Friday 22 March 2019

Rajko Grlić: "Animal Movies" (fragment iz knjige "Neispričane priče")





"Animal Movies.
Fimovi u kojima su životinje glavna lica: King Kong (1933), Lassie Come Home (1943), Jaws (1975), Babe (1995), 101 Dalmatians (1996), Vuk samotnjak (1972) itd., uz bezbrojne crtiće, lutka-filmove i dokumentarce. 


Zagreb, Beč, Wroclav, 1966. 

Student sam prve godine filozofije i sociologije na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Kao glumac amater igram u predstavi Studentskog eksperimentalnog kazališta Ars Longa, Vita Brevis. Putujemo u Poljsku na prvo međunarodno gostovanje. Beč je prva stanica na tom putu i moj prvi susret sa Zapadom. Fotografiram se ispred divovskog panoa na kojem bujna crnka reklamira „Palomin“ grudnjak. Na susjednom panou žirafa poziva Bečlije da posjete Zoološki vrt Schönbrunn. U Wroclavu igramo kod Grotowskog. Te iste večeri, nekoliko ulica dalje, Ida Kaminska, glavna glumica Klosove i Kadárove Trgovine na korzu, igra oproštajnu predstavu i time zauvijek zatvara posljednje židovsko kazalište u Europi. 

Zagreb, 1982. 

S petogodišnjom Olgom gledam BBC-jev dokumentarac o povijesti zooloških vrtova. U njemu kažu da je prvi europski vrt sa životinjama otvoren u bečkom Schönbrunnu i da je žirafa bila njegov prvi stanovnik. Nekoliko dana kasnije nalazim podatak da je sredinom osamnaestog stoljeća vladar Egipta, kao vladarski poklon kraljevima, poslao dvije žirafe u Europu – jednu u Pariz, drugu u Beč. O tome kako je putovala francuska žirafa, Mediteranom do Marseillea, a od njega do Pariza malim kanalima, postoji puno dokumenata i nekoliko knjiga. O putu druge žirafe do Beča ne postoji dokumentacija, ili je ja nisam uspio pronaći. Zato sam i sastavio ovu priču. Da je imam, za svaki slučaj, ako me Olga pita nešto o toj žirafi. 

Los Angeles, 1991. 

To je ujedno i prva priča koju sam upisao u režijsku bilježnicu. 

Beč, 1752. 

Car Francis I za rođendan je dobio neobičan poklon. Kao velikom ljubitelju prirode carica mu je usred Schönbrunnskog parka sagradila stakleni dvorac. Kralj je u njemu svakodnevno doručkovao i provodio duge sate uživajući u pogledu na perivoj. Ptice su pjevale, drveće je uredno raslo, kipovi grčkih bogova bili su simetrično poredani, no carica je primijetila da caru ipak nešto nedostaje, da mu je, usred čitavog tog raja, beskrajno dosadno. Nekako u to isto vrijeme iz daleke Afrike na dvor je stiglo pismo kapetana Koenigsmarka. Bilo je popraćeno crtežom čudne životinje i u njemu je pisalo: „Šaljem Vam crteže camelopardialisa, točno onakvog kakvog sam ga vidio blizu Rta dobre nade. Vjerujem da ta životinja nije bila viđena u Europi još od vremena Julija Cezara koji je uz nju marširao u svojoj trijumfalnoj povorci pr. Kr.“ Čudan crtež čudne životinje, za koju su stručnjaci smatrali da je nastala križanjem deve i leoparda, došao je u caričine ruke. Tako se rodila ideja o dolasku kamiloleoparda u Beč, ideja o stvaranju a zoološkog vrta oko staklenog paviljona u carskom parku, ideja kojom je carica željela razveseliti sve depresivnijeg cara. No da bi car za idući rođendan dobio taj čudesni poklon, trebalo je savladati stotine i stotine gotovo nepremostivih prepreka. O tim preprekama, o zgodama i nezgodama, o tom dugom i teškom putu, o ljudima i životinji koju danas svako dijete jednostavno zove žirafa, govori ova priča. 

Rt dobre nade, 1752. 

Pod vodstvom kapetana Koenigsmarka stotine domorodaca i desetak iskusnih lovaca danima su lovili veliku žirafu. Kad su je napokon ulovili, odveli su je do za nju specijalno pregrađenog broda. 

Atlantski ocean, Mediteran, Jadransko more, 1752. 

Mjesecima se dvije tone teška i šest metara visoka žirafa valjala po uzburkanom oceanu, da bi zatim brod uplovio u Mediteran i mirno Jadransko more. Žirafa je dnevno jela deset kilograma lucerne, pet kilograma specijalno sušene trave, tri kile zobi, bačvu narezanih jabuka, bačvu naribane mrkve pomiješane s djetelinom i suhim kruhom. Kapetan Koenigsmark noćima nije spavao. Brinuo je o žirafi, hranio je, tetošio. Njezin dolazak u Beč bio je za njega pitanje života i smrti, pitanje časti i slave, mogućnost dokazivanja nemogućeg. 

Rijeka, 1752. 

Brod je napokon uplovio u Rijeku, jednu od najsjevernijih luka Jadranskog mora. Od carskog Beča sada je zbunjenu žirafu i premorenog kapetana dijelilo svega 700 kilometara. Tek tu su za kapetana Koenigsmarka, u trenutku kad mu se činilo da je najteži dio puta savladan i da je slava nadohvat ruke, počeli pravi problemi. Hrabri kapetan Koenigsmark tada nije znao ono što danas svako dijete može pročitati: „Najveći problem koji zoološki vrtovi imaju sa žirafama jest tlo po kojem ona može hodati. Većina životinja manje-više hoda po svemu, ali žirafe su drugačije. Ako je tlo pretjerano tvrdo, ona će odmah odustati čuvajući izuzetno nježnu 30 a donju stranu kopita. Ako je tlo previše glatko, po njemu neće hodati jer će joj kopita obrasti i postati bolna. Doista, teška životinja!“ Jedini mogući put kojim su mogli doći do Beča bila je cesta posuta grubim i nadasve oštrim kamenjem. Šume su bile guste, planine strme, rijeke opasne. Žirafa po svemu tome jednostavno nije željela hodati, a odgovarajuće vozilo za nju nije postojalo. Razumljivo, jer sve ovo zbiva se sredinom osamnaestog stoljeća. Carski se rođendan približavao, a Beč kao da je svakim danom bio sve dalji i dalji. No kapetan Koenigsmark došao je na spasonosnu ideju kupujući cipele. Od obućara je naručio divovske kožne papuče. Obućaru je trebalo nekoliko dana da ih sašije. Navukli su papuče žirafi na noge i ona je napokon prohodala. Koenigsmark je odmah iznajmio obućara s cijelom njegovom radnjom, napravio za njega i njegove šegrte specijalna kola, i karavana je napokon mogla krenuti. 

