Stereo stihovi

U Brankovoj ulici, nedaleko od ugla sa Pop-Lukinom pronalazim dve knjižare-antikvarnice, gotovo zid uz zid, na pet koraka razdaljine.

Miris prašnjave hartije, kovitlaci ko zna čijih posveta i sećanja, dobro poznate korice "Hit" izdanja, "Nolit", "Narodna knjiga", nekada crvene knjižice, sada nekako više roze izdanja "Rada"... čak i fenomenalna, zaista zaboravljena "Izvinite – izvinuo sam se" iz koje sam naučio korisnih stvari barem koliko iz "Alana Forda", ako ne i više.

Možda i ne bih ušao, da nisam nekoliko dana pre toga (vikend je bio, zatvoreno) ugledao u izlogu "Stereo stihove" Dragoslava Andrića, jednom davno pozajmljenu ko zna kome, da se nikada ne vrati. Naravno, ovaj primerak je lišen čuvenih korica – psihodelične fotografije rock'n'roll krika, ali je to u ovom trenutku manje važno od onoga što je unutra.

Za one koji ne znaju, "Stereo stihovi" je zbirka perfektno prevedenih tekstova moderne muzike – Woody Guthrie, Dylan, The Beatles, Stonesi, Hendrix, The Doors, Janis ali i Patty Smith – sve do (meni u doba dečaštva najvažnijeg) novog talasa, perfektno predstavljenog kroz Joy Division, Gang of Four, Clash, Stranglers, XTC, čak i Bauhaus (čijem razumevanju, priznajem, ni prevođenje nije u potpunosti pomoglo) ... da bi se sve završilo kratkim, ali ponovo važnim, nezaobilaznim stihovima "domaće" scene.

Prvi put sam knjigu pozajmio od Mirona (nije nevažno – živeo je na 300 metara od knjižare u kojoj sam danas kupio knjigu). Onda od Ane. Mislim da je i Srđa imao primerak. Onda sam došao do sopstvenog primerka koji se ubrzo natopio dima silnih tuđih cigareta, upio paru i miris taloga mnogih kafa i Badelovog ruma. Onda je i nestala. Ali – već sam je znao gotovo napamet – i nije bila važna samo zbog prevoda onoga što sam čuo, naprotiv – bila je puna stihova bendova o kojima ništa nisam znao, ali sam ih čitao, odnosno – mnoge od bendova sam upoznao tako, posredno, čitajući ih u prevodu čoveka koji je, bez obzira na totalnu žanrovsku eklektiku, umeo da ih prevede na moj jezik i čak – i danas verujem – sačuva i u tom prevodu ritmiku, gnev, buku koja je krasila mnoge od njih.

Bez "Stereo stihova" verovatno nikada ne bih uzeo od Borivoja "Solid Gold" od Gang of Four, ne bih imao strpljenja i razumevanje za tetkino slušanje Dilanove rane faze, verovatno bih promašio XTC, ne bih razumeo mnoge muzike koje su došle posle, ne bih uhvatio sjajne niti koje povezuju rock'n'roll i ozbiljnu poeziju, umetnost, konceptualizam, strast – ali i propast.

Zato sad prekucavam iz knjige:

"Razrok i bezbolan" (Crosseyed and Painless)
– David Byrne/Talking Heads (segment)

"Fakta su jasna fakta su krasna
Fakta su lenja fakta su kasna
Ne idu fakta bez doktrine
Ono što nećeš fakta ne čine
Istinu fakta lako krive
Posuvraćeno fakta žive
Fakta su stari preživari
Fakta su nule na licu stvari
Fakta ne remete nabor brokata
Fakta izlaze zalupiv vrata
Ispisana su na tvom liku
Fakta menjaju svoju sliku

Još čekam... Još čekam... Još čekam... Još čekam...
Još čekam...
Još čekam... Još čekam... Još čekam... "

Opet taj osećaj: čitanje muzike, u potpunoj tišini, uz tupkanje nogom u ritmu...

[...everything counts...]

Najpre su dolazili, u nizu: The Godfathers, The Stranglers, The Fall, Nick Cave u SKC-u, Megacity 4, Grant Hart, The Sisters of Mercy, House of Love, Laurie Anderson, Iggy Pop...

Onda su, umesto njih, počeli da dolaze, takođe u nizu: Lord Karington, Sajrus Vens, Oven, Holbruk... Njihova imena ipak slabije pamtim.

Onda, nekoliko godina, nije dolazio niko vredan pamćenja.

Danas (simbolike!) Bajden dolazi umesto Depeche.
Trebalo bi stati na one brežuljke (ispod kojih su skloništa? tako beše?) na Ušću, široko dignuti ruke, okrenuti se ka hotelu Hajat i onako unplugged zapevati:

“Words are very unnecessary
They can only do harm”

Što je ti je život,
u Srbiji.

[...dok pitam majku da li je bolje da kupimo jagode za tortu već sada i stavimo ih u friz da čekaju do juna...]

Mоžda je prvi važan momenat onaj u kojem shvatiš da je "porodično pakovanje" sladoleda mnogo praktičnije od korneta i štapića. I nakon toga baš to pakovanje i kupiš, kornet je za one kojima fleka na majici ne smeta; setno maštaš o "četiri kugle od jagode sa šlagom", majsko popodne, poslastičarnica na uglu Kneza i (tada) 7. jula. A još snažnija nostalgija te prodrma kada pomisliš na neponovljivi šlag-sladoled iz mašine koja je stajala pored ulaza u Hotel Balkan, decenijama. (Kada bih znao gde je ta sprava, otkupio bih je, sebi za rođendan i na zadovoljstvo, konačno da se nauživam, ostao sam ga željan.)

Ipak, veća je verovatnoća da ćeš sve shvatiti posle ponoći, dok je tiho. Kada dođeš do minuta u kojem primetiš da nemaš snage da dobaciš do zore i da ćeš verovatno tek u vreme penzije, ako je bude bilo, ponovo imati privilegiju da budan dočekaš taj tren u kojem se ulična svetla gase. Ili ćeš shvatiti tog jutra, nešto kasnije, dok oči otvaraš ledenim tušem, vrelom kafom, gorkim podsmehom, slatkim sećanjem na vreme kada si menjao dan za noć.

Možda je ključni trenutak veče u kojem shvatiš da ti je zapravo nelagodno da posmatraš sekundaru, onako opuštenu, a zapravo strogo organizovanu. I da si bio u pravu kada si odbio da nosiš sat na ruci – tada ti nije bilo važno, sada znaš sve i bez sata.

Ipak – kada bih znao u kom trenutku počinje druga polovina života, svakako bih se dosađivao.