Izlozi i ulice Beograda u danima posle Titove smrti,
SKC, novi talas, Vlada Divljan, Idoli, Milanov osmeh, Koja, Sa druge strane jastuka, Jelena Šantić, 9. mart, Ivan Đurić, Mira Furlan i Goran Gajić noć pred odlazak u Ameriku, "Ne računajte na nas" na Trgu 1992, akcija Crni flor, Dušan Makavejev...
Prve slike koje će vam na ove reči izroniti iz sećanja biće fotografije Goranke Matić.
I see people hiding Speech gets harder There's no sense in writing. Help me find a way from this maze I can't help myself."
Ako kosmička pravda zaista postoji, onda je nezaborav dovoljno prostran i za tipove poput Marka Holisa.
Ako ne postoji, onda bi to valjalo ispraviti, jer ovaj čovek je zaslužio mesto u nezaboravu - zbog savršenih, spektakularnih pop pesama i albuma koje je moguće preslušavati do iznemoglosti, a da se ne izližu ili izblede. Zbog toga što je sa nepunih trideset napisao pesme koje mene tresu u pedesetoj. Zato što reči koje je pisao rezonuju sa svetom kako treba samo kada ih on peva. Zato što je umeo da Sartra preoblikuje u pop muziku, kao u ovoj pesmi.
Konačno - i zato što je - shvativši da ga takva muzika više ne zanima, uronio u kreiranje drugačijih muzika čije odjeke i danas možemo da čujemo na neočekivanim mestima, ako pažljivo osluškujemo. I zato što nije mario koliko ljudi će to slušati. Na kraju poslednje pesme poslednjeg albuma koji je objavio mnogo godina pre smrti, Holis je ostavio dva minuta šuštanja trake, i tišine koja lagano odlazi u fejd-aut. Znao da je kraj. I ostao je dosledan u toj odluci. (Nedoslednost bih mu, siguran sam, oprostio na prvi novi ton, ili reč.)
Kako vreme odmiče, sve više verujem da Mark uopšte nije mario za postojanje kosmičke pravde sa početka ove priče. Bilo mu je važnije da bude u miru sa sobom. Takve stvari sebi dozvoljavaju samo najveći.
Izuzetna ekranizacija >> knjige Gabrijela Garsije Markesa vraća na razmišljanje o nesrećnom Pjetru Krespiju, čoveku koji je učio Amarantu i Rebeku klasičnim plesovima, popravljao pijanolu koju je Hose Arkadio Buendija rastavio tražeći u njoj dokaz o postojanju boga, i doneo u Makondo muziku iz spoljnog sveta. Ali, Pjetru ni muzika nije pomogla da se spase od ljubavi.
Ljubav je nemilosrdna prema junacima Markesove knjige. Hose Arkadio će zbog ljubavi biti primoran da krene u potragu za novim domom, iz čega će nastati Makondo. Aurelijano Buendija će po susretu sa Remedios zapostaviti radionicu i početi da piše stihove ("Pisao ih je po hrapavim pergamentima, po zidovima kupatila, po svojim rukama i svuda se pojavljivala preobražena Remedios: Remedios u sparnom vazduhu u dva po podne, Remedios u tihom disanju ruža, Remedios u tajnom peščaniku moljaca, Remedios u jutarnjem mirisu hleba, Remedios svuda i Remedios zauvek.") i po njenoj smrti postati okrutni Pukovnik Aurelijano Buendija koji će podići trideset i dva ustanka. Rebeka će jesti zemlju. Ipak, Pjetro Krespi je jedini koji će zbog ljubavi okončati život, ako ne računamo stranca koji viri kroz crepove dok se Remedios Prelepa kupa, i propada kroz njih u smrt kraj njenih stopala.
Ko je zaboravio - ako se bilo šta iz "Sto godina samoće" može zaboraviti - Pjetro je svoje srce poklonio Rebeki Buendija i strpljivo čekao dan venčanja. Povratak Hose Arkadija prema kojem je Pjetro delovao kao "kicoš od marcipana" razoriće njihovu dugo odlaganu strast. Rebeka će otići da živi sa Hose Arkadijom u iznajmljenoj kućici kraj groblja ("Susedi su se plašili krikova koji su budili ceo kraj, po osam puta u toku noći i po tri puta po podne, i molili se da tako
neobuzdana strast ne ometa mir umrlih.")