Put prema Beču, 1752 – 1753. 

Papuče su se trošile svaka dva do tri dana. Obućar i šegrti danonoćno su šivali nove. Polagano ali sigurno, krčeći šumu gdje je bilo potrebno, pojačavajući mostove kad su bili preslabo sagrađeni, zaobilazeći alpske vrhove i probijajući se kroz snježne oluje, karavana se napokon približila Beču. 

Beč, 1753. 

Carica je odahnula. Carev rođendan mogao je biti dostojanstveno proslavljen. U Beč se sjatilo pola Europe. Došli su vidjeti cara, ali čudna žirafa i kapetan Koenigsmark bili su ipak najveća atrakcija. Taj dan sve ozbiljne knjige slave kao rođendan prvog zoološkog vrta. Uz žirafu, tu je svoje dane provodio i kapetan Koenigsmark. On joj se jedini smio približiti. Mnogi i danas tvrde da je satima znao s njom razgovarati jezikom koji su samo njih dvoje razumjeli. Car je sve to gledao iz svojeg staklenog dvorca i dobro se zabavljao. Carica je napokon odahnula. 

London, 1993. 

Londonska „Granada“, producentica Pippa Cross, kupila je prava na ovu priču. Prvu ruku scenarija pisao sam s Clare Foster u Los Angelesu, u starom MGM studiju, u scenarističkom apartmanu u kojem je nekad radio Chaplin. (Umjesto verzija upotrebljavam meni draži izraz ruka, posuđen od soboslikara.) Drugu ruku pisao sam dvije godine kasnije, u Londonu, u uredima „Film TV Granade“. Moja advokatica Susan H. Bodine ponudila je projekt Tedu Hopeu i Jamesu Schamusu iz producentske kuće „Good Machine“ u New Yorku. Oni su s „Columbijom“ imali ugovoreno pravo prvokupa pa su im ponudili projekt. „Columbija“ je pokazala ozbiljan interes. Toliko ozbiljan da su počele pred-pripreme. Zajedno s engleskim i austrijskim producentima i scenografom Željkom Senečićem krenuo sam u potragu za lokacijama. Danima smo putovali između Istre i Beča. U Londonu su izabrane žirafe koje se za film moraju pripremati najmanje šest mjeseci. U tom je trenutku u „Columbiji“ došlo do promjene na vrhu. Nova je uprava odlučila da iduće tri godine ne ulazi u „dječje filmove“. Pripreme su zaustavljene. Pippa je narednih osam godina pokušavala pokrenuti ovaj projekt. Cijelo to vrijeme uredno je kupovala prava na priču. Ta prava platila su Olgin studij u New Yorku. Priča izmišljena za Olgu financirala je njezino školovanje. Bilo je u tome neke pravde."

*

Rajko Grlić, iz knjige "Neispričane priče" (Laguna, 2018), stranice 27-31.

"Neispričane priče" su pune opojnih momenata, zdravica, sete, nesnimljenih filmova, ludih trenutaka u večnosti, lica kojima smo se divili, Grlićevih junaka, ali i podsećanja na momente kojima vreme ne može oduzeti gorčinu.

Otvoriti vino,
početi sa čitanjem.



Friday 15 March 2019

Noćurak :: Ženski glasovi, rifovi i stihovi :: [emisija]

U jednoj epizodi stripa o Hogaru Strašnom - Helga upućuje Honi u drevenu misteriju i slavnu tajnu ženstvenosti, odvodi je na 'tajno mesto' iscrtava oko nje mistični krug da bi joj u sumrak saopštila veliku istinu: Muškarci su - glupani! 

Meni je tu tajnu, drugim rečima, saopštio ćale dok sam još bio klinac, i to je bio jedan od prvih saveta koje mi je dao u životu.
Jednostavno mi je rekao: Svet se okreće oko sebe zbog žena, zapamti to.

Imao sam, dakle, dva valjana dokaza da verujem u tu istinu: ćaleta i Dika Brauna, odnosno Hogara – prihvatio sam je, i verujem u nju i danas.

Noćurak večeras slavi žene – sa gitarama ili bubnjarskim palicama u rukama, one koje su pevale o nekim stvarima pre drugih, menjale svet rifovima, stavovima ili stihovima koje muškarci nisu umeli i znali da napišu. Ukoliko i promakne neka pesma koju je napisao muškarac - to je zato što je ona postala veća ili drugačija kada je otpevao ženski glas.


Po abecednom redu: ... Amanda Palmer, Anna Calvi, Au Pairs, Björk, Brandi Carlile, Case/Lang/Veirs, Cat Power, Eleanor Friedberger, First Aid Kit, Hurray for the Riff Raff, Karen O & Danger Mouse, Laura Marling, Laurie Anderson, Our Native Daughters, Pat Benatar (iz sekcije "guilty pleasure" :), Patti Smith, PJ Harvey, Pretenders, Sinead O'Connor, St. Vincent, Stella Donnelly, The Heads & Malin Anneteg, Tracey Thorn & Corinne Bailey Rae, U.S. Girls, Videosex, Xenia...

Play! >




Thursday 14 March 2019

Posaditi drvo


Građani ove države su, izgleda, postigli prećutni i konačni konsenzus oko barem jedne stvari: želimo da se se samouništimo, kad već drugi nisu uspeli da nas unište.

Oko toga kako ćemo to uraditi ne možemo da se složimo, te ubrzano otvaramo što je moguće više opcija: zagađenje ili uništavanje voda, gušenje smogom, samozatrpavanje đubretom, nevakcinisanje, samobetoniranje i seča drveća a zarad povećanja temperature i zagađenja - trenutno vode na listi, te ćemo već videti šta će biti najprikladnije kada kucne čas.
Naravno, najviše bismo voleli da skončamo u nekom slavnom ratu, ali više niko neće da se bije sa nama.

E, sad.
Ako je verovati statistikama i izveštajima o prosečnom životnom veku muškaraca u Srbiji, ja imam fore da još tridesetak puta stavim zimske gume i to bi bilo to. Iako smo brzi u satiranju - preteći će neka debela lepa lipa da posedim pod njom kad potpuno osedim, za to ne brinem.

