„L'Arrivo“ [Mediterraneo] (39 pesama, #20)

I

Trenutak nije mogao biti bolji.

Ionako je sve postajalo sve gore.

Zima 1991, radni dan, prepodnevna projekcija u bioskopu „Jadran.“

U sali je možda 10 ljudi.

Na platnu se pojavljuje:

 „Posvećeno svima koji beže“.

I zatim slika:

more, pučina, tišina; zatim brod koji ulazi u kadar i polako otkriva tu četu italijana na čudnoj misiji postavljanja izvidnice negde usred Mediterana, grčka obala, početak drugog svetskog rata.

Beskonačna plava pučina, i u njemu ostrvo. U sred drugog velikog beskonačnog rata, potpuni mir.

A izvan sale su, sneg, led, vetar i nedavna poseta vojnom odseku u kojem sam zamoljen da potpišem papir da pristajem i na produženje vojnog roka, ukoliko to bude bilo potrebno.

Film gledam sam, jer je većina drugara već tamo gde je potrebno, u uniformama, ili već uveliko van zemlje.

I zato me već ta prva rečenica u filmu razoružava.

„Posvećeno svima koji beže“.

I onda - muzika.

II

Ta glavna tema filma je ono što je ostalo u glavi nakon što sam izašao iz sale i šljapkao ka kući, neosetljiv na hladnoću – sunce mediterana i jedna od najlepših nevinih i naivnih priča novije kinematografije su me sasvim dobro ogrejali.

No, ta muzika je svakako zaslužna za nabavljanje filma i na VHS traci, i ta kopija je kružila blokom, u nedogled. Ali, do muzike niko nije mogao da dođe. Legalni tokovi muzike upravo su bili presečeni – i čitava generacija se lagano prebacivala na pirateriju, štancanu u odnosu na potražnju a ne samo na kvalitet.

Giancarlo Bigazzi, autor muzike nije bio dostupan na rafovima, iako je film 1992. dobio i Oskara kao najbolji "strani film" sezone.

I mesecima, a zapravo godinama – ko god je odlazio ka zapadu dobijao je jedan isti, identičan zadatak: da pronađe CD, kasetu, vinil, traku, štagod – bilo koji format koji na sebi nosi jednu od najlepših muzika za film koju sam ikada čuo.

Neko iz kraja je čak pisao distributeru u Italiju, na italijanskom.

Dobio je odgovor da oni, na žalost, nemaju kopije soundtracka.

Preostalo nam je da vrtimo tu VHS kopiju, koja je vremenom bila u sve lošijem stanju, ali su upravo ta ponavljanja stvorila neodvojivu vezu slike i zvuka. Verujem da bih i danas film mogao da raskadriram sam, iz glave.

III

Jesen 1996. godine:

Namereni da tu lepotu podelimo i sa širom javnošću - Aca ulaže priličnu količinu napora da sa original VHS trake napravi kakav-takav audio snimak, koji koristimo u top listi koju radimo zajedno na radiju.

I čak i takav šuštav, nesavršen i nezavršen, brzo dolazi do samog vrha liste.

IV

I onda Dina, jedna od onih koji su otišli, donosi sivu Maxell kasetu bez nalepnice, 90 minuta, sa jedne strane je muzika za film sličnog senzibiliteta – „Il Postino“, dok je na A-strani – kompletan soundtrack za film! Nema spiska tema, ali to nije ni preterano važno. Važno je da je CD sa muzikom iz filma pronašla – u Torontu: na lokalnoj radio stanici koja je emitovala i program na srpskom jeziku, sad – da li se radio zvao „Sveti Sava“ ili tako nekako – ali je CD bio jedan od onih koji su korišćeni za instrumentale u emisijama.

Dakle – dugo tražena muzika iz italijanskog filma koji se odvija u Grčkoj pronađena je u Kanadi, u studiju iz kojeg je emitovan program na srpskom jeziku.

