Premotavanje 3/4 2023. ili kako su uši provele letnji raspust

Najdraža otkrića iz treće četvrtine 2023 ili pesme pronađene po dubinama i plićacima, one koje su doneli talasi, nove verzije najdražih pesama svih vremena i albumi koji su se otvarali poput školjki ili služili kao suncobrani, ležaljke i naočare za sunce.

Uši raduju:
Blur, Bebel Gilberto, Everything But The Girl, Jessie Ware & Roisin Murphy, Noname, Erlend Øye & La Comotiva, Jalen Ngonda, Public Image Ltd, Pretenders, Adriana Calcanhotto, Domenico Lancellotti, Ricardo Dias Gomes, Fontaines D.C, Grian Chatten, Slowdive, James, Al Green, Black Pumas, Yussef Dayes, Allison Russell, Peter Gabriel, Lakiko, Lenhart Tapes, Nina Romić, Dave Gahan, The Rolling Stones...

Albumi za preslušavanje:

Adriana Calcanhotto – Errante >> [Spotify]

Allison Russell - The Returner >> [Bandcamp]

Domenico Lancellotti – Sramba >> [Bandcamp]

Jalen Ngonda - Come Around and Love Me >> [Bandcamp]

Jonathan Wilson - Eat the Worm >> [Spotify]

Kofi Flexxx - Flowers In The Dark >> [Bandcamp]

Lakiko - What to Do, How to Live >> [Bandcamp]

Ricardo Dias Gomes - Muito Sol >> [Bandcamp]

Róisín Murphy - Hit Parade >> [Bandcamp]

The Clientele - I Am Not There Anymore >> [Bandcamp]

Yussef Dayes - Black Classical Music >> [Bandcamp]

Noćurak :: September's Here Again :: Mixtape

“Požuri. Za koju nedelju, za koji dan, za koji čas,
Doći će prve jesenje kiše, otvoriće se prozori,
i videćeš isti suri predeo što će ti reći:
Nigde nisi bio, ništa se nije dogodilo”.
(Jovan Hristić)

*

Sunce pada dok nas Bebel, Sesa i Rikardo Diaš Gomeš (na preporuku Dejvida Silvijena) ispraćaju sa plaže u kasno predvečerje.
Tu negde je i Rundek, recituje na temu jeseni.
Majls Dejvis, Čet Bejker, Feri, Silvijen i Everything But the Girl na verandi, za poslednju čašu vina na mesečini.

Nina Romić, strašna Lakiko, PJEV i Kejt Buš kao jutarnji pejsaž kroz koji vozimo natrag.
I onda niz pesama koje nas vode do kuće: Cocteau Twins, Veštačko voće, Katarina II, Šinejd i Teri Hol pevaju "All kinds of Everything", Al Grin njegovu verziju "Perfect day", a Dejv spektakularnu obradu “Mother Earth”, za koju nijedan autoput nije dovoljno dug.
Ispred kuće nas dočekuju James, okruženi orkestrom, da nas podsete na važnu mantru:

“Gotta keep faith that your path will change,
Tomorrow!"

I eto nas,
u septembru.

Prešlicavanje za Liceulice :: o igri

Naše srca su puna pesama nastalih iz grešaka ili neobavezne igre muzičara.

Jedna od najvećih pesama pop-muzike svih vremena, “A Whiter Shade of Pale” benda Procul Harum nastala je iz „pogrešnog sviranja“ muzike Johana Sebastiana Baha. Echo & The Bunnymen su stvorili srcolomnu “The Killing Moon” svirajući akorde Bouvijeve “Space Oddity” unatraške. Led Zeppelin su napravili “Rock’n’Roll” igrajući se ritmom i rifovima Litl Ričarda i Čaka Berija.
Igra može da stvori čuda.
Ovoga puta preslušavamo albume na kojima su se muzičari igrali zvucima, instrumentima, glasovima i idejama – koji čine da poželimo da se pridružimo igri, ili zaigramo.

Talking Heads: „Remain in Light“ (SIRE/WEA, 1980)

Čest je slučaj da bendovi ulaze u studio bez gotovih pesama, rešeni da se prepuste trenutnim inspiracijama i otkrivanju mogućnosti studijske opreme. Rezultati takvih pokušaja ponekad su neslušljivi. Ali - mogu biti i spektakularni, poput ovog albuma.
Predvođeni Brajenom Inom kao producentom, članovi Talking Heads su nedeljama neobavezno džemovali, eksperimentisali sa afro-ritmovima, usporavanjem traka i kreiranjem pesama bez strukture. Iz tog zvučnog haosa nastao je album koji i danas na listama 50 najboljih svih vremena magazina The Rolling Stone i drugih. Čak i je i najveći hit sa ovog albuma - „Once in a Lifetime“ nastao iz igre Brajena Ina i Dejvida Birna. Ako poslušate pažljivo taj snimak, čućete ih u pozadini kako pevuše „po-po-pom-pom“ u krug, zabavljajući se poput dva tinejdžera.

Idem: „Poyy“ (Mudri Brk / Nasty Cut Records, 2023.)

Iza imena „Idem“ krije se zagrebački multiinstrumentalista Antun Aleksa, hiperaktivni član bendova Trophy Jump, Porto Morto i JeboTon Ansambl.
Ukoliko ste nešto stariji - pesme sa ovog albuma će vas podsetiti na drage Animatore. Oni mlađi čuće odjeke nekih novijih indi-pop-pank bendova, te čak i Blur - ali bilo bi nepravedno zadržati se samo na poređenjima. „Idem“ ima svoju, drugačiju priču.
“Poyy” pršti od pevljivih refrena i zabavanih tekstova o kraju najslađeg životnog doba.
Ukoliko pesme poput „ŠtetaŠtetaŠteta“, „Žujice“ i „Par put godišnje“ konzumirate nekoliko puta dnevno - bićete duže mladi. I zaigraćete. I bićete cinični, taman koliko je zdravo. Probajte.

Album je dostupan za preslušavanje i preuzimanje na adresi: antunidem.bandcamp.com

Jenie Lewis: „Joy’All“ (Blue Note, 2023)

Nekadašnja pevačica benda Rilo Kiley je nedavno objavila novi album koji je nastao iz svojevrsne igre - a na kojem se ona poigrava zvukom, glasom i rečima, poput ove iz naslova -  još uvek nepoznate rečnicima.
Većina pesama sa „Joy’all“ je rezultat izazova koji je Bek (Hansen) stavio pred Dženi 2021. godine. Pravila igre bila su jednostavna: svakoga dana napiši jednu pesmu po zadatom klišeu. I Dženi je počela da se igra.
Dve godine kasnije ovaj album ulazi u naše uši poput letnjeg povetarca, i ima ukus laganog pića u hladu. Nakon prvog slušanja naslovne pesme, „Giddy Up“ ili divne „Puppy and a Truck“ - vaša lista omiljenih albuma za leto 2023. će biti drugačija.

*

Više o letnjem dvobroju magazina Liceulice >>

Tri eseja Jovana Hristića: "Elegija o antikvarnici", "Putovanja po sredozemlju" i "Čemu putovati?"

ELEGIJA O ANTIKVARNICI

„Imaju knjige svoju sudbinu" kaže pesnik. Koje knjige? Homer, Biblija, Božanstvena komedija, Šekspir ili Rasprava o metodi uvek su tu; sudbinu imamo mi, što dolazimo i odlazimo. Sudbinu nemaju one knjige što samo dođu i prođu kroz antikvarnicu, knjige koje su uvek nekom potrebne, koje su ispratile svog prvog vlasnika, i ispratiće sve ostale. Ali ima knjiga koje dođu u antikvarnicu, i tu ostanu. Došle su, jer nisu bile potrebne; ostale su, jer isto tako više nisu potrebne. Ima ih svakakvih: od onih koje su bile potrebne samo onima što su ih napisali i nikom više, do onih, koje su nekad bile potrebne svima, da vrlo brzo ne budu potrebne nikome.

To su tužne knjige. Čovek ih gleda - nema potrebe da ih uzme u ruke - i nehotice misli na one koj i su ih napisali: šta je sada sa njima? Šta rade? Jesu li napisali još nešto? Najstrašnija pitanja koja se mogu postaviti knjizi. Možda su prestalu da pišu, posle prvog uspeha (ako ga je uopšte bilo) za koji su znali da ne znači ništa; ili su (još gore) nastavili da pišu, a o tome ni antikvarnica ne zna ništa. Ali najgore je u sredini, sa knjigama koje nisu ni sasvim nepotrebne, ni sasvim potrebne, koje bismo mogli i proč itai, ili isto tako i ne pročitati. Uzimamo ih u ruke, prelistamo, a onda gotovo krišom vraćamo na mesto. Krišom i od sebe, i od drugih: jer ipak bi je možda trebalo pročitati, jer nam neki mogući čitalac stoji za leđima, i ne treba ga obeshrabrivati.