Nemam dece, odnosno naslednike zbog čije budućnosti bih sigurno bio sleđen i sluđen; nemam ni neku imovinu koja bi me trajno ukorenila ovde, a nemam ni osećaj vezanosti za državu-naslednicu moje domovine, kao što ga nema ni ona prema meni.

Sve u svemu trebalo bi da me boli đon, ali nije tako.

Trenutno nisam u mogućnosti da zaustavim izlivanje otpadnih voda u reke, stavljam filtere na dimnjake ili kvarim testere i sekire Orcima, ali mogu da pomognem da Šuma Peva >> zasadi neko drvo - donacijom, podrškom, uzimanjem ašova u ruke.

I to je nekakav oblik otpora.


Tuesday 12 March 2019

Podigni ruke i piši! (Džek Keruak Marlonu Brandu, oko 1957)



Pred kraj 1957, pošto je njegov nešto ranije objavljen roman hvaljen od gotovo svih kritičara, pisac bitničke generacije Džek Keruak ciljao je u nebo i napisao strasno pismo holivudskom glumcu teške kategorije Marlonu Brandu trudeći se da roman dobije filmsku adaptaciju. U pitanju je bila knjiga Na putu, opširan autobiografski roman koji predstavlja hroniku putovanja i prijateljstva Sal Paradajza i Dina Morijartija, tj. zapravo Keruaka i pisca Nila Kesidija. Pošto je očajnički želeo da film bude snimljen prema romanu, Keruak je hteo da Marlon Brando otkupi prava za filmsku adaptaciju i da igra ulogu Morijartija naspram Keruaka koji bi igrao Sala. Na njegovu veliku žalost, Brando mu nikada nije odgovorio.
Džek Keruak je preminuo dvanaest godina kasnije. Film Na putu je konačno snimljen i prikazan u bioskopima 2012. godine

*


Džek Keruak
Ulica Klauser br. 1418 1/2
Orlando, Florida

Dragi Marlone

Molim se da ti otkupiš NA PUTU i od njega napraviš film. Ne brini se za strukturu, znam kako da sažmem i malo prerasporedim radnju kako bi dobila potpuno prihvatljivu filmsku strukturu: tako što će to biti sve jedan sveobuhvatni put a ne nekoliko putovanja od obale do obale kao što je u knjizi, biće to jedan dugačak put od Njujorka do Denvera pa do Friska onda do Meksika pa do Nju Orleansa i opet do Njujorka. Mogu da zamislim prelepe kadrove ako se kamera postavi na prednje sedište kola snimajući put (dan i noć) kako se odvija pred vetrobranom dok Sal i Din brbljaju. Voleo bih da ti glumiš jer Din (kao što znaš) nije neki blesavi ulični trkač već jedan inteligentni (zapravo Isusovac) Irac. Tu glumi Dina a ja ću Sala (Vorner Bros je predložio da ja igram Sala) pa ću ti pokazati kako se Din ponaša u stvarnom životu, ne bi mogao ni da zamisliš dok ne vidiš dobru imitaciju. Činjenica je da možemo da odemo i posetimo ga u Frisku, ili može i on da dođe u El-Ej još uvek je pomahnitali mačor ali sada se smirio sa svojom poslednjom ženom i uveče se moli Gospodu sa svojom dečicom... kao što ćeš videti kada budeš pročitao dramu BITNIČKA GENERACIJA. Sve što želim od ovoga jeste da uspem da sebe i majku obezbedim do kraja života, tako da stvarno mogu da tumaram svetom i pišem o Japanu, Indiji, Francuskoj, itd... Voleo bih da mogu slobodno da zapišem ono što mi izlazi iz glave & da mogu slobodno da nahranim drugare kad su gladni & ne brinem za majku.

Inače, moj novi roman PODZEMNICI izlazi sledećeg marta u Njujorku i radi se o ljubavnoj vezi između belog tipa i obojene cure i priča je vrlo moderna. Neke od likova iz romana upoznao si u Vilidžu (Stenlija Goulda? itd) Lako može da se pretvori u dramu, lakše nego NA PUTU.

Ono što bih želeo da uradim je da preuredim predstave i filmove u Americi, da dobiju mrvicu spontanosti, da odbace predrasude "situacije" i da puste ljude da buncaju kako to rade i u stvarnom životu. To je predstava: bez nekog određenog zapleta, bez nekog određenog "značenja", onakva kakvi su i ljudi. Sve što pišem pišem u duhu kako ja to sebe zamišljam anđela koji se vratio na zemlju i tužnim očima posmatra sve onako kako jeste. Znam da se ti slažeš sa ovim idejama & uzgred i novi šou Frenka Sinatra bazira se na "spontanosti", što je i jedini način da se nastupa ionako, bilo u šou-biznisu ili u životu. Francuski filmovi iz 30-ih su i dalje mnogo bolji u odnosu na naše jer Francuzi zaista puštaju svoje glumce da nastupaju i pisci se nisu bavili predrasudama o tome koliko je inteligentna filmska publika, priče su od duše dušama i svi su odmah sve razumeli. Voleo bih da pravim velike francuske filmove u Americi, na kraju, kad budem bogat... Američko pozorište i bioskop su sada zastareli dinosauri koji nisu mutirali zajedno sa najboljima iz američke književnosti. 

Ako zaista želiš da sa ovim nastavimo, možemo da se vidimo u Njujorku kada sledeći put budeš dolazio, ili ako ideš na Floridu eto me, ali ono što bi trebalo da uradimo jeste da popričamo o ovome jer predviđam da će to biti početak nečeg velikog. Ovih dana se dosađujem i tražim nešto čime bih popunio prazninu, u svakom slučaju - pisanje romana postaje prelako, a isto je i sa dramama, napisao sam dramu za 24 sata.

Pa hajde sada, Marlone, podigni ruke i piši!


Iskreno, kasnije, Džek Keruak

(Prekucano iz knige "Muzej prepiske - Lična pisma koja bi trebalo da pripadaju svima", sakupio i priredio Šon Ašer, s engleskog prevela Jelena Lazić, objavila Geopoetika, 2016)



Friday 22 February 2019

Noćurak iz domovine [emisija]

Nisam pažljivo brojao koliko ih je tačno, omamilo me sećanje.

Oni sa kojima sam se družio, svirao, opijao na stenama bivše domovine, pisao u četiri ruke, ljubio ili čuvao granicu... više od dve stotine onih sa kojima sam nekada bio blizak na ovaj ili onaj način više nisu tu – ali to nije razlog da ponovo preslušavamo pesme u kojima smo mladi.

