Friday, 28 October 2016

(Šta možeš da učiniš kada ti se neko razboli, u Srbiji)

Da  odmah odgovorim: prilično je crno i još malo crnje i ne možete učiniti gotovo ništa. 

Tačnije - malo od onoga što bi bilo normalno na kontinentu na kojem je pre dve i po hiljade godina zabeležena Hipokratova zakletva.


Tako da uglavnom možete da se zagrlite i zajedno plačete,
ili da se držite hrabro pred bolesnikom kao da je sve pod kontrolom, kao što će se i on pred vama junačiti a svima je zapravo ostalo samo da se nadaju da se čuda dešavaju.

Ne pišem ovo zato što verujem da će reči nešto promeniti. 
Ovde rečima ne možeš da promeniš ništa, više šansi imaš neartikulisanim urlikom od kojeg će se možda druga strana uplašiti za sopstvenu sigurnost te uraditi ono što joj je posao.

Pišem za one koji nisu do sada imali nesreću da leče nekoga ili sebe u Srbiji od teške bolesti. 

Možda vam pomogne da se na neke stvari pripremite. 
A možete samo da se pripremate, jer većinu tih stvari ne možete izbeći.

Pišem i zato što bi moj pokojni Brana više voleo da nakon svega uradim nešto možda korisno za druge, a ne samo da samo bljujem vatru i prolivam čemer.

*


Za nešto više od dva meseca, koliko je trajao naš pokušaj borbe, mi nismo ni stigli do lečenja. 
Prvi razlog je što bolest nije otkrivena na vreme. 
Drugi je taj što smo za svaki novi korak - pregled, pretragu, proveru, rezultat - čekali danima i danima, čak i kada smo išli sa preporukama, a najčešće zato što većina ustanova nema poverenje u rezultate druge ustanove, te se insistira na dodatnim pretragama, proverama i "najnovijim rezultatima", što nam je kralo vreme kojeg smo, sada znamo, imali premalo.

Zato je prva nadam se korisna stvar koju moram da vam kažem: idite na kontrole i ne dozvoljavajte roditeljima da ih izbegavaju.


Ne verujte ni sebi ni roditeljima ni bilo kome kad se počne sa "nije to ništa", da "će proći" i da je to "malo umora" ili "od godina"
I nadajte se da za to zaposleno lice ume da čita te rezultate.
Nemojte se iznenaditi ako ne zna i zato 
tražite tumačenje istog rezultata od više doktora, makar to plaćali kao savete u privatnim klinikama. 
Dragoceno je.

Rešenje za ovo drugo, odnosno tu igru između dve vatre koju ustanove igraju međusobno, gađajući vas novim zahtevima da svako malo radite nove analize (koje ćete, naravno, najbrže završiti u privatnim domovima zdravlja ali možda ni to ne bude dovoljno brzo) nemam savet, ni rešenje. 

Spremite novce, 
naoružajte se strpljenjem.

*


Ukoliko se (nakon dosta napora, borbi i molbi) domognete smeštaja za bolesnika u državnoj bolnici, 
ne očekujte - ništa.

Primera radi, na palijativnom odeljenju Zemunske bolnice nema ni toplog čaja za bolesnike.

To je, znate, onaj napitak koji se pravi tako što kesicu osušene trave stavite u kipuću vodu.
Nema toga, nego donosite bolesniku to od kuće.
Ali ništa za to - nema ni empatije, koja je na tom odeljenju važnija od toplog čaja. 
Ono malo empatije koju smo osetili došla je od doktora kojem na odeljenju najviše problema prave njegove kolege zato što se trudi da svoj posao valjano.

Na istom tom odeljenju nema funkcionalne komunikacije (to je, za one koji ne znaju, jebeni plastični taster, par metara dvožilnog kabla i lampica ili zujalica sa druge strane žice) kojom bi bolesnik mogao da dozove sestru kada je žedan.
 

Ali, hej, nema ni stolice da se sedne pored kreveta u kojem neko umire, nego sednete na krevet.

Ako prozor ne može da se otvori a jedan od pokretnijih pacijenata ga popravi sam posle osam dana čekanja - taj će popiti vaspitno ribanje od strane načelnice, jer "će se majstori naljutiti što ste im uzeli posao"

Uzgred, nemojte uzaludno moliti sestre da vam eventualno dojave telefonom da li se pacijent osvestio da biste se oprostili od njega - jer "nije po pravilu službe". 

Na sve navedeno se pripremite, 

kako znate. 

Možete u časovima nemoći, odnosno nemogućnosti da nešto promenite na bolje - da se zapitate gde su nestali silni novci od doprinosa na plate koji su plaćani decenijama unatrag i da li ni to nije dovoljan razlog da budete besni i ljuti i nezainteresovani za politiku.


Jedini savet koji imamo za sve gore navedeno je - pravite scene. 

Ako ne ide milom, onda probate vikom. 
Ponekad upali.
Na suze i molbe su, izgleda, imuni.

*


Treća stvar, najčešće najteže rešiva: novac.
Dosta novca. 

Ne za mito, već za ozbiljno skupe lekove koje bolnice nemaju te će ih naručiti "od sledeće nedelje". A ukoliko vas lekar diskretno zamoli da ne tražite refundaciju za lekove koje kupujete - jer će oni imati probleme što su prepisali "skupe lekove" - nemojte se čuditi.

*

Konačno, nemojte se premišljati da pitate za savet, kontakt, vezu, tražite pomoć od familije, prijatelja ili poznanika. 