Pjetro će se okrenuti Amaranti, koja ga - nakon duge igre - odbija.
Markes piše*: "U kišnim noćima viđali su ga kako obilazi oko kuće sa svilenim kišobranom, pokušavajući da otkrije svetlost u Amarantinoj spavaćoj sobi. Nikad se nije lepše oblačio nego u to vreme. Njegova plemenita glava izmučenog imperatora dobila je čudno dostojanstven izgled. Molio je Amarantine prijateljice, koje su dolazile da vezu na verandi,da pokušaju da je ubede. Zanemario je poslove. Danima je u kancelariji iza radnje pisao pisma bez smisla, koja su dospevala do Amarante sa laticama cveća i sa sušenim leptirima, a ona ih je vraćala neotvorena. Zatvarao se satima i svirao na citri. Jedne noći je propevao. Makondo se probudio sa zaprepašćenjem, čuvši anđeoski zvuk citre, koji kao da nije bio od ovoga sveta, i takav glas da se ne može zamisliti sličan na ovoj zemlji, u kome je bilo toliko Ijubavi. Pjetro Krespi je tada ugledao svetlost na svim prozorima u selu, osim na Amarantinom. Drugog novembra, na Dan mrtvih, njegov brat je otvorio radnju i u njoj našao sve lampe upaljene, sve muzičke kutije otvorene, sve satove zaustavljene u jednom beskonačnom satu, i usred ovog neobičnog koncerta video je Pjetra Krespija kako sedi za pisaćim stolom u kancelariji, sa venama isečenim britvom i obema rukama stavljenim u lavor sa mirišljavom vodom."
Više od trideset i pet godina sam se pitao kakva je to bila pesma i kakav je to zvuk koji "kao da nije sa ovoga sveta".
Delimični, ali i za sada jedini odgovor stigao je sa konačno emitovanim prvim delom serije. Za scenu Pjetrovog pevanja pod prozorom Amarante izabran je Georg Fridrih Hendl, i predivna arija iz opere "Rodelinda"."Dove sei? amato bene? vieni, l'alma a consolar vieni amato bene dove sei? vieni l'alma a consolar
Sono oppresso da' tormenti ed i crudeli miei lamenti sol con te posso bear. sono oppresso, da' tormenti ed i crudeli miei lamenti sol con te posso bear."
Sekvenca Pjetrovog pevanja uz citru se ne može pronaći na mreži. Postoji ovo izvođenje - podjednako potresno i dovoljno "marcipansko". Ako se bilo šta može porediti sa čovekom koji peva pod prozorom žene koju voli, a koja se na tom prozoru neće pojaviti.
*prevod: Jasna Mimica Popović, 1976, BIGZ
Scene iz sedme epizode serije "One Hundred Years of Solitude" / "Cien años de soledad", Netflix, 2024.
Po kalendaru i po tradiciji - vreme je za premotavanje traka, najdraže pesme i sećanja na prethodnu godinu. Ali, uprkos kalendaru, 2024. traje i dalje, zato što najvažnija stvar iz prethodne godine nije završena. Zahtevi studenata širom Srbije nisu ispunjeni.
Kada ti zahtevi budu ispunjeni – tada će početi prava Nova godina. Ali, i novo doba. I to je važnije od svega.
U jubilarnom desetom godišnjem miksu delim sa tobom meni najdraže pesme objavljene u proteklih 12 meseci i pokušaću da ti celu godinu spakujem u četiri sata.
Neke stvari ćeš možda sresti prvi put - i zaljubiti se ili odlepiti na prvo slušanje – ali zbog toga ovi miksevi i postoje.
odlaganje osmeha, zagrljaja i poljubaca u ponoć, odjek glasa tipa koji nekoliko stotina metara dalje nema petlju da zaćuti; praskavi, aritmični vatromet koji se ne vidi od magle i koji bi trebalo da asocira na radost i slavlje, ali radosti u ovoj sceni nema.
Sve deluje nadrealno, i sve govori da je počelo nešto novo, a to nije samo Nova godina.
Bilo je očekivano da će objavljivanje knjige sećanja na film „Kako je propao rokenrol” – „Daj, babo, glavu“ (uredila Vladislava Vojnović, DLJPK, 2024) u fokus šire javnosti vratiti jedan od poslednjih pop-kulturnih fenomena bivše Jugoslavije.
