No Line On the Horizon

Ponekad čak i efemerna pitanja poput “šta slušaš ovih dana” rezultiraju odgovorima koji zahtevaju nešto hrabrosti. Lako je razočarati poznanike i prijatelje, počinju sa podozrenjem da vas posmatraju, deo njih posumnja i u sve što ste ikada tvrdili. Sve zato što si priznao da slušaš nešto što su sa indignacijom odbili, bez i da razmatraju ponudu, poučeni ranijim iskustvima. I razumem ih.

Evo priznanja: ponovo slušam U2.
Još jedno: "No Line On the Horizon" je sasvim dobar album.

Zapravo, verovatno prvi put nakon mnogo godina konačno slušam i zaista čujem U2: još od vremena "Joshue" i "Rattle & Hum" – sve manje se moglo čuti od vriske i idolatrije koja je počela da prati bend, a nakon sjajnog "Achtung Baby" je postalo sve teže bilo šta čuti od prevelike buke oko politike. Onda je došao period u kojem nije imalo šta da se sluša – "How to Dismantle an Atomic Bomb" možda i nije bio tako loš album, ali mu je svakako nedostajalo malo verodostojnosti i veličanstvenosti. Sada – isprativši već i drugu generaciju obožavalaca u neke mirnije vode, pomalo zaboravljeni od ekipe koja ispira uši "hitovima" i valjda konačno manje zanimljivi medijima nego pre 10 godina – U2 ponovo stvaraju muziku ne brinući preterano gde se horizont završava, ponovo fokusirani na ono što je zaista važno: uvod-strofa-refren-strofa-solo-refren; tekst, udarac doboša, zveket i šum.

Nisam rad da pišem "recenziju", ovo je totalno subjektivna priča.
Jednostavno preporučujem na slušanje.

"No Line On The Horizon" je krcat odjecima onoga što mi je jako davno, pre nekih 25 godina (!!!), učinilo ovaj bend jednim od najvažnijih u danima dečaštva: superiorna, nesavladiva ritam sekcija u kojoj bas i bubanj stvaraju prostor kroz koji Edžova gitara prolazi poput zvezde padalice u avgustovskoj noći, ponekad čak i nepotrebnu patetičnost ali i stihove koje ću, nadam se, imati prilike uskoro da vičem i na nekom koncertu u našem dvorištu ili bliskom komšiluku, energiju gotovo mladićkog prkosa koji možda i ne pristaje čoveku Bonovih godina. Ovaj album je učinio da uhvatim sebe kako na "Magnificent" (druga stvar na albumu: prštavi, sjajni flashforward iz najboljih dana "War"/"Unforgettable Fire" perioda, u kojoj Bono sebi dozvoljava stih poput "Only love can leave such a mark/but only love can heal such a scar" – i to mu dobro stoji), elem – hvatam sebe kako puštam zvuk do jačine koju EU ne preporučuje korisnicima iPod-a i kako hodam ulicom većim koracima nego juče.

Veliki koraci, zapravo.
Znaš valjda osećaj.

Nije malo.

Obrati pažnju i na "Unknown caller" i "FEZ-Being Born".
Slušaj.

Pogledaj se u ogledalo.
I setiš se vremena kada su ih u "Politici" u okviru "Live Aid" prenosa najavili sa "Јуту" što je učinilo da propustiš deo svirke, jer ti sa 12 godina ne pada napamet da bi ime takvog benda neko napisao ćirilicom i bez crtice između; potpuno iskrivljenog EP-a "Wide Awake in America", toliko nepravilnog da je samo na neke gramofone mogao da se stavi; kupovine "The Joshua Tree" dan pre nego se pojavio u Londonu i slušanja do kasno u noć; gledanja "Rattle & Hum" u "Odeonu" nekoliko puta; kupovine tog istog albuma u bivšoj "Kulturi" preko puta bioskopa "Zvezda" i svađe sa prodavcem koji nije dozvoljavao da se proveri da li je vinil ravan ili kriv, a to ti se dakle već dešavalo, sećaš se verovatno poslednjeg vinila koji ti je stigao u ruke u originalu direktno iz prodavnice – "Achtung Baby", sve posle bila je dobrim delom piraterija - kako izdavačka tako i emotivna.

No...

Vidi kako radi stopalo.
Pevušiš usput, je'l da?
I ipak koristiš >>skip>> na nekim pesmama, jer su suvišne. I to je ok. Ne sećam se ko je napisao „Umoran od Bono Vox-a? Da. Umoran od U2? Nikako.“

Ipak:

"We are people borne of sound/

The songs are in our eyes/Gonna wear them like a crown"

("Breath")

Sound of Music, #2

(početak marta 1999.)