Iznenadićete se koliko ljudi oko vas je imalo bliski susret sa raznim užasima, koliko su spremni da pomognu, koliko ljubavi i empatije će isplivati tamo gde je ne očekujete. 
To je, zapravo, najdragocenije otkriće u ova dva meseca. 
Nisu svi postali nezainteresovani za druge i ne znači da pomoć neće dolaziti i od onih koje nikada niste upoznali.

Beskrajno smo zahvalni svima koji su bili uz nas rečima ohrabrenja, savetima, kontaktima, lekovima, novcem, rečima utehe, sve do kraja. 

*

Ukoliko ništa ne uspe, ne krivite samo osiromašeni uranijum. 

Srbija je, po statistikama koje sam čitao ovih dana - 18. u Evropi po broju obolelih od raka, 
ali je zato prva po broju preminulih. 

Nije to, dakle, samo osiromašeni uranijum, već i osiromašena država i njeni stanovnici odučeni od ideje da se uopšte vredi boriti i živeti.

*

Nemojte na sve ovo samo coktati, odmahivati tužno glavom i konstatovati da je sve otišlo u kurac. 

Borite se protiv toga - tako što ćete tražiti ono što vam ili što joj ili što mu - nakon godina plaćanja doprinosa i poreza - pripada.

Možda je u šesnaestom veku, u vreme Montenja bilo čudno ako neko premine "od odliva snage izazvanog dubokom starošću". 

Danas je to, valjda, naše pravo.

*

Počinje vikend, dani porodičnih ručkova.


Uživajte u njima, 
dok ih ima.
Potrudite se da traju što duže.






Friday, 14 October 2016

Kišni Noćurak (emisija)

Foto >>

Nije važno da li je trenutno kišovito ili ne - meni je lično prilično oblačno i tražim pravi kišobran među pesmama.  

Ti biraj ispod koje ćeš se skloniti od kiše.

The Neville Brothers, 
Richard Hawley, 
Graham Nash, 
Travis, 
Paul Weller, 
REM, 
Destroyer, 
The Police, 
Gregory Porter, 
Neil Young, 
Mocky, 
Nick Cave, 
The The, 
Bon Iver, 
Fleet Foxes, 
Karl Blau, 
još desetak koje ti sada ne otkrivam,
i za kraj ta pesma iz Niša '78.




Sunday, 9 October 2016

"Iz celog sveta u srce sveta" (o Subi i Blezu Sandraru za časopis "Talas")

(o putanjama Mitra Subotića Sube i lutanjima Sandrara, koji je tu da pomogne)

Mom ćaletu, 
zato što mi je otkrio i Sandrara.

Blez Sandrar, 1907. i Mitar Subotić Suba oko 1985.

Uvodna napomena:

Razloga za zajedničko pojavljivanje Sandrara i Sube u istom tekstu nema odviše. Postoji, zapravo, svega jedan ali njega smatram dovoljnim. Ukoliko bih morao da izaberem jednu knjigu i jedan disk koji bih u hitnji morao da iznesem iz kuće - to bi bila Sandrarova zbirka "Iz celog sveta u srce sveta" objavljena u godini kada sam ja ostajao bez domovine i disk sa Subinim snimcima. Neki od njih još uvek nisu zvanično objavljeni a oni koji jesu uglavnom su prekriveni prašinom nezasluženog zaborava. Bolji razlog od toga mi nije potreban, niti ću se truditi da ga izmislim, iako bih mogao kao argument da potegnem i činjenicu da je ono što su obojica zapisali o Sao Paulu, u kojem su se našli u rasponu od pedeset godina, neverovatno – srodno.

Ali to nije i jedino.



*

"Ovde ne znaju za Društvo protiv buke,
Kao u svim novim zemljama,
Radost življenja i bogaćenja izražava se zvucima
sirena i praskanjem izduvnih cevi". 
"...Pronalazim sve svoje prijatelje
Dobar dan
To sam ja".

(Blez Sandrar, "Električne sirene/Sao Paulo", 1947") 

*

"Sao Paulo, Brazil (...) Strestan lavirint masivnih solitera, kilometarskih avenija i nemilosrdnog haosa. Zamislite 'Blade Runner' u tropima. Život u Sao Paulu je brz, lud i opasan a stvarnost se neprekidno menja. Grad je pun ljudi iz svih krajeva Brazila i stranaca - i svi pokušavaju da shvate gde su se našli. Ukoliko imate vremena i strpljenja – otkrića će se smenjivati i upoznaćete čudne ljude i veoma posebna mesta... Ovde me zovu Gringo Paulista [1]Živim u ovom gradu deset godina, a osećam se kao da sam živeo nekoliko paralelnih Paulista života..."

(Mitar Subotić Suba, omot albuma "Sao Paulo Confessions", 1999. [2])


Ta godina je zauvek promenila značenje ideje "napuštanja zemlje" i omogućila nam da to malo 'z' postane veliko slovo: u januaru je izvedeno uspešno lansiranje i vraćanje kući iz svemira šimpanze Hama, u aprilu mesecu je konačno jedan pripadnik naše vrste, Gagarin, prvi put video Maticu Zemlju iz svemira i vratio joj se u zagrljaj, do kraja godine to su učinila još trojica. Ideja napuštanja planete raspaljivala je maštu putnika do tada ograničenih na lutanje planetom na kojoj su se te godine mimoišla dva svetska putnika u čija dela su odlasci i lutanja upletena poput zvezda prema kojima su se upravljali. 