Nema boljeg učitelja književnosti od antikvarnice. Kao na groblju, tu spadne sve: i sjaj, i bogatstvo, i slava, i pokaže se go kostur književnosti, ono bez čega se ne može, i ono bez čega se može. Prošle kroz mnoge ruke, knjige kao da započinju novi život u antikvarnici, 
neki pravi i stvarniji život, život u „drugoj instanci“ o kojoj je govorio, koju je čekao, ali nije sasvim dočekao Žid. Nije sasvim, jer već nedeljama vidim jednu njegovu knjigu kako stoji na polici antikvarnice, i čeka. Rasečena je od korica do korica, što znači da prošla prvu instancu; ali nemam utisak da je mnogo čitana, što znači da drugu nije dočekala. Nije dočekala ni treću, jer je došla i ostala u antikvarnici. Zaželeo sam da je kupim, iz poštovanja prema piscu koji nam je nekad toliko mnogo značio, ali koga je vreme, kao i tolike druge, gotovo sasvim ispraznilo.

Da sam bogat, kupovao bih po antikvarnicama samo takve knjige, one koje više nikome nisu potrebne. Šta bih sa njima? Ne znam. Stavio bih ih u neku sobu u koju niko ne ulazi (kao i hleb, knjigu je grehota baciti), i tako ih poštedeo dugog i ponižavajućeg čekanja mogućeg kupca. Kakva bi to biblioteka bila! Da sam američki milioner, od nje bih stvorio institut za proučavanje književnosti - tačnije rečeno, školu za sve one koji osete da ih obuzima (kako je govorio Dositej) „črezvičajni svrabež knjigopisanija". U običnim školama, učimo kako se uspeva one koji nikada neće uspeti; ovde bi se oni što bi u mogli uspeti učili tome kako izgleda neuspeh, što je daleko korisniji nauk. Ne znam da li se stvaranje može naučiti (trebalo bi prvo raspraviti je li ono što nazivamo stvaranjem uopšte bilo kakvo stvaranje), ali ako se može, onda nas njemu neuspeh uči koliko i uspeh, ako ne više. U ovoj školi, profesori - koji, za razliku od profesora drugih visokih škola, ne bi smeli da pišu ništa - govorili bi svojim učenicima otprilike ovo:
„Vidite, mladi čoveče, sve ove knjige napisane su sa čvrstim uverenjem da govore nešto veliko i značajno. Vremenom, našle su se na policama raznih antikvarnica u svetu, i tu ostale, jer više nikome nisu govorile ništa. Danas samo znamo ono o čemu one ćute. Svaki čovek koji drži do sebe mora da pročita desetak takozvanih velikih knjiga; ali bi svaki pisac morao da pročita i bar desetak ovakvih knjiga, knjiga koje su zaćutale i pre nego što su počele da govore. Ako ni zbog čega drugoga, ono zbog toga da bi naučio najveću mudrost pisanja, mudrost koja nije u tome kako se pišu dobre knjige, jer to, pravo govoreći, i nije mudrost - Valeri je govorio kako nam je to dato, ili nije dato, i mi tu nemamo nikakvog udela - već kako da ima obzira prema svojim knjigama, kako da ik nikada ne izloži beskrajnom poniženju da mesecima, pa i godinama stoje na policama antikvarnica, a da ih niko ne pogleda. Nemojte biti surovi prema knjigama koje pišete, i onima koje mislite da napišete. Nemojte misliti na biblioteku Britanskog muzeja, mislite na antikvarnice.

Izdali ste knjigu ili dve, ali to još ne znači da ste pisac. Svako može da izda knjigu ili dve, na svetu ima sasvim dovoljno izdavača, nekom se može učiniti da je mu  potrebno baš ono šta vu pišete. Ali postali ste pisac onog dana kada na polici antikvarnice više ne ugledate svoju knjigu, koja je juče ili prekjuče dospela tamo. I nemojte nikada zaboraviti: nema boljeg učitelja književnosti od antikvarnice.
Nema pouzdanijeg i nepodmitljivijeg učitelja".

PUTOVANJA PO SREDOZEMLJU

„Samotni putnik je đavo“, kaže arapska izreka. A koga sam đavola ja tražio po Sredozemlju, malom zatvorenom svetu, do koga čak i vetrovi sa velikih ravnica i velikih mora jedva dopiru?

Pravo govoreći, na Sredozemlju nema ničega. Ima malo vina, malo ulja, malo mudrosti i malo umetnosti. Ali čovek suviše brzo shvati da ni umetnost, ni mudrost nisu dovoljne da ispune jedan život. Ima sunca i ima uživanja o kojima sanjaju ljudi sa Severa, do nosa uvijeni u svoje šalove i kabanice. Ali da bi se ona pronašla, treba zaći u sumnjive kvartove i ulice koje vodiči ne spominju.

I tada počinjemo da shvatamo šta je u stvari Sredozemlje. To je oblast gde se ništa ne proizvodi, a kroz koju prolaze svi proizvodi, carstvo trgovaca i novca. Na Sredozemlju se sve može kupiti, i sve se prodaje, bez stida i licemerja koji na drugim stranama sveta obično prate takve razmene. Ništa se ne prikriva i sve se naziva pravim imenom zato što je - kao i kod svih primitivnih ljudi - novac tu, pod rukom, i ne krije se iza čekova dalekih banaka.

Govorimo o Sredozemnom humanizmu (kao, na primer, Kami) i o filozofiji čoveka. Ništa površnije od Sredozemne filozofije čoveka. Tačnije rečeno, nema filozofije koja manje govori o stvarnom životu od mediteranskog humanizma. Čovek je mera svih stvari, govore razmetljivi sofisti, ali u duši znaju da je to zapravo samo jedna odbrana jednog malog estetiziranor narodića (kako ga je zvao Tomas Man) pred navalom života koji govori nešto sasvim drugo. Jer na Sredozemlju filozofija nije ni trenutno pena što se skupi na vinu dok se ono uliva u čaše.

Čovek ne postoji na Sredozemlju. Dok su drugi odlazili u muzeje, u kojima pokušavamo da sačuvamo malo pene sa našeg života koja bi inače nestala sasvim, ja sam u carigradskom pristaništu posmatrao amale kako iznose sanduke pune voća i riba sa brodova. U prvi mah, učinili su mi se kao neke neobične četvoronožne životinje: povijeni toliko da su rukama gotovo doticali zemlju, sa glomaznim samarima neobična oblika na leđima, oni jesu bili mera svih stvari na Sredozemlju, ali nisu bili mnoro od čoveka. Bili su jeftiniji od mazgi i magaraca koji traže i više i bolje hrane, prelazili su put od broda do kola na obali ne gledaj ući ni desno, ni levo, ne dižući glavu čak, kao da se upravljaju po tragu koji su ostavili na pločniku. Od pamtiveka, amalin je sveta životinja u carpgradu, i kad on prelazi ulicu, sva se kola zaustavljaju da ga propuste.

Ne mislim na idiotsku socijalnu patetiku kojom se često razmeću novinari i literati zato što nemaju ni pravih osećanja, ni pravih misli. Mislim jednostavno na to, da na svetu ne postoji nijedna druga oblast gde je čovek tako nepovratno beznačajan, kao što je to Sredozemlje. I više od toga. Na Sredozemlju, ljudskog dostojanstva imaju samo razbojnici, brkati hajduci sa kritskih brda, i moćnici novca i vlasti, koji su takođe jedna vrsta razbojnika. Svi ostali su tek nešto više od životinje.

Siromaštvo je deseta muza, kaže negde Lorens Darel. To je zato što je na Sredozemlju sve slikovito, sve obasjano suncem što se sve — kao što znamo i iz neorealističkih filmova — odigrava na ulici, pred svima. Možda je siromaštvo ui muza, ali zato što su muze frigidne device koje nas ostavljaju na pola puta. Ne verujem ni u literarne pohvale siromašta koje je pisala Isidora Sekulić. Siromaštvo razjeda, rastače i ponižava. U Indiji (bar kako kažu putopisci) čovek se gubi u anonimnoj masi siromaha, u kojoj i ime i ličnost nestaju.

Na Sredozemlju, čoveku ostane ime, ostanu mu i neke krpice ličnosti, i kroz njih možemo da vidimo nago ništavilo siromaštva i beskrajni mrak poniženja.
Zato i volim da putujem po Sredozemlju. Volim da čitam grčke filozofe, i da pritom mislim na amale u Carigradu, dečake i devojčice u sumnjivim ulicama Aleksandrije (Aleksandrije koje više nema, koja je danas samo zabita arapska palanka), na sav onaj svet što se skuplja u lučkim i prilučkim jazbinama gde se najsmelije zamisli „božanskog markiza" mogu ostvariti za malo novca lako ovlaženog od znoja i pljuvačke.

Jer na Sredozemlju je sve jasno i nedvosmisleno, i tu vidimo kako su lepe misli u stvari maštanja kojima se predajemo, uplašeni od ogromnog jada stvarnog života.

