Beograd, II krug izbora

[che guevara u beogradu, izborni dan, 03. februar 2008. godine]

Kuba: Habana, #1

Havana.
Habana.
Pohabana.

Sediš u coco taksiju, adaptiranom mopedu nakarabudžene prikolicoidne kabine, napravljene od plastike, epoksida i nekoliko slojeva boje (nakon nekoliko premaza - boja postaje formotvorni materijal, jednostavan postupak), sediš na plastičnim sedištima tik iza vozača koji juri 15 na sat kraj fasada na Malekonu, fasade pamte bogatije dane ali to sećanje je na samoj ivici da se otkine, poput poslednjeg zuba u starčevoj usnoj duplji.

Prolaziš kraj hotela u kojem je Ester otplivala "Bal na vodi". Gledaš u zgradu ambasade SSSR-a, na samom kraju Malekona, fascinantna arhitektura, ogromni mač zaboden u Kubansko tlo, napravljen tako da se verovatno vidi i sa Floride.

Slani, začinjeni vetar leči gorak ukus donoseći miris mora i kiše, iznenada, direktno sa pučine.

Sediš u tom kvazi vozilu, isključiš kameru jer shvatiš tri ključne činjenice, ovim redom: ne možeš zabeležiti sve, nećeš poneti njihove duše na traci, jer nije ovo doba dagerotipije - i ne moraju baš sva siromaštva biti zabeležena na traci; nećete se od toga bolje osećati ni oni ni ti ni prijatelji kada budu gledali zavaljeni u lazy bags hiljadama milja daleko.

Gledaš, upijaš zvuk motora i znaš da ćeš svaki tren ovog putovanja pamtiti dugo i kroz snove.

Gledaš ljude na zidu korzoa, pecaroše, klince, starce, velike mame i malu decu, bicikle i zastave koje kriju američku ambasadu i odjednom shvatiš da si zavoleo Kubu, iako je zapravo uopšte ne poznaješ. Ili je ona zavolela tebe i to što nisi nasilan prema njenoj deci i daješ za njihove uslove nerazumno visoke napojnice.

Nogu pred nogu, lagano, delom Habane namenjenog turistima. Bez obzira na renoviranja, jasno je da je pravim sjajem sijala pre 1959. Dobro poznati komunizam izbija iz sveže prekrečenih zidova, masna farba i linije, da li je beše Brodski napisao da je ceo SSSR jedna dugačka masna linija u nivou glave, nije zapravo trenutno ni važno.

Ulaziš u čuveni Nacional, predratna tajkunarija u punom sjaju, Las Vegas na Karibima, zlatne ručke i zlatna kazaljka nad liftom koji se zatvara rešetkom, ispred hotela kadilaci u nizu od roze preko svetlo zelene do nežno plave, čudno deluje taj mali geto - parking ispred hotela, jer odmah iza njegovih zidina ponovo počinje pohabani grad, zanosnog ritma, membrane udaraljki pobelelih od crnih palčeva i mulati, belci, crnci - svi stoje u redu za najjeftiniju picu, toliko jeftinu da je turisti čak i ne uzimaju u obzir kao izbor a nekako si siguran da je bolja zabava u tom redu ljudi nego u špaliru iza vodiča.




U danima "Proslava" na trgu ispred Kapitola nepregledne šahovske table za simultanu igru. Pažljiviji posmatrač će primetiti iskrzane ivice crnih i belih kvadrata, karton, vlagom rastočeno drvo, krive figure. Sve to ne smeta: na tabli je odnos figura takav da je i laiku jasno da ovde igraju majstori, mada retko koji pupkom stiže do ivice stola. Nedaleko od njih, ispod montiranih šatri dele se knjige. Na bini, desno, svira orkestar.

U danima "Proslava", program se sa bine prenosi razglasom u celom gradu. Dok hodamo iza Kapitola tražeći način na koji je iscrtana mapa Habane, odjednom se začuje muzika iz "The Simpsons". Da li Komisija za Moral zna o čemu se radi ili se serija čita kao "antikapitalistička"? Sklon sam mišljenju da je ovo prvo. Ukoliko i nisam u pravu, ne insistiram, ali želim da verujem da je u pitanju prosta subverzija, podmetačina onih koji slušaju dugotalasne radio prijemnike i kriju antene u ispod lošeg crepa, kao u "Bas saksofonu" Škvoreckog, ta misao me raduje iako uopšte nije ni mesto ni vreme.

Loše odsviran ton gotovo da se ne može čuti. Svaki pokret ruke preko žica ili membrane bubnja je na pravom mestu, odmeren, pomalo preterano pozerski, ali sjajan. Na ulicama Habane se muzika zaista može čuti na svakom uglu - veoma retko sa zvučnika, jer oni, gotovo, da ne postoje. Muzičari po kafanama, kafeima i baštama restorana i hotela, ponekad samo pijanista čije note je verovatno slušao i Laski ili Al Kapone, umornog lica ali gipkih prstiju, vozi kroz repertoar prekinut ranih šezdesetih. Često se sretne trio, na ponekom mestu i kao kvintet, zvuči bogovski, nisi gladan, žedan, ne smeta vlaga, ne smeta ništa. Žmarci i vlaga.