U Parizu je u januaru 1961. umro Blez Sandrar, pesnik čija su dela uzbudljivija od svakog putopisa i geografskog atlasa zato što je sa lakoćom, preostalom rukom prelazio tromeđe ličnog, realnog i izmaštanog. U Novom Sadu se 23. juna rodio Mitar Subotić Suba, svojevremeno poznat i kao Rex Ilusivii, muzičar koji je tokom čitave karijere tragao za muzikom sveta i prekrajao mape stvarajući dragocene amalgame čiji sastojci nam (još uvek) nisu potpuno poznati.

O Sandraru verovatno niko nije lepše pisao od Mirjane Vukmirović [3] - i ja ne želim niti umem da se takmičim sa tim, ali o Subi nije, još uvek, dovoljno toga i dovoljno glasno pisano te ću zato pokušati da skiciram putanje kojima se kretao do smrti 1999. godine (orbite njegove muzike još uvek nije moguće precizno skicirati, izmiču mernim instrumentima, ali im se možemo diviti.)

Rođen u Novom Sadu, klasično muzički obrazovan - Suba je, izgleda, oduvek bio okrenut ka ideji univerzalnosti muzike i onome što može nastati uklapanjem komponenti koje su samo naizgled nespojive, odnosno koje su prostor i vreme neprirodno razdvojili. U seminarskom radu koji je napisao 1983. poziva se i na ideje Hansa Kajzera i Rudolfa Hasea da "muzika kuca i u grudima Zemlje", premošćavajući prostor i vreme poredeći kulture sveta od Afrike do Japana i natrag, propovedajući neophodnost zbližavanja kultura zato što imamo "zajedničku sudbinu". 


Već prvim snimcima, kao i onima koje je anonimno ostavljao na portirnici Radio Novog Sada služeći se pseudonimom Rex Ilusivii, postaje vidljiva njegova zainteresovanost za različitost, istraživanja i lutanje. Snimak "Plazma" nastao je usporavanjem snimaka frula indijanaca sa Amazona [4], "Zla kob" kombinuje pravoslavnu duhovnu muziku i elektroniku, usledila je "Arabia" sa Igorom Popovićem, na prvom (i jedinom u tadašnjoj Jugoslaviji objavljenom) albumu "Disillusioned" kreirao je dvadesetčetvoro-minutnu posvetu Satiju u koju je umešao zvuke iz okoline, ali i Hadži-Mitketa iz "Koštane".

Sledi "In the Mooncage"[5] na kojem je 1988. godine kreirao neverovatne spojeve elektronike i uspavanki za decu i narodnih pesama sa Balkana, didžiridue koje je posle mešao i u snimke EKV, zatim sledi egzil, žurba u Pariz u kojem zajedno sa Goranom Vejvodom kreira "Dreambird" – zvučnu instalaciju koja je emitovana u urbanim prostorima a snimkom proleću jata ptica sa Madagaskara. 

Na jedinom dostupnom segmentu-snimku nastupa iz beogradskog SKC-a na sceni iza njega i Milana Mladenovića vidimo veliku masku za koju nije lako utvrditi kom delu južne hemisfere pripada. 



(Iz sačuvanog "notnog" zapisa iz kataloga koji je najavljivao Milanove i njegove nastupe jasno vidimo da njih dvojica ne stvaraju muziku-po-notama.)


Nakon rada na demo snimcima za album "Dum-dum" Ekatarine Velike sa Milanom – Suba nestaje iz jugoslovenske diskografije, koju je zadužio ne samo svojim snimcima, već i onim što je radio kao producent ili saradnik na albumima La Strade, Haustora, Oktobra 1864 i drugih.

Svet ga je čekao, pulsirajući. On se uputio ka mestu za koje je verovao da je njegovo srce.

Vidimo ga kako se iskrcava u Brazilu, mestu ka kojem se sve vreme kretao, odavno omađijan idejom da je to mesto na kojem se ukršaju najraznovrsniji uticaji [6] i zvuci i na kojem će pokušati da uradi ono o čemu je davno sanjao, da kreira muzičku Pangeu [7].

Prvi projekat na kojem je radio sa perkusionistom Žoao Paraibom zvao se "Memento mundi", amalgam koji su kreirala dva čoveka koji znaju muziku i čiji je prvi susret, Žoao tvrdi, bio nezaboravan [8]. Dostupni snimci dokazuju da su odista bili na tragu zbližavanja prostora i vremena kroz muziku.

Radeći na raznovrsnim projektima Suba se tokom devedesetih kalio i pripremao za inauguraciju za Kralja (titula koja bi mu pripala i bez njegove želje). Pred kraj 1994. godine, nekoliko nedelja nakon Milanove smrti objavljen je i "Angel's Breath", projekat kojim je završeno prijateljstvo koje je trajalo kroz vreme i prostor duže od deset godina. 


Suba je tvrdio da su on, Milan, Žoao i Fabio uneli u projekat različite senzibilitete i iskustva. "Sva ta četiri jezika izgradila su jedan poseban, peti jezik, koji je proizveo muziku bez tipičnog pečata ijednog od muzičara koji je svirao i učestvovao u kreiranju muzike. I zbog te mešavine, koja je nastajala mešanjem četiri tipična pečata i stvorila peti, ja ovu muziku zovem muzikom četvrtog, ne trećeg sveta.[9] 

Aleksandar Žikić u knjizi "Mesto u mećavi" takođe navodi da je "radni naziv projekta bio "Pangea", prema imenu 'sveplanetarnog kopna koje se vremenom razdvojilo u današnje kontinente". 
U tom kontekstu postaju jasniji stihovi koje Milan peva u pesmi "Metak": "ja sam dete planete/ja se osećam velikim/dok spavam ovde pod mostom i jedem đubre sa kontejnera/ja sam građanin sveta/ja kupujem zaborav/brzo brzo brzo/u grotlo svemira." 