Dejvid Silvijen sedi za miks-pultom glave podbočene na ruke. U studiju je tišina – sa zvučnika je upravo iscureo poslednji snimak za "Dead Bees on A Cake", kojim nikako nije zadovoljan. Teško je snimati u uslovima u kojima radi već nedeljama – muzičari (mahom prijatelji koji su pristali da snimaju za simbolični honorar) razbacani po uglovima studija - znaju da je većina novca od kojeg je studio plaćen zapravo došao od tantijema za "Justify my Love" Madone, koju su napisali sada već odlazeća Dejvidova žena Ingrid (stoji u uglu, netremice ga posmatra) i Leni Kravic – njih dvoje zajedno, jednom, negde. Mark Ribo zagledan kroz prozor, prelazi zippo upaljačem preko žica, glumeći slajd pokret na gitari, proklinje lične izbore koji su činili da svira samo sa ludacima. Nije siguran da li da iz lokalne govornice pozove Vejtsa, Zorna ili Lurija, svi su isuviše nenormalni za razgovor u trenutku u kojem imaš samo za kartu do kuće. Ipak poziva Džona - ima li u planu neku tezgu ili barem neki Džarmušov film? Luri negira ovo drugo, spominjući kako je Džarmuš već nedeljama opsednut željom da kontaktira ludi bend iz Beograda sa kojim je tamo nastupio, čije reči ne razume ali ga gitara jako dobro udara u glavu i pluća – i kako oseća da je to zvuk koji mu je potreban na novom filmu. Ipak, njihov kontakt niko nema, čak ni Emir. Ujedno, poziva ga na snimanje "African Swim and Manny & Lo", oseća da je to najbolja stvar koju je do sada uradio, ali mu nedostaje još malo rada, može im se priključiti već danas, ako je Dejvid završio sa snimanjima.

Pevač "ludog benda" razmišlja o pokojnom prijatelju Milanu i njegovom poslednjem projektu koji je uradio sa Subom u dalekom Brazilu, o vestima što su upravo stigle i letelicama koje će uskoro stići nad Zrenjanin u kojem trenutno boravi, okružen teškom ravnicom i još ravnijim nebom, u prolećnom sutonu.

U Sao Paulu sviće.
Suba, očiju punih tool-ova sa ekrana ali ušiju spremnih za još jednu probu ponovo pušta paterne remiksa za "Sem Contencao" – verziju koju će i spasiti iz požara nekoliko meseci kasnije i predati na ruke vatrogascu koji neće moći više ništa da učini osim da trake, uz suze, preda Bebel - koju glas, dok stoji ispred kuće zahvaćene plamenom - prvi put u životu zaista izdaje. Nešto kasnije tog jutra, Bebel shvata da u celom Sao Paulu nema ničega što bi je zadržalo kod kuće, kupuje kartu do Njujorka i odlazi, da bi se te noći potpuno opila skupim viskijem, zagledana u svirku Smoki Hormela, još jednog bivšeg Vejtsovog gitaristu, koji će se te večeri upoznati sa ljudima sa kojima će uskoro osnovati Forro in The Dark, na čijem će prvom albumu zapevati i Bebel, Miha Hatori ali i Dejvid Birn, te večeri čudnovato tihog, što je rezultat susreta sa Van Tingemom, koji nije mogao a da prećuti da mu zaista smeta što Lori sve više snima sa dečkom Lu Ridom ("koji u njoj pronalazi svu podršku koju mu Endi zapravo nije nikada davao, kako ne razumeš?") a sve manje brine o svojoj muzici - "Life on A String" zvuči suviše krotko i smireno, što ga čini tužnim. Dejvid mu obećava da će pričati sa oboje, ali polako shvata da je dobio materijal za finalni tekst o tome kako ljudi lako postaju lenji duhom, koji planira da uradi u tehno-disko fazonu, već je uradio neke skice sa momcima iz X-Press2, od njih je i čuo da se spremaju za odlazak u grad u kojem su se Džim i Džoni napili kao guzice od nekog lokalnog brendija, kojem je Zavinul čak i pesmu posvetio - "Sliwovitz Trail" – upravo ona odzvanja Silvijenovim ušima, dok rešava da se album završi baš tako kako je zamislio – običnim fade-out-om, zvukom Riboove gitare puštene kroz dugi delay, koji će putovati do Beograda čitavih devet godina – sve do momenta u kojem će zakoračiti na scenu Doma Sindikata (šest meseci nakon Bebel) uz jednostavno, prosto – „Good Evening.“

Sve je umreženo.

[želje i mogućnosti]

[Hilandarska, Svetogorska, Nušićeva ulica; nedelja popodne, zatečeno stanje]

.