ČEMU PUTOVATI?

„Za mlade, putovanje je obrazovanje; za starije iskustvo“, kaže Bejkon. Ali obrazovanje i putovanje odavno su razdvojeni, univerziteti i biblioteke ne nalaze se više u središtima života i civilizacije, već u udaljenim zaseocima u koje inače nijedan putnik ne bi došao. Obiđite sve američke univerzitete, i nećete videti gotovo ništa od Amerike; ako želite da vidite Ameriku, videćete usput tek jedan ili dva univerziteta. Što se tiče iskustva, ni tu stvari više nisu onako jasne kao što su bile Bejkonu pre tri stotine godina. Šta je „iskustvo“? Da li samo ono što se uklapa i potpomaže neki zadati razuman cilj, ili je ono nešto daleko bezobličnije, daleko manje svrhovito, iracionalno, bez pravog cilja i bez prave svrhe, nešto što se javlja kada nam uopšte nije potrebno, a ostaje nemo kada nam se čini da ne možemo bez njega? Čini li nas iskustvo mudrim ili samo blaziranim? Možda je ono što zovemo mudrošću na kraju krajeva samo neka vrsta beskrajne dosade u kojoj nam se čini da znamo sve, samo zato što nas mrzi da doznamo još nešto.

Pa zašto onda ipak putujemo, zašto je „putovanje“ jedna od magičnih reči pri čijem nas pomenu još uvek obuzima laka i prijatna jeza iščekivanja? Putujemo pre svega zato, što nam se na putovanju čini da nešto radimo dok, u stvari, ne radimo ništa. Sve radi za nas. Sedimo u vozu, u autobusu, u kolima ili na brodu, svet promiče pored nas, a mi postajemo čvrsta tačka oko koje se sve okreće. Kada dođemo negde, u stanju smo da danima hodamo, ali hodanje nije nikakav rad, ono se odvija bez našeg vidljivijeg učešća, i mi smo usredsređeni na ono pored čega hodamo: svet opet promiče pored nas, a mi kao da se ne krećemo – ulice, kuće, ruševine, crkve, idu nam u susret, prolaze pored nas, i zaboravljamo da smo mi ti koji se krećemo, dok sve ostalo stoji na svome mestu. To je zato što hodanje – treba još jednom ponoviti – nije nikakav rad; Aristotel je predavao hodajući, Niče nije verovao u misao koja nije rođena u hodu, ali to samo znači kako hodanje služi nečem drugom, i nema svoju svrhu u sebi samome, pa ga – dakle – jedva primećujemo kao neku naročitu delatnost. Na kraju, vraćamo se u hotel umorni, ali to nije telesni umor od obavljenog posla, to je umor od viđenog, umor od poplave slika koje su se nagomilale u nama i koje treba po svaku cenu zadržati u pamćenju, pamćenju na koje mi isto tako teško možemo da utičemo. I tako, kad se sve sabere, nismo radili ništa, a čini nam se da smo uradili mnogo.

Zatim, svet se na putovanju pretvara u gomilu slika, on gubi svoju supstancijalnost da bi postao slikovit, i sve postaje lako, bez težine, kao da lebdi u praznom prostoru. Jer, videti nešto ne znači i preživeti nešto, ali kako stvari gledamo sa istom usredsređenošću sa kojom ih i proživljavamo, mi jedno zamenjujemo drugim, i gledanje postaje naš život, koji nas pritom ne košta ništa i ni na šta ne obavezuje. „Šta treba videti u Beogradu?“ upitao me je jedan putnik. Nisam znao šta da mu kažem, zato što nikada nisam gledao Beograd; živeo sam u njemu, radio sam u njemu, on je za mene bio gomila uspomena i događaja, prijatnih ili neprijatnih, vedrih ili bolnih, uspomena koje sam voleo ili kojih sam se stideo, ali nikada ono što treba „videti“. Svaka ulica, svaka kuća bila je vezana za neki komad moga života i ima takvih sati kada volim da prođem nekom ulicom, zastanem na nekom uglu, zato što su oni male Madlene kraj kojih kuljaju uspomene, a u svakom životu dođe čas kada uspomene postaju važne… Ali na putovanju nema uspomena, sve što vidimo gledamo kao dekor, i svet se pretvara u gomilu senzacija: boje, zvuke, mirise i ukuse – kada prvi put vidimo nešto, to je kao trenutak najčistijeg nastajanja, jer nema uspomena da nam ozare ili zagorčaju sve te čulne slike, da im daju neku težinu, učine ih neprozirnim, kao i naš život što je.

„Gledaj, gledaj pažljivo ovo“, čitamo u Africi Rastka Petrovića, „jer ćeš, ne zna se zašto, docnije u životu govoriti: To je nešto zbog čega je vredelo živeti!” Ali šta znači živeti? Ne putujemo li zato što nam jedan život nije dovoljan, i nije li svako putovanje po jedan mogući život, koji se otvara pred nama? Uvek mi se činilo da bih sad, u Rimu ili Carigradu, Atini ili Aleksandriji, mogao da započnem neki drugi život, kao da se ništa nije dogodilo, kao da mi neki svemoćni duh kaže: evo, počni iz početka, ovde, odmah. I taj drugi život tek što nije započeo, dovoljno je malo zaboraviti se u nekoj ulici, na nekom trgu, na terasi neke kafane: stvari nemaju nikakvu težinu, zašto bi je naš život imao? Kao u san, tonemo polako u taj svoj drugi život, život koji smo ovoga puta sami izabrali, i dovoljno nam je osećanje da bi on mogao početi, ako bismo zaista hteli – samo ko „zaista hoće“ nešto? U svemu što želimo, uvek postoji i nečija druga namera, nečija druga misao; mi znamo da drugih života nema i da nismo izabrali svoj, pa ipak nam je dovoljno da za nekoliko trenutaka počnemo da sanjamo neki tuđi život, da znamo da bi tih mogućih života moglo biti. Pogodbeni način postaje stvarnost zato što na putovanju stvarnosti pravo govoreći nema: više nismo tamo odakle smo otišli, ni sasvim tamo gde smo došli; stalno smo na nekoj ničijoj zemlji gde je sve moguće, zato što ništa nema prilike da se ostvari. Putovanje je kao san, a san je – to znamo svi – laža; ko mu jednom poveruje, ostaće zauvek opčinjen, zatvoren među slikama.

I zato ne putuju samo oni koji žele da se obrazuju, ili koji žele da steknu neko iskustvo, kao što je mislio Bejkon; putuju i mnogo zgađeni, i mnogo očajni – zbog njih i ima toliko putnika po svetu. Ko pristaje na ono što jeste, sedi mirno kod kuće.
Samo – kome nije muka od onog što jeste?

*

(Prekucano iz knjige "Profesor matematike i drugi drugi eseji" Jovana Hristića, objavio "Filip Višnjić", Beograd, 1997)

+ Preporuka: Jovan Hristić: "Terasa na dva mora" >>

Noćurak :: 80’s Summer Mixtape :: Kao da je bilo nekad

Georgi Gospodinov piše: „Avgust je poslepodne leta“.
Zbog te rečenice zaplutam ka davnim avgustima, najdražim plažama i zalivima.

(Neke od njih sam nedavno ponovo video. Kako se svet smanjio!)

Dok plutam, niz ruku mi se sliva kapljica iz tek zagrižene breskve, i u trenu - ja sam ponovo klinac koji sa drugarima tamani breskve na zidiću kampa, dok gledamo kako di-džej ređa ploče.

Diskoteka će uskoro osvetliti ceo zaliv.

Još uvek sam premali da bih te večeri ušao u diskoteku.
Ali, i kada bih bio ušao, šta bih tamo radio?
Nemam sa kime da igram.
A i kada bih imao,
ne bih znao.

Sedim na tom zidiću i zavidim di-džeju.
Prvo, on ima SVE ploče i pesme koje bih i ja voleo da slušam kada mi se hoće, a ne samo kada ih puste na radiju, a ja njihove deliće snimam na kasete.
Drugo, on je di-džej, on ne mora da igra.
Njegov posao je da učini da drugi igraju. I može da pusti šta mu se hoće.
Razmišljam kako je to lep posao, i završavam breskvu.
*
Ovaj miks je daleki odjek tog avgustovskog predvečerja provedenog na zidiću kada sam otkrio šta bih voleo da radim u životu.

Sada imam sve te pesme.

Zalivom odjekuju: ABC, Simple Minds, Ultravox, The Human League, „Pop Muzik“, Murray Head, Slađana Milošević, The Creatures, Kid Creole & The Coconuts, neke reklame iz osamdesetih, Tom Tom Club, Haustor, Bad Manners, Lena Lovich, The B-52’s, Xenia, U Škripcu, Depeche Mode, Yazoo, Prefab Sprout, Ekatarina Velika i The Stranglers, za kraj.

Vladan Krečković: "Večeras padaš sam" (PPM Enklava, 2023)

Retko nailazim na knjige zbog kojih se odričem spavanja.

