Iskreno, postoje čitaoci ovog bloga koje poznajem a do čijeg mišljenja mi je stalo. Postoji i nekoliko njih koje ne poznajem, a u čiji sud verujem. Bila bi laž reći da mi je stalo do mišljenja svih čitalaca. Među čitaocima postoji, tvrdim – i jedan totalni som, te nekoliko njih sa kojima imam manje dodirnih tačaka nego sa nekim ne-prijateljima. Tako to ide u životu.
Iskreno.
Odakle ovakav uvod?
Konačno, ovaj film valja pogledati i zbog inspiracija koju donosi. Na prvom nivou postavlja se pitanje - kako bi ova priča bila ispričana da je završila u rukama drugog reditelja/producenta/studija, ali ono je samo uvertira za mnogo važnije: kako bi funkcionisao svet u kojem ne postoji ništa osim istine i onoga što jeste?
Iskreno.
Odakle ovakav uvod?
Zamislite svet u kojem laž ne postoji.
Svi koje poznajete govore isključivo ono što misle i ono što jeste. Sve ostalo je identično svakodnevici kakvu poznajemo - razlika je samo u tom malom, ali značajnom detalju. Iznenađenje! Čak i u takvom svetu gnjide se lakše i brže uspinju uz društvene lestvice, izvode na večere najbolje cice i bezbrižno plove ka udobnoj penziji, dok se poštena inteligencija i ovde batrga u moru malih privatnih katastrofa i tone pod poslovnim neuspesima, pravo na dno.
Takav svet je početna premisa filmskog prvenca Rika Gervajsa (Gervais, nama poznat iz serijala The Extras emitovanom na B92) koja sasvim dobro funkcioniše u prvih trideset minuta filma, filovanim sjajnim replikama (svi govore istinu, ne zaboravite), sve dok se Mark Belison (Gervajs) - inspirisan nuždom – ne doseti da uradi nešto što niko pre njega nije uradio – da izgovori laž, koja će inicirati uskoro i nove obmane - i koja će ga uskoro dovesti do pozicije čoveka koji priča sa Bogom.
"The Invention of Lying" svakako donosi jednu od zabavnijih scenarističkih premisa u proteklih nekoliko godina, ali se njegov autor, suočen sa po svemu sudeći tržišno preopasnom subverzivnom notom (vera-laž-Bog-ljudska zajednica) sa lakoćom (uz žaljenje dela publike) povlači na teren romantične komedije u čijem su fokusu čovek koji se batrga između istina i laži, lažnih i stvarnih prepreka, a sve želeći da osvoji ženu svog života. Tako našpanovan na filmsko platno, ovaj film postiže jedan ne mali uspeh: dolazi do šire publike, što bi verovatno teže postigao da je nastavio da ispituje pitanja vere i obmana – ali se i donekle uvija pod teretom druge priče, ostavši samim tim daleko od pra-uzora među kojima se naziru i „It’s a Wonderful Life“ Frenka Kapre ali i Ramisov „Groundhog day“. Ipak - i tako zašećeren i preodenut, film sadrži dobru mešavinu humora i istine koja nalaže da mu se posveti 100 minuta: starački dom je, zapravo "A Sad Place for Hopeless Old People"; motel je "A Cheap Place to Have Intercourse with a Near Stranger", dok je vrhunac brendinga reklama za Pepsi: "When they don't have Coke".
Konačno, ovaj film valja pogledati i zbog inspiracija koju donosi. Na prvom nivou postavlja se pitanje - kako bi ova priča bila ispričana da je završila u rukama drugog reditelja/producenta/studija, ali ono je samo uvertira za mnogo važnije: kako bi funkcionisao svet u kojem ne postoji ništa osim istine i onoga što jeste?
Kako bi bilo kada bi se, za početak, u traileru za ovaj film naznačilo da postoji i religiozna nota?