„I'm here“: Spike Jonze

Koliko je umešnosti i hrabrosti potrebno da bi se kreirala Nova, Univerzalna priča, jednostavnosti i snage slične onoj koju imaju „Dobro drvo“, „Novogodišnja priča“ O. Henrija, ali i „Mali princ“ - a u kojoj su dva ključna junaka roboti – tj. dve ne-humanoidne forme, koje u ovom filmu umeju da sanjaju, osećaju, daju se – i koja je ispričana kroz jednostavan, realistički postupak?

Generaciji koja je prve lekcije o patnji spoznala i uz pomoć gumiranog mešanca kornjače i žirafe (E.T) i koja je shvatala pojam weltschmerza kroz monolog Roja Batija (Bladerunner) umesto kroz opus Šelija, Kitsa ili Bajrona, te neke od ključnih lekcija junaštva učila od modela T-800 Terminatora – ovaj film biće logična evolucija toka, samo što u fokusu više nije odnos čoveka i mašine – već dve mašine. Bez obzira na takvu izmeštanje iz našeg iskustva - „I'm here“ Spajka Džonzija pruža potpuno razumevanje nekih životnih mehanizama kroz metaforu i stilizaciju koje omogućavaju intelektualnu distancu – ali bez obzira na nju – dovodi do katarze.

Sve napisano vodi ka prvom zaključku: Spajk Džonzi (Jonze) je taj umešni i hrabri genije –koji uspeva da i nakon „Where the Wild Things Are“ iznenadi – i polusatnom pričom o ljubavi i odanosti dva robota podseti publiku na važnost ideje davanja i to u sadašnjem vremenu kojem se prečesto pripisuje ideja otuđenja – stilizacijom koja je prihvatljiva i generaciji takozvanih „digital natives“ ali i nama, rođenim u analognom vremenu.

A stilizacija je prosta: roboti  se razlikuju od ljudi po izanđalim kućištima PC računara prve generacije na glavama; barataju štrokavim, plastificiranim udovima slične starosti, „pune se“ kablovima koji vire iz šklopocija dostojnih vremena kada su računari zauzimali čitave sobe i taj anahronizam daje dodatni šarm epohi suživota ljudi i mašina, u kojoj su ovi drugi, naravno – sluge - te omogućava da se priča prati bez potrebe za korišćenjem specijalnih efekata, uz lakoću poput one koju omogućavaju sve univerzalne, a tačne priče.

„I'm here“ je svakako stepenica - ili, u duhu priče – novi binarni niz - koja liči na novu metaforu onoga što nam se dešava i što će (nam) se dešavati u procesu umrežavanja ljudi i mašina – ali je zapravo polusatna lekcija koja nije posvećena našoj budućnosti već nama - sadašnjima.

Film je, u skladu sa sadržajem, dostupan na više načina.

Nakon premijernog prikazivanja na Sundance festivalu postavljen je na YouTube >> i Vimeo. Druga, zabavnija opcija takođe podrazumeva online gledanje – u virtualnom bioskopu u koji ne možete ući ukoliko je broj gledalaca, odnosno online posetilaca preveliki (broj mesta je ograničen) – već morate sačekati narednu projekciju, koja počinje za dva sata.

Ljubavna priča dva robota dostupna Vam je, dakle, i ovde:

http://www.imheremovie.com/

Isključite mobilne telefone. 

Ne grickajte bajtove preglasno.

.

[kako sam proveo zimski raspust :]

Ta činjenica blagotvorno deluje na raspoloženje: 
kada god poželiš, možeš se zalaufati automobilom gde god želiš. 

I 

Alpi u zimskom sumraku punom crvene boje ti promiču pred očima i prvi put ih vidiš na ovaj način. Jedna takva senzacija sasvim je dovoljna da isplati preko hiljadu kilometara puta tamo i natrag.

II

I nije teško dok voziš putevima sjajnim i glatkim kao glazura na ogromnim kolačima iz ljubljanske „Zvezde"; tačke do koje ćeš doći lutajući potpuno pustim gradskim ulicama, prstiju smrznutih od želje da sve zabeležiš i aparatom.

III

Putovanje zapravo postaje naporno tek na kraju. Sve i da nema zvaničnog graničnog prelaza – po zveckanju konzervi kafe u pretincu, ispadanju flašica vode iz ležišta na vratima i naglom buđenju Aleksandre od truckanja i poskakivanja automobila - shvatiš da si u domovini i zato si prvi put posle toliko kilometara primoran - 
da usporiš.
I opsuješ.