Još ređe to činim zbog knjiga koje se bave svetom i likovima sa kojima, čini se, nemam mnogo zajedničkog.

(Glavni likovi, ukratko: Redži – mladi nepromišljeni kladioničar u zelenaškom paklu koji zna da barata CNC mašinom, njegov najbolji prijatelj Ignjat - polusnađeni pisac reklamnih tekstova i digitalni kolažista. I jedna nestala devojka. U Obrenovcu.)

Vladan Krečković mi nije dao da spavam, i ja sam mu na tome zahvalan.

„Večeras padaš sam“ je izvrsno napisan roman.
Negde pred kraj čitanja sam počeo da maštam kako od ove knjige Džon Dal pravi još jedan odličan noar-ljubavni-triler u nešto drugačijem okruženju, ali sam brzo shvatio da je ta ideja pogrešna. Ovoj priči reditelj nije potreban. Svi ti likovi i sinematične scene imaju idealni štimung i trajanje. Vladan ne škrtari na opisima, ali ne gubi vreme na nevažnosti i ne dokazuje spisateljsku umešnost pogrešnim sredstvima. Svakom rečju ova priča o upornosti, ludosti i odanosti teče dalje u pravom ritmu, i vodi do tačke u kojoj čitalac shvata da sa tim junacima ima mnogo zajedničkog, iako je na početku izgledalo drugačije.

Bravo druže!
(Naročito za scene vašara.)

p.s. Fotografija pozajmljena od knjižare Beopolis >>.
Moj primerak je proputovao dosta kilometara :)

p.p.s. Odlomak >>

Palermo

„Navigacione mape su ovde beskorisne“, reći će nam Marianđela pre polaska ka Palermu.
Prateći njene instrukcije presecamo neverovatnu periferiju koja se gotovo odjednom, nakon treće raskrsnice pretvara u potpuno drugačiji grad, samo su navike vozača iste i na prilazima i u centru.

Dočekuje nas Marika, nasmejana gospođa mama.

Čini nam se da nas uvodi u "običnu", veliku zgradu.
Ali, iza tih zidina i teških drvenih vrata Marika nam otkriva ozidani bunar iz vremena punskih ratova u podrumu zgrade, na sledećem nivou stakleni pod kroz koji se u taj bunar gleda, prostorije u kojima je hladno i tokom najtoplijih dana, gde je najbolji sladoled, gde se u kvartu dobro jede i zašto se odmah pored bolje pije, i onda nam otkriva neverovatan, potpuno eklektičan enterijer u kojem se dvadeset vekova naređalo poput slojeva, i u kojem ćemo boraviti, kada sutra želite doručak?

Sunce je već palo, idemo u grad.
Ludo je, zamazano, frenetično, vlažno, šljašteće, štrokavo, nadrealno, oduševljavajuće i neverovatno bučno. Crna braća prolaze pešačkom zonom na trotinetima ili biciklima ozvučeni moćnim getoblasterima, smenjuju se jeftini lokali i restorani sa diskretnom rasvetom i mesinganim izrezbarenim tablama, lako je razlikovati turistu od lokalca, između zgrada niz ulicu vide se brodovi u prašnjavoj luci, vlaga je tolika da ti preostaje samo da raskopčaš košulju i raduješ se svakom dašku povetarca.

Prateći taj povetarac i verujući da znaš gde si i gde ideš, zaviriš iza ugla i izbiješ na trg Ruđera Setima ispred Politeana Teatra.
Ispred Teatra - ceo Sicilijanski simfonijski orkestar, Đani Iorio i njegov bandeon, usviravaju Pjacolu,
i ono grotlo iza nas kao da se utiša samo od sebe.
Uzimamo vodu u najbližem lokalu, delimo sendvič i smeštamo se na stepenište kraj nogu uvaženog Ruđera,
čekamo koncert.

Na trg polako pada noć.
Bakice i uglađeni gosti sinhrono mašu lepezama, deca se iza nas jure po prljavom pločniku, ciče i smeju, prozuji i poneki preglasni biciklista, ali to Đanija i simfoničare ne ometa da razvale temu iz „Il Postina“ Luisa Bakalofa.

Dok sviraju, mislim na poslednju ulogu Masima Troizija u tom filmu o poštaru i Nerudi, prevrćem u glavi njegovu odu moru, koliko puta more u toj odi kaže „ne“, i kako meni ovaj grad sada kaže „ne, ne možeš me uhvatiti u jednom kadru, foto-aparati su ovde besmisleni, stavi poklopac na objektiv i gledaj oko sebe."

Sve je vlažno, i sve je divno.

Noćurak Summer Mixtape #10 :: Coco Bello

Neumorni prodavci kokosa sa severozapadnih plaža Sicilije.
Vrelina, vlaga i so u vazduhu.
Gianni Morandi sa radija dok vozimo od Ćefalua do Palerma, gubeći signal svako malo.
Giorgo Conte peva o kanelonima, salatama, kolačima, i zašto su dijete u Italiji nemoguće.
Eliades Ochoa, Toumani Diabate i Bassekou Kouyate prave sonični most između Malija i Kube i zvuče kao da između njih ne postoji ogromni okean.
Sharabil Ahmed dokazuje da ne moraš da znaš jezik na kojem se peva da bi te dotakla radost.
Isto će uraditi i Adriana Calcanhotto i Mayra Andrade koja peva na kreolskom narečju Zelenortskih ostrva.

Na putu ka plaži pridružuju se i Cesaria Evora, Renato Carosone, Jorge Ben, Dr. Lonnie Smith & Iggy Pop, Serge Gainsbourgh & Jane Birkin, Arsen Dedić, Erlend Oye, Đavoli, The Style Council, Dope Lemon i James, o bežanju iz vatre ka velikoj vodi.

Gde drugde bežati?

Noćurak :: Summer Mixtape #9 :: Island In The Sun

Želeo sam da napravim Noćurak sladak poput prvih smokava.

Žedan hladnog vina ispod slamnatog šešira i željan toplote stene koju upijaš nakon poslednjeg plivanja pred mrak.

Jedan koji izaziva vrtoglavu želju da skočiš u more sa vrelog pramca usidrene brodice u zalivu, i koji miriše na slanene košulje.
Da, slanene.

Znaš taj miris. Zbog njega ti je žao da opereš majice i košulje kada se vratiš kući. To je onaj miris koji te preseče kada se odmor završi i podseti da je tvoje srećno mesto tamo gde je more.

Da bi miks bio takav u pomoć su priskočili Bebel Gilberto, Marcos Valle, Roge, Cesaria Evora, Natalia Lafourcade, Suba, Nemanja, Činč, Vještice, Plesač Sporog Stepa, Vlada Divljan, Nicola Conte, Harry Belafonte, J.J. Cale, Sergio Lounge, Ljubičice, Hayden & Feist, kao i Jovan Hristić i Alesandro Bariko.

Vidimo se na obali.

p.s. 
Još 'letnjih' mikseva čeka te ovde ;) 

Prešlicavanje za Liceulice: What’s Going on (jun 2023.)

Da li u teškim danima slušate muziku koja u vama pojačava osećaj bespomoćnosti; onu koja hrabri na borbu protiv zla i razotkriva srce tame problema, ili pesme koje će vas zagrliti i odvesti do mesta na kojem nema gneva?
Muzika ima moć da učini sve to. Ili da sve to radi istovremeno.
Setite se „Luke“ Suzan Vega. Neke od najlepših pesama pop-muzike iza naizgled poletne ili zviždukave melodije kriju gorke priče o nasilju koje se dešava iza zida. Ili su napisane tako da između iz molova probije zrak svetla i nade, kao u „Everybody Hurts“ R.E.M.
I ovi albumi su takvi.

Marvin Gaye: „What’s going on“ (Tamla, 1971)

Po mnogim listama najbolji album svih vremena u svega trideset i pet minuta objedinjuje tugu i nevericu, nepravdu i nasilje, ali i pitanja ekologije i zagađenja sveta u kojem živimo. Ovaj album je predstavljao i veliku prekretnicu za čoveka koji se pre početka rada na ovom albumu zapitao „Kako da nastavim da pevam ljubavne pesme, dok se svet oko nas raspada?“ i shvatio da je muzika njegovo jedino oružje u borbi za svet bez nasilja.
Stvari koje su se dešavale tada – na žalost se dešavaju i sada. Svet i dalje nije bolje mesto, ali ova muzika nam i dalje daje razlog, i snagu da od te borbe ne odustajemo.

“You know we've got to find a way/To bring some lovin' here today.”