Doba je još uvek analogno, internet još uvek nije stigao u Beograd.

V

Internet konačno ulazi i u naš dom.

Aca iz trećeg poglavlja ove priče je taj koji unosi u stan naš prvi računar, delom kupljen od prodator klavira o kojem sam pisao na drugom mestu >>, povezuje kablove i sve to i tako nas dovodi na Mrežu.

Nekoliko dana kasnije, on i Joca mi donose za rođendan CD kopiju muzike iz filma.

Konačno su tu i nazivi tema!

VI

Godinu dana nakon dobijanja te kopije letovanja su postala češća - i mahom su bili vezana za Mediteran.

Na prva smo išli još uvek noseći walkmane, zatim CD i mp3 plejere, te na kraju silne gigabajte u pločicama ne većim od paklice cigareta.

Postoji nekoliko pesama koje su mi stalni saputnici – bez obzira na to da li smo odlazili na Krf, Krit, Rodos, u Egipat, na Siciliju, Lefkadu ili Kefaloniju.

Trećeg ili četvrtog dana odmora, kada su kosa i koža već natopljeni solju a ritam prilagođen udarima talasa o peščanu obalu, u kasno popodne, dok ležim na pesku stavljam slušalice na uši i preko tih zrikavaca, talasa i sunca prelijem „L'Arrivo“.

Ne samo zato što sam još jednom pobegao,

već zato što ću jednom pobeći ka Mediteranu,

za stalno.

Aca je nedavno pronašao opciju za odlazak na Kastelarizo, ostrvo na kojem je "Mediterraneo" snimljen, valjda najistočnije grčko ostrvo, dva kilometra od obale Turske,

gotovo sam kraj Mediterana.

[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su ovde] 

[... Lefkada – Delfi – Atina – Solun] [#2]

Vreme je za povratak.

Put od Lefkade ka Delfima najpre ponovo otkriva radost brze vožnje. Nakon silnih krivudanja Lefkadom – konačno – autoput! Ukoliko krenete ka zapadu preko Vonitze i Amfilochia točkovi počinje da gaze linije autoputa E-65 koji se sliva u regionalni i vodi ka jugu; pored mnogih zelenih jezera i predela koji otkrivaju one lepote kontinentalne Grčke o kojima je pisao i Crnjanski, a onda ponovo do vode, ali je sada pred nama Korintski zaliv i nadrealni most kod Patrasa, koji izgleda kao da je sleteo baš na to mesto, a ne kao da je delo ljudi. O lepotama okolnih plaža smo još ranije saznali možda i previše - i nije bilo lako odreći se kupanja na tom mestu, ali moramo da ih ostavimo za sobom; ne prelazimo na Peloponez i ne pratimo autoput koji bi ubrzao dolazak do Atine, već žurimo ka mestu koje je vekovima zapravo bilo centar Sveta, onog za koji su Evropljani znali i koji su mahom osvajali odlazeći po proročanstvo upravo tamo, daleko u brda.

Mali je broj mesta na planeti na kojem su istorija i mitologija toliko i tako protkane da deluje besmisleno razdvajati ih. I ako bih sada počeo da razmotavam mitologiju/istoriju Delfa – ritam ovog putopisanija postao bi  usporen. Ono što je poznato iz istorije ovog lokaliteta obuhvata ne samo 3500 godina već i mnogo šire područje od same Grčke: jer je svako iz istorije nameran da osvoji vlast, susede na lokalu - ili čitav svet - podršku tražio ovde, putujući sigurno danima čak i od najbliže Atine. I naravno da se toj i takvoj tradiciji teško može suprostaviti nedavno otkriće – da prava snaga proročišta leži ne u onostranom već u izvorištu krečnjačkog gasa koji ima halucinogene efekte po one koji se nađu u blizini, disali ih i pili (etilen je pronađen i na izvorima vode koji i danas rade). Taj gas, naravno, pominje još Plutarh, pišući o proročištu, ali čak i to prosto naučno otkriće ne sprečava današnje političare da dolaze na brdo Parnasus, poštujući tradiciju i rejtinge kod birača, suviše je otkriće mlado i ne može da ugrozi značenje Delfa u tradiciji Evrope, niti za tim ima razloga.