Ali, na promociji knjige dogodilo se nešto neočekivano: iako je publika očigledno znala naizust replike i svaki detalj iz filma – svi smo mu se prepustili i smejali kao da ga gledamo prvi put. Čitav prostor postao je jedan široki kez. To nije jedini razlog zašto je Jugoslovenska kinoteka film „Kako je propao rokenrol“ uvrstila na listu onih koji čine „kulturno dobro od velikog značaja“, i zašto bi oni koji su se rodili deset ili dvadeset godina posle njegove premijere morali da ga pogledaju.
Identičan, neprekidni kez koji nam je ozario lica na promociji u oktobru ove godine mogao se videti u publici i pre trideset i pet godina na premijeri filma. Taj osmeh nam nije silazio sa lica ni tokom narednih nedelja u bioskopima širom bivše Jugoslavije. Nakon prvog gledanja smo kupovali karte za novu projekciju i vraćali se u salu zato što pri prvom gledanju nismo čuli replike od smeha publike. Nismo bili ništa manje srećni ni pri desetom i dvadesetom gledanju filma sa VHS kaseta tokom devedesetih, pri tridesetom gledanju muljavih kopija sa prvih DivX diskova, četrdesetom na privatnoj žurci organizovanoj da bismo ponovo zajedno gledali film početkom dvehiljaditih, i pri ko zna kojem gledanju nedavno restauirane verzije koja je dokazala da se boje ipak nisu rastopile.
Ovaj film je poput pesme „Niko kao ja“. Uvek obraduje – vrcavošću, pameću, duhovitošću i hrabrošću.
„Kako je propao rokenrol“ se pojavio na bioskopskim platnima u poslednji čas (neki će reći: prekasno). Iako je rokenrol scena i pop-kultura u tadašnjoj Jugoslaviji još uvek bila koliko-toliko vidljiva i uticajna (naročito u poređenju sa današnjim trenutkom) – početni usklik u filmu „Mrzim narodnjake!“ sublimirao je sve što nam je bilo važno u tom trenutku, na kraju dekade koja je počela novim talasom i koja je trebalo da ima srećniji kraj. Narodnjaci su u tom trenutku već ubeležili pobedu – ali rezultat još uvek nije bio ispisan na semaforu zbog vesti iz društveno-političkog života.
Iako su malobrojni bili svesni tutnjave koja je postajala glasnija iz dana u dan – ovaj film je davao nadu da je taj srećni kraj moguć, u svakom smislu. Poslednja štafeta mladosti je već bila u vitrinama Muzeja. Takozvana „anbirokratska revolucija“ je dostigla vrhunac, a dva meseca nakon premijere filma usledilo je i ono istorijsko „da ni oružane bitke nisu isključene“. Neki ljudi su se iz večeri u veče mrgodili po TV-ekranima i glumili zabrinutost za budućnost države u kojoj smo rođeni, a istovremeno su radili sve da ta budućnost bude baš grozna. Naspram njima – mi ne skidamo osmeh sa lica, još uvek ušuškani u to da će nam budućnost biti fenomenalna. Ređamo replike iz filma u svakodnevnom govoru, tražeći trenutak da iskoristimo u svakodnevici Pokojnog Tozu, Krambambuli panč, „Hoćemo da slušamo ploče?“ kao i replike sa antifrizom, Šumanovićem, rastopljenim bojama, Dinom, koncertom „Tragača“ u SKCu i samuraja sedam – ne verujući da će ti namrgođeni takođe pobediti, toliko superiorno da bi tendeciozni naslov ove priče mogao biti i „Lako je propao rokenrol“.
Ali nije propao – uprkos svemu i svima.
„Kako je propao rokenrol“ je i danas tako voljen i rado gledan iz još jednog, zanatsko-umetničkog razloga. U ovom filmu nema šmiranja. Niko – od pomoćnika kostimografa do glavnih glumaca ne odrađuje svoj posao. Ovaj film je pokazna vežba šta se događa kada svi iza i ispred kamere ulažu sve svoje snage, znanje, šarm i dovitljivost da bi svaki detalj ili gest bio na pravom mestu. Ako ne verujete, zagledajte se u te detalje. Poster u Kominoj sobi, poternice u kancelariji policijskog inspektora, vodokotlić koji se oglašava glasom Tarzana u Darkovom stanu, tabla sa ispisom „Čekić“ na tramvajskoj stanici (Zašto čekić? Zato što se na tramvajskoj stanici "čekića", odnosno čeka da isti dođe), haljina koju će komšija Boban nositi na premijeri „Ljubavnog pisma“ u trećoj priči, i taj vanserijski ’narodnjak’ Vlade Divljana, zbog kojeg i danas pevamo „Zaboravit' te ne mogu ruke tvoje mile / jer su, dušo, najteži okovi od svile”. Entuzijazam, šašavost i ljubav i danas pršte iz ekrana, nakon trideset i pet godina. Koliko takvih filmova znamo?
