Karl Sagan u fenomenalnoj, suštinskoj knjizi „Kosmos“ (koja se bavi „svom materijom koja postoji i svim prostorom u kojem se odvijaju procesi“, a ne samo nebom, zvezdama i galaksijama) posvećuje ne mali deo priči o Hipatiji, poslednjoj upravnici Aleksandrijske Biblioteke, ubijenoj 415. godine nove ere.
Osnovana na inicijativu Demetrija, Aristotelovog učenika, peripatetičara i drugara iz klupe Aleksandra Velikog, biblioteka je do početka I veka nove ere uspela da, zapravo, sakupi sve što je poznati svet znao o sebi (i bližoj okolini) – po nekim procenama u njoj se nalazilo i do 700.000 svitaka koji su objedinili sva dostupna znanja, od postanka pisma do tada.
Iako prvi put uništena požarom koji je 47. godine n.e. izazvala Cezarova vojska, biblioteka je obnovljena po Kleopatrinoj ideji, Cezarovoj i Antonijevoj femme fatale. Tri i po veka kasnije ponovo je bila uporište svekolikog sakupljenog znanja. I koliko o prvom potpaljivanju biblioteke postoji nekoliko različitih, ali jasnih verzija, toliko podaci o periodu između 390. i 415. nisu najjasniji, a zaslužuju pažnju.
Ono u čemu se mnoge verzije slažu je sledeće: nakon proglašenja hrišćanstva za državnu religiju Rima, car Teodosije naređuje uništenje svih paganskih hramova. Hrišćani, pod vođstvom aleksandrijskog patrijarha Teofila spaljuju biblioteku 391. godine. Ipak, čini se da je ne uništavaju do temelja – jer se za 415. godinu vezuje još jedno, ideološki verovatno ključno uništenje ideje o riznici znanja. Hipatija, u nekim verzijama imenovana upravnicom Biblioteke, matematičarka, astronom, neoplatoničarka - našla se, prvenstveno zbog ovog poslednjeg, na udaru aleksandrijskog patrijarha Ćirila. Njegovi sledbenici su 415. godine, "zahvaćeni histerijom" skinuli Hipatiju sa kola koja su prolazila ulicom, svukli je do gole kože, odvukli do obližnje crkve i iskasapili, "školjkama joj sastrugavši meso sa kostiju."
Po nekim izvorima, na koje se poziva i Sagan, biblioteka je "nešto nakon toga spaljena".
Osnovana na inicijativu Demetrija, Aristotelovog učenika, peripatetičara i drugara iz klupe Aleksandra Velikog, biblioteka je do početka I veka nove ere uspela da, zapravo, sakupi sve što je poznati svet znao o sebi (i bližoj okolini) – po nekim procenama u njoj se nalazilo i do 700.000 svitaka koji su objedinili sva dostupna znanja, od postanka pisma do tada.
Iako prvi put uništena požarom koji je 47. godine n.e. izazvala Cezarova vojska, biblioteka je obnovljena po Kleopatrinoj ideji, Cezarovoj i Antonijevoj femme fatale. Tri i po veka kasnije ponovo je bila uporište svekolikog sakupljenog znanja. I koliko o prvom potpaljivanju biblioteke postoji nekoliko različitih, ali jasnih verzija, toliko podaci o periodu između 390. i 415. nisu najjasniji, a zaslužuju pažnju.
Ono u čemu se mnoge verzije slažu je sledeće: nakon proglašenja hrišćanstva za državnu religiju Rima, car Teodosije naređuje uništenje svih paganskih hramova. Hrišćani, pod vođstvom aleksandrijskog patrijarha Teofila spaljuju biblioteku 391. godine. Ipak, čini se da je ne uništavaju do temelja – jer se za 415. godinu vezuje još jedno, ideološki verovatno ključno uništenje ideje o riznici znanja. Hipatija, u nekim verzijama imenovana upravnicom Biblioteke, matematičarka, astronom, neoplatoničarka - našla se, prvenstveno zbog ovog poslednjeg, na udaru aleksandrijskog patrijarha Ćirila. Njegovi sledbenici su 415. godine, "zahvaćeni histerijom" skinuli Hipatiju sa kola koja su prolazila ulicom, svukli je do gole kože, odvukli do obližnje crkve i iskasapili, "školjkama joj sastrugavši meso sa kostiju."
Po nekim izvorima, na koje se poziva i Sagan, biblioteka je "nešto nakon toga spaljena".
U drugim izvorima, ovog podatka nema.
Inspirator ovog ubistva, patrijarh Ćirilo proglašen je pravoslavnim svecem 431. godine na saboru u Efesu.
(Hajde sad malo da ćutimo, razmislimo o svemu tome.)
Konačni, treći (ili četvrti?) udarac izvodi kalif Umara, 642. godine, nakon osvajanja Aleksandrije, prostim odgovorom na pitanje šta učiniti sa knjigama: "One ili su u suprotnosti sa Kuranom, što znači da su jeres, ili se slažu sa njim, što znači da su suvišne".