(I verovatno je normalno – da kada osvajaš vlast, Parlament ili Široki Svet dobro ti dođe svaka podrška i svako proročanstvo i elegantnije je ako ga dobiješ od proročice na etilenu nego iz droba rasporene ribe, kako su to radili Gali, na primer.) 

Ima nečeg istovremeno i tužnog i utešnog u susretu sa mestom koje je razvlašćeno sa pozicije centra Sveta, dok lagano tone u tišinu sunčanog popodneva, pre no što u sam smiraj dana grupe turista na sada već prihvatljivoj temperaturi, krenu u osvajanje padine, sveže pristigli iz pravca Atine, ka kojoj mi krećemo, preko nekadašnje Tebe, sada skrivene pod naivnim imenom Thiva. Od nje pa sve do Atine je pred nama ponovo auto-put, koji nas dovodi do samog centra grada, u koji se bez GPS-a zapravo ne ulazi.

Susret sa Atinom u noćnim satima, i to najpre po ulicama koje vode tačno ka Omoniji i čitavom tom kvartu koji jedini u Atini važi zgodnim za izbegavanje, a naročito u noćnim satima – i sve to bez preterano jasne predstave kuda zapravo sve te ulice vode i gde je, za početak – taj kvart u kojem je naš hotel, a nakon toga gde je i ulica u kojoj se nalazi iste – sve to je iskustvo koje uspešno potiskuje sve impresije i Meteora i Delfa i Lefkade i čitavog odmora u par minuta. Onda sledi vožnja gradom u kojem su taksisti upravo u štrajku (a imali smo i plan b: platiti taksisti da nas „navigira“ do hotela, platimo mu da ide ispred nas...) i čiju važnu tačku – trg Sintagma – prepoznajemo zahvaljujući demonstrantima, a ne signalizaciji; i onda nemušti odgovori na engleskom, građanstva koje nije čulo da kvart ka kojem idemo uopšte postoji; te jedan par koji čak ne ume da nam pokaže gde smo mi trenutno („Sori, dont nou ver ju ar on dis mep“) - sve do konačnog pozivanja hotela čiji nas službenik na kraju uverava da smo zapravo fascinantno blizu – sve to je avantura koju valja doživeti (i koju si možete i sami priuštiti ukoliko prethodno isključite GSP i stavite ga u pretinac, kome je baš do takvog avanturizma). Ipak, sve te muke bivaju zaboravljene u ranije izabranom hotelu AcropolisAmi Boutique, čiji su kreveti verovatno najudobniji u čitavoj Grčkoj a naročito nakon ovakve vožnje i čiji je doručak sasvim dobar da vas pripremi za 10-minutnih hod do Akropolja, koliko je od hotela potrebno, sjajno se vidi se terase na šestom spratu.

I kako se o Akropolju može saznati mnogo više na adresama koje se odistinski bave tim lokalitetom, ja ne bih sad usporavao preterano. 
 (Zabavni su ti turisti koji krive lice kada shvate da istorija nije baš u potpunosti renovirana, do njihovog dolaska. Kako sad da fotografišu, kad je sve pod skelama?  
"I thought it was bigger?")

Nakon Akropolja - večera u Plaka kvartu otkriva Atinu u pravom sjaju i ukusu. Izvrsna hrana za pristojne novce. 

