David Sylvian, nakon 14 godina tišine

Meri En Hobs sa Radija BBC je u najavi ove emisije Silvijena definisala kao „jednog od najzagonetnijih muzičara na svetu“.

Nakon četrnaest godina njegovog odsustva iz medija - ništa tačnije nije moguće reći.

U pop-muzici nema mnogo sličnih slučajeva.
(Iz vremena najveće slave benda Japan imamo još dvojicu takvih majstora: Marka Holisa iz Talk Talk i Pedija iz Prefab Sprout, koji je u otišao u tišinu iz drugačijih razloga.)

Dejvid je svojevremeno bio pop-zvezda, i nosilac titule „najlepši čovek na svetu“.
Zatim je postao „poslednji romantik“, i muzičar koji se svakim albumom sve više udaljava od uobičajene strukture pop-pesme i slave.

 
Saradnike za nove eksperimente je pronalazio u Sakamotu, Šukaju, Haselu, Robertu Fripu i Arve Henriksenu, između ostalih.
Na za sada poslednjim objavljenim radovima instrumente je odmenio šumovima i atmosferskim zvucima. U poslednjih deset godina ne peva, već stvara "spoken-word" dela, u kojima su reči ili poezija tek proplanak okružen šumom šumova (poput gostovanja na albumu Twinkle3 pre nekoliko nedelja).

(Za sada poslednja pesma u kojoj je pevao bila je "Do you know me now" i stihovi "And if you think you knew me then / You don't know me now")

Odmetnut od svih i svega, Dejvid Silvijen četrnaest godina nije dao nijedan intervju.
Konačno je progovorio: o eksperimentima kojima se bavio u poslednjih petnaest godina, zvučnim instalacijama koje je stvarao na ostrvu Naošima u Japanu, načinu na koji sada stvara muziku, bavljenju fotografijom, korišćenju grešaka u umetničkom procesu, ali i o pesmama koje je nekada pevao, i kojima više ne želi da se vraća.

Govorne segmente Meri En preseca divnim izborom Silvijen / Japan pesama od vremena „Quiet Life“ do „Fire in the Forest“ i „Blemish“ radova.

Preslušavanje ove jednosatne priče otkriva još nešto:
Dejvid i dalje ima spektakularan glas.

Kako sada izgleda nekada "najlepši čovek na svetu" više niko ne zna - jer novijih fotografija nema, ali to nikada nije bilo ni važno.

Snimak će biti dostupan na BBCu još samo nekoliko dana >>

"Moonage Daydream": spektakularna seansa sa Bouvijem

(Neophodan lični uvod ili „There's a tension of a most unfathomable nature“)

Najava filma, vesti o njegovoj premijeri na Kanskom festivalu i prvi ushićeni prikazi kritičara vratili su me u doba obeleženo iščekivanjem.
Iako četrdeset godina stariji - nedeljama sam se ponovo osećao kao onaj klinac koji iz dana u dan ulazi u muzičke prodavnice nadajući se da se novi Bouvijev album konačno pojavio, i da ću te večeri sa gramofona uzleteti u svemir.

Iščekivanje je, konačno, okončano.
Nagrada je spektakularna.

Faktografija Bouvijevog života je uveliko dobro poznata.

Niz odličnih dokumentaraca (od „Finding Fame“ do „The Last Five Years“), kao i knjiga (Pola Morlija, Nika Kenta, Sajmona Kričlija i Nika Stivensona, na primer) rasvetlili su do kraja sve detalje karijere „najznačajnijeg britanskog umetnika u poslednjih 50 godina“ i – koliko je to moguće – definisali Bouvijevu važnost u vremenu i prostoru u kojem je živeo.