Sinead O’Connor: „The Lion and the Cobra“ (EMI, 1987)

Nedavno emitovani dokumentarac o životu i muzici Šinejd („Nothing Compares“, 2022) potvrdio je mnoge stvari koje smo do sada samo naslućivali, ili osećali. Šinejd je u mnogim stvarima bila prva. Ali, svet nije uvek raspoložen da sluša glasove onih koje su rešile da ga menjaju. A Šinejd je to činila od prve pesme i prve slike koju je podelila sa nama.
Mnogi su mislili da je na omotu „The Lion and the Cobra“ Šinejd koja vrišti. Ona je, zapravo, pevala.
Ovaj album je zbirka pesama kakvu može napisati samo osoba koja je odista spoznala bol i odbacivanje u detinjstvu. Odatle potiču „Mandinka“, njen prvi singl i pesma o devojci koja odbija „tradicionalne vrednosti“, „Just Like You Said It Would Be“ u kojoj peva o odnosu sa majkom, i „Troy“ koja nije samo omaž Jejtsu, već i poruka Ocu. Ovo je potresan, ali neophodan album.

Fred Again & Brian Eno: „Secret Life“ (Text Records, 2023)

Malo ko je očekivao da će Frederik Gibson nakon bučnog i ludog zatvaranja Coachella festivala u društvu Skrillexa i Four Tet ekipe ući u studio sa rodonačelnikom ambijentalne muzike i svetu ponuditi ovako mirnu i melanholičnu muziku.
Fred i Brajen su, sticajem okolnosti i bez obzira na veliku razliku u godinama, već dugo bliski prijatelji. To prijateljstvo i iskustvo iz dosadašnjih sporadičnih saradnji sada su pretočili u niz instrumentalnih i pevanih muzičkih komada poput „Chest“, „I Saw You“, ili „Come on Home“ u kojem nas podseća da nismo, i ne moramo biti sami. Važnije od toga – podseća nas da ne odustajemo ili - „Don’t you say you had enough“.

Više o junskom broju magazina Liceulice >>

Premotavanje 2/4 2023 :: I'm Going To Get Free

Ben Folds pita “Do you still beleive in the good of humankind?”, a hor mu kaže: “I do!”
Dexy’s (više nisu Midnight Runners) pevaju “I’m going to get free”.
IDEM se osvrće na vreme koje se neće vratiti,
Sparksi idu korak dalje pevajući iz vizure deteta koje se rodilo pre 22 sata;
Olivia Jean menja tok reke Orinoko;
Neven jasno i glasno kidaju sa “Ostajem pozitivan / jer samo pozitivan opstajem!”, a tu su i: Killer Mike, novi African Head Charge, Rogê, nemanja, Natalie Merchant, Kevin Morby, Feist, neverovatna pesma Big Blood, The Last Dinner Party, The National, Cowboy Junkies, The Coral, Jenny Lewis, Anohni & The Johnsons, Everything But The Girl, Depeche Mode, Peter Gabriel i Josh Ritter.



Novi albumi koje ti preporučujem za preslušavanje

Arooj Aftab, Vijay Iyer, Shahzad Ismaily – Love in Exile >>
Azamiah - In Phases >>
Ben Folds - What Matters Most >>
Cowboy Junkies - Such Ferocious Beauty >>
Durand Jones - Wait Til I Get Over >>
ej marks - U luci čudesne zgode >>
IDEM – Poyy >>
Jenny Lewis - Joy'All >>
Josh Ritter - Spectral Lines >>
Klinika Denisa Kataneca - Kao Zao Kor >>
Natalie Merchant - Keep Your Courage >>
Nemanja - Voodoo Beat >>
Rogê – Curyman >>
Sergio Lounge – Ovako sam se probudio >>
Tamara Obrovac Quartet – Nuvola >>
The Saxophones - To Be a Cloud >>

Kako ispričati priču o Subi?

Priča o Subi se može ispričati na nekoliko načina.
Nijedan nije linearan.
U svakom postoje neočekivani prekidi, iznenadna iskakanja iz toka, ili ispadanja iz ritma koja – ako se ponavljaju u pravilnim razmacima do sledećeg iskakanja - postaju novi ritam, nešto drugo.

Priča o Subi je ona o čoveku koji zna da sve može biti muzika, i da je to jedini jezik koji univerzalno razumemo, zato što je stariji od reči. To je priča o onom veštom koji takve muzike onda i stvara, upetljavajući u nju usporene snimke frula indijanaca sa obala Amazona, pravoslavno pojanje, zrikavce, uspavanke sa Balkana, bosa-novu ili nešto drugo-novo, što je upravo stvorio - ali ne gubi vreme da tom novom daje ime, već odmah počinje da se sa tim igra, uči ga da igra, i uči nas da/se igramo.

Priča o Subi je ona o čoveku koji shvata da je potraga za zvukom što kuca u grudima Zemlje moguća samo ako se prisloni uho na zemlju i onda prati gde se ti otkucaji najsnažnije čuju. To je priča o onome što je prateći te otkucaje promenio kontinent.

Priča o toj muzici se može ispričati na bezbroj načina. Ne mogu se prebrojati zato što je Suba bio neumoran u premetanju ideja, pristupa, strategija, krivljenju zvukova, ritmova i harmonija sve do trenutka u kojem od te smese ne postane zvučna skulptura koja dalje hoda sama, kao neki dobri Golem.

Ta priča bi mogla biti i o našoj gluvosti i nezainteresovanosti za autentične genije sa kojima smo, barem na kratko, delili prostor i vreme. Ali, ta verzija priče ne bi bila u potpunosti tačna. Oni koji intuitivno osećaju da svi imamo zajedničke korene i zajedničku sudbinu - gde god se rodili, pobegli ili pronašli mesto na kojem smo sazvučju sa sobom i svetom – oni su tu muziku čuli, zagrlili, i prenose je dalje.
Zato ona neće utihnuti. Ne možete istovremeno isključiti toliki broj malih bit-boksova koje nosimo u grudima.

Priča o toj muzici može biti uzbudljiva poput detektivskog romana punog obrta koji zahvataju više epoha. To je priča o odsjaju tropskog sunca u njegovom tamnom cvikeru; skoči-zvuk usađen u srce pesme o sirenama, ili onaj drugi koji nam se podsmeva iz zvuče kulise „normalnog dana u San Paulu“ samo ponavljajući „u-vaaaa!“

Ta muzika je večni vetar, nabor na postelji, blato na čizmama, zastave koje se od danas vijore na Subinom platou u sumrak, i ptice sanjalice koje će nas sve nadživeti, zato što su doletele iz mašte jednog čoveka, rođenog na današnji dan 1961. u Novom Sadu.

*

Putokazi:

(NAJNOVIJA) Dokumentarni film - "Priča o Subi" >>, RTV NS, emitovan u junu 2024:

"U potrazi za muzikom što kuca u srcu zemlje":
https://preslicavanje.blogspot.com/.../mitar-subotic-suba...

Tribina Suba i Prijatelji: Marina Perazić, Moma Rajin, Igor Popović, Petar Janjatović, Ivan Fece Firči, Aleksandar Žikić: https://www.youtube.com/watch?v=hkIPYxJRGNQ (SUBAsoba, 2023)

Specijal Radija B92 o Subi, 2002: https://www.mixcloud.com/.../suba-cross-radio-b92.../

Suba o sebi, iz Brazila na Novu godinu 1992/1993: https://soundcloud.com/.../suba-rex-ilusivii-interviews... (razgovarala Jovanka Beba Stepanović, Radio Novi Sad)

Milan Milojković: Thanx mr Rorschach (iz “SUBAsobe”, 2023)
https://www.youtube.com/watch?v=CzNbEwwHT6s

Video-klipovi na Subinu i Milanovu muziku: https://www.youtube.com/watch?v=D9iAHa9x92k...

Sao Paulo Confessions: https://www.youtube.com/watch?v=sY35glv7yWU...

The Dreambird: https://mitarsuboticgoranvejvoda.bandcamp.com/.../the...

Mesečevi kavezi:
https://rexilusivii.bandcamp.com/album/in-the-moon-cage

Još više o svemu je dostupno na: http://mitarsuboticsuba.blogspot.com/ 

Rifom i krikom protiv mraka ("Ili-ili" / "Pobjeda", 8. jun 2003)

Otkako je radio-prijemnik položio karte pred digitalizacijom, mnogo nakon što je prve rane zadobio u borbi sa videom, najbolje emisije se prave da ostanu, da se slušaju barem nekoliko puta, da se proučavaju i premotavaju. A ona čiji je kreator Nebojša Krivokuća, radijski voditelj, pisac, dramaturg i bloger, zaista zaslužuje mnogo vraćanja na „mjesto zločina“.
„Prešlicavanje“ je proces koji zarobljava. Informacija za koju nijesmo ni bili sigurni da nam je bila potrebna. Raspoloženje sa kojim se izjednačavamo jer imamo sugestivnog vodiča kroz muziku. Emocija koju dijelimo u trenutku kad smo mislili da smo sami sa pjesmom. Krivokuća je uvijek ili ispred vremena, ili ide ukorak sa njim. I baš zbog toga „Prešlicavanje“ jeste emisija na koju se uvijek možete osloniti.