Ovaj Noćurak je napravljen za one koji ponekad svrate do starog kraja i onda pre povratka u novu domovinu pitaju - 'šta ima novo od muzike? daj prebaci da slušamo kad stignemo kući', kao i za one koji su ostali ovde, ali ne osluškuju pažljivo šta novo cveta po Balkanu.

U "Noćurku iz domovine" te čekaju: Kralj Čačka, Kanda Kodža i Nebojša, Minilinija, Auf Wiedersehen, Nežni Dalibor, Autopark, Baobab, Bohemija, Vasko Atanasoski, ponovo probuđeni Buka Y Bes, Bernays Propaganda, Rogi, Naked, Stray Dogg, Nikola Vranjković, Madam Baheux, Amira Medunjanin, Barimatango, EQ Basheskia & Mehmed Begić, U pol 9 kod sabe, Triko, Ljubičice.... Promaklo je i nekoliko starijih stvari: poslednja ljubavna pesma bratstva i jedinstva; ona sa vrtlozima vira i ona sa strmim večerima.




Korisni linkovi za preslušavanje celih albuma ili više pesama:

Izae - Snivatelj snima >>

Kralj Čačka - Spusti svetlost na put >>
Buka Y Bes >>

Stray Dogg >>
Triko - Atina Bojadži >>
Vasko Atanasoski >>
Bohemija - Sve naopako >>

Saturday 16 February 2019

J.S. Ondara, otkriće!

Pre deset godina jedan šesnaestogodišnji klinac iz Najrobija gubi opkladu zato što ne zna da "Knocking on Heaven's door" nisu napisali G'N'R.

Počinje da otkriva Dilanovu muziku, i to mu menja život. Novac troši po internet kafeima da bi slušao muziku umesto na užinu, beži iz škole da bi slušao muziku, uči dobar deo Dilanove diskografije napamet i počinje da piše pesme koje gomila u svesci. Ne svira ih, zato što nema novca za gitaru.

Četiri godine kasnije taj isti klinac dobija 'Zelenu kartu' na lutriji i stiže u Mineapolis, SAD.
Kupuje gitaru, uči da svira, ne pronalazi kompanjone za bend i počinje da nastupa sam, poput nekadašnjih 'trubadura sa gitarom'. Snima obrade pesama i postavlja ih na YouTube. Jedan od tih snimaka skreće pažnju DJ sa lokalnog radija, koji primećuje da telefon počinje da zvoni svaki put kada se Ondarin glas razlije etrom.

J.S. Ondara sada ima 26 godina i debi album "American Tales" koji krije nekoliko izuzetnih pesama i jedan od najlepših glasova koji sam čuo u poslednje vreme.
Još uvek nisam siguran da li je priča o Ondari 'dobro spakovan PR' ili dokaz da muzika uvek, poput vode, pronađe put.
Trenutno je važnije da ovaj glas i ove pesme nije upila sušna zemlja.
Ovakve priče ionako uvek dobro dođu, da ohrabre.





Detaljnija priča (magazin Rolling Stone) >>

Friday 8 February 2019

Noćurak pun blaga :: Hidden Gems #4 [emisija]



Doktore, ovako stoje stvari: 
imam 45 godina, a muzika me i dalje radi. 

I dalje se ponašam poput onog klinca koji bi kada čuje fenomenalnu novu pesmu - otimao telefon iz dnevne sobe, vukao kabl do sobe, stavljao slušalicu na zvučnik i zvao drugare da čuju i oni.
Isto to radim i sada, samo na nešto drugačiji način.

Evo, doktore, i plejlista kao prilog, ima tu raznog blaga: novootkrivenog, ali i starih pesama za kojima sam i dalje lud.

Večeras: 
Aidan Moffat & RM Hubbert obrađuju Yazoo, Jonathan Bree, Destroyer, Talk Talk, Phosphorescent, novi Lee Harvey Osmond, Jonathan Wilson, Pink Floyd, R.E.M., Tim Gibbons, Robbie Robertson, Howe Gelb & M.Ward sviraju "Thousand Kisses Deep", tu su i Andrew Bird, Richard Swift, Sturgill Simpson, The Delines, Cat Power peva sa Willis Earl Bealom a zatim i Lou Doillon... Marianne Faithfull, Steely Dan i Dan Auerbach.


Blago je svuda, lepo kaže mali Kalvin.



U emisiji korišćen deo teksta Mehmeda Begića "Pjesme izgubljenih kanađana: a ti budi faca, pa ne zaplači" >>




Sunday 3 February 2019

"Put u budućnost 2" ili o video-esejima koje bi trebalo da pogledate


Nisam krio oduševljenje prvom sezonom "Puta u budućnost" >> na koji smo krenuli krajem 2017. godine i bio sam radoznao i nestrpljiv da vidim 'nastavak'. Druga sezona je, (ne)očekivano, bolja od prethodne, ukoliko je uopšte pristojno porediti ih.



"Put u budućnost" je od izvrsnog dokumentarca posvećenog istoriji umetnosti i pop-kulture Jugoslavije u novoj sezoni izrastao u prijatne i korisne video-eseje, kakve odavno nisam imao prilike da gledam na televiziji, čak ni na toj poslednjoj koja se i dalje, s vremena na vreme, posvećuje produkciji kulturno-umetničkog programa.

Za razliku od prvog serijala, u kojem je Boris Miljković kao "poznavalac prilika" (kako se i dalje potpisuje) bio okružen i drugim naratorima i tumačima (Istoričar umetnostiGospođica Trivija Mister No) i u kojem se više bavio ponovnim otkrivanjem i tumačenjem mesta i značaja umetnika i umetnosti u bivšoj Jugoslaviji - u drugoj sezoni se na tom putu osamio i upustio u zabavno lično lutanje između referenci, sagovornika i toponima - od spomenika na Kadinjači do Japana, od Novog Sada do Berlina i od Beograda do Njujorka, istim onim imaginarnim metroom kojim smo putovali i u prvoj sezoni.



Na ovom putovanju kroz vreme i prostor Miljkoviću pridružuju se Raša Teodosijević, Marina Ambramović, Aleksandar Genis, Marta Popivoda, Dunja Blažević, članovi grupe Laibach, Peđa Vranešević, Braco Dimitrijević, Dule Ercegovac (arhivski, do sada neemitovani materijal), Takaši Kudo... i još nekoliko izuzetnih sagovornika (nemoguće je sve nabrojati ih, a neki zaslužuju da budu i iznenađenje za one koji će krenuti na ovaj put) čija svedočenja i/ili tumačenja prošlosti, sadašnjosti i budućnosti služe kao energija da se put nastavi dalje sa uživanjem (i setom). 


