To je nama naša borba dala...

Najpre pomislim da bi bilo bolje sagledati svo to vreme, 3652 dana, kroz konkretne, materijalne dokaze napretka, ukoliko ga ima – jer ako uplovim u analize metafizike - završiću u depresivnom, pukom teoretisanju, što bi rekli.

Bilo nas je osmoro u grupi tog dana.

Najstariji među nama je imao tačno 30 godina.

Svi muškarci uveliko odužili dug prema otadžbini, neki i u više poziva.

Na taj dan, tih osmoro ljudi imali su, u zbiru:

• Dva automobila (na svoje ime)
• Nijednu nekretninu
• Jedan je imao stalni posao, jedan je bio samostalni preduzetnik a nas šest kako se snađemo. 
• Jedan prototip digitalnog aparata, čudo tehnike
• Nijednu člansku kartu
• Nijedan brak, dete 
• Delili smo spremnost da konačno, trčećim korakom, nadoknadimo strašan zaostatak u odnosu na želje i životne planove.

Deset godina kasnije - tih osam ljudi je u zbiru uspelo ili poseduje:

• Tri automobila na svoje ime (nijedno od dvoje od pre deset godina)
• Tri nekretnine na sopstveno ime, od kojih je jedna na kredit a dve nisu veće od 30m2
• Nekoliko digitalnih aparata, a bogami i poneku kameru (ispada da smo na ovom polju najviše napredovali? To je nama naša borba dala!)
• Nekolicini se čak i penziono uplaćuje
• I dalje - ne posedujemo nijednu člansku kartu
• Dva braka i sve zajedno dvoje dece
• Spremnost da, konačno, možda malo sporijim hodom (stariji smo) - stignemo tamo gde smo pošli pre deset godina.

Svakako nije kako smo se nadali.

Svakako nismo prosek, ali to nikada nismo ni bili.

Nije ni kako smo zapravo mogli.

Što ne znači da ne bih ponovo izašao.

Što ne znači da ću prestati da se trudim.

.

Poslednja pesma?

“Going Underground” - The Jam?

“Always look on the Bright side of life” Pajtonovaca?

“Wonderful World” u verziji Joey Ramonea?

“Ob-la-di-ob-la-da” - The Beatles?

“Smack my Bitch up” - The Prodigy?

Na sahrani.

Inspirisani činjenicom da je na sahrani Alexandra McQueena  čuvenu „Gloomy Sunday“ otpevala Bjork, što je redak primer ekstravagantne depresije redakcija magazina New Musical Express je pre nekoliko dana postavila pitanje čitaocima: Koja pesma će se slušati na Vašoj sahrani?

Uh.

Pitanje je, zapravo, sasvim na mestu: kako nikada nećemo saznati uz koju pesmu smo nastali (ukoliko je tu muzike uopšte bilo) – sasvim je prihvatljivo da biramo onu uz koju ćemo se rastati.

Gorenavedene pesme delić su komentara čitalaca magazina NME - onih očigledno iščašenijeg poimanja teme. Izborom pesme, oni ne predstavljaju muzički ukus – već i stav prema životu (ili smrti).

Naknadno guglanje otkriva da postoje oficijelne top liste najtraženijih pesama (divna formulacija - “commissioned by co-operative Funeralcare“) koje pak dokazuju da na nekim tržištima James Blunt nije samo šampion kategorije najtraženijih pesama za venčanja („You’re Beautiful”) već i ove kategorije – jer je njegova „Goodbye My Lover” prva na listi pesama u Sjedinjenim Državama. Evo kompletne liste:

1. Goodbye My Lover - James Blunt
2. Angels - Robbie Williams
3. I’ve Had the Time of My Life - Jennifer Warnes and Bill Medley
4. Wind Beneath My Wings - Bette Midler
5. Pie Jesu/Requiem – W.A.Mozart
6. Candle in the Wind - Elton John
7. With or Without You - U2
8. Tears in Heaven - Eric Clapton
9. Every Breath You Take - The Police
10. Unchained Melody - Righteous Brothers

Evropljani su, po drugim izvorima, radikalniji:

1. Queen - "The Show Must Go On"
2. Led Zeppelin - "Stairway to Heaven"
3. AC/DC - "Highway to Hell"
4. Frank Sinatra – „My Way"
5. Mozart - "Requiem"
6. Robbie Williams - "Angels"
7. Queen - Who Wants to Live Forever"
8. The Beatles - Let It Be“
9. Metallica - "Nothing Else Matters"
10. U2 - "With or Without You"

Od ove tačke, priča bi mogla da se grana u više pravaca: mogli bismo se baviti pesmama poput “Everybreath you take” – koja je česta i na listama svadbenih pesama - jer je i dalje shvaćena kao ljubavna iako je Sting još 1983. priznao da je to “sadistička pesma o ljubomori, posesivnosti i nadziranju”.

Ali, zabavnije je listanje potencijala domaće scene.

Lako je posegnuti za standardima poput “Svilen konac” ili “Tiho, noći...”. Ili „Žute dunje” i sve to, ali - i vremena i muzika se menjaju - i, kada dođe red na nas, generaciju odraslu i na ne-narodnim, već autorskim muzičkim sklopovima - kakve li će to glavobolje zadavati organizatorima sahrana i lokalnom popu?

Tamo, jednog dana - hajde da mislimo da je to vreme toliko daleko da ga klasifikujemo kao “futur II” – na spiskovima poslednjih želja počinju da se pojavljuju stihovi poput:

„Šta bi dao da si na mom mjestu/da te mrze a da ti se dive...”...

... „Znam kad bih živeo 1000 godina/ceo bi mi život stao u jedan dan...”

... „Mora da je jeziva gnjavaža u životu doživjeti stotu...”?

Ili, još sumanutiji izbor pesama:

„Dosta dosta dosta!” (Boye)

„Nije mi ništa” (Familija)

„Svi za mnom!” (Disciplina)

„Mlad i vječan” (Buldožer)

te apsolutni hit za kraj: „Ljubi me brzo, žurim!”

Moj izbor? Domaća?

Za sada, ili, lepše rečeno - i dalje: Šarlo.

Tužni skup može da negoduje ili i da se raziđe, u tih minut i dvadeset osam sekundi – želim da me ispoštuju.