Ko želi - sa lakoćom može rekontruisati čitav Bouvijev život: iz godine u godinu; od stanice do stanice; kroz likove koje je stvarao, predstavljao i napuštao tokom karijere, specijalne ishrane koja ga je gotovo uništila polovinom sedamdesetih, ili do liste 100 knjiga koje smatra najvažnijim >>

Šta, onda, „Moonage Daydream“ čini razlogom iščekivanja i radovanja?
Postoji li nešto što ne znamo?

Od prve vesti o filmu, reditelj Bret Morgen je najavljivao (recimo to na engleskom) „immersive cinematic experience“ ili „audio-vizuelnu odiseju koja ne samo što rasvetljava Bouvijevu zaostavštinu, već služi i kao vodič za ispunjen i smislen život u 21. veku“.

Wow!

Morgen je za rad na filmu dobio ne samo dozvolu Bouvijeve porodice, već i spektakularnu količinu arhive (listu od 5 miliona artefakta čine video zapisi, snimljeni intervjui, fotografije, njegova slikarska dela, skulpture, itd). Najavljivan kao „dokumentarac“ - „Moonage Daydream“ to zaista jeste po vrsti materijala na koju se oslanja. Ali, način na koji je Morgen oblikovao i obogatio materijal čini da ovo delo prevazilazi značenje te definicije.

Kao što Bouvi nikada nije bio samo muzika, tako ni ovo delo nije samo dokumentarni film.

„Moonage Daydream“ je spektakularni kolaž koncertnih snimaka, intervjua, eksperimentalnih filmova koje je stvarao, inserata iz filmova u kojima je glumio (i brodvejske postavke komada „Čovek slon“), snimaka iz lične arhive... upotpunjen desetinama referenci kojima se Bouvi služio – od Melijesa, Murnaua i Langa; preko Kerouaka, Berouza i Koltrejna do Baskijata i Ričarda Deverua (ovo je delić spiska).

Konačno, i najvažnije – kroz taj lavirint pokretnih slika, halucinogenih grafika i montažnih oko-lomija tokom 140 minuta vodiće vas Dejvid – lično. Spretnim korišćenjem audio zapisa – i to onih delova koji se bave pitanjima bića, ljubavi, umetnosti i njenog oblikovanja, smrtnosti, filozofije, muzike, publike i slave – Morgen je stvorio delo koje funkcioniše kao (prekratka!) seansa sa Bouvijem, u kojoj se on ispoveda - ali mi, publika, doživljavamo katarzu i osvešćujemo ko smo, šta smo i gde idemo.

Kao takav, „Moonage Daydream“ se ne obraća isključivo Bouvijevim obožavaocima i samo onima koji će u brdu slika koje putuju platnom otkrivati reference, citate i logiku. Ovo delo je hipertekstualno, kao što je i Bouvi bio i ne zamara gledaoca linearnim narativom (jer linearnost nije odlika ni njegovog razmišljanja, niti karijere).
On je otvoren i za one koji Bouvija trenutno poznaju samo po najvećim hitovima, kao i onu publiku koja će ga tek otkrivati.

Ko želi – naravno da može i ima prostora za polemiku o izborima koje je Morgen napravio sažimajući takav život u svega 140 minuta - ali čak i ti izbori mogu poslužiti kao putokazi za dalje razumevanje Bouvija kao fenomena.

„Moonage Daydream“ je najviše fokusiran na period Zigija Stardasta, „berlinsku fazu“ sedamdesetih, period globalne obožavanosti tokom osamdesetih (i najveće kreativne krize: „Najveće greške sam pravio kada sam mislio da znam šta publika želi i udovoljavao joj“),  delom na period devedesetih („This chaos is killing me“).
Ipak - sve počinje, i završava se crnom zvezdom.

Mnoge osobe za koje znamo da su bile važne ili ključne u njegovom životu se u ovom delu ne pominju, niti pojavljuju slikom.
Štaviše – u filmu veći prostor imaju svega tri osobe: Bouvijev stariji brat Teri koji je imao snažan uticaj na njega u formativnim godinama; supruga Iman kao osoba kraj koje je konačno razumeo značenje reči ljubav, i - Brajen Ino.)