Suba nastavlja da radi kao producent na nizu albuma koji su uneli pometnju na muzičku scenu Brazila. Postaje tražen. Konačno, radi kao producent na i danas najprodavanijem albumu jednog brazilskog umetnika van Brazila – "Tanto Tempo" Bebel Gilberto, koji doslovce spašava iz požara 2. novembra 1999 godine. 
Iako je već bio spasen iz vatre koja je zahvatila njegov studio, Suba se, po priči svedoka, vratio u dim i plamen da bi spasao master-trake tog albuma, izvukao ih i nešto kasnije umro u bolnici od posledica gušenja.

Promocija njegovog solo-albuma "Sao Paulo Confessions" trebalo je da se održi dan kasnije.

O zvuku, slojevima i važnosti albuma "Sao Paulo Confessions" se piše i danas, na nekoliko svetskih jezika. Njegov kolega i saradnik Beko Dranoff tvrdi da je u pitanju album koji je bio godinama ispred svog vremena i da je sledeći korak bio ozvaničenje činjenice da je najveći. BBC je u muzičkom TV-serijalu "The Sound of Brazil" Subi posvetio nemali prostor, tvrdeći da je postao najveći eksperimentator i najuticajniji muzički producent Brazila devedesetih. Odjeci njegove muzike mogu se naći u raznim delovima planete. Nedavno je i jedan od wunderkinda elektro-tehno scene, Lars Warn upravo Subu naveo kao najveću inspiraciju, zato što je sa lakoćom povezivao stvari.

Nedugo nakon njegove smrti objavljen je i "Tributo" album na kojem su učestvovali mnogi Subini prijatelji i saradnici, osnovan je i "Suba Institute" u Brazilu a po mnogim informacijama njegovi prijatelji su u procesu završavanja dokumentarca o njegovoj važnosti i uticaju na scenu Brazila.

Za to vreme, zapanjuje Subina gotovo totalna nepoznatost na prostorima sa kojih je potekao, koja je rezultat i slabe zainteresovanosti šire javnosti za ono što je uradio za života, i eto još jedne sličnosti Sandrara i Sube. 


Sandrar za života nije osvojio nijednu književnu nagradu niti priznanje (tek mu je Andre Malro, tadašnji ministar kulture Francuske godinu dana pred smrt uručio Orden Časti), da bi po njegovoj smrti krenula da se rasplamsava interesovanje šire javnosti za njegov rad. I u Subinoj domovini, tek zahvaljujući zbiru ličnih entuzijazama onih koji su ostali u Srbiji i onih koji su sa sobom u egzil poneli i želju da sačuvaju sećanje na njega i njegove snimke učine dostupnim – svojevremeno je pokrenut i Suba stage na EXIT festivalu, njegovo ime se odnedavno može naći na tabli jednog malog platoa u Novom Sadu, a do sada neobjavljeni snimci će zahvaljujući Offen Music ponovo biti dostupni (drugi vinil koji je upravo objavljen čuva fantastičan snimak njegovog nastupa u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu iz 1983.)

U međuvremenu sam pričao sa barem četiri reditelja i/ili scenarista koji žele da snime film o njemu i nama, nakon toliko godina.

Do sada niko nije uspeo da završi tu priču. Izmiču sagovornici, ali izgleda da izmiču i neki delići bez kojih ta mandala ne može biti celovita.

No, pre nekoliko nedelja sedeo sam prekoputa momaka mlađih od prvih Subinih snimaka koji takođe imaju i želju i ideju kakav film žele da naprave o njemu, potpuno omađijani muzikom i putevima koje je prošao – kroz muziku i kroz svet.

Možda će baš oni, zato što su mlađi od svih koji su to pokušali u tome i uspeti. Kroz muziku, prostor i vreme do njih je stigao impuls koji podstiče da se konačno usmere snopovi svetla na opus i biografiju možda i čudniju od Sandrarove (inače pune nejasnoća, preklapanja mita i istine), a čije istraživanje će ih dovesti do suštine onoga što je radio i što je mnogo važnije od biografskih i diskografskih podataka. Subinu muziku, od prvog do poslednjeg snimka i bez obzira na jezičke barijere ili generacije, intiutivno osećaju oni koji su svesni da imamo i zajedničke korene i "zajedničku sudbinu", gde god bili ili koliko god bežali od toga.
I samo je pitanje vremena kada će i druga deca planete konačno to prihvatiti i shvatiti da granice postoje samo da bi se rušile ili prelazile. 

Zvukom, rečju ili duhom.



*

Tekst za drugi broj časopisa "Talas", objavljen u oktobru 2016 uz još ranije neobjavljenih fotografija. Pisano u leto 2016 na Samosu i u Beogradu. 

Napisano zahvaljujući strpljenju i pameti Borisa Maksimovića, bez čijeg nagovora i navigacije se ne bih upustio u ovu avanturu. 
Hvala mu.

Mama Ruži Subotić još jednom zahvaljujemo na fotografijama koje nam je ustupila za "Talas".



[1] oksimoron čije bi se značenje moglo prevesti kao "domaći stranac".

[2] prevod po tekstu sa omota albuma, Ziringiboom, 1999.

[3] pročitati predgovor zbirke "Iz celog sveta u srce sveta", SKZ 1990, kao i pogovor "Zlato i druge priče", BIGZ, 1995.