Između pisanja knjige o Milanu Mladenoviću, novih emisija, gostovanja, stalnog posla u advertajzingu (koliko slogana nam je prošlo kroz uši a da nismo ni znali da su njegovi) i koračanja kroz život koji svima podmeće nogu, Krivokuća je stigao da se uhvati u koštac sa našim „Ili-ili“. Za Objektiv otkrio je, između ostalog, koji automobil smatra simbolom budućnosti koju nijesmo dočekali, zbog čega ne voli nijednog filmskog Tita, te zašto je tako nepopravljivo zaljubljen u radio.

NAJVAŽNIJA PESMA EKV-a: „Zajedno“ ili „Sinhro“?

U istoriji našeg rokenrola postoji još svega nekoliko pesama poput „Zajedno“.
U četiri minuta te pesme staje sve: naš prošli život, i onaj kroz koji se još uvek probijamo, misleći i nabrajajući prijatelje sa kojima smo delili prostor, vreme i snove, a koji su uveliko daleko, ali se mi, eto, borimo i dalje.
Takvu pesmu može da napiše samo čovek koji je sve to proživeo; ostao sam u svom gradu zakopan, ali se nije predao - već je rešio da rifom i krikom rasteruje mrak.
Ovih nedelja često iznova čitam Milanove intervjue i izjave iz tog vremena radeći na knjizi o njemu, i preslušavam ponovo ceo njegov opus - ali „Zajedno“ me pri svakom novom slušanju iskreno iznova potrese.
Ova pesma je već dugo na listi pesama koje mi intimno mnogo znače, ili – recimo to tako – koje mi izazivaju lučenje veće količine oksitocina nego aktuelna himna države u kojoj živim.
To je moja „... zalud vatra groma“. Kada čujem onaj prelaz na gitari i Milanovo ljuto „jeeeee!“ u pozadini, ja sam spreman na sve.

FAZA DEJVIDA BOUVIJA: Glam Bowie ili Thin White Duke?

Naravno da mi je Zigi Stardast važan, ali „Beli Vojvoda“ će mi uvek biti intrigantniji. Kroz Zigija je celoj jednoj generaciji ponudio slobodu. „Beli Vojvoda“ je došao niotkuda, potpuno sluđen Amerikom, narkoticima i okultizmom. Taj lik je ultimativni test za svakog Bouvijevog obožavaoca, jer te uči kako se u životu odnosiš prema glupostima ličnih idola.
Opet, u to vreme je napisao neke od najlepših pesama karijere, poput „Word on a Wing“.

DRUG TITO NA FILMU: Ričard Barton ili Voja Brajović?

Nijedan. „Tito“ je izvorno bio jedna vrsta kreacije, ili uloga po sebi.
Imam dovoljno godina da se sećam pravog Tita - te mi ni Barton koji desinhronizovano otvara usta, ni blago komedijaški Brajović nisu prava stvar.

KONCERT NA KOM NISTE BILI: Genesis – „Dancing With The Moonlit Knight“ – 1973. u Londonu ili Depeche Mode live at Palau Sant Jordi in Barcelona, 1998?

Bez obzira na totalno obožavanje muzike Pitera Gebrijela, i to što sam se u satima pre njegovog koncerta u Beogradu 2013. uverio da je Piter privatno izuzetno normalan, zabavan i divno radoznao tip kojeg bi bilo lepo imati u familiji kao najdražeg ujaka ili strica – više žalim za koncertom Depeche Mode. Više bih vikao, skakao i plakao na tom koncertu. Gledao sam ih u nekim kasnijim godinama, kada su mi već bili manje važni.

RADIO VODITELJ SA EKRANA: Džek Kilijan u „Midnight caller“ ili Frazier u istoimenoj seriji?

Prvi je došao prerano, a drugi prekasno, kada sam već bio zaljubljen u radio kao medij koji mi je već dao neke od najlepših godina života. To je pre Robin Vilijams u „Good Morning, Vietnam“. Inače sam skeptičan prema „ekranizacijama radija“, bez obzira na „The Boat That Rocked“, ili „Radio Days“. Zaljubljen sam u radio zato što je lišen slike, a to nas inspiriše da maštamo, da dopunjavamo sliku. U tom smislu, ako moram da biram – izabraću voditeljku iz „The Warriors“ Voltera Hila.

FELINI: „La strada“ ili „La dolce vita“?
„La strada“ – ne samo zbog filma, već i svega što je Felini morao da uradi da bi ga snimio. Inače - „Amarkord“, jedan od najdražih filmova svih vremena.

SLOGAN: "U SVE SE MEŠA" ili „Probaj da pojedeš samo jedan“?

Naravno da mi je draži onaj u čije nastajanje sam umešan ;) U poslu koji svakodnevno radim se ipak retko dešava da rečenica izgovorena u reklami ili slogan kampanje postane deo svakodnevnog govora, „štos“ koji dobija samostalni život, ili meme koji se na internetu pojavljuje van konteksta. Dodatno, rad na tom projektu me naučio da kreativni direktor tokom sastanka mora pažljivo da sluša i prati tok misli kolega. To mi je pomoglo da opstanem u advertising industriji već gotovo 30 godina.

SUPERHEROJ: Spajdermen ili Supermen?

Supermen. Njegova sudbina je da spasava svet koji, zapravo, nije njegova domovina.

NAUČNIK: Karl Sagan ili Ričard Dokins?

Biram obojicu. Sagana zbog neverovatne naracije, predstavljanja najkomplikovanijih procesa na pitak način, bezgranične ljubavi i vere u čovečanstvo, te konačno i zato što je uspeo da ubedi kolege da „Johnny B. Goode“ Čaka Berija bude poslat u daleki svemir. Dokins – zato što iz iste bezgranične ljubavi prema čovečanstvu nema problem ili strah da se protiv budala i ludaka prosvetiteljski bori dokazima, stavom i upornošću, što je krvav posao.

AUTOMOBIL IZ FILMA: Delorean iz „Back to the future“ ili
Dodž sedan iz filma „Blues Brothers?

Delorean - kao simbol budućnosti kojoj smo se nadali i radovali, i koja je trebalo da bude sjajna. Za sada nije ispunila baš sva očekivanja, ali – ima još nešto vremena, nije još kraj.

(Dragana Erjavšek, "Ili-Ili" - Objektiv / Pobjeda, 8. jun 2023.
Online verzija članka: https://www.pobjeda.me/clanak/rifom-i-krikom-protiv-mraka)

Rođendanski Noćurak :: 50 / 50

Neki bi na ovaj dan napravili veeeeeliku, spektakularnu proslavu - sa mnogo gostiju, bendom i vatrometom.
Neki drugi bi dan iskoristili za lamentiranje nad prošlim vremenom,
i prebrojavali zube, ljubavi, ušteđevinu, imovinu, šećer u krvi, broj kontakata u adresaru i pečate u pasošu.
Ili napisali autorski tekst pun mudrosti sakupljenih za pola veka.
Neki bi se k o n a č n o uozbiljili.

Ja, eto, nisam od takvih, već sedim za mikrofonom i pravim – miks od 50 pesama.
Ne 50 najvažnijih ili najdražih svih vremena, već onih koje želim danas da čujem i podelim sa tobom umesto torte.

Na bini se smenjuju:
Talking Heads, Buldožer, Šumski, Haustor, Sparks, Kevin Morby, James, Peter Gabriel, Del Arno Band, Mose Alison, Working Week, Joe Jackson, Ian Dury, Šarlo Akrobata, Darkwood Dub, Khruangbin, The Beach Boys, The Chills, Keane, Prefab Sprout, David Bowie, Svadbas, Sitzpinker, The Flaming Lips, The National, Sivert Hoyem, R.E.M, Ekatarina Velika, The Beatles...

Pediju, "poslednjem geniju pop muzike" za 66. rođendan

“Music is a princess/ I'm just a boy, in rags

I would gladly spend my life/ Carrying her flags”

(Paddy McAloon / Prefab Sprout)

Pedi MekAlun je napisao neke od najlepših pesama koje sam čuo u životu.
Ali, ne znam koja je od njih najlepša.

Kako merimo dubinu potresa koji Pedi izaziva stihovima „Life's not complete / Till your heart's missed a beat“, ili „Maybe you'll learn/There's nowhere you can go”?
Uporedi lepotu “Life of Surprises” i “We Let the Stars”, i pokušaj da se odlučiš.

Nije sve u dubini potresa.
Mnogo je i u lepoti i nežnosti tih pesama.

Nisam jedini koji tvrdi da je Pedi majstor. Dok je bio na vrhuncu poznatosti - kao pevač, tekstopisac i kompozitor sada zaboravljenog benda Prefab Sprout - o njemu se pisalo kao “najtalentovanijem pesniku pop muzike svih vremena”.
Magazin The Rolling Stone je tvrdio: “Poslednji genije pop-muzike”

Izuzev četiri minuta jedne protestne, netipične pesme - Pedi nije objavio ništa novo već deset godina.
Uporni tinitus (kakva ironija!) i drugi problemi odvojili su ga od muzike na duže vreme.
U jednom od novijih intervjua priča o povučenom životu u kojem ga, kako kaže, “više niko ne prepoznaje”.