A o čemu i kome se priča? 
O spomenicima iz vremena Jugoslavije koji nisu samo čuda arhitekture i umetnosti - već i dokaz odnosa jednog sistema prema njoj i dokaz slike kakvu su o sebi stvarali; o Jugoslaviji,  Titu, SKCu, gostovanjima Jozefa Bojsa, novosadskoj sceni, filmu, FESTu, Antonioniju, Rusiji, njujorškoj umetničkoj sceni, MOMA muzeju, gejmingu, video spotovima, dizajnu za stvarni svet - i kakav uticaj na naše živote (je) sve to ima(lo).

Odakle, onda ta seta (koja ove video eseje čini još zanimljivijim)?

Svestan da je osećaj nostalgije neizbežan, i da ona jača čak i kroz svaku njegovu ironičnu opasku na temu sadašnjeg raspada i dezintegracije koju živimo, te svestan toga da "Put u budućnost" dolazi do kraja (kao serijal), Miljković se ne trudi da nostalgiju izbegava, već joj je daje na značaju, dubini i lepoti, ali je ne koristi kao glavnog pokretača i sredstvo za umiljavanje publici. Ne raznežuje se, već konstatuje šta je bilo vredno u jednom svakako boljem vremenu.

Epizoda nazvana "Nostalgija" je, uz priče o spomenicima Jugoslavije i intervjue sa Bracom Dimitrijevićem i Rašom Todosijevićem verovatno i vrhunac ovog serijala.

Kratki, fantastičan intervju sa Aleksandrom Genisom iz te nostalgične epizode, koji u deset minuta uspeva da definiše sav čemer umetnika-emigranata, šta je zapravo nostalgija i šta sve jedan umetnik mora da uradi da bi mogao da se posveti svom delu i svom jeziku je važna stanica ove serije i pola sata televizijskog programa koji ne bi trebalo da propustite, ako već nemate vremena ili živaca da odvojite nekih šest sati za kompletan serijal.

Ne želim da ponavljam reči iz preporuke za prvu sezonu serijala, a o tome koliko je važno postojanje ovakvog sadržaja ('contenta' :) na televiziji. Ova putovanja imaginarnim metroom sada su još važnija i dragocenija, zato što je naše društvo i razumevanje prošlosti i budućnosti za još godinu dana udaljenije od sveta i svega, te je stanica na kojoj se nalazimo još dalja od budućnosti ka kojoj bi se vredelo kretati. Zato bi "Put u budućnost" valjalo koristiti kao dragocenu mapu tog sveta koji sve slabije razumemo. Možda nam pomogne da lakše pronađemo bilo kakav izlaz iz ovog podzemlja, pa kada se konačno iz metroa budemo uz stepenice popeli ka suncu i svežem vazduhu nekog predgrađa, bićemo svesni da smo u predgrađu, gadno devastiranom, i na koju stranu bi valjalo hodati, ka budućnosti.


Sve epizode "Puta u budućnost 2" očekuju vas ovde > (prva epizoda je dole)

Više o prvom serijalu (i epizode) su i dalje ovde >

Čudo je šta dobro potkovan narator može da uradi u kratkom TV formatu, baratajući sa malo para, ali dobrom idejom.




Sunday 27 January 2019

[Beograd, na sv. Savu]

"You can't stop running water
You can't kill the fire that burns inside
Don't deny our flesh and blood
And don't forsake our sons and daughters"

(The Neville Brothers)


Friday 25 January 2019

Noćurak oko sveta :: [emisija]



Gotovo dva meseca novi Noćurak nije želeo da izraste, onda smo otišli na put oko sveta i vratili se sa mrežom punom čuda.

Putovanje nije linearno i nisu važne granice, žanrovi i da li snimci potiču iz istog vremena, jer mi iz ovih mećava snega i gluposti - putujemo zvukom!


Barimatango, Dhafer Youssef, Elizabeth Fraser, Eva Quartet & Hector Zazou & Laurie Anderson, Željko Malnar i Borna Bebek, Izae, Klaus Paier & Asja Valčić, Jovan Hristić, Kodjabashia & Foltin feat. Goce Stevkovski, Kristo Rodževski, Le Trio Joubran & Roger Waters, Lhasa De Sela, Madame Baheux, Maisha, Mélissa Laveaux, Moonlight Benjamin, Omar Sosa feat. Wu Tong & Gustavo Ovalles, Os Tincoa, Para Lele, Peter Power, Rodrigo Leão & Beth Gibbons, Rokia Traore, Suba, Toto Bona Lokua, Trio Da Kali & Kronos Quartet, Volta Sêca...

Vidimo se, tamo.



Thursday 24 January 2019

Padaju *****

Zaglavljen izmedu dva trolejbusa u traci koja se ne miče buljim u pahulje, sa zvučnika krene 

"I got caught in a storm
And carried away
I got turned, turned around ..." 

i drmnu me ti stihovi iako znam da su oluje o kojima je ona pisala bile burnije i ozbiljnije od mojih. 
Sve se, u trenutku, čudno isprepletalo. 
Sneg je u Montrealu padao četiri dana kada je Lhasa umrla. 
Zaglavljen sam pod prozorom drugarice koja je nedavno otišla u daleki svet.
Žedan sam.
Mislim na prijatelje koji su daleko i sa kojima bih pio nešto egzotično, na tuđoj zemlji ali na istom jeziku; mislim na Lhasu i Mešin tekst sa početka godine i da je krajnje vreme da mu pišem, da bi trebalo raditi, montirati, osluškivati i otkrivati kako žice sve umeju da bruje, jer taj zvuk je jedina preostala odbrana.
Trolejbusi i dalje stoje, neće se pomeriti sve dok ne prihvatim da su oni metafora, vezana žicom za nebo iz kojeg ispadaju *****.




Mešin tekst je ovde >>

Sunday 20 January 2019

Federiko Felini o "Amarkordu" (fragment)

Federiko Felini piše o "Amarkordu" u knjizi "Napraviti film" ("Fare Un Film", 1980):

"Već dugo imam želju da snimim film o mestu u kome sam rođen. Na kraju krajeva, neko bi mogao da kaže da ništa drugo nisam ni radio sve ovo vreme; možda je to istina; ali, ja sam se stalno osećao kao zarobljenik čitave gomile ličnosti, situacija, istinitih ili izmišljenih uspomena vezanih za moje mesto, koje su me ponekad i gnjavile. Da bih se toga definitivno otarasio, bio sam prinuđen da ih smestim u film. Uostalom, samo za to su mogle i da posluže. Moram da kažem da od pre izvesnog vremena radim filmove kao neko ko raščišćava stan, daje nameštaj na licitaciju, uklanja stvari i činjenice, ko zna čemu pravim mesto i šta je to što želim da uselim? (...)


