Wednesday, 26 December 2007

Zeitgeist

Evo filma čiju premijeru nećete dočekati, izuzev je sami ili u krugu prijatelja ne organizujete. Film, naime, nije planiran za premijere i festivale – štaviše – ne postoji u velikim on-line bazama poput allmovie.com ili imdb.com, iako nigde i nikada nije zabranjen. Ipak, nekoliko nedelja je bio na vrhu liste najčešće preuzimanih filmova na mnogim pretraživačima i – još bolje – umnožavanje je u potpunosti omogućeno od strane autora - kompletan film je dostupan u prihvatljivoj rezoluciji na sajtu http://zeitgeistmovie.com/, dok se DVD direktno od autora može dobiti za 5 USD + troškovi poštarine.


Zeitgeist je producentsko delo Pitera Džozefa i obrađuje, koristeći prvenstveno dokumentarni materijal, tri velike teme „našeg vremena“: hrišćanstvo, 11. septembar i bankarski sistem u Americi.
Sigurno je da je način na koji su ove tri teme obrađene jedan od razloga tihog bojkota i teškog pronalaženja informacija o filmu na mainstream sajtovima. Džozef jednostavnom, linearnom naracijom potkrepljenom dokazima koji će svakako biti dokazivani (diskusije uveliko traju i na internet forumima u Srbiji) stavlja velike znake pitanja na mnoge vrednosti koje čine osnove sistema, prvenstveno zapadne ali i globalne civilizacije. Zeitgeist je, dakle, na prvi pogled kao stvoren za obožavaoce teorija zavere ali i one koji veruju da su mnoge ključne vrednosti savremene civilizacije zapravo – namerno ili slučajno pogrešno interpretirani simboli. Ipak, ideja filma nije rušenje mitova već poziv da sve dokaze ili verovanja valja kritički posmatrati, ako je moguće iz više uglova i sa zadrškom – jer je mit „kritičkog uma“ zapravo taj kojem sledi brzi krah, ukoliko se ne bude neprekidno (p)održavao u vremenu koje je pred nama.

Ipak, to nije jedina vrednost ovog projekta. Kao što se od juna 2007. godine, kada se film pojavio na Mreži, dokazalo da je nemoguće kreirati „zabranu“ u vremenu Broadband interneta i da je radoznalost snažnija od ćutnje, tako je ovaj projekat dokaz da je vreme u kojem svako može kreirati svoju „istinu od 24 sličice u sekundi“ (Godar) konačno došlo i da svako ima priliku da pruži sopstveni doprinos Zeitgeistu.


P.SSSS.T! Koristan link (i još sličnih filmova) dostupno Vam je na adresi http://freedocumentaries.org/index.php

(objavljeno u Singidunum Weekly, decembar 2007. godine)

Saturday, 22 December 2007

Control, The Movie

Stvoren iz potpuno drugačijih namera i sa opozitnim ciljevima od sjajnog "24 Hour Party People" Majkla Vinterbotoma, "Control" prečesto gubi kontrolu nad pričom o Ianu Kertisu (Ian Curtis), jednom od najznačajnijih ličnosti iz panteona odrastanja mnogih generacija, svakako i mojeg, pevaču benda Joy Division.



Zasnovan na knjizi Kertisove udovice Debore ("Touching from the distance", nazvane po stihu iz epohalne "Transmission"), čiji je niz prethodnih odbijanja stopirao ranije pokušaje ekranizacije Ianove biografije, ovaj film više sakriva nego otkriva mnoge uzroke njegovog samoubistva. Detaljno lišen čak i pokušaja razumevanja Weltschmerza generacije, demona svedenih na bolest i ljubav, više posvećen odnosu bračnog para Kertis - jedan od najduže očekivanih filmova ne decenije, već čitave mladosti, ne ispunjava mnoge preduslove da postane kultni, iako nekoliko puta proglašen "filmom godine".