(Auto)put od Atine do Soluna je udoban i prijatan i gotovo dosadan u odnosu na sve dotadašnje kilometre, a omogućava i skretanje do plaža na čitavom potezu od Larise ka Solunu, čijem se približavanju moja stopala već umorna od papučica gasa i kvačila raduju kao da smo već kod kuće (valjda moji geni već urlaju „Solun je naš!“ :) Ipak, pred nama je još par stotina kilometara do Beograda ka kojem ćemo poći sutra, nakon sna u rustičnom ali čistom El Greco hotelu u samom centru; puta koji će se završiti noćnom vožnjom auto-putem od Niša ka Beogradu - poslednje stotine kilometara od ukupno pređenih 3.800 kilometara je lakše voziti kroz mrak uz radio-program, preslušali smo već sve diskove i kompilacije i sada jurimo kroz noć ka kući slušajući Dačinu emisiju; glas čoveka zahvaljujući kojem smo se Aleksandra i ja zapravo upoznali, pre dvadesetak godina, čini da ostanemo budni, sve do Beograda, govori nam 

da smo stigli kući.

Kraj.

Prvi deo teksta

Više fotografija: FB 

"O proseravanju"

“Jedna od najistaknutijih odlika naše kulture je da ima mnogo proseravanja. 
Svi to znaju. 
I svako od nas daje svoj doprinos. 
Ipak, skloni smo da tu situaciju uzmemo zdravo za gotovo. Većina nas je prilično uverena u svoju sposobnost da prepozna proseravanje i izbegne da na njega nasedne. Zato ova pojava nije ni probudila preteranu brigu, niti je privukla posebnu pažnju.

I posledično tome, mi nemamo jasno razumevanje o tome šta proseravanje jeste, zašto ga toliko ima, ili čemu služi. Nedostaje nam i svesno razvijeno shvatanje o tome šta ono nama znači. Drugim rečima, mi nemamo teoriju. 
Predlažem da otpočnemo razvoj teorijskog razumevanja proseravanja, uglavnom tako što ćemo ponuditi oglednu i istraživačku filozofsku analizu. (...) Moj cilj je, jednostavno, da dam grubo objašnjenje za ono što proseravanje jeste i u čemu se ono razlikuje od onoga što nije – ili (da se nekako drugačije izrazim) da manje-više ovlađš artikulišem strukturu njegovog koncepta. (...)

Koliko ja znam, jako malo se radilo na ovom problemu.“

Ove reči ipak dobijaju dodatnu težinu ukoliko znate ko ih potpisuje.
Hari Gordon Frankfurt >> je predavao filozofiju na univerzitetima Oksford, Jejl, Stenford i Rokfeler. Radi kao počasni profesor filozofije na univerzitetu Prinston. 

Knjigu „O proseravanju“ objavila je VEGA Media >>.

Tvrde korice, solidno dobre za rasecanje svakodnevnih proseravanja. 

[Borhes, T.H. Eriksen i Fatoumata Diavara]

Borhes u svom "Atlasu" navodi da je slušanje muzike neposredan osećaj, koji ne zahteva znanje ni imena ni datuma ni mesta.

Tu rečenicu je svakako zapisao u vreme kada je broj potencijalnih izvora zvuka bio sveden na tri: radio prijemnik, gramofon, koncert, tj. muziciranje uživo.

Iz te, Horheove perspektive - možda bi se moje stalno traganje za imenima, datumima, mestima i vezama moglo smatrati ubijanjem neposrednosti. Ali sve te potrage zapravo – dodatno povećavaju broj dobrih susreta. Ukoliko bih uši izložio slučaju, tj. današnjim a opšte-pristupačnim izvorima zvuka, verovatno bih ubrzo morao da stavim dlanove na iste. 
I na izvore zvuka, i na uši.

Mogućnost neposrednog susreta sa muzikom je sada zapravo svedena na minimum.

Ne samo što nedeljama unapred znamo da će do susreta doći, kako će izdanje biti dizajnirano i od koje ptice mleko su muzičari naručivali, već se ta neposredno dostupna muzika uglavnom zasniva na očekivanim rešenjima.

