"Kupanja moga oca": Borivoje Petković

(> Pause >)

Nije lako pisati o knjizi čoveka kojeg poznaješ, kao i veći deo aktera same knjige, pod kojim god se oni imenima krili. Još teže – o njegovoj prvoj knjizi, koju si zapravo očekivao gotovo dvadeset godina. Istovremeno, retko imaš priliku da “pišeš o piscu” kojeg poznaješ i koji u panteonu tvog odrastanja ima poziciju sličnu likovima o kojima i on sam piše.
Ipak, priliku da pišeš o piscu - ne valja propustiti.

(rewind)

Ne sećam se kada sam tačno upoznao Borivoja, ali svakako je bilo pre okruglo 20 godina. Kao stariji brat mog prijatelja Zorana, vlasnik fascinantne količine biranih ploča (u rasponu od Muddy Watersa i Milesa Davisa do Sonic Youth i Gang of Four), retkih knjiga i traka, najavljen kao neko ko „već uveliko piše i ima gomilu neobjavljenih priča“ – imao je važnu ulogu u našem odrastanju, a Borina reč ili stav o nekim stvarima imala je mnogo veću težinu od naše. To što je dobrodušno gledao na stalne pozajmice ploča, presnimavanje traka i stalno "pozajmljivanje" jedne od dve kopije neobjavljenih priča, što je često visio sa nama u kraju i dokazivao „lepo vaspitanje“ i u društvu naših roditelja je, korak po korak, dovelo je do toga da smo svojevremeno i pisali zajedno, dramolete koji nisu imali mnogo dodira sa „poetikama“ koje smo stvarali, ali su doživeli premijere. I doneli pristojne honorare.

(>Play>)

Sećanje na te davno napisane kratke priče (obojene drugačijim tonovima, takođe vredne objavljivanja – ma šta njihov autor mislio o tome) ne remeti čitanje „Kupanja moga oca“ (Rende, 2009), prvi Borivojev roman - posvećen periodu odrastanja u vreme poslednje mirne dekade bivše Jugoslavije, u Beogradu, tek zapljusnutom novim talasom, odnosno pank kulturom. Borivoje kao svedok i učesnik lako korača i neprekidno širi trougao čija uporišta se nalaze u trenucima kraja Titove vladavine i širenju prvih vidljivih pukotina u sistemu; dragstoru u Nušićevoj, „Never mind the Bollocks“, velikom koncertu Pankrta i prvim pank svirkama po MZ grada Beograda; te – najčvršćem uporištu – porodičnoj priči koja je istovremeno i najšarmantija. Opuštena, jezgrovita naracija lišena nepotrebnih opservacija na temu perioda i vremena, ritma koji ponajviše liči na prijatno, nostalgično ispovedanje prijatelja nad drugom kriglom piva u još uvek ne-renoviranoj bašti „Manježa“, ova knjiga donosi sećanje na ipak srećnije vreme.

Tako vođena, iskrena i nepretenciozna, „Kupanja moga oca“ ipak su bliža Tribusonovoj „Ne dao Bog većeg zla“ nego onome što je napisano na koricama („na granici "Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji" i filma "Tito i ja"). Iako tematski blizak navedenim, ovaj roman ima svoj, manje subverzivan a više lično obojeni, privatni mikrokosmos koji ga i čini autentičnim i vrednim čitanja.

(Rec) /presnimljeno iz romana/

"Kupanje moga oca bilo je jedno od značajnijih dešavanja u našoj porodici, svakako odmah iza državnih praznika.

Počinjalo je rano izjutra očevom izjavom, izgovorenom svečanim glasom, da se večeras kupa. Mojoj majci bi obično u grlu zastao gutljaj kafe, a meni zalogaj doručka. Uz ručak bi, glasom mučenika, rezervisao termin:

»Nemoj da mi je neko pre Dnevnika ušao u kupatilo, znate da treba da se kupam«. A onda bi, negde između supe i glavnog jela, proširio svoj monolog: »To često kupanje, to je čista izmišljotina kapitalizma. Hoće, brate, da ti naprave rupe na koži, pa da te zaraze. Ne, ne može to tako,bre! To ti je kao kod cipela: cipela s bušnim đonom – ulazi voda... šta se ti smeješ, glavu u tanjir...«

Posle obavezne popodnevne dremke sledi ritualna priprema – zvižduće se neka od pesama iz njegove mladosti, »to je bila muzika, a ne ovo grebanje« – a u pauzama ne znam ni ja čega sledi još malo monologa o štetnosti kupanja: »... da mi posle kupujemo šampone, sapune i ostala njihova sranjca, da izvinete na izrazu... posle se navikneš i onda, brate slatki – pafff! Ode plata na gluposti...« Posle svega izrečenog, konačno: kupanje.