Kako se sve to dogodilo i kako se takav film pravi je najvažniji poučak koji možemo dobiti iz knjige „Daj, babo, glavu“ Vladislave Vojnović. U velikom formatu, na četiri stotine stranica bogato opremljenih fotografijama i scenama iz filma, ova knjiga donosi sećanja više od trideset učesnika u stvaranju filma, kao i desetak osvrta-sećanja na učesnike koji nisu dočekali tridesetpetogodišnjicu filma. Među njima su akteri različitih faza nastanka filma „Kako je propao rokenrol“ – od učesnika partije pokera koja je uticala na okupljanje ekipe, do onih koji su se na premijeri poklonili publici. Izdvojiti samo neke od priča je nemoguće i nezahvalno poput pravljenja ’liste omiljenih replika iz filma’. Dovoljno je reći da se među stranicama knjige krije još momenata koji bi mogli biti film za sebe, podjednako zabavan.
Čitanje ove knjige otkriva još jednu – izuzetno važnu stvar – a to je da se incidenti ove vrste ipak mogu dogoditi samo ukoliko postoji raspoloženje sistema da ih podrži. A Jugoslavija je taj sistem, imamo sada još jedan dokaz za tu tezu – očigledno imala, i taj sistem je bio spreman da napravi i ustupke. Bez takvog uporišta – ovaj film jednostavno ne bi mogao da se dogodi, ne u ovoj formi.
U poslednjem segmentu knjige “Daj, babo, glavu” odštampana su i tri izvorna scenarija koje je sada zabavno izmaštavati kao pokretne slike. Ništa drugo nam ne preostaje, zato što duža verzija filma, podeljena u tri epizode i pripremljena za emitovanje na Televiziji Sarajevo, nije sačuvana. I opet se, eto, politika sudara sa umetnošću.
Broj ljudi koji će reći da im je „Kako je propao rokenrol“ najbolji film svih vremena je verovatno – mali. Ali, ovaj omnibus nikada nije ni pledirao da bude najbolji (to je samo Koja :) Za manjinski deo generacije kojoj pripadam ovaj film je tokom godina postao neka vrsta vremenske kapsule u koju se može ući na troja vrata. Jedna vode u muzej gotovo svega najboljeg iz poslednje decenije postojanja ondašnje Jugoslavije, jer ovaj film sadrži duh tog vremena. Druga vode ka pretresanju budućnosti koju nismo doživeli i otvaranju pitanja – šta bi bilo da je ta generacija umetnika dobila priliku da pokaže nešto više od tek 5% svog potencijala (da se poslužim rečenicom jednog od sagovornika za knjigu), a za šta su bili uskraćeni događajima koji su sledili. Treća vodi direktno na film – koji nas i dalje oduševljava.
Ukoliko podjednako oduševljava i one koji su se rodili mnogo godina nakon njegove premijere, onda rokenrol ne može propasti.
*
Više o novogodišnjem dvobroju magazina LICEULICE >>
["Вретено, недоветено / Сакам да те разложувам Скратено, невозвратено / Сакам да те... Малку, малку малку малку / Одмори ми малку, До следната рунда."]
*
Iako 2024. neće biti gotova sve dok se neke stvari ne završe (“Nema Nove – za staru ste nam još dužni”) - 1. januara stiže tradicionalni „godišnji miks“, ili dvanaest meseci sažetih u četiri sata, šezdesetak pesama i tridesetak najdražih albuma. To neće biti „lista“, i nema „najboljih“ – već samo najdraže pesme koje traže još ušiju, srca ili stopala koja će ih voleti, zauvek.
Pesma „Aroma(n)tična“ grupe Moira >>iz Skoplja je među njima.
Uz neke pređene kilometre, otkrivene plaže, nekoliko iznenađujućih susreta, tišina, par večeri i zagrljaja, ova pesma je jedno od najlepših čuda koja su mi se dogodila ove godine.