Da, neki od "najvećih hitova" se ne pojavljuju ni tonom, ni slikom. 
Ali ono što se čuje savršeno funkcioniše, a Toni Viskonti je pomogao da se izabrane pesme savršeno prearanžiraju za potrebe filma.

Konačno, sa ovim filmom nema razloga polemisati.

Ako Bouvija izučavate, posmatrate, slušate i volite na način koji je najpoetičnije definisao Pol Morli („... Dejvid Bouvi je otkrio šta želimo od pop zvezda... Dejvid Bouvi je Vilijem Blejk koji peva Denija Keja... Dejvid Bouvi je dadistički dendi... Dejvid Bouvi je svemirski osvajač... Dejvid Bouvi nas sve pretvara u voajere...“ *) - nakon 140 minuta ćete iz bioskopske sale izaći prekriveni svetlucavom mesečevom prašinom, i shvatićete još jednom zašto nemamo osećaj da više nije tu.

Dejvid Bouvi je izmišljeni lik,
kreacija,
priča.
A kreacije ne mogu nestati.

*

Obavezno gledanje na velikom platnu.
I ostanite do kraja odjavne špice ;)

*Pol Morli: „Bouvi i njegovo doba“, strana 32.

"Suba soba" :: Novi Sad (20-26. novembar)

Suba je čista muzika,

nastala iz grešaka.

Erik Sati koji svira klavir u četiri ruke sa Mitketom.

Pesma ptica sa Madagaskara koje se čuju
do obala Sene, Dunava i Sao Paula.

Lovac na jata retkih šumova koje uči da propevaju,
i onda vraća na slobodu.

Uspavanke koje ti ne daju da zaspiš od lepote.

Zvuk sudara Brazila, Balkana i sveta.

Neuhvatljiv i neprikadan za poznate definicije,
prkosi vremenu, briše granice.

*

Otkrivamo ga ponovo od 20. do 26. novembra >> 

Prešlicavanje za LiceUlice: Zvuci gradova

Ruben Gonzales dugačkim prstima prelazi preko dirki i otvara nam prolaz u salu drvenog poda sa pogledom na Muzej Revolucije u centru Havane.

Martin Henet snima zvuk lifta za prvi album Joy Division i tako nas odvodi u Mančester 1979.

Vižljasti pevač u kožnoj jakni i pogleda skrivenog iza tamnih naočara iz pozadine broji “One, two, three, four”, i mi stojimo ispred ulaza u čuveni CBGB klub, čekamo da vidimo The Ramones.
Priče o Berlinu sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka odvijaće se u senci Zida, i u njima će biti pomenut ‘Hansa Studios’ u kojem su, na puškometu stražara snimali Igi Pop, Dejvid Bouvi, Depeche Mode i Nick Cave & The Bad Seeds.
Postoje gradovi i mesta koja imaju i svoje zvučne spomenike, izrađene od vinila.

Damon Albarn: “Mali music” (Honest Jon’s/EMI, 2002)

Dejmonova zvučna razglednica iz Malija nezasluženo stoji u senci albuma koje je snimao sa Blur, Gorillaz, The Good, The Bad & The Queen, njegovih solo albuma i drugih hiljada stvari koje je snimao tokom karijere. Možda inspirisan sličnim izletima Dejvida Birna, Pola Sajmona, Pitera Gebrijela i drugih ‘belih’ muzičara koji su tokom karijere koketirali sa takozvanim ‘etno-zvukom’ ili možda zato što je genije – Dejmon je okupio svojevrsnu lokalnu super-grupu (Toumani Diabate, Afel Bocoum, Lobi Traore, Ko Kan Ko Sata Doumbia), sa kojom je putovao zemljom i snimao muziku začinjenu suncem, prašinom, tradicionalnim instrumentima i glasovima među kojima je on tek jedan od ravnopravnih. Dejmonova ljubav prema Bamaku, toj zemlji i muzici odjekuje i danas. Ukoliko ne verujete, poslušajte ponovo “Desole” koju je snimio sa najlepšim glasom Malija – Fatumatom Dijavarom.