Pedi danas slavi 66. rođendan.

Misao da je i dalje tu, i da - kako tvrdi jedna priča - “piše tri albuma godišnje, ali nikome ne želi da ih odsvira” - raspaljuje nadu da će se ponovo oglasiti, i mali panteon najdražih pesama svih vremena učiniti većim.
Ukoliko se tišina nastavi, razumeću.

Ali, bilo bi lepo da i on konačno čuje tišinu, neometanu zujanjem.
Kakva šansa za kosmičku pravdu da se dokaže.

Živeo!

Talking Heads: This must be the Place, 40

Jedna od najlepših pop-pesama ikada napisanih i otpevanih nam je na današnji dan pre četrdeset godina zakucala na vrata, i zauvek se uselila u naše živote.
U međuvremenu smo se iseljavali i useljavali.
Prva-druga-treća selidba,
iznajmljeni stanovi.

Kasete, vinile i diskove sa ovom pesmom smo pakovali u kutije, nosili sa sobom i raspakivali u novim prostorima sa kojima još uvek nemamo ništa zajedničko, nijedan provedeni dan, nijedno sanjanje.

Zato je obično bila među prvim pesmama koje bi trebalo pustiti glasno u tom novom prostoru, da bi postao naš.

“This must be the Place” je poput najdražeg kutka u stanu.
Ona je fotelja u koju mogu sesti i dvoje ako se malo zbiju.
Ili lampa za čitanje.
Ona je udobni dušek, ili krevet pod prozorom u koji tuče sunce, mačka koja spava kraj stopala.

*

Negde ovih dana pre tačno deset godina uselili smo se, konačno, u "nešto naše”.
Nisam čekao raspakivanje kutija, kablove i zvučnike - slušao sam je sa telefona.
Taj zvuk je bio sličan onome koji se nedeljama pre toga čuo sa tranzistora majstora i molera, ali meni je, u tom trenutku, bio najlepši i najdraži zvuk na svetu.
Konačno smo bili svoji, na svome.

Sudopera, police, plakar, televizor, ogledala, fotelja, stočić, sto za pisanje, dodatne police... sve to je došlo posle.

Stihovi “Home, is where I want to be / but I guess I'm already there / I come home, she lifted up her wings / Guess that this must be the place” ušli su u naš stan pre svega toga.
(To, verovatno, dosta govori i o mom organizovanju prioriteta, ok.)

*
Već nekoliko nedelja se pitam da li, koja, i kakva muzika se može slušati u ovakvim vremenima.
“This must be the place” ima lekovito dejstvo i sada.
Ona ne peva o tome da zlatni kraj postoji, i da će sve biti u redu.
Ipak, ona podseća šta svemu daje smisao, a to je ljubav, da stvari mogu biti bolje, i da ovo zaista može biti naše mesto.

Dejvid Birn peva “for a minute, or two”, ali valjalo bi se boriti za više.

O mašinama i ljudima (Prešlicavanje za Liceulice, maj 2023.)

Nemamo dokaze da se ovaj razgovor dogodio, ali ga lako možemo zamisliti.

Eksterijer. Sumrak letnje večeri pre gotovo 2500 godina, negde na obalama Južne Italije.
Platon, inače zainteresovan za uticaj muzike na naše duše, posmatra svog prijatelja Arhitu iz Taranta kako završava radove na mehaničkoj ptici koja će uskoro poleteti i tako postati jedna od preteča današnjih robota.
- „Jednog dana“ – izgovara Arhita zatežući opruge na mašini – „Mašine će stvarati muziku.“
- „Ne verujem“ – odvraća Platon – „jer muzika je pitanje morala i duše, a mašine ih nemaju.“
Arhita se osmehuje, i pušta mehaničku pticu na prvi let.
Dve i po hiljade godina kasnije Edvin Skot Voti će svetu predstaviti pianolu - „klavir koji sam svira“ po zadatim notama, i tempo muzike će početi da se ubrzava. Svega pedeset godina kasnije IBM 7094 postaće prvi računar koji „peva“, a veštačka inteligencija komponovaće „Iliak svitu“ po ugledu na Bahovu muziku. Pre nekoliko nedelja Tomas Bengalter iz „robotskog“ dueta Daft Punk skinuo je svoju kacigu i izjavio: „Poslednja stvar koju bih želeo da budem je – robot“.

Ovi albumi vas mogu inspirisati na razmišljanje o muzici, ljudima i robotima.

Kraftwerk: „Man Machine“ (Kling Klang / EMI, 1977)

Niko pre njih nije uspeo da stvori elektronsku muziku koja izaziva nostalgiju za budućnošću. Kraftwerk su ujedno bili i prvi koji su nas pozvali da u tu budućnost uđemo plešući kao roboti. Iako stvaran na mašinama koje su odavno muzejski eksponati - ovaj album i nakon četrdeset pet godina od objavljivanja zvuči kao sjajna budućnost koja nas čeka iza ugla. Zahvaljujući činjenici da koncerte sviraju „kao roboti“ Kraftwerk je i dalje jedini bend koji bi mogao da nastupa pred publikom još stotinu godina, a da naše zadovoljstvo novog slušanja „Robots“ ili „The Model“ ne bude ništa manje.

Laurie Anderson: „Big Science“ (Warner, 1982)

“There is no pilot. You are not alone. Standby. This is the time. And this is the record of the time.”
U istoriji pop muzike nema mnogo sličnih ekscesa poput njenog snimka „O Superman“.
Tih osam minuta „priče“ (i, recimo, pevanja) kroz vokoder praćeno repetativnom elektronikom nije ispunjavalo nijedan uslov za „hit“ - ali se Lori ipak našla na drugom mestu UK Top 10 i tako redefinisala budućnost muzike.
Njen prvenac „Big science“ pretresao je naš odnos prema budućnosti, komunikaciji, mašinama i filozofiji na početku dekade u kojoj je tehnologija postala važan instrument u muzici.
Sa distance od četrdeset godina - Lori sada možemo slušati i kao prvu pop muzičarku-kiborga, koja je hrabro koristila tehnologiju zamagljujući liniju razdvajanja između organskog i mašinskog.

Ljubičice: „Dok čekamo pad“ (Krokodil studio, 2023)

Nakon dugog vremena koje su proveli sarađujući sa nizom bendova i muzičara (Buč Kesidi, Jarboli, Jesenji orkestar, kao i Branka Parlić) – Vuk i Petar Stevanović, poznati i kao Ljubičice - objavili su novi album.
Pored već poznatog hita “Jedva čekamo rat ljudi protiv mašina” (korišćena u seriji “Žigosani u reketu”), tu je i novi singl “Da li se roboti plaše” (opet te mašine!) kao i zarazno-bezobrazni elektro pop-hit “Opet”.
Ipak, ključna pesma ovog albuma je naslovna - “Dok čekamo pad”. Po zvuku i atmosferi donekle slična ranije objavljenoj, genijalnoj pesmi “Veliko hvala (i zdravo)” – završna pesma na albumu otvara mnoga pitanja koja vode ka istom odgovoru.
Nije važno o kojoj vrsti pada se radi - već šta mi radimo dok nam se taj pad približava.

Album je dostupan za preslušavanje i preuzimanje na bandcamp stranici
https://ljubicice.bandcamp.com/album/dok-ekamo-pad

*

Više o ovom broju magazina Liceulice vas očekuje ovde >>

Kratki film o "duhovnom okrepljenju"

*napomena: Scenario za film je kratak, ali zahteva punu pažnju gledaoca, uvek otvoreno oko za detalj, nešto imaginacije, i razuma.

1 EXT / ŠIROKI PLAN / NEMAČKA, 1935.

U toj zemlji već dve godine postoje koncentracioni logori, a njom od te godine suvereno vlada Jedan Vođa, "Firer".
Bertold Breht je već pobegao iz te zemlje, i podelio sa svetom najpotresniju rodoljubivu pesmu ikada napisanu („O Nemačka, bleda majko / ala su te udesili tvoji sinovi / da među narodima sediš kao ruglo / ili kao užas.“)
Iz zemlje su pobegli i Tomas Man, Hana Arent, Gropius, Albert Ajnštajn, i još stotine hiljada ljudi.
Milionima beg neće uspeti.

2 EXT, UŽI PLAN, BEOGRAD, 1935.

Ne tako daleko od tog užasa, na ovdašnjim prostorima jedan čovek proklinje po skupovima, predavanjima i novinama Evropu, Jevreje, kao i sapun, teleskop, mikroskop, železnicu, parne mašine i druge dokaze progresa, koje On vidi kao neprijatelje.

(Da je sapun smatrao neprijateljem tvrdi i njegov kratkotrajni đak, Petar II Karađorđević, koji je odustao od njega kao učitelja iz higijenskih razloga.)