[4] intervju: "Procvat dobra pre dolaska zla", objavljen u Reporteru 1984, dostupan je ovde >> 

[5] Nedavno remasterizovan i konačno zvanično objavljen zahvaljujući Vladimiru Ivkoviću i Offen Music, a uz dozvolu Subine majke Ruže, više informacija ovde >> 

[6] Mitrov otac, ugledni novosadski novinar Radomir Subotić odlikovan je od strane vlade Brazila ordenom stogodišnjice Heitora Vilalobosa 1988. godine. 
Neverovatno ili ne – upravo su Vilalobos i Sandrar početkom veka zajedno radili u telu koje je bilo zaduženo za promociju brazilske kulture u svetu. Ovaj detalj otkrio sam u knjizi "Brazil nije za početnike" Predraga Dragosavca (objavljeno 2016).

[7] Suba kaže >>: "Brazilska muzika je toliko raskošna, to je jedinstvena planeta. Na svakih 500 kilometara imate novi ritam i muzički stil, autentičan, jedinstven, očaravajući.". 

[8] Intervju sa Žoaom napravljen 2012 >> 

[9] Iz knjige "Mesto u mećavi" Aleksandra Žikića, izdanje Matice Srpske, 1999, str. 203.


Friday, 7 October 2016

Imamo problem ako vi nemate problem sa filmom "Houston, we have a problem"

Nemam problem što na plakatu-najavi za film bolje vidite jednog Tita protiv pet američkih Predsednika i tako previđate rečenicu "Myth or Reality?"

Nemam problem što niste svi prepoznali Božidara Smiljanića kao 'Inženjera Ivana Pavića', kao ni njegovu 'ćerku' - odnosno glumicu Branku Šelić. 

Ta 'paralelna' radnja je u ovom filmu ionako motor rakete koji ne radi, već samo bljuje dim da bi se zabašurile slabosti ove priče.

Nemam problem ni što vam nije problematična scena u kojoj Tito 'gleda' reklamu za Yugo za američko tržište, inače snimljenu 1986/7. 
Imam problem sa argumentom od publike sa mreže: "Prototip Yuga je napravljen 1980, Tito ga je video".


Imam problem i sa onima koji veruju da Slavoj Žižek priča kako se priča o "jugoslovenskom svemirskom programu" skrivala od vas decenijama,
zato što ne priča o tome.


Većina problema koje, pak, imam sa ovim filmom i namerama njegovih autora je raketno-inženjerski precizno definisao Sloba Vujanović u tekstu na mislitemojomglavom >> i ja ih neću ponavljati. 

Dodao bih da imam utisak da autori ovog filma ne prave pseudoistorijski bosanski lonac sa zlim namerama kao, na primer Malagurski, što im je plus.

Najveći problem koji imam ipak je broj ljudi koji veruju da je sve to "stvarno bilo", "kao što smo videli u filmu".

Očekivano je da ovaj film raspaljuje maštu i dodatno opušta inače nekritički odnos prema državi koja vam očigledno nedostaje od glave do pete ili od poda do plafona, zato što je, eto, imala neku tehnologiju, industriju, inženjere, podzemne aerodrome (vojne, ne za potrebe "svemirske agencije", frižidere koji su radili po trideset godina i onakvog Predsednika.


To je sasvim u redu i autori su sasvim sigurno računali i na to.
No - i ja sam odrastao u toj državi, i dalje je smatram jedinom državom u kojoj sam živeo (ovo drugo nisu države) i jedinom domovinom koju sam imao - ali, ni tada, kao ni danas, ne verujem da smo bili, ono, treća najjača vojska na svetu i nekakva sila.


Imam, dakle, problem što živim okružen prevelikim brojem ljudi koji su za protekle dve-tri decenije morali da razviju kritički odnos prema onome što vide na ekranu a nisu - 
te bez problema prihvataju i ovu priču kao 100% tačnu. 

Zato i prolazimo poput Lajke.
Ukoliko se ne sećate, to je onaj nesrećni pas iz SSSR-a lansiran u kosmos 1957, 

da je niko ne pita ima li ona nešto protiv toga da se ne vrati.
Ali je to je bilo za više ciljeve.

Ovaj film je pokazna vežba zaluđivanja gledalaca. 

Zato je vredan vašeg vremena.
(Dobro, i zbog kadra u kojem Bora Jović aplaudira Titu.)

Možda malo kritičkog gledanja pomogne da evoluiramo do šimpanze Hame. 


Njega su nakon leta oko planete vratili kući.





p.s. Uzgred, izvorna rečenica je glasila: "Houston, we've had a problem" :)

Friday, 30 September 2016

Noćurak za san [emisija]


Večerašnji Noćurak je tako nešto sanjiv, uspavan, zeva, dremao bi, sanjao bi.

The Decemberists, 
R.E.M, 
Patti Smith, 
Sivert Hoyem, 
John Grant, 
The War On Drugs, 
Pretenders, 
K.D. Lang, 
Bryan Ferry, 
Leonard Cohen, 
Kate Bush, 
David Sylvian, 
Simple Minds, 
David Bowie... 
i još neka iznenađenja na kraju :)





Monday, 26 September 2016

O hodoljublju ili "Hadžiluk plemenitom snu" Borisa Maksimovića [knjiga]


Dobar putopis je poput dobre pesme. 