David Bowie: “Heroes” (RCA, 1977)

O “Berlinskim danima” Bouvija, Igija i ekipe koja se našla u Hansa Studios se i dalje pišu knjige i snimaju filmovi. Ali, čak i da ništa ne znate o snimanju albuma u studiju sa pogledom na stražare Istočne Republike Nemačke, Bouvijevom druženju sa članovima grupe Kraftwerk, oduševljenju zvukom benda Neu! i čuvenom poljupcu Tonija i Antonije Mas nedaleko od zida koji je završio u naslovnoj pesmi – na ‘Heroes’ ćete čuti odjeke zapadnog Berlina s polovine sedamdesetih godina, grada čija je funkcija da vri i vibrira, baš uprkos zidu i komšiluku. U “V-2 Schneider” i instrumentalu "Neuköln" Berlin odjekuje najglasnije. Iako se dramatično promenio od pada zida i protoka vremena – zahvaljujući ‘Heroes’ taj grad postoji i dalje.

Beograd: “Remek depo” (PGP-RTB, 1983.)

Vreme otkrivanja drugačijeg zvuka, mogućnosti ritam mašina i sintisajzera – a u godinama koje pamtimo i po restrikcijama struje. Vreme u kojem Beogradska scena vri od koncerata, neobičnih muzičkih formacija, izložbi, performansa, i dalje nošena snagom novog talasa koji se sudario sa novim romantizmom, i koji sada zajedno dalje pomeraju granice sloboda. Vreme u kojem se svaka umetnička metafora može kodirati i kao politička poruka, ako tako želimo (“Oni su kontrolori, i imaju moć”). “Remek depo” grupe Beograd možemo slušati i na taj način. Iako snimljen pre gotovo četrdeset godina, ovaj album i dalje zvuči moderno – a “Opasne igre”, “Kontrolori” i “Soba” zaslužuju važno mesto u priči o zvuku grada Beograda osamdesetih godina prošlog veka.

Više o oktobarskom broju magazina Liceulice >>

Oktobarski Noćurak :: This is a Photograph

Sve je počelo od nove obrade stare pesme The Kinks o tome ko se, zašto i kako fotografiše. Škljoc po škljoc, film je počeo da se odmotava – od Pola Sajmona, preko Bili Brega, Kevina Morbija i Wilco, do Elvisa Kostela, Siere Ferel, Dejvida Bouvija, Toma Rosentala, R.E.M i nekoliko pesama iz albuma sa slikama Lenarda Koena koje su retuširali Igi Pop, Nora Džouns i Vili Nelson.

Za njima su u kadar ušli i Belle & Sebastian, Villagers, The National & Bon Iver, I Am Kloot, The Saxophones, novi Tindersticks, i Vladan Krečković.

Fotka na fotku, ovaj miks je postao zvučna podloga za pregledanje fotografija i traženje detalja koji su do sada možda promicali.

Siguran hod po žicama ("EKV unplugged Skopje, 1992")

Sećanje je, na žalost ili na sreću, varljiv oslonac.

Slušao sam Ekatarinu Veliku uživo u rasponu od sedam godina mnogo puta, u različitim prostorima i različitim postavama benda.

Gledao sam ih kako sviraju pred publikom koja je sve znala, kao i pred publikom koja je pre ulaska na koncert vežbala reči ispisane hemijskom olovkom na nadlakticama.
Sećam se koncerata iz vremena kada je ovo bila zemlja za sve naše ljude, kao i onih iz dana kada se ta zemlja krvavo i glasno raspadala.

Ali, čega se zaista sećam?

Nakon trideset godina u sećanju pronalazim premalo konkretnih slika, ili zvukova.