Majka bi mu odnela čiste gaće i treger-majicu, sveže opranu i mirišljavu pidžamu, takođe i papuče, koje je nosio samo u dotičnoj prilici, inače je uvek, bez obzira na to da li smo sami ili imamo goste, bio u čarapama. Moram priznati da je zbog tih čarapa ponekad bilo teško biti u istoj prostoriji s njim.

Uz jedno gromko »zdravo, odo' ja!«, kao da odlazi u rat, otišao bi u kupatilo. Majka i ja bismo se samo pogledali, uz smešak.

Iz kupatila bi se čuli razni zvuci i uzvici, što bi majka rekla »kao da šure prase«, a povremeno i psovke izazvane slabljenjem pritiska vode, što bi za posledicu imalo tu neprijatnost da se topla voda iznenada pretvori u vrelu, da bi u sledećem trenutku postala hladna kao led. Smenjivanja vreline i hladnoće bila su beskonačna, tako da je kupanje uvek predstavljalo nepredvidljiv događaj za svakog od nas. A nakon svega, zavladao bi mir. Proticali bi minuti u tišini. Iza zatvorenih vrata kupatila čulo bi se samo trljanje peškira po koži.

U momentu kad bi se na ekranu našeg crno-belog televizora pojavio sat čija sekundara užurbano hita ka broju dvanaest i špica Dnevnika, pojavio bi se i on, kao usamljeni kauboj, u pidžami, sa »svečanim« papučama i zalizane kose.

»Uhh, što je lepo, mogao bih ovako svake nedelje.«"

.

(>> FastForward >> )

U „Stubovima kulture“ pronalazim samo jedan primerak. Nadam se da to nije pitanje distribucije već i najava drugog izdanja romana – što će, navijam iz petnih žila, Borivoja inspirisati dovoljno snažno da na drugi roman ne čekamo još 44 godine. Keep on rockin’ in a free world!
.

Zlato

Zaboravljena tišina centra grada, nedelja prepodne,
u ulici do naše ima novih ptica.

Ukus soka kupovnog kompota od kajsija, ledenog, zgusnutog, preostalog od zime.
Nikad dosta.

Mislim na leto.

"Od smijeha pravim saksofon,
od sunca pravim put,
a ti si moj šofer."



Zlato from preslicavanje on Vimeo.

[Rukopisi ne gore]

Karl Sagan u fenomenalnoj, suštinskoj knjizi „Kosmos“ (koja se bavi „svom materijom koja postoji i svim prostorom u kojem se odvijaju procesi“, a ne samo nebom, zvezdama i galaksijama) posvećuje ne mali deo priči o Hipatiji, poslednjoj upravnici Aleksandrijske Biblioteke, ubijenoj 415. godine nove ere.

Osnovana na inicijativu Demetrija, Aristotelovog učenika, peripatetičara i drugara iz klupe Aleksandra Velikog, biblioteka je do početka I veka nove ere uspela da, zapravo, sakupi sve što je poznati svet znao o sebi (i bližoj okolini) – po nekim procenama u njoj se nalazilo i do 700.000 svitaka koji su objedinili sva dostupna znanja, od postanka pisma do tada.

Iako prvi put uništena požarom koji je 47. godine n.e. izazvala Cezarova vojska, biblioteka je obnovljena po Kleopatrinoj ideji, Cezarovoj i Antonijevoj femme fatale. Tri i po veka kasnije ponovo je bila uporište svekolikog sakupljenog znanja. I koliko o prvom potpaljivanju biblioteke postoji nekoliko različitih, ali jasnih verzija, toliko podaci o periodu između 390. i 415. nisu najjasniji, a zaslužuju pažnju.