Zgrabi te uvodnim tonovima ili zviždukavom temom, nekada te udari već prvim udarcem u doboš, osetiš kako je zategnut taman koliko treba i prija ti ta vibracija; do kraja prve strofe te endorfin i dopamin rade kao da si baš ti napisao tu pesmu (ili bio tamo odakle ili o čemu putopisac piše); na refrenu se osećaš kao da je to pesma koju si čekao čitav život da čuješ, poput predela koji prvi put otkrivaš; sinkope i prelazi su na pravom mestu a majstor koji je pisao (i pesmu i putopis) ostavili su dovoljno prostora da se i ti smestiš u predeo ili poslednji krug refrena, jer si upravo otkrio nešto novo i rešio si da tu ostaneš.

(U skladu sa tim - loš putopis je poput loše pesme, ali to sada ne bih obrazlagao, žurim da otkucam sledeći red)

Knjiga Borisa Maksimovića "Hadžiluk plemenitom snu", zbirka putopisa nastalih na različitim razdaljinama od doma, prožetih lajtmotivom koji ih sve vezuje u celinu je poput dobrog dvostrukog albuma (u moru takvih - preslušao sam nekoliko stvarno dobrih, kao što sam među mnogim putopisnim knjigama pronašao tek par stvarno magičnih, poput ove). Priče se prirodno nadopunjuju i ne oseća se da su nastajali u dužem razdoblju i zajedno čine smislenu, lepo oblikovanu celinu koja - poziva na putovanje (i pisanje). 

Bez obzira da li piše o 
Andaluziji, 
Berlinu, 
Kopenhagenu,
Amsterdamu,
Veroni.
Bariju, 
Rimu, 
Plovdivu, 
manastirima po Srbiji ili 
"stopajući hercegovačkim vukojebinama" (ovako se stvarno zove jedan od zapisa) - 
ovaj hodoljub u svakoj priči ostaje dosledan propovedi koju je nekako i sam najbolje zapisao na kraju teksta o Iberijskom poluostrvu: "Ako ti se u povratku ćošak na putu do tvoje kuće obrati na novom jeziku, tad znaš da je putovanje imalo smisla, nebitno koliko daleko si išao."

Zapise iz "Hadžiluka plemenitom snu" privlačnim čini nekoliko stvari. 
Najpre - Boris piše autentično, drugačije i hrabrije od mnogih putopisaca koje sam čitao. 
Tamo gde bi svaki radoznalac tražio faktografiju o svim tim mestima koje je pisac prehodao - pronaćićete iskreni, intimni doživljaj trenutka u kojem se našao. Faktografija je - što on dobro razume te je i koristi samo kada je neophodna za tok priče - dostupnija nego ikada na različitim turističkim sajtovima, interaktivnim mapama i ostalim pomagalima koja putnici pre nas nisu imali gde da pronađu. 
Tamo gde očekuješ digresiju na temu čuvene zidine, kuće ili trga, ovaj pisac će ponuditi onaj deo prostora kojeg u knjigama iz serijala "Top places" nećeš pronaći. 
Tamo gde ima prostor da gnjavi o kilometraži, načinu kupovine karata ili proverenim hotelima i hostelima, on će iskoristiti za često veoma zabavnu kontemplaciju na temu smisla svega toga, što je odlika onih vozača kojima je dosadno da voze po već poznatim drumovima i znaju prečice koje vode do skrivenih krajolika. 
Ima tu još iznenađenja, ali ja ih neću sve otkriti jer čemu onda poziv na putovanje kroz njegovu knjigu.

"Hadžiluk plemenitom snu" nastajao je najpre na blogu Borisa Maksimovića -
https://hodoljub.wordpress.com/ >>, ali je doživljaj putovanja ipak snažniji od kako je pretočen u knjigu. 

Još je bolje ukoliko tu knjigu poneseš sa sobom, na neki svoj put.
A kada se preplete ono gde si sa onim o čemu čitaš, iako su to najčešće potpuno različita mesta, vremena a često i kontinenti, onda ćeš osetiti ono o čemu je Keruak toliko pisao - 
da put nema kraj.

Za kraj, još ovaj citat:

"...Nervira me što moram sve ovo da zapisujem (a pišem po maramici jer nemam papira) kao da se bojim da će mi ovaj pogled  pobjeći, da će se nešto promijeniti u krajoliku, da će izgubiti onaj svoj čarobni sastojak, onu prečicu do sreće. 
Nervira me što ovaj osjećaj sreće ne mogu da prenesem nekome, već će svi kad pročitaju reći da sam patetičan i da ponavljam klišeje. 
Nervira me i što ovaj prizor ne mogu da urežem u mozak kao fotografiju i znam da će mi ga kako vrijeme prolazi uvijek kvariti magle zaborava i trošnost ljudskog pamćenja. Nervira me i što ne mogu da vidim more dok pišem ove redove. I što ne mogu biti ovdje do zalaska sunca, i to me nervira. 
A opet sam srećan. 
Sreća, da bi bila sreća, mora da ima malo prolaznosti u sebi, inače bi smo se previše navikli na nju. Takvo smo mi ljudi. 
Moram zato ovdje da prekinem, izvinite za to. 
Ali, jednostavno moram da gledam more."

("Hadžiluk plemenitom snu", str. 226-227, I izdanje)


*

p.s. Drugo izdanje knjige dostupno je u Beopolisu. Nove avanture autora možete pratiti i ovde >>


Sunday, 25 September 2016

"Ne zna on mene koliko ja znam njega" (Rovinj, septembar 2016)

Evo nas, opet.

Mačke porasle, lenjo se protežu na jutarnjem suncu.

Štrudle sa sirom i višnjama za doručak.

Miris čistog veša razapetog ispod prozora meša se sa povetarcem koji dolazi sa pučine.

