"Prave
zavere zaista postoje. Folksvagen je napravio zaveru kako bi varao na testovima
emisije štetnih gasova svojih dizel motora (...) Duvanska industrija je varala
javnost u vezi s uticajem pušenja na zdravlje. O ovim zaverama znamo iz
internih dokumenata kompanija, vladinih istraga ili svedočenja uzbunjivača. S druge strane, teorije zavere opstaju dugo čak i kada za njih nema ubedljivih
dokaza."
(Početak "Priručnika")
Svakodnevna tuča sa teoretičarima zavere i raznosačima lažnih vesti je važna
stvar, ima materijala za full time job.
Lažne
vesti i zavereničko teoretisanje su opasne pojave. Ne samo zato što zaluđuju ljude,
krive im stvarnost i čine ih podložnim za dalju manipulaciju. Lažne vesti i
nepostojeće zavere su opasne po zdravlje drugih ljudi.
Poslužiću se radikalnim primerom. U periodu od 15. do 17. veka je zbog optužbi
za veštičarenje samo u Evropi spaljeno između 40.000 i 60.000 ljudi.
"Sada smo bolje informisani i to se više ne događa!", reći ćeš.
Ali dokazi ne bi bili na tvojoj strani.
Ekipa iz izdavačke kuće "Heliks" >> organizovala he prevođenje i
objavljivanje kratkog (12 strana) "Priručnika o teorijama zavere" Stefana
Levandovskog i Džozefa Kuka koji ti može biti koristan u sređivanju misli - pre,
tokom i nakon tuče sa budalama.
Priručnik ima jednu manjkavost: u celosti je dostupan samo u elektronskom formatu
(PDF, download sa linka), tako da ne možeš da ga koristiš kao batinu ili tvrd
predmet za razuveravanje budale, ali - hej! -prihvati to kao razlog više da u narednu konverzaciju sa drugom stranom
uđeš smireno, bolje naoružan ili naoružana upornošću, strpljenjem i logikom.
Hvala ekipi iz Heliksa na trudu i uloženom naporu.
Svaki alat za popravku sveta je dobrodošao ovih dana.
"Nothing that is vast enters into the life of mortals without a curse."
(Sofokle *)
"Tehnologija nije egzistencijalna pretnja, već sposobnost tehnologije da izvuče najgore iz ljudi. To najgore u društvu jeste egzistencijalna pretnja. Tehnologija može prouzrokovati haos, ogorčenost, neuljudnost, manjak međusobnog poverenja, usamljenost, otuđenost, izraženiju polarizaciju, više hakovanja izbora, više populizma, više distrakcija i ignorisanja stvarnih problema. To su posledice po društvo. To utiče na sve, kao i one koji ne koriste te proizvode."
(iz filma "The Social Dilemma")
Kada toliko prijatelja na društvenim mrežamapodelimišljenje ili link ka istom sadržaju u 24 sata, to je signal ili putokaz koji bi trebalo slediti. Neke od prijatelja ne poznajem lično, ali verujem u njihov sud ili rasuđivanje zahvaljujući prethodnim pozitivnim iskustvima. Nekada se ne slažemo, ili kroz dijalog otkrivamo jedni drugima nove slojeve ili putokaze. Društvene mreže, pored ostalog, služe i za to.
Taj sadržaj je ovoga puta doku-drama The Social Dilemma, posvećen nama i društvenim mrežama (u najkraćem rečeno), a njegovi ključni akteri su uglavnom oni koji su te društvene mreže pravili. To stvara prvu (značajnu) razliku u odnosu na druge dokumentarce posvećene istoj temi, a koji uglavnom imaju za cilj da vas prepadnu, uvale vam šlem od kuhinjske aluminijumske folije i pozovu da ih pratite na društvenim mrežama radi novih dokaza zavere društvenih mreža protiv ljudi.
Ispred kamere su ovoga puta uzbunjivači: donedavno visokopozicionirani u hijerarhiji timova koji stvaraju i unapređuju funkcionalnost, dizajn i algoritme Facebook, Google, Instagram, Twitter i Pinterest platformi. Radeći na usavršavanju algoritama, ti ljudi su donedavno upravljali nama ili barem našom pažnjom i vremenom.
(Algoritmi sada to rade sami, bez podrške i pomoći ljudi. Jedan od sagovornika će nam otkriti da je mali broj onih koji zaista razumeju kako ti algoritmi sada rade i da je Veštačka Inteligencija već preuzela vlast. Ali, to nije razlog da odmah "bacite telefon" ili isključite računar i pobegnete u brda, ovaj film ne vodi ka takvom kraju.)
Prisustvo svedoka čini The Social Dilemma uzbuđujuće slojevitim. U svega devedeset i četiri minuta ovaj film uspeva da pretrese kako algoritmi prepoznaju naše potrebe, želje i raspoloženost za nove sadržaje; šta nas vuče ka ekranu i kako na nas deluje kratkotrajna dopaminska bomba koju društvene mreže u nama detoniraju; kolika je nadmoć lažnih vesti u odnosu na istinu ("istina je dosadna") te, naravno, šta je pogonsko gorivo čitave mašinerije koja napreduje i usavršava se mnogo brže od nas. U tom feed-u priča o profitu, tržišnoj ceni naše pažnja i vremena (zabrinjavajuće smo jeftini), manipulacijama sadržajem, kreiranju bablova u kojima živimo i uticaju sadržaja na naše offline ponašanje - The Social Dilemma na sreću ne igra na izazivanje panike, već uspeva da gledaoca dovede do kraja priče u stanju hladnokrvne pribranosti (ok, barem sam ja ostao pribran do kraja), ostavljajući prostor čak i za optimizam i humor (odjavna špica), što je nakon takve količine podataka i zastrašujućih detalja apsolutno neophodno, to dovodi do katarze, neophodne u ovakvoj priči, jer uspaničeni gledalac ne može biti od koristi u daljoj borbi.
Iako obznanjuje zastrašujuće detalje The Social Dilemma nije ludistički koncipiran te su naslovi koji ga prate u medijima preterani ("Unplug & run!"; "Turn Your Phone Down"...), ili su autori ovih tekstova tek sada skapirali priču.
Autor The Social Dilemma ima jasan stav: mreža ne može i neće nestati (niti bi trebalo da nestane zato što je korisna), algoritmi će postajati sve više svesni naših želja, načina funkcionisanja naših glava i naših potreba. To jeste horor, ali taj horor još uvek nije ušao u poslednji čin. Ključna pitanja su: Možemo li je učiniti manje opasnom? Možemo li preurediti pravila i obaveze oglašivača i tvoraca društvenih mreža? Kako pomoći ljudima da ne postanu ulov u toj mreži?
Naravno da uvek imamo Idiocracy kao jedan od mogućih nastavaka i krajeva tog horora.
Ali on nije jedini.
Kakav nas kraj čeka još uvek zavisi od ljudi, a ne do čipova. (Da, da, znam, to možda i nije dobra vest.)
* Napomena: Sofoklov citat kojim počinje i film ostavljam u engleskoj verziji zato što dva prevoda ovog stiha iz njegove "Antigone" (IV, 2) na srpsko-hrvatski vode ka drugačijim zaključcima. Prevod Miloša N. Đurića kaže: "Za sveg života smrtniku
nijednome čas ne prođe izvan jada", dok prevod Kolomana Raca glasi: "Taj zakon: smrtnik nijedan
Za svoga žića bez jada ne prolazi."
p.s. Izbor Vinsenta Karteisera (Pit Kembel u "Mad Men") za "personifikaciju algoritma" je genijalna ideja.