Savršeno pamtim osećaj ushićenja, oduševljenje, radost horskog pevanja i – najviše – neverovatnu energiju koja stiže do nas sa bine, bez obzira na vreme, okolnosti i prostor.

Zbog toga je ovo izdanje dragoceno.

Zvuk i energija EKV uživo uglavnom su bili neuhvatljivi za snimajuću tehniku tog vremena.

Bend je tokom postojanja zvanično objavio samo jedan koncertni album („EKV Live 1986“) – solidno svedočanstvo o zvuku grupe u tom trenutku, koji je imao tehničkih manjkavosti („uloga publike je nešto inferiornija nego što ja pamtim na njihovim koncertima“ zapisao je Petar Janjatović u vreme objavljivanja albuma, s pravom). Milan je u jednom intervjuu s kraja osamdesetih najavio objavu drugog live albuma pod imenom „Prljavo“, na kojem je trebalo da se nađu snimci kojima je bend bio zadovoljan. To se, na žalost, nije dogodilo.

Posthumno objavljeni „Live 1988“ dočarava zvuk benda u periodu pre najveće slave i osvajanja velikih koncertnih prostora širom Jugoslavije, dok (piratski) snimak beogradskog koncerta iz 1993. objavljen 2019. pod nazivom „Iznad grada“ tek na trenutke razotkriva koliko je tu energije bilo. Na internetu su već godinama dostupni mnogi piratski/bootleg snimci koncerata benda i unplugged nastupa Milana i Magi, ali oni ne pomažu u razotkrivanju magije koja se nekada dešavala pred našim očima.

Na sreću i van svakog nadanja - sačuvan je i ovaj snimak. Zvuk je do punog sjaja remasterovao Dragiša Uskoković – Ćima, a sve je upravo objavila Zadužbina Milana Mladenovića >> u saradnji sa Universalom.

„EKV Unplugged Skopje 1992“ je snimak koncerta održanog poslednjeg vikenda novembra 1992. godine tokom mini-turneje EKV po Makedoniji. Odsviran u malom prostoru, pred stotinak ljudi, prenošen je uživo na radio stanici Kanal 103. Ovo je ujedno i jedini unplugged na kojem svira čitav bend, koji složno i sigurno prolazi i kroz neke od najkompleksnijih pesama iz diskografije benda.

Ćima i Marko Milivojević su pre nekoliko dana u intervjuu na Radiju 202 otkrili da se bend nije pripremao za unplugged nastup, što utisak složne svirke čini još snažnijim a sačuvani snimak još dragocenijim.

Za one čija su kristalna sećanja pomućena vremenom, kao i za one koji nikada nisu imali sreću da slušaju i gledaju EKV uživo ovo izdanje je dugo čekana, vredna nagrada.

Milan, Magi, Ćima i Marko u pedesetak minuta otkrivaju nove forme voljenih pesama. 
(„Kao da je bilo nekad“, „Ti si sav moj bol", a pesma "Oči boje meda“ je doživela drugačiji, sjajan aranžman.) Više prostora je posvećeno pesmama sa albuma „Dum dum“ koji publika i kritika nisu najbolje razumeli u trenutku kada se pojavio, dva meseca nakon kratkog rata u Sloveniji i u danima početka opsade Vukovara.
(„Ta ploča je napravljena sa idejom da bude protest, i ne da se nekome dopadne, već da nekoga pokrene“ - tačno će primetiti Snežana Golubović mnogo godina kasnije.) 

Sa distance od trideset godina - čak i u ovakvim, ogoljenim verzijama - „Idemo“ i „Zabranjujem“ zvuče resko, opominjuće i gorko, noseći teži usud od onog koji su imale u jesen 1991. godine kada su se pojavile. Ako su tada imale zadatak da zovu na mir i neutrališu ratne pokliče – sada ih slušamo kao pesme koje u tome nisu uspele, ali i kao poetska svedočanstva čoveka koji je među prvima i malobrojnima podigao glas protiv rata.