Ta gore citirana rečenica iz razgovora uhvaćenog između prozora u dvorištu u rano popodne.

Toplo more i stena još uvek topla od sunca, dok se na njoj mešaju jezici, dijalekti i generacije.


Susreti koji nikako da se dese u Beogradu.

Barem tri predavanja koja su bila "otvarači za oči".


Rakija od smokvi u "Limbu" na Casale stepeništu dok sa zvučnika svira free jazz u kasni sat.

Još uvek mogu da se izgubim u lavirintu uličica, ali se ne osećam izgubljenim.

Od tri dana u Rovinju u septembru - nisam tražio ništa više.








Rovinj 2012 >>
Rovinj 2013 >>
Rovinj 2014>>


Thursday, 15 September 2016

Najdraže iz trećeg frtalja 2016 :: Best of 3/4 2016 [emisija]


I tako prođe leto,
ostavljajući na računu... nekoliko trenutaka potpunog mira na obali mora, nekoliko fotografija... i trideset i tri i jednu trećinu pesme - 
pesme koje bi trebalo da poneseš sa sobom za jesen.

Možda ti je neka od ovih pesama promakla slučajno, zbog odmora, mora ili umora, možda ti je promakla većina – zato što na FM skali gotovo da nema ovakvih novih ovakvih pesama, možda su ti promakle sve – u svakom slučaju - naredna dva sata biće ti kao upad u prodavnicu slatkiša noć pred svečano otvaranje.

Među tridesetak glasova koji će ti pevati ima onih koje dobro znaš, a koji su se od juna do septembra vratili na scenu: Norah Jones, Van Morrison, Nick Cave, Peter Gabriel, Divine Comedy, Massive Attack... ali ima i nekoliko čudesnih novijih imena, koja ću ti otkrivati polako, ukoliko ti već nisu privukli pažnju u preživelim emisijama na mreži – poput Pop Depresije >>, Kepinog OFFa >> ili mikseva koje prave Moma Rajin >> ili Ceca Đolović >> u serijalu "Svetla na kraju sveta".

I ovoga puta sam naj naj naj naj naj najdraže i one koje sam najviše puta preslušavao ostavio za kraj tako da možeš sve ovo da slušaš i kao nekakvu top-listu.

Pominjani Freedomov tekst o seriji "The Get Down" je ovde >>

>


Srodne liste:
Najbolje iz 2/4 >>
Najbolje iz 1/4 >>
Najbolje iz 2015 (godišnja lista) >>


.

Friday, 2 September 2016

Noćurak o teškim pitanjima :: Complicated Game

Fotografisano u Solunu 2012.

Pesme o raskrsnicama u životu, prekretnicama, naporima, greškama, pogrešnim izborima, slatkoj mladosti i onome što je u životu važno.

Biće i nekoliko neobično bučnih pesama u odnosu na one kakve najčešće čuješ u Noćurku.  
Ipak su ovo pesme o velikim temama i ne može sve da prođe tiho i nenametljivo.

Na raskrsnicama te čekaju i: 
Prefab Sprout, 
Frente, 
Wilco, 
Johnny Cash, 
Ben Howard,
The The, 
Bauhaus, 
Youth,
David Bowie, 
Chris Staples,
Darko Rundek,
U pol devet kod Sabe, 
The Rolling Stones...




Tuesday, 30 August 2016

Elena Ferante: "Moja genijalna prijateljica" (fragment)

"... Reče kako ništa ne znamo, ni kao male, a ni danas, te da zbog toga i nismo u stanju da išta razumemo, kako je svaka stvar u rejonu, svaki kamen ili komad drveta, bilo šta, postojalo i pre nas, ali mi smo porasle nesvesne toga, čak i ne razmišljajući. 
Ne samo mi. 
Njen otac se pravio kako ničega pre nije bilo. 
Isto je činila i njena majka, moja majka, moj otac. Rino takođe. 
Ipak, Stefanova delikatesna radnja pre je bila stolarska radnja Peluzovih, Paskvaleovog oca. Ipak, don Akileov novac zarađen je pre. Isto važi i za novac porodice Solara. Ona je to probala sa svojim ocem i svojom majkom. 
Ništa nisu znali, nisu želeli ni o čemu da govore. 
Ništa fašizam, ništa kralj. Ništa zlostavljanje, ništa uznemiravanje, ništa iskorišćavanje. Mrzeli su don Akilea i plašili su se Solarinih. Međutim, prelazili su preko toga i odlazili da troše svoj novac kako kod Akileovog sina tako i kod Solare, čak su i nas slali. I glasali su za fašiste, za monarhiste, kao što su Solarini želeli da tako učine. I mislili su da ono što se desilo ranije, da je to prošlo, i mirnog života radi stavljali su na to kameni poklopac, iako su ostajali unutra sa svim stvarima od pre, a držali su unutra i nas; tako su, ne znajući šta čine, nastavljali.

Taj razgovor o onome "pre" zapanjio me je mnogo više od mračnih razgovora u koje me je uvukla tokom leta. Božićni raspust prošao je u neprekidnom pričanju, u obućarskoj radnji, na ulici, u dvorištu. O svemu smo se poveravala jedna drugoj, čak i o najmanjim stvarima, i bilo nam je dobro."

(Prekucano iz knjige "Moja genijalna prijateljica", Elena Ferante, strane 159/160, Booka, 2016. Prevod: Mirjana Ognjanović.
Više o knjizi i prvih dvadesetak stranica dostupno je ovde >>)


Thursday, 18 August 2016

Jubilarnu Petkovaču proslavljamo radno: živeli :)

Muzej nauke i tehnike, 2016.

