliko dugo.

Tek kada iskoračiš iz tih istorijskih kulisa, naknadno otkrivaš da je Venecija nastala baš tu iz proste nužde, kao sklonište i skrovište od prvih srednjovekovnih najezdi varvara. Naknadno saznaš i da je zvonik bazilike Svetog Marka kojem si se divio zapravo rekonstrukcija – stari zvonik se u potpunosti urušio pre više od stotinu godina. No, to otkriće nije snažnije od impresija i samo podcrtava svest o tome da grad, zapravo, propada već pet stotina godina, od kako su Portugalci uzeli prevlast na moru. Podcrtava i činjenicu da je Veneciju lepše i lakše upijati – bez vodiča i knjiga, ali sa mapom u ruci – ima skrivenih blaga koja valja videti. Nakon svih vekova propadanja, mnoge tačke i dalje sjaje poput lampiona ribarskih čamaca, u sumrak.

Sunce počinje da sija punom snagom dok prelazimo most ka gradu. Veličanstven kadar.

Bacanje torbe na pod sobe u Santa Chiarra hotelu (preporuka! ima i parking!), brzim korakom ka prvom mostu. 
Aleksandrin smeh.

Pod crkve Svetog Marka, granitne ploče, crni i svetli kvadrati izuvijani do granice iluzije.

Gromoglasni zvuk zvona sa tornja u večernjem satu, fotografije duge ekpozicije koje prolaznike pretapaju u senke.

Stotine plamenova sveća u Santa Maria Della Salutte.

Ticijan, Tintoreto i Belini u galeriji Akademija. I krupni, nezainteresovani crnac, čuvar na ulazu u galeriju.

Čaša vina, večera pod plinskim grejačima na doku kraj Rialta.

Desetine poslastica u izlozima.

Najlepše maske su zapravo one najmanje kitnjaste, najbliže počecima Comedia Dell Arte. To je već sigurno stvar ukusa.

Harmonikaš koji zabavlja dva smrznuta para turista na gondoli koja prolazi ispod nas.

Preglasne sirene u 23 sata koje oglašavaju čitavom gradu da poslednji autobusi odlaze sa stanice, zvuk odjekuje daleko u noć, koje te izbacuju iz kreveta, a ti pomisliš da je najava poplave.

Hotelska soba sa pogledom na svitanje.

Ipak, nakon mnogih mostova, ulica, trgova, skrivenih prolaza i silnog lutanja, najviše impresije izaziva prvi pravi susret sa Miroom, Kandinskim, Pikasom, Polokom, Ernstom – kolekcijom Pegi Gugenhajm – i impresije su možda i snažnije nego one koje odnosiš iz galerije Akademija, Santa Marie Della Salutte, crkve i Trga Sv. Marka ili Rialta. Ne znam da li Venecija prašta za ovakve iskaze, ali - tako je.

No – grad će sigurno dobiti i drugu šansu: uprkos svim naporima, silnim satima neprekidnog hoda i iskrenom trudu – čitavi kvartovi ka kojima su nas navodile poruke blog drugara ostali su neposećeni. Ostali smo uskraćeni i za pravo slušanje Vivaldijevih pasaža, možda još poneki Canoli (3.5 EUR - komad!), plovidbu ka okolnim ostrvčićima, hranjenje golubova na Trgu (tu je već bila gužva, zaista). Zato valja doći ponovo, pre no što sve prestane da bude istorijska kulisa i postane – istorija.

p.s. Kako je celo putovanje Beograd -> Ljubljana -> Venecija bilo prepuno raznih slučajnosti i simbolike, tako se i završilo. U povratku, na samoj granici - nebo je ukazivalo da se zlatni ćup na kraju duge zapravo nalazi - na teritoriji Srbije. Hm.