„Dolce Vita“ - jedna od najkompleksnijih pesama iz kataloga EKV ne gubi ništa od svoje težine u unplugged verziji, dok „Karavan“ zvuči čak i vedrije nego u originalu. Pored ostalih pesama iz "Dum dum" faze („Siguran“, „Dolce Vita“, „Glad“) – tu je i bonus kojeg nije bilo na šuštavim internet kopijama. Tom, poslednjom pesmom na ovom izdanju - „Ljudi iz gradova“ - dominira glas čoveka koji uživa u svirci sa svojim ljudima, a za sve ljude.

Tehnički izuzetan i čist, zanimljiv i zbog niza upadica (Margita) između pesama koje dočaravaju atmosferu unutar benda - „EKV Unplugged Skopje 1992“  predstavlja vredan dokument, i radi kao sonični vremeplov.

Zato pusti da te zvuk nosi od zaborava.

Ne postoji bolji način da osetiš
kako je bilo nekad,
i kako je bilo tu.

Album je dostupan za preslušavanje i na drugim streaming platformama >>

Mitar Subotić Suba & Goran Vejvoda: "The Dreambird" (reizdanje, 2022)

Nakon dugog čekanja,
celo jato ptica sanjalica doletelo je do nas.

“The Dreambird” je godinama bio izgubljeno blago, delo koje nije bilo lako pronaći, a tek sada je objavljeno u celosti.

Uz ovo izdanje - koje sadrži dva do sada nedostupna snimka - objavljen je i izuzetan tekst Gorana Vejvode, koji kaže:

"Zanimljivo, snimci "The Dreambird" nikada nisu bili planirani da se objave. Od prvog puta kada mi je Suba pomenuo ovaj projekat, uvek je govorio o njemu kao o 'in situ' zvučnoj
projekciji.
To je oduvek trebalo da bude umetničko zvučna instalacija/hepening.
Događaj se odigrao krajem juna 1987. godine u Novom Sada, na obali Dunava.
Spoljni zvučnici su bili postavljeni iznad zemlje, kako bi se pojačalo iskustvo i interakcija sa zvucima iz prirodnog okruženja.
Snimak "The Dreambird" se vrteo bez prestanka tokom čitavog popodneva. Uveče je bio vrhunac događaja uz 'son et lumière' i laserske svetlosne efekte.
[...]
Sećanja blede, često, ponekad bespovratno.
Iskreno, veoma malo informacija ostaje o ovom projektu i sve govori u prilog činjenici da je sećanje izgubljeno, izbrisano, maglovito, neumoljivo."

*

Nepouzdano sećanje otvara nam put ka čistom uživanju u slojevima zvuka, putovanje bez putokaza i let bez kompasa, dosezanje nivoa u kojem su preplitanje instrumenata i pesma ptica jedina potrebna realnost.
Ili lekoviti san.

*

Muzika: Mitar Subotić & Goran Vejvoda
Snimano u FUNKTION STUDIO, Pariz, 1987.
Mastering: Slobodan Misailović
Dizajn omota: Sometimes Always
Crteži: Arthur Longo

Više informacija i preslušavanje je dostupno ovde >>

Prešlicavanje za Liceulice: Kako produžiti leto?

Leto je, kao i uvek, prebrzo proletelo i samo što nije sletelo.

Ukoliko želite da let potraje još malo, evo nekoliko albuma koji će prkositi prirodnim zakonima i grejati vas u prvim danima jeseni na svoj način.
Najmanje jedan će učiniti da vam bude i prevruće.

Sessa: „Estrela Acesa“ (Mexican Summer, 2022)

Nije teško otkriti odakle dolazi taj zvuk. Dremao je omamljen vrućinom u rilnama tropicalia i samba-folk vinila iz sedamdesetih, u pesmama Žobima i Kaetana Velosa, crvenkastom pesku plaža i vlažnom vazduhu Sao Paula, iz kojeg Sesa potiče, a „Estrela Acesa“ je njegov drugi album.