Veče je hladno, ali je u prepunoj Hali Pionir toplo i ‘nalik na praznik’. Iznad žamora glasova i dovikivanja publike odjekuje Mocartov prvi violinski koncert, treći stav, ‘Presto’. Možemo da nagađamo ko je izabrao baš tu muziku pred početak koncerta. U bekstejdžu se ne čuje Mocart, već Margitine štikle koje daju tempo pripremama benda za izlazak na binu.
- „Šta očekujete od ovog koncerta?“ - pita je Čupko koji ih sve vreme prati kamerom. - „Sve!“ - „Niste očekivali punu halu? Da li je publika očekivala da će doći u ovolikom broju?“ - „Mi smo očekivali!“ odgovara Margita kroz osmeh i odlazi iz kadra.
U bekstejdžu su i Bakoč, Miško Plavi, Nataša Lučanin, Orhan Begovski, Fric, Čarli, Koja, Čupa, Cane i Nebojša Grgić, menadžer benda.
Na licima Žike, Bojana, Margite i Milana nema tragova nervoze. Do pre nekoliko meseci su svirali u prostorima koji su primali nekoliko stotina ljudi. Večeras će prvi put svirati samostalni koncert pred oko sedam hiljada.
Mocart je utihnuo. Svetla se gase, i to raspaljuje tenziju. Iščekivanje postaje huk koji polazi iz partera i prenosi se na tribine, da bi postao vrisak oduševljenja kada njih četvoro konačno izađu na binu.
U pratnji Margitinih klavijatura Milan ponavlja „ona hoda sama kroz grad“. Uz prve udarce bubnja reflektori osvetljavaju veliko platno iza bine sa ispisom EKV i četiri simbola. Praznik počinje.
Milan, Margita, Bojan i Žika pršte od energije. Besprekorno su usvirani i kompaktni, čak i kada se međusobno ne vide od scenskog dima. Na „Aut“ se nadovezuju „Kao da je bilo nekad“, „Prvi i poslednji dan“, „Modro i zeleno“ i „To sam ja“. Ruke koje se podižu u vazduh na uvodne taktove „Sedam dana“ otkrivaju da je album „Ljubav“ dva meseca nakon objavljivanja već postao klasik. Nižu se „Tonemo“, „Voda“, „Oči boje meda“, „Budi sam na ulici“, „Ljudi iz gradova“, „Pored mene“, „Zemlja“, „Novac u rukama“, „Tatoo“ i „Ti si sav moj bol“.
Svetla na bini se gase, ali vriska ne jenjava nekoliko minuta i vraća Ekatarinu Veliku pred publiku.
Žika počinje sam. Sedam hiljada ljudi će uskoro horski uzvratiti bendu: „Ljubaaaaaaav!“ Još dve pesme nas vraćaju u 1984, i vreme kada su svirali pred malobrojnom publikom: „Radostan dan“ a zatim i „Jesen“, i obe zvuče možda i bolje nego nekoliko meseci ranije u beogradskom „Domu omladine“.
To bi trebalo da bude kraj, ali publika traži još.
Bend, neočekivano, uzvraća ponavljanjem tri pesme sa poslednjeg albuma: „Tonemo“, „Zemlja“ i „Ljudi iz gradova“.
Svetla u hali se pale, sve tinjajuće želje su ispunjene.
U kadar ulaze Tanja Petrović i Snežana Golubović. U bekstejdžu su sada i Firči, Jela, Nađa, Suba, Irena Mišović, Marina Perazić, Biljana Tomić, Bora Đorđević, Oliver Mandić, Viktorija... Bojan je oduševljen publikom.
Peca Popović donosi bendu zlatne ploče za do tada prodati tiraž albuma „Ljubav“.
Milan je ostao bez glasa i ne priča mnogo, novinari se okreću ka Margiti. - „Postali ste najpopularnija grupa u Beogradu, zahvaljujući čemu?“ - „Ne bih izdvojila nijednu stvar i rekla to se desilo zbog toga-i-toga. Isuviše stvari se dešavalo paralelno. Zahvaljujući publici, i ljubavi! Volela bih da sam u publici!“ – odgovara Margita i šalje ka kameri još jedan osmeh dok otvara prvu zlatnu ploču u karijeri benda.
Dvadeset i šestog decembra 1987. Ekatarina Velika je i zvanično postala veliki bend, a jedan „dečački san“ je od te večeri počeo da se ostvaruje. Zato ovaj dan slavimo kao praznik.