Ne umem da objasnim šta se događa sa mnom kad me spopadne manija velikog spremanja, uskršnjeg čišćenja, rasprodaje. "Amarkord" je, dakle, trebalo da bude konačni rastanak od Riminija, od tog skučenog i trošnog teatra, kojim sam zaražen, od školskih drugova i profesora, od "Grand Hotela" leti i zimi, od kraljeve posete i snega na moru, od Klerka Gebla, i sočnih usana Džoan Kraford, od Musolinija koji pliva na otvorenom moru u Ričoneu, dok oko njega, kao peraja ajkula, kruže i bacakaju se plivači Milicije. Ali, postoji opasnost da sa krunicom ovih prašnjavih trenutaka nikada ne završim. Pre svega, "Amarkord" je trebalo da bude adio jednom periodu života, toj neizlečivoj adolescenciji koja preti da nas ima zauvek, i sa kojom ja i dalje ne znam šta da radim, da li da je vučem do kraja, ili da je odložim u arhivu. Uostalom, taj moralistički cilj da se "odraste", šta on znači? Pa, i pod predpostavkom da je moguće odrasti, šta biva kada se odraste? Da li ste ikada sreli "odrasle"? Ja nisam. Možda pravi odrasli izbegavaju ovakve kao što sam ja.

Ali, vratimo se Riminiju, toj neuništivoj premisi, tom toplom i dražesnom, a pomalo opscenom gnezdu, čije su poreklo i cilj nerazdvojno zapetljani. Film se rađao i iz pokušaja da presečem, da razdvojim ova dva pojma koji su bili jedan preko drugog, pomešani u nekom nejasnom promiskuitetu. (...)

Tako je nastao portret italijanske provincije, bilo koje provincije, iz vremena fašizma. Svakako, fašizam u "Amarkordu" nije objašnjen spolja, dozvan i prikazan kroz ideološku i istorijsku perspektivu; nisam sposoban za hladne sudove. Aseptične dijagnoze, iscrpne i sveobuhvatne definicije uvek mi deluju apstraktno i neljudski, čak pomalo neurotično ako ih izlažu oni koji su preživeli fašizam, a koji ih je neizbežno odredio, jer se uvukao, pustio pipke u najintimnije sfere života.

Bilo mi je posebno drago kada sam u nekoj kritici pročitao da je fašizam retko kada prikazan sa tolikom verodostojnošću kao u mom filmu. Tim pre što sam nastajao da se na neki način ogradim od takozvanih političkih filmova. Nisam razumeo, na primer, zašto se filmovi političkog sadržaja a priori smatraju dobrim filmovima. Ja nikada ne bih umeo da napravim politički film i uvek sam osećao da sam izvan te prepotentne i sigurne šeme. (...) Osim toga, verujem da čovek treba da radi ono što zna da radi, i što je još važnije, mora da nauči da na vreme prepozna šta ume da radi. Velike ideje, borbeni entuzijazam, revolucionarni zanos, mogu i da me ganu na trenutak a onda me odjednom napuste, nestanu, ne razumem ih više. Tada se povlačim, vraćam se na poznat, blizak teren gde mogu da, u ovom ili onom filmu prikažem čak i propalu revoluciju. Treba imati na umu sopstvena ograničenja, svako od nas ima jasne granice. Možda se ne može biti svuda. Mislim da je za mene i za ono što radim korisnije da delujem tamo gde mi se čini da imam šta da kažem, a znam i kako.

Ako bi se, međutim, pod politikom smatrala mogućnost zajedničkog življenja i rada ljudi koji poštuju sebe i koji znaju da lična sloboda završava tamo gde počinje sloboda drugih, u tom slučaju, čini mi se da su i moji filmovi politički, jer govore o tim stvarima, makar i ukazujući na njihovo odsustvo, predstavljajući svet u kome ih nema. Verujem da svi moji filmovi pokušavaju da raskrinkaju predrasude, praznoverje, šablone, pogrešno obrazovanje i njihove posledice. Šta još može da se uradi? Čini mi se da je pošten razgovor o potrebi da se projektujemo u nečem, razgovor o poverenju, o dobroj volji, zajedničkim ciljevima, na žalost, još uvek, jako opasan. Kada slušamo nekoga ko govori, zapadnemo u neko infantilno stanje; odmah se javlja smrtna opasnost od prepuštanja, od poveravanja, jer uvek postoji ko je spreman da to iskoristi i da celu stvar vrati na početak, uz iste greške, iste nesporazume, iste grubosti. Možda je raskrinkavanje laži, prepoznavanje i obaranje poluistina i neistina, za sada jedini izlaz, neka vrsta podrugljivog, privremenog načina da spasemo našu propalu istoriju. 

U provinciji iz "Amarkorda" možemo svi, sa autorom na čelu, da prepoznamo neznanje u kome smo živeli. Jedno veliko neznanje i veliku konfuziju. Ovim ne želim da umanjim značenje ekonomskih i socijalnih uzroka fašizma. Želim da kažem da je ono što me interesuje psihološko i emotivno ponašanje fašista: jedna vrste blokade, zastoja u periodu adolescencije. Ubeđen sam da taj zastoj, to suzbijanje prirodnog razvoja jednog bića, mora da dovede do kompenzacionog sukoba. Ako je to naše odrastanje jedna nedovršena i izneverena evolucija, fašizam i neki njegovi aspekti mogu da izgledaju kao alternativa razočaranju, neka vrsta hirovite i nespretne pobune.

Fašizam i adolescencija su na neki način stalna istorijska razdoblja našeg života. Adolescencija - našeg individualnog života; fašizam - našeg nacionalnog; u stvari, ostajemo večita deca, svaljujemo odgovornost na druge, živimo sa utešnim osećanjem da postoji neko ko misli umesto nas; nekad je to mama, nekad tata, a drugi put gradonačelnik, ili Duče, zatim biskup ili Madona ili televizija. Spremni smo čak i na to da teroriste ili bilo koju drugu destruktivnu pojavu upotrebimo za sopstveno projektovanje i prepoznavanje, za konfuzna iskupljenja, ispravljanje grešaka, unutrašnje pobune, opasno posežući za bilo kojim lekom, ne obazirući se na simptome. (...)