Ukoliko ne znate reč portugalskog – boja njegovog glasa, meke žice, bas, timpani i šumova će vam doneti čudni mir. Kada budete otkrili da Sesa peva ne samo o ljubavi, već i njenom kraju, samoći i odbačenosti - zavolećete ga još više.

Album je dostupan za preslušavanje i na https://sessa.bandcamp.com/album/estrela-acesa

Haustor: „Treći svijet“ (Jugoton, 1984 / Croatia Records, 2022)

Nedavno objavljivanje remasterizovanog vinila „Treći svijet“ (a u svega nekoliko dana razmaka od reizdanja „Odbrane i poslednjih dana“ Idola) i tronedeljni boravak na vrhu liste najprodavanijih ponovo je rasplamsalo priču o „najboljem jugoslovenskom albumu svih vremena“. Drugi album Haustora pripada vrhu te liste, sad se jasno vidi.

Egzotičan i ezoteričan, prepun sličica iz mašte na kojima mnogi i dalje prepoznaju Korta Maltezea i Morganu, ali i Bulgakova; prepun zvukova koji odjekuju od Anda preko Jamajke do Zagorja – „Treći svijet“ je autohtono čudo muzičke scene Balkana koje sjaji istim intenzitetom i nakon gotovo četrdeset godina.

Dok se ne pojavi i dub verzija naslovne pesme na kojoj članovi Haustora upravo rade, sedite na bicikl sa Nenom i krenite ka „prašnjavoj luci crnoj od znoja robova“. Ukoliko zalutate, ne brinite, samo pratite zvuk.

Danger Mouse & Black Thought: „Cheat Codes“ (BMG, 2022)

Svet je ovaj album čekao više od sedamnaest godina.
Toliko je vremena prošlo od trenutka kada su Black Thought (ukoliko je potrebno da se kaže – The Roots) i Danger Mouse (nemoguće je nabrojati sve projekte) počeli da planiraju saradnju na zajedničkom projektu. Konačno, hip-hop je dobio novi, „moderni klasik“.

„Cheat Codes“ zvuči kao old school hip-hop. Teške matrice lišene (očekivanih?) zaokreta su tu da bi Black Thought i gosti (A$AP Rocky, Raekwon, Run The Jewels, Michael Kiwanuka, posthumno MF Doom) počeli da gaze sve sobom, ispaljujuće životne, filozofske i druge istine („Better be willing to pay with every dream that you deferred”) koje greju glavu i dlanove.

Preslušavanje ovog albuma, konačno, inspiriše na novo gledanje genijalnog dokumentarca “NY 77: Coolest Year In Hell” koji podseća na to kako letnja vrelina, nekoliko nestanaka struje i mnogo nakupljenog bunta mogu da promene svet, zauvek.

*

Više o septembarskom broju magazina Liceulice >>

Rovinj, još jednom

Obilaziš ga godinama, u sunčanim jutrima i vetrovitim kišnim noćima, i poveruješ da si video sve.
On te ponovo iznenadi - ljupkošću, atmosferom i svetlom.
I pošalje mačad da ti uskaču u krilo, bez poziva.

"Mesto u mećavi", revisited

Aristotel je tvrdio da je vreme „broj promena, u smislu pređašnjeg i potonjeg”, a da „vremenom” nazivamo merenje i prebrojavanje tih promena.

Vreme je potvrdilo da postoje stihovi, muzika i zvuci koji imaju moć da se menjaju i da s godinama dobijaju dodatni, novi smisao, ali da ne gube ništa od svoje prvobitne snage. To se dešava kada ih autor kuje vešto, beskompromisno i srčano. 