Ono u čemu se mnoge verzije slažu je sledeće: nakon proglašenja hrišćanstva za državnu religiju Rima, car Teodosije naređuje uništenje svih paganskih hramova. Hrišćani, pod vođstvom aleksandrijskog patrijarha Teofila spaljuju biblioteku 391. godine. Ipak, čini se da je ne uništavaju do temelja – jer se za 415. godinu vezuje još jedno, ideološki verovatno ključno uništenje ideje o riznici znanja. Hipatija, u nekim verzijama imenovana upravnicom Biblioteke, matematičarka, astronom, neoplatoničarka - našla se, prvenstveno zbog ovog poslednjeg, na udaru aleksandrijskog patrijarha Ćirila. Njegovi sledbenici su 415. godine, "zahvaćeni histerijom" skinuli Hipatiju sa kola koja su prolazila ulicom, svukli je do gole kože, odvukli do obližnje crkve i iskasapili, "školjkama joj sastrugavši meso sa kostiju."

Po nekim izvorima, na koje se poziva i Sagan, biblioteka je "nešto nakon toga spaljena".

U drugim izvorima, ovog podatka nema.

Inspirator ovog ubistva, patrijarh Ćirilo proglašen je pravoslavnim svecem 431. godine na saboru u Efesu.

(Hajde sad malo da ćutimo, razmislimo o svemu tome.)

Konačni, treći (ili četvrti?) udarac izvodi kalif Umara, 642. godine, nakon osvajanja Aleksandrije, prostim odgovorom na pitanje šta učiniti sa knjigama: "One ili su u suprotnosti sa Kuranom, što znači da su jeres, ili se slažu sa njim, što znači da su suvišne".

Ako je nešto i preživelo (Borhes se u "Knjizi o izmišljenim bićima" u poglavlju "Peritoni" poziva na spis nepoznatog Grka - "preuzetog iz proročanstva dok još Omar nije bio spalio aleksandrijsku biblioteku") - šteta je neprocenljiva. Koliko se sećam, Sagan u "Kosmosu" gorko procenjuje da spaljivanje biblioteke unazadilo čovečanstvo za nekoliko vekova i da je sasvim izvesno da bismo uveliko hodali planetom Mars da nije došlo do ovog diskontinuiteta znanja. Naše znanje o nekim piscima antike je potpuno unakaženo, o nekim delima znamo samo "iz priče", dok se o drugima nagađa (pročitati, na primer -"Ime ruže" Umberta Eka – kako prati priču o drugoj knjizi Aristotelove "Poetike")

Skupini navedenih štetočina, a boraca u svekolikoj borbi protiv znanja kao takvog pridružuje se i Diego De Landa Kalderon, katolički biskup koji u toku svega jednog dana - 12. jula 1562 - u prah pretvorio ne samo preko 5000 totema, likova i skulptura civilizacije Maja, već i kompletnu pisanu zaostavštinu. Preživele su svega tri knjige, zahvaljujući kojima ponešto znamo o čitavoj civilizaciji. Preživela je (ironijom sudbine u izmenjenom, dopisivanom obliku) i Kalderonova knjiga – u kojoj daje svoje viđenje naroda koji je zatirao, kao i detaljan opis uništavanja spisa. Suđeno mu je. Oslobođen je.

Očigledno postoji nekakva privlačnost ovog spiska štetočina.

Privukla je još mnoge da se bave istom delatnošću – uništavanjem.

Ali, "rukopisi ne gore".

Ma koliko štetila, sva ta uništavanja nisu zaustavila – Zemlju da se okreće oko Sunca, Magelana da podigne sidro, Rablea da piše o brisanju stražnjice piletom, Kopernika da restauira Aristarhove teoreme, Darvina da se ukrca na brod.

Gotovo dve hiljade godina nakon Cezarove paljevine - 21. aprila, zvanično je otvorena Uneskova Svetska digitalna biblioteka – ili "World Digital Library".

Znanje se ponovo, zvanično, grupiše.

I kreće dalje, u svim pravcima.

Na spisku saradnika je i Narodna Biblioteka Srbije.

Za sada smo predstavljeni "Miroslavljevim Jevanđeljem" i (iznenađenje!) avangardnim časopisom "Zenit".

Danas je Svetski dan knjige.

Slavimo,

pamtimo.

Idemo.
.