Ichisan & Nakova feat. Anđela Jeremić, studentkinja iz Niša; Del Arno Band & Hornsman Coyote, Vizelj, I Roy, Hornsman Coyote i Del Arno Band, Konstrakta i Zemlja gruva po Aleksi Šantiću, Danakil Meets ONDUBGROUND feat. Jamalski, Kendrick Lamar, Aleksandar Genis, Ice Cube, Beastie Boys feat. Santigold, LCD Soundsystem, Aleksandar Dimitrijević, Darkwood Dub, Disciplina Kičme, Jarboli, Šajzerbiterlemon, Artan Lili, Martin Luther King i Ekatarina Velika.
Ne tako davno – mnogi od autora iz te epohe i danas snimaju nove albume – uživanje u dizajnu omota albuma bilo je sastavni deo procesa otkrivanja muzike. Neki od tih omota postali su referentna tačka globalne kulture i inspiracija za grafitdžije i slobodne interpretacije poput Leonardove „Poslednje večere“ ili mimični, kako bi se danas reklo. Da je izgled albuma ozbiljan i važan posao potvrđuje i to da su se u njihovo oblikovanje upuštali i Salvador Dali, Džef Kuns i Benksi. Da je odjek tih slika sa omotnica bio glasan potvrđuje i to što su umetnici poput Pitera Savila ili Torgensona postali svetski poznati zahvaljujući njima. Klik po klik – nekada najpopularniji format dimenzija 31.4 x 31.4 centimetara smanjio se na veličinu thumbnaila na striming servisu. U ovom tekstu će slike biti nešto veće – a moja je želja da vas kroz priču o njima inspirišem da muziku koja se krije iza njih od sada gledate drugačije.
The Velvet Underground and Nico: „The Velvet Underground & Nico“ (1967)
Jedna nacrtana banana. Pri njenom vrhu – ispis sitnim slovima: „Peel slowly and see“. Sve postaje jasnije ako znamo da je svojevremeno odštampan i tiraž omota sa nalepnicom koju ste zaista mogli da svučete i otkrijete šta je ispod nje. Ali – fenomenalno funkcioniše i bez nalepnice. Ova ideja Endija Vorhola – u to vreme bliskog saradnika i menadžera The Velvet Underground je po magazinu Billboard (i mnogim drugima) najvažniji i najbolji omot albuma ikada napravljen. Tu titulu nije dobio samo zato što se ispod kore ove banane krije muzički potres čije vibracije i danas odzvanjaju u muzici koju i vi slušate, već i zato što je ovaj omot zabavna subverzija.
David Bowie: „The Next Day“ (2013.)
Bouvi nikada nije imao problem sa uništavanjem likova koje je prethodno pažljivo kreirao. Zigija je ubio na bini, pred publikom; Belog vojvodu jednostavno nije poveo sa sobom u Berlin... ali, nikada pre nije prekrižio sebe. Pripreman u potpunoj tajnosti, i objavljen u trenutku kada se temom njegovog povratka gotovo niko nije bavio - prvi Dejvidov album nakon desetogodišnje tišine bio je čudo po sebi. Vest da se vratio na scenu odjeknula je još glasnije kada je svet ugledao omot ovog albuma – na kojem je omot albuma „Heroes“ i jedna od najpoznatijih fotografija njegove karijere prekrivena belim kvadratom u kojem je ispisan naziv albuma. I to je bilo to. Onda stavite vinil na gramofon i smejete se kroz suze dok Dejvid peva „Here I am, not quite dying.“
Kendrick Lamar: „To Pimp a Butterfly“ (2015.)
Ova slika je možda i više uznemirujuća od omota „There’s A Riot Going on“ benda Sly & The Family Stone, na kojem su zvezde na američkoj zastavi napravljene mecima. Jer, evo ih, okupljeni ispred bele kuće, na čijem se vrhu odjednom našla crna zastava – keze se u kameru, vrište, smeju se i ne boje se ničega. A prvo što će se začuti sa tog albuma je repetitivno „Every nigga is a star...“ Upitan na temu fotografije, Kendrik će reći: „Ona predstavlja ljude koji su bez novca, ali bogati duhom. Ne morate imati dolare da biste imali osećaj da pripadate svetu.“ Public Enemy ili N.W.A. su delovali ratobornije i strašnije. Ali, ovaj omot je razorniji.
.jpg)
.jpg)