Kako sam drugačije mogao da nazovem film koji se sve više određivao u tom pravcu? Jednog dana u restoranu, dok sam žvrljao po servijeti, izašla je na videlo reč amarkord; pa da, rekao sam sebi, odmah će je poistovetiti sa "sećam se" na romanjolskom dijalektu, a hteo sam da izbegnem autobiografsko tumačenje filma. Amarkord: jedna bizarna reč, vergl, fonetski kapric, kabalistički prizvuk, marka nekog aperitiva, zašto da ne? Bilo šta, samo ne asocijacija koja me strašno nervira: je me souviens ("sećam se" - prim. prev.) Reč koja bi u svojoj ekstravaganciji mogla da bude sinteza, referenca, takoreći zvučni odjek određenog osećanja, stanja duha, stava, načina mišljenja - dvostrukog, kontraverznog, kontradiktornog; koegzistencija dve suprotnosti, stapanje dva ekstrema, odlaska i čežnje za povratkom, osude i razumevanja, odbijanja i prihvatanja, nežnost i cinizam. 

Činilo mi se da bi film trebalo da predstavlja baš to: neophodnost odvajanja od nečega što ti je pripadalo, u čemu si rođen i živeo, što te odredilo, zarazilo, pritislo, u čemu su sve emocije opasno izmešane. Ta prošlost ne sme da nas truje i zato je moramo lišiti senki, čvorova, veza koje još uvek deluju, i sačuvati je kao najčistiju svest o nama samima, kao našu istoriju. 


Treba prihvatiti prošlost da bismo što svesnije živeli sadašnjost. Ta sirota škola koju karakterišu neznanje i šibanje, te teška i blesava obaveza da se uvek bude zajedno, u povorkama, na paradama, u crkvi, u bioskopu, na zborovima, da bismo pevali hvalospeve i prdeli ustima; ta učmala usamljenost, utonula u snove o američkom filmu, ispunjena beskonačnim masturbiranjem u mlitavom očekivanju nekog događaja, izuzetnog i slavnog, koji mislimo da sigurno zaslužujemo zbog toga što imamo privilegiju da smo Italijani, i zbog plavog neba, pape, Dantea... Zar to nije naša istorija koja je već iza nas? Čini mi se da iz nje nismo još izašli, da još nismo potisnuli njenu senku.


Film je komičan, ličnosti i situacije su smešne, ali neki gledaoci "Amarkorda" su bili potreseni; možda zbog nostalgije za mladošću i stvarima koje su nam pripadale - nežnost, razumevanje, solidarnost - u jednom izgubljenom svetu u kome je lepo ponovo otkriti sebe. Prirodno je što sve to razneži i izmami uzdah, ali ostao mi je utisak da je u mikrokosmosu "Amarkorda" bilo i nečeg neodređeno odbojnog, čini mi se da je u ponekom njegovom kutku ono što zasmejava pomalo zaudaralo na ludnicu, a što bi trebalo da izazove nemir i nelagodnost koji bi nas naveli na razmišljanje.

Ali možda nam ne prija da osetimo nelagodnost, tegobu, odbojnost prema sopstvenom načinu življenja. Čini mi se da je to nepotrebno, jer smo možda ubeđeni da smo drugačiji ili da smo se promenili i da je fašizam bio samo jedan istorijski fenomen, period našeg života koji smo prespavali, sanjali i iz koga smo se na volšeban način ponovo rodili. Ovo neprekidno potiskivanje identiteta je jedno od naših osnovnih obeležja. Uvek odbacujemo samokritiku, odbijamo da objektivno procenimo sebe, gledamo stalno s druge strane, ne prihvatajući analizu i nova saznanja, i na sve to smo ponosni. Ne primećujemo da se tako prepuštamo biološkom potčinjavanju, autoritetu, dogmi, institucionalizovanim vrednostima, a pošto ni u njih nije prodrla svetlost kritičke distance, i dalje nas gledaju kao poslušnu decu, uvek spremnu da prihvate opasne i ponižavajuće avanture. Možda je ovo što govorim konfuzno i brzopleto, a zbog nepreciznosti ponekad i nelojalno; ali nema sumnje da je to stara priča s kojom se treba suočiti i razjasniti je."

*

(Prekucano iz knjige "Napraviti film"; Federika Felinija, str. 117-121, prevod sa italijanskog Milena Krstić, objavio Institut za film, 1991. Scene iz filma preuzete sa filmgrab.com)

Saturday 19 January 2019

Politikin Zabavnik i Dimitrije Ljotić

Dimitrije Mita Ljotić i ZBOR su, dakle, "brinuli o miru u Srbiji", spasavali masone iz logora, osuđivali pogrome Jevreja... dakle, stvarno su se trudili oko Srbije i uopšte nisu bili fašisti, nego im zla sila ubacila agente u pokret te su ga onda "delom vezali za sebe".

Nedostaje još da su bili baš bliski i neizmerno voleli kragujevčane.

Mrš.

Politikin zabavnik, 18. januar 2019, u okviru teksta Nemanje Baćkovića.
.
P.S. Reakcija na ovu svinjariju je konačno izazvala nekakvo
izvinjenje glavnog urednika Politikinog Zabavnika četiri dana kasnije, koji je najavio i da će se u narednom broju stvari razjasniti. Čekamo.


Tuesday 8 January 2019

David Bowie Specijal :: 08/01/2018 [emisija]

Ilustracija: Marija Hese. 
Ko je on?
Šta je on?
Kog Bouvija najviše voliš? 

"David Bowie je otkrio šta želimo od pop zvezda.
David Bowie je svemirski osvajač.
David Bowie je gubljenje nevinosti.
David Bowie je William Blake koji peva Denija Keja.
David Bowie je Luis Kerol koji peva Žaka Brela.
David Bowie radi na sposobnosti šarmiranja.
David Bowie je zavisnik.
David Bowie je avangardni ludak.
David Bowie za sobom ostavlja stotine putokaza.
David Bowie je slučaj zamene identiteta.
David Bowie razmišlja o svetu koji dolazi.
David Bowie nam pokazuje gde odlazi vreme.
David Bowie raspolaže svim činjenicama
David Bowie ne vidi smisao u istraživanju ideja koje su već istražene
David Bowie se ne može odlučiti za svetlo ili tamu
David Bowie je slika budućnosti.
David Bowie je dadaistički dendi.
David Bowie smatra da naša tela svako malo postaju potpuno nov materijal.
David Bowie smišlja kako da postanemo ono što bi trebalo, a nikada nismo bili.
David Bowie je onaj koji zna.
David Bowie nas sve pretvara u voajere.
David Bowie je meni svaki zvuk i slika
David Bowie sebe ne objašnjava."