Bend Compay Segunda, koji smo imali sreće da čujemo, praši. Iako se oglašavaju kao "Buena Vista Social Club", među njima nema nikoga prepoznatljivog iz filma. No, to nije ni važno. Muzika je zanosna, kao i latino-azijatski par koji je izašao iz publike da igra, opušteno, ne kao atrakcija za turiste.

Miriše na vlagu i voće, beton opran vodom, nedaleku luku i kreme za sunčanje turista i njihove dece.

Obuzeti vlagom, nespremna deca Evrope počinju da mešaju imena koktela, revolucionara, ulica, naselja, hotela, znamenitosti, kuća, cena, ne razlikujemo ni vrste ruma, da li je revolucija pravedna ili je pojela i decu i roditelje. Mislim na Sela Peredajza i Dina Morijartija u Meksiku, iako nije mesto i poređenja nisu umesna. Ali, zar je važno.

Nastaviće se...

[drugi deo teksta >> ]
.

Bauhaus, "Go Away White"

Dvadeset i pet godina nakon poslednjeg zajedničkog studijskog rada te nakon serije sjajnih "povratničkih" koncerata u proteklih par godina, Bauhaus se vraćaju pod reflektor povratničkim - "Go Away White". Bez obzira na pažljivo i višegodišnje praćenje solo-radova njihovog pevača Petera Murphy-ja, jednog od najsugestivnijih vokala s kraja dvadesetog veka i preslušavanje radova ostale trojice, ujedinjenih pod imenom Love and Rockets, uopšte mi nije svejedno dok krećem ka [play>]...

Brzo premotavanje unazad [prev. <<]

[rec.] ...jedna od prvih Sony crno-zeleno-providnih kaseta, od 90 minuta > "Sky's Gone Out" sa jedne a "Burning from the Inside" sa druge strane, ispisano rukom Ane D, flomaster. Slušana do stanja potpune demagnetizacije, onda ponovo presnimljena od Mirona. "Mask" nabavljamo od ko zna koga, loš ali impresivan snimak. Nismo ništa znali o bendu, imenima, diskografiji - premladi za "Džuboks", bez informacija u tadašnjem "Rocku", hranjeni na "100 veličanstvenih" Slobe Konjovića, bez originalnih albuma i tekstova u rukama, sami gradimo ikonografiju. Zahvaljujući obradi "Telegram Sam" kapiramo T-Rex. Pojavljivanje benda u "The Hunger" upoznaje nas sa rediteljskim opusom Tony Scotta. VHS kopija kopijine kopije "Bauhaus: Shadow of Light" nam otkriva da gitarista svira gudalom, iluziju originalnosti ubrzo razbija Vlada, koji tvrdi da je Jimmy Page to radio deceniju pre njega. Spot za "Mask" nam otkriva Borhesovu verziju priče o Golemu. Marko donosi iz Londona original "Collection", kockice se lagano uklapaju. Andrej po prvom odlasku u SF šalje solo radove Murphyja. Srđu upoznajem pod šifrom "čovek koji ima Dali's Car na kaseti, dobar snimak", razmenu vršimo u bašti SKC-a. Ekipa se širi i prepoznaje po nekim naizgled beznačajnim simbolima. Nikola V. je prvi koji sabira kompletan opus na CD-u. Milena Đ. bi se obradovala ako bih joj spomenuo "Slice of life", čak i sada, toliko godina posle... I onda kad se dođe u neke godine, češće se sluša "All we ever wanted was everything" nego "Bela Lugosi's Dead"

...Brzo napred [next>>]

Najpre je pre nekoliko nedelja iznenadio snimak na kojem Peter Murphy i Trent Reznor preispituju sve(s)t obradama Bauhaus standarda ali uz nekoliko Joy Division pesama, među kojima je i "Atmosphere" koja zvuči impresivno. Zatim se, među najavama, pojavljuje informacija da se Bauhaus nakon 25 godina studijske pauze vraćaju albumum koji su snimili u originalnoj postavi za svega 18 dana, bez preteranih intervencija - "first takes as final cuts" tvrdi matični sajt benda, istovremeno zakucavajući da je ovaj album ujedno i poslednje okupljanje četvorke.

Iako najavljen za 4. mart, album postaje dostupan od, po svemu sudeći, juče - što koristim mirna srca dok se original ne pojavi u našim prodavnicama. Šaljem Andreju i Nikoli V. linkove, pritiskam [play >] "Too much 21st century".

Iznenađujuće.

Dugo je potrajalo do [stop].

[link] je u comments >.