Elegantna izvedba Antona Korbijna (Corbijn), kojem je ovaj film ujedno rediteljski prvenac, brižljivo odabrane rekvizite i dobrog sountracka (sjajna verzija "Shadowplay" The Killers!), pada na detaljima kojih su mnogi obožavaoci benda itekako svesni. Iako Sem Rajli (u "24 Hour Party People" igrao Mark E. Smitha, vođu još uvek aktivnih The Fall) zaista "odgovara očekivanjima" (šta je moja percepcija Kertisa: sećanje na retke članke u srpskoj rok štampi, dvadesetogodišnje preslušavanje snimaka i još uvek besprekorno poznavanje svih tekstova zahvaljujući divnom izdanju SKC Niša iz 1988.), film jednostavno ne stiže do nivoa u kojem ćemo, konačno, shvatiti kako su nastali neki od najlepših rokenrol stihova dvadesetog veka, poput "Heart and Soul, one will burn".

Sve, nekako, ostaje distant.
  

Thursday, 20 December 2007

Polifona terevenka

Počelo je gotovo slučajno. Među stotinama foldera iz kojih se prelivala razna poznata i nepriznata muzika a koje je Marija donosila (i koja će reći "Ti si budala i kreten, to nije bilo slučajno!") našao se i njihov EP "Wait", koji je, pored ostalog krasila fenomenalna obrada Kobejnovog (Cobain) "Lithiuma", jedan od onih covera koji zasene original neočekivanim tumačenjem, uz svu počast autoru. Već na prvom refrenu, onom zlosutnom "Yeeeeeaaaa-yeeeeeh", obožavao sam The Polyphonic Spree, ne znajući iz kog sazvežđa taj zvuk oupšte dolazi (posle se ispostavilo: Dalas, Teksas, potpuno neočekivano)

The Polyphonic Spree je čudesna grupa(cija), koja okuplja između 13 i 27 muzičara - desetak pevača i pevačica (hor, zapravo), naravno gitare, bas, bubanj, klavijature, ali i flautiste, harfiste, solistu na cevastim zvonima i koješta još - što njihov zvuk čini jednim od najspecifičnijih koje sam ikada čuo. Godinama su nastupali obučeni isključivo u belo, što je u kombinaciji sa razdraganim, fascinantnim zvukom koji stvaraju podsećalo na red heruvima potpuno uzbuđenih otkrićem LSD-a, spremnih da posvedoče u njegovu uzvišenost pred Svevišnjim.



Nekoliko činjenica:
Osnovani na zgarištu Tripping Daisy. Njihovu pesmu "Light & Day" su Volkswagen & iPod koristili za joint venture kampanju. Bili su predgrupa Bouviju na "Reality" turneji, a na njegov nagovor su svirali i sa The Divine Comedy. Pronaćićete ih na soundtracku "Eternal Sunshine of A Spotless Mind" Mišela Gondrija, na "Nobel Prize Peace" koncertu 2004. godine najavljivali su Vangari Mathai, prvu crnu ženu dobitnicu Nobelove nagrade za mir. Nedavno su komponovali i za Adidas. Više ne nose samo belo. Ostali su dovoljno neozbiljni da kreiraju X-mas čestitke poput ove.

Nekoliko impresija:
The Beach Boys iz "Pet Sounds" faze greškom ulaze u studio u kojem The Spiritualised i The Pixies pokušavaju zajedno da sviraju materijal za "BossaNovu", dok se za miks pultom sjajno zabavljaju The Flaming Lips i tonac Mercury Rev, tog dana potpuno trezan, razmatra da li neki pasaži isuviše liče na Bouvijevu "Alladin Sane" fazu. Sve to ekipu iz The Polyphonic Spree ne remeti preterano. Potpuno su posvećeni želji da stihovi "It's like running away with the wind in my face/It's like flying/And you and I are open wide" budu tako otpevani i odsvirani da pokreću ne samo moždane vijuge već i stopala, da odskoče od poda. Visoko.... "I get around the world on your freeways"



Nekoliko korisnih linkova:
za prvo slušanje: "Mental Cabaret" i "Running Away"