3 CLOSE UP, BEOGRAD 1935.

Zove se Nikolaj Velimirović, i vladika je Srpske Pravoslavne Crkve.

Napomena scenariste: u montaži možemo izbaciti detalje o ordenu koji je dobio od Hitlera 1934. za obnavljanje nemačkog groblja, kao i scene koje nam otkrivaju da je Nikolaj nekada bio ekumenista, te poznat i kao anglofil naklonjen protestantizmu, zato što ne pomažu razumevanju suštine priče.

4 ŠIRI PLAN, ENTERIJER, 1935.

U okviru projekta etabliranja „svetosavlja“ kao ideje (i termina koji je 1932. skovao Dimitrije Najdanović, kasnije pripadnik fašističkog pokreta „Zbor“ Dimitrija Ljotića) jedne večeri taj mrzitelj mikroskopa, železnice i sapuna u sali Kolarčeve zadužbine izgovara:

"Ipak mora se odati poštovanje nemačkom Vođi (Hitleru), koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u XX veku on je došao na ideju Svetog Save, i kao laik poduzeo je u svom narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jednom svetitelju, geniju i heroju." *

Reči "SVETITELJU... GENIJU... HEROJU... "odzvanjaju, dugo.

6 FAST FORWARD, 2003, mesec maj, 

Krupni plan dokumenta / odluke.
Srpska Pravoslavna Crkva proglašava Nikolaja Velimirovića za sveca.

7 INTERSEKCIJA, KRUPNI PLAN I GLAS MIRKA ĐORĐEVIĆA, 2016.

Mirko Đorđević: “Tužna je bila sudbina mladog Nemanjića a kako ga danas slave i ko ga slavi još je tužnije i ružnije.”

8 MONTAŽNA SEKVENCA, Brzo premotavanje, materijala je mnogo, teško je izabrati:

Na preskok vidimo kako se citatima N.V. u javnosti služe, i iza njegovog lika kriju - uglavnom baš, baš loši ljudi.

9 MONTAŽNA SEKVENCA, KLIPING/NASLOVI IZ MEDIJA, mesec maj 2023:

Narator: Srpska Pravoslavna Crkva poziva (po tonu saopštenja bi se više reklo: insistira) da u četvrtak, 25. maja učestvujete sa vašom decom u Spasovdanskoj litiji, na čijem čelu će biti “kivot sa moštima Svetog vladike Nikolaja, koji će izuzetno biti donet, radi utehe naroda u ovim teškim danima i radi duhovnog okrepljenja.”

10 MONTAŽNA SEKVENCA -
NARATOR PREKO SCENA PROPASTI ŽIVOTA U SRBIJI, 1982 – 2023, U KOJIMA VIDIMO I DELA I NEDELA PROMOTERA "DUHOVNOG OKREPLJENJA".

Narator: "Kako će se ovaj film završiti? Konačnim zaglavljivanjem trake u projektoru, koja će izgoreti? U bioskopsku salu će uleteti oni koji veruju da je i film đavolji izum?
Zatamnjenjem?
Ili postoji šansa da dođe do toliko željenog, i neophodnog preokreta?
Nastavak filma zavisi i od toga šta vama donosi “duhovno okrepljenje”.
Možda su to ipak ideje zemaljske pravde, slobode izbora, ravnopravnosti, jednakosti i saosećanja, a ne mošti jednog tipa koji je bio protiv svega navedenog, i kojeg sada stavljaju na čelo kolone."

11* Dodatak posle odjavne špice:

Navedeni citat o Hitleru Nikolaja Velimirovića prenet je iz publikacije “Nacionalizam Svetog Save” koju je u Beogradu izdalo Udruženje Srpskog pravoslavnog sveštenstva Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke 1935.

(Slobodanka Ast će primetiti: “Indikativno je da su izdavači i urednici dela Nikolaja Velimirovića u kasnijim izdanjima ovaj pasus "preskočili.")

12 ISPIS:

Nije još
KRAJ.

#SrbijaProtivNasilja

Prešlicavanje za Liceulice :: Prolećne pesme

Ne želim da vam dugačkim uvodom kradem ni trenutak ovog proleća.
Pronađite ove albume, koristite ih kao kišobran za prolećne pljuskove, kao jastuk za gledanje u nebo, naočare za sunce, ili alat koji barem na kratko možete usporiti protok vremena. Tako ćete u proleću uživati još više. 

Talk Talk: „The Colour of Spring“ (EMI, 1986)

Mark Holis, nekadašnji vođa benda Talk Talk ima visoko mesto na listama autora najlepših pesama u istoriji pop muzike. Jedinstvenog senzibiliteta i raskošnog talenta - Mark je svetu podario hitove poput „It’s my Life“ ili „Such a Shame“, sve vreme tragajući i boreći se za mogućnost da stvara drugačiju muziku, kakvu nam je pre povlačenja sa scene na kraju i ostavio.
U diskografiji Talk Talk ovaj album ima ulogu - Aprila. Ume da iznenadi kišom, ali i da bude topao poput prvih dana leta. Za pesme poput „Happiness is Easy“ ili „I don’t believe in you“ je dobrodošao kišobran, dok su „Life’s what you make it“ i „Living in Another World“ poput sunca posle kiše.
Ne zaboravimo – „The Colour of Spring“ se nalazi na čuvenoj listi „1001 albums You must hear before you die“.

Emiliana Torrini & The Colorist Orchestra: „Racing the Storm“ (Bella Union, 2023)

Možda i ne znate da već znate neke od pesama na kojima je Emiliana pevala, ili ih je komponovala. Sarađivala je krajem devedesetih sa bendom Gus Gus, pevala na albumu Thievery Corporation „The Richest Man in Babylon“ i napisala globalni hit „Slow“ za Kajli Minog.
Ali, neka vas imena sa ovog spiska ne zavaraju. Muzika koju Emiliana sada stvara sa The Colorist Orchestra je drugačijeg senzibiliteta. Bogati zvučni pejsaži suprotstavljeni nežnom glasu, pesme koje bi mogle da se nađu na ranijim albumima Bjork ili čak Massive Attack, i momenti zvučne nežnosti – sve to se prepliće na ovom albumu. Iz tog šarenolikog buketa pesama posebno obrati pažnju na „Mikos“, „You left me in Bloom“, i „Wedding Song“.

Plesač sporog stepa: „Sunčana Strana Mjeseca 1“ (Aquarius Records, 2003)

Na ovim prostorima je malo muzičara poput Maksa Juričića, nekima poznatog i kao Max Wilson. Kroz njegove prste, ili glas su tokom proteklih četrdeset godina izlazile pesme grupa Film, Vještice, kao i bendova Le Cinema i Ljetno Kino u kojima je sarađivao i sa „muzičkim bratom blizancem“ – Vladom Divljanom.
Plesač sporog stepa nam je tokom proteklih godina već darivao pesme koje su nam donosile sunce i miris smilja, ali i setu („Nedjelja“, „Prva Druga Treća“, „Miris Zlato Tamjan“). Konačno, okružen sjajnom ekipom muzičara – Maks nam je darivao i „Sunčanu stranu mjeseca 1“.
U ovoj album je tako lako zaljubiti se. Dovoljno je da poslušate prvi singl „Pusti me da plešem drukčije“ da biste postali obožavalac, a Plesač će vam uzvratiti i jednom od najlepših pesama o proleću otpevanim na ovim prostorima u poslednjih nekoliko godina.
Ukoliko vam se tokom slušanja pesme „Lomi me“ učini da uz vas hoda i Vlada Divljan – samo se prepustite.
Lekovito je.

*

Više o aprilskom broju magazina Liceulice >>

Noćurak kasetaš :: Modern Love

Vraćam se u osamdesete, ne iz nostalgičnih razloga.Uostalom - šta je nostalgija?

Definicija ukratko kaže: bol i čežnja za nečim što više ne postoji.

Ta muzika i dalje postoji, i sada nam je dostupnija nego ranije, kada smo patili što ne možemo imati sve što želimo da slušamo.

Vraćam se u osamdesete i zato što mi te pesme; bas linije Mika Karna i Dereka Forbsa i nemoguće bubnjanje Stjuarta Koplenda pomeraju mozak na isti način kao i pre mnogo godina.

U 2x45 minuta, ili na “A” i “B” strani ove digitalne kasete čekaju te i neke od meni najdražih pesama svih vremena iz osamdesetih, a koje do sada nikada nisam puštao u miksevima.

A strana: David Bowie, Style Council, Talk Talk, Echo & The Bunnymen, The Police, Ekatarina Velika, Idoli, U škripcu, Dorian Gray, Simple Minds, Ultravox.

B strana: Talk Talk, Prefab Sprout, The Stranglers, Style Council, Paul Young, Icehouse, Roxy Music, Japan, Talking Heads, Brian Eno & David Byrne.

Trivia: prodaja kaseta u 2022. je premašila prodaju iz 2002. godine. Samo u Velikoj Britaniji prodato je više od 200.000 komada.