Ako je nešto i preživelo (Borhes se u "Knjizi o izmišljenim bićima" u poglavlju "Peritoni" poziva na spis nepoznatog Grka - "preuzetog iz proročanstva dok još Omar nije bio spalio aleksandrijsku biblioteku") - šteta je neprocenljiva. Koliko se sećam, Sagan u "Kosmosu" gorko procenjuje da spaljivanje biblioteke unazadilo čovečanstvo za nekoliko vekova i da je sasvim izvesno da bismo uveliko hodali planetom Mars da nije došlo do ovog diskontinuiteta znanja. Naše znanje o nekim piscima antike je potpuno unakaženo, o nekim delima znamo samo "iz priče", dok se o drugima nagađa (pročitati, na primer -"Ime ruže" Umberta Eka – kako prati priču o drugoj knjizi Aristotelove "Poetike")
Skupini navedenih štetočina, a boraca u svekolikoj borbi protiv znanja kao takvog pridružuje se i Diego De Landa Kalderon, katolički biskup koji u toku svega jednog dana - 12. jula 1562 - u prah pretvorio ne samo preko 5000 totema, likova i skulptura civilizacije Maja, već i kompletnu pisanu zaostavštinu. Preživele su svega tri knjige, zahvaljujući kojima ponešto znamo o čitavoj civilizaciji. Preživela je (ironijom sudbine u izmenjenom, dopisivanom obliku) i Kalderonova knjiga – u kojoj daje svoje viđenje naroda koji je zatirao, kao i detaljan opis uništavanja spisa. Suđeno mu je. Oslobođen je.
Očigledno postoji nekakva privlačnost ovog spiska štetočina.
Inspirator ovog ubistva, patrijarh Ćirilo proglašen je pravoslavnim svecem 431. godine na saboru u Efesu.
(Hajde sad malo da ćutimo, razmislimo o svemu tome.)
Konačni, treći (ili četvrti?) udarac izvodi kalif Umara, 642. godine, nakon osvajanja Aleksandrije, prostim odgovorom na pitanje šta učiniti sa knjigama: "One ili su u suprotnosti sa Kuranom, što znači da su jeres, ili se slažu sa njim, što znači da su suvišne".
Ako je nešto i preživelo (Borhes se u "Knjizi o izmišljenim bićima" u poglavlju "Peritoni" poziva na spis nepoznatog Grka - "preuzetog iz proročanstva dok još Omar nije bio spalio aleksandrijsku biblioteku") - šteta je neprocenljiva. Koliko se sećam, Sagan u "Kosmosu" gorko procenjuje da spaljivanje biblioteke unazadilo čovečanstvo za nekoliko vekova i da je sasvim izvesno da bismo uveliko hodali planetom Mars da nije došlo do ovog diskontinuiteta znanja. Naše znanje o nekim piscima antike je potpuno unakaženo, o nekim delima znamo samo "iz priče", dok se o drugima nagađa (pročitati, na primer -"Ime ruže" Umberta Eka – kako prati priču o drugoj knjizi Aristotelove "Poetike")
Skupini navedenih štetočina, a boraca u svekolikoj borbi protiv znanja kao takvog pridružuje se i Diego De Landa Kalderon, katolički biskup koji u toku svega jednog dana - 12. jula 1562 - u prah pretvorio ne samo preko 5000 totema, likova i skulptura civilizacije Maja, već i kompletnu pisanu zaostavštinu. Preživele su svega tri knjige, zahvaljujući kojima ponešto znamo o čitavoj civilizaciji. Preživela je (ironijom sudbine u izmenjenom, dopisivanom obliku) i Kalderonova knjiga – u kojoj daje svoje viđenje naroda koji je zatirao, kao i detaljan opis uništavanja spisa. Suđeno mu je. Oslobođen je.
Očigledno postoji nekakva privlačnost ovog spiska štetočina.
Privukla je još mnoge da se bave istom delatnošću – uništavanjem.
Ali, "rukopisi ne gore".
Ali, "rukopisi ne gore".
Ma koliko štetila, sva ta uništavanja nisu zaustavila – Zemlju da se okreće oko Sunca, Magelana da podigne sidro, Rablea da piše o brisanju stražnjice piletom, Kopernika da restauira Aristarhove teoreme, Darvina da se ukrca na brod.
Gotovo dve hiljade godina nakon Cezarove paljevine - 21. aprila, zvanično je otvorena Uneskova Svetska digitalna biblioteka – ili "World Digital Library".
Znanje se ponovo, zvanično, grupiše.
I kreće dalje, u svim pravcima.
Na spisku saradnika je i Narodna Biblioteka Srbije.
Za sada smo predstavljeni "Miroslavljevim Jevanđeljem" i (iznenađenje!) avangardnim časopisom "Zenit".
Danas je Svetski dan knjige.
Danas je Svetski dan knjige.
Slavimo,
pamtimo.