Junak ove knjige pripadao je tom plemenitom autorskom soju, i rođen je na današnji dan, 1958. godine.
Prvi put objavljena u ograničenom tiražu pre više od dvadeset godina, knjiga „Mesto u mećavi” Aleksandra Žikića dugo je imala status nedostupnog svedočanstva, koje je putovalo od ruke do ruke i od srca do srca poštovalaca i obožavalaca. Ponovno objavljivanje knjige 2014. potvrdilo je njenu bezvremenost, kao i superiornost Žikićevog pristupa u odnosu na dela nekih drugih autora koji su takođe pisali o fenomenu EKV i životima članova ovog benda. 

Lišena senzacionalizma i proizvoljnih tumačenja, knjiga „Mesto u mećavi” i dalje predstavlja jedan od retkih svetionika našeg rokenrol novinarstva. ️
Rasvetljava vreme, život i delo Milana Mladenovića – od njegovih dečačkih dana, preko furioznog perioda postojanja „Šarla akrobate”, sazrevanja „Katarine II” u EKV, pa sve do projekta „Angel’s Breath” i preranе smrti. 

„Mesto u mećavi” je pažljivo složen kaleidoskop, sačinjen od stotina verodostojnih dokumentarnih delića koje Žikić uklapa u vredan i verodostojan portret. 

Iako pisan kao „izveštaj”, uz blagu ali neophodnu novinarsku distancu, taj portret je istovremeno oslikan nežno, kako Milan i zaslužuje.

(Pisano za knjižaru "Beopolis" >>, objavljeno 21. septembra 2022)

Najdraže pesme treće četvrtine 2022 ili tri meseca u dva sata

 Pesme uz koje smo ovog leta hladili glavu, spuštali temperaturu, brojali dane do-i-od-mora, vozili, otkrivali svet i usamljene plaže; skakali po pesku, pa u vodu; pesme koje su nam rušile predrasude; one koje zvuče kao novi početak, i one koje najavljuju kraj svega.

Preslušavamo u dva sata najdraže rifove, bitove i stihove iz treće četvrtine 2022. godine:

Arctic Monkeys, Benjamin Clementine, Beyoncé, Cass McCombs, Catherine Graindorge & Iggy Pop, Danger Mouse & Black Thought & Michael Kiwanuka, Death Cab For Cutie, Early James & Sierra Ferrel, Gorillaz, Hermanos Gutiérrez & Dan Auerbach, Jack White, Jungle, Kokoroko, Laufey, Magdalena Bay, Marlon Williams, Ondara, Regina Spektor, Sessa, Suede, Tami Neilson, Vieux Farka Touré et Khruangbin i Yeah Yeah Yeahs.

Deset albuma za preslušavanje:

Danger Mouse & Black Thought - Cheat Codes 

https://open.spotify.com/album/0rEbmIQjHTKzKraH4UqiDy

Early James - Strange Time To Be Alive

https://earlyjamesandthelatest.bandcamp.com/album/strange-time-to-be-alive

Jack White - Entering Heaven Alive

https://officialjackwhite.bandcamp.com/album/entering-heaven-alive

Jockstrap - I Love You Jennifer B

https://open.spotify.com/album/4YFlC5Abaj48ERwaOPfpu8

Laufey - Everything I Know About Love

https://open.spotify.com/album/3t4SFDwWJlt7A3RQS2YT1c

Nate Najar - Jazz Samba Pra Sempre

https://open.spotify.com/album/0v24JawZKdUSVTB4xl0iJO

Rachika Nayar - Heaven Come Crashing

https://rachika.bandcamp.com/album/heaven-come-crashing

Regina Spektor - Home, before and after

https://open.spotify.com/album/4VlJ9qrXIoKFQ2Ai0nhKL7

Sessa - Estrela Acesa

https://sessa.bandcamp.com/album/estrela-acesa

Tami Neilson - Kingmaker

https://tamineilson.bandcamp.com/album/kingmaker-4