(Pol Morli, "Bouvi i njegovo doba")

Sedamdeset i dva minuta muzike i pokušaja razumevanja Bouvija uz pomoć Pola Morlija, Nika Stivensona, Igija Popa, Elvisa Prislija, Hanifa Kurejšija - i samog Bouvija.

(Mix je 2024. prebačen sa platforme Mixcloud na Soundcloud)

Sunday 30 December 2018

Peti Smit, "Sakupljanje vune" (fragment)



"Oduvek sam zamišljala da ću napisati knjigu, makar i sasvim malenu, koja će čitaoca odneti nekud, u prostranstvo koje se ne može ni izmeriti niti upamtiti.

Mnogo sam toga zamišljala. Da ću zablistati. Da ću biti dobra. Da ću gologlava živeti na planinskom vrhu i okretati točak koji će pokretati Zemlju te da ću tako neprimećena, među oblacima, biti od nekog uticaja; da ću biti od koristi.

Neobične želje paperjasto su ispunjavale prostor, čineći lakim telo nadurenog, krakatog deteta koje je muku mučilo da zadrži čarape tako da ne nestanu u teškim cipelama.

Sve moje čarape bile su izobličene. Možda zato što sam ih često punila klikerima. Napunila bih ih staklencima i gvozdencima i izašla napolje. Jedino sam u tome bila vešta, i mogla svakog živog da pobedim.

Noću bih istresla svoj plen na krevet i počela da ga glancam jelenskom kožicom. Ređala bih klikere po bojama, po vrednosti, a i oni bi se ređali sami kao male sjajne planete, svaka sa svojom istorijom, svaka sa svojom zlatnom voljom.

Nikad nisam imala osećaj da je sposobnost da pobeđujem poticala od mene same. Oduvek sam osećala da ta sposobnost počiva u samom klikeru. Da je reč o čarobnom predmetu koji bi pod mojim dodirom oživeo. Na taj način otkrivala sam čaroliju u svemu, kao da je sve što postoji, i čitava priroda, nosilo pečat nekakvog džina.

Trebalo je biti obazriv, trebalo je biti mudar. Zato što je onaj ko je pronicljiv mogao da se domogne i nečeg vrlo dalekog, i da ga privuče sebi.

A vetar je hvatao krajeve tkanine kojom je bio zastrt moj prozor. Tu sam čuvala stražu, pazeći da mi ne promaknu one malene stvari koje, pred otvorenim očima, lako postaju ogromne i prelepe. 

Pomno sam posmatrala, procenjivala i, tek tako, nestajala kao avion-vetrokaz, koji nikud ne leti, nesvesna svojih nespretnih ruku ili neposlušnih čarapa.

Odlazila sam, i to niko nije primećivao. Jer, svima se činilo da sam još među njima, na svom malenom krevetu, zaneta dečjom igrom."

*

(Peti Smit, "Sakupljanje vune", prevod Zoran Paunović, Geopoetika, 2015.)



Friday 28 December 2018

50 najdražih iz 2018 :: godišnja lista :: emisija

Priznajem, pokušao sam da izračunam ( odokativnim metodama) - koliko nove muzike prođe kroz moju Eustahijevu tubu, čekić, nakovanj, centar za lučenje endorfina i pluća tokom godine, onda sam shvatio da je bolje da taj podatak zadržim za sebe.

Na listi 50 najdražih pesama godine čekaju te... Andrew Bird, Anna Calvi, Brandi Carlile, Cat Power, Childish Gambino, David Byrne, Fantastic Negrito, Fatoumata Diawara, Jack White, James, Janelle Monáe, Jeff Tweedy, Johnny Marr, Jon Hopkins, Jonathan Wilson, Julia Holter, Kali Uchis, Kralj Čačka, Leifur James, Leon Bridges, LUMP, Marianne Faithfull & Nick Cave, Minilinija, Mitski, Natalie Prass, Neko Case, Neneh Cherry, Parquet Courts, Phosphorescent, Ravyn Lenae, Roisin Murphy, Simian Mobile Disco, Simon Felice, Son Lux, Sons Of Kemet, Space Invadas, St. Paul & The Broken Bones, Still Corners, Swamp Dogg & Guitar Shorty & Bon Iver, Tracey Thorn, Tracyanne & Danny, Treetop flyers, U.S. Girls, Underworld & Iggy Pop, Villagers...



Dodatak 

/ 50 albuma iz 2018 / preporuka za preslušavanje:

Amanda Shires - To The Sunset
Amen Dunes – Freedom
Anderson .Paak – Oxnard
Angelique Kidjo - Remain in Light
Anna Calvi – Hunter
Anna St. Louis - If Only There Was a River
Brandi Carlile - By the Way, I Forgive You
Cat Power – Wanderer
David Byrne - American Utopia
Dirtmusic - Bu Bir Ruya
Eliza Shaddad – Future
Fatoumata Diawara – Fenfo
Hookworms – Microshift
Idris Ackamoor & The Pyramids - An Angel Fell
Israel Nash – Lifted
James - Living In Extraordinary Times
Janelle Monae - Dirty Computer
Julia Holter – Aviary
Kelly Moran – Ultraviolet
Kralj Čačka - Spusti svetlost na put
Leifur James - A Louder Silence
Lump – LUMP
Marianne Faithfull - Negative Capability
Matt Corby - Rainbow Valley
Mitski - Be The Cowboy
Molly Burch - First Flower
Nathaniel Rateliff & The Night Sweats - Tearing at the Seams
Neneh Cherry - Broken Politics
Parquet Courts - Wide Awake!
Paul Weller - True Meanings
Phosphorescent - C’est La Vie
R+R=NOW - Collagically Speaking
Rayland Baxter - Wide Awake
Razni Izvođači - Klavirsko nebo (Pop Depression)
Rolling Blackouts Coastal Fever - Hope Downs
Sly & Robbie, Nils Petter Molvær, Eivind Aarset & Vladislav Delay – Nordub
St. Paul & The Broken Bones - Young Sick Camellia
St. Vincent – MassEducation
Still Corners - Slow Air
Stray Dogg - Look at the Moon
Suede - The Blue Hour
Swamp Dogg - Love, Loss, And Auto Tune
The Good, The Bad And The Queen - Merrie Land
The Magic Lantern - To The Islands
Tim Hecker – Konoyo
Toshio Matsuura Group - LOVEPLAYDANCE - 8 Scenes From The Floor
Tracyanne And Danny - Tracyanne And Danny
Tunng - Songs You Make At Night
Ural Thomas & The Pain - The Right Time
Vasko Atanasoski - Leb i zabi
Villagers - The Art Of Pretending To Swim