Jubilarna deseta Petkovača,
smešna smeša od sastojaka starih i do šezdeset godina, sakupljanih po Brazilu, Italiji, Karibima, Azurnoj obali, čak i Kanadi!


Neke sastojke u najavi namerno prećutkujem. 

Otkrivam ove:
Harry Belafonte, 
Robert Mitchum, 
Serge Gainsbourg, 
Cyro Baptista, 
Forro In The Dark, 
Senor Coconut, 
Georgie Fame, 
Matt Bianco, 
Kid Creole & The Coconuts, 
The Lost Fingers, 
Erlend Oye 
iiiiii
Rafella Carra! 





Monday, 15 August 2016

Spomenik?

flipboard.com

Aktuelna 'inicijativa' za podizanje spomenika Slobodanu Miloševiću, nije prva od 5. oktobra 2000. godine. 
U septembru 2011. je ista ideja predstavljena odbornicima skupštine opštine Prokuplje, ali se od realizacije ideje odustalo. Ne verujem da je odustajanje bilo zbog negativnih reakcija u javnosti (bilo ih je, ne preterano glasnih). Veća je verovatnoća da su predlagači izračunali da bi novce za spomenik možda bilo bolje uložiti u sopstveno blagoutrobije, biznis, automobil, treći sprat kuće. Iskustvo mi kaže da se iza ideja poput ove obično krije takav soj ljudi.

Možda nove inicijative ne bi bilo da se pre pet godina malo glasnije podviknulo na lokalu, 
a svakako bi bila opšte prepoznata kao totalno bizarna da su pre petnaest godina neke stvari stavljene na svoje mesto na opštem nivou.

Nismo i nisu, 
eto nas opet na početku.

Najlakše je boriti se protiv ove ideje argumentima koji dolaze iz ličnog.
Ali, u ovom slučaju to nije ni potrebno. 

Prepričavanje toga kako nam je život postao tužan devedesetih godina, reminscencije susreta sa tenkovima na ulici ili priče kako su izgledali rafovi 1993. bi ovoga puta trebalo ostaviti sa strane.
Uostalom, ima ljudi koji su tokom devedesetih živeli sjajno, nikad bolje.

Nema potrebe za potezanjem ličnih argumenata - jer toliko je konkretnih brojeva o opštim zlodelima, zabeleženih odluka ili izjava koje bi trebalo da imaju veću težinu od svakog našeg ličnog, gorkog sećanja na imenovanog.

Hladne glave, da se prebrojimo.
Imamo, dakle, pred sobom ideju da se podigne spomenik čoveku koji je dva puta uhvaćen sa rukama u vreći punoj glasačkih listića (te dve krađe su dokumentovane, o 300.000 glasova sa Kosova na izborima 1997. se više i ne priča); suočeni smo sa idejom da se podigne spomenik čoveku koji je naredio barem jedno kidnapovanje i ubistvo; čoveku koji je direktno ugurao ili pomagao da se njegova zemlja umeša u četiri rata i sva četiri izgubio, od čega je dva negirao a poslednji proglasio pobedom?

Da izvinete, već ovo je više nego dovoljno da se priča o spomeniku koji bi slavio navedenog odmah završi, a ovo je tek deo od velikih stvari koje je za vladavine priredio, praveći opštu štetu.

"Spomenik" je, po definiciji, "objekat podignut u znak sećanja na osobu ili događaj ili kao znak slavljenja osobe ili događaja."

Ja nemam ništa protiv podizanja istog, 
naravno u znak sećanja.

Srbiji je potreban barem jedan spomenik koji će nas podsećati na to da smo deset godina proveli pod vladavinom čoveka koji je dokazani lopov, ubica i lažov.

I većinski smo glasali za njega, a ta činjenica baca na ovo društvo senku strašniju od svakog spomenika.

S tim u vezi - može spomenik, ukoliko na njegovom postolju piše: "Ne ponovilo se".

Ili ukoliko i njemu obojimo ruke u crveno, a na postolju se ukleše ono ovde omiljeno "Da se ne zaboravi."

Ili se postavi žičana ograda, da nas podseti na ono što je činio.

Ili se postavi u Batajnici, kraj masovne grobnice koja je tamo otkrivena.

A mogla bi da se uradi i interaktivna instalacija, koja bi se premeštala od grada do grada: uđete u prazan supermarket, u kojem ima da se kupi imalin, recimo sirće i možda "Step" sok, dok radnice ubrzano menjaju cene tih proizvoda u još više milijardi a Njegov hologram kruži prostorom i veselo otpozdravlja uz "Volim i ja vas", ili "Sankcije su izazov za našu privredu" ili "Srbija nije u ratu", dok se sa zvučnika čuju snimci iz "Dodatka dnevnikovog dodatka".

Verovatno je cela ova šamšulacija verovatno štos i dimna bomba, da imamo oko čega da se nerviramo.
Što ne znači da bi trebalo okrenuti drugi obraz.
Verovatnije je to da oni
koji promovišu ovu ideju taj isti spomenik vide kao jedan od načina da se njihova nedela takođe zaborave. Ne može jednostavnije: samo valja uzidati nedela u temelje tog čuda i kao da ništa nije ni bilo.
Ako nastavimo da ćutimo i na kraju se taj spomenik stvarno uspravi, 
a bez gore predloženih poruka, 
ostaje vam da po spomeniku ostavite što više hrane za ptice. 
Ali slaba je to satisfakcija za sva sranja koja su tada padala po našim glavama.
I još uvek rominjaju.