Zato nastavljam traganje za imenima, datumima i mestima. Neočekivanim.
I tek kada se udaljiš od glavnih muzičkih magistrala i kada se količina zvučnog, svetlosnog i sadržajnog zagađenja smanji, naziru se prave konture Mlečnog puta - prepunog manjih, ali svetlih zvezda, neočekivanih orbita. Onda dolaze neposredni osećaji.

Tomas Hilan Eriksen u odličnoj knjizi „Tiranija trenutka“ (JM >> hvala na preporuci!) ponovo dokazuje da je sada već odista nemoguće sve sagledati, pročitati, preslušati.

Dodatno napominje da to ne vredi ni pokušavati.
I još važnije: da nema razloga za takvim akrobacijama.

Važno je setovati i koristiti filtere za prijem, te ih redovno ih čistiti, kao i uši.

Nakon dvadeset i nešto dana apstinencije - pratim putokaze i mapiram promene na webu/nebu.

„My God, it's full of stars!!!“

Fatoumata Diawara je „New Malian Star“.

Ako napišem još neki red o njoj, uskratiću vam neposredni osećaj.

Zato - prvo slušanje, onda čitanje >>

[Beograd – Meteori – Lefkada – Delfi...] [#1]

Nije bilo lako ponovo izabrati Lefkadu i otići na isto mesto drugi put u tri godine.

Nije lako – jer dobro znamo - Planeta je premerena, mora isparcelisana, putevi ucrtani a avionski letovi pristupačniji no ikada i malo toga nas sprečava da izaberemo nešto drugo; toliko je mora čiju so bi vredelo imati u kosi i toliko uvalica čeka da bude obeleženo našim stopama - da nam drugi odlazak na isto mesto deluje kao prvi znak usporavanja.

Ipak, Lefkada.
Zašto ne usporiti na takvom mestu?

Ponovo gledam fotografije i čitam stari tekst >>;
Od svega do sada otkrivenog a pristupačnog - ostrvo najlepših plaža Jonskog mora i sa najvećim brojem neotkrivenih mesta na kojima kao da smo sami.
 

Sve sami i organizujemo: od čišćenja dizni motora, preko bukiranja apartmana i biranja tačaka na kojima ćemo odmarati tokom puta. Sate provodim tragajući za idealnim mestima za spavanje, trošeći vreme čak i na čitanje komentara razmaženih turista, među kojima rečenica „Lights around the mirror were not properly placed, and because of that I could'n finish my Make-up“ dobija titulu komentara godine i zapravo pomaže u finalnom izboru hotela.

Danima putujemo Grčkom prstima po karti i ucrtavamo rutu: Beograd – Meteori – Lefkada – Delfi – Atina – Solun – Beograd. Gruba procena: oko 3500 kilometara, uključujući vozikanje po Ostrvu. Nas dvoje, naš Clio koji ove godine slavi deseti rođendan, booking.com, odštampane nepotpune mape sa ViaMichelin sajta (nepotpune greškom onoga ko je mape „birao“ tj. mene, a ne sajta), dva fotoaparata, cca. 32GB slobodnog prostora na karticama foto aparata, šesnaest dana.

Bez GPS-a, što sam ja u početku smatrao zabavnijim a Aleksandri je nešto kasnije dalo inspiraciju šta će mi kupiti na poklon, a u što skorijem roku.

Idemo!

. . .

Nepotpune odštampane mape već nakon graničnog prelaza iniciraju kupovinu prave mape i sendviča, u suton, nedaleko od prelaza Evzoni.

Aleksandra preuzima funkciju GPS-a. U razmeri 1:160.000, mapa Grčke je nešto manja od našeg automobila, ali čak i takva, detaljna, vodi nas do vožnje sporednim a ne "pravim" puteam u podnožju Meteora, uz koje se penjemo vozeći po mraku; pun mesec, pred farove iskaču lisice usred noćnog lova, u potpuno gluvoj, kamenoj tišini.

(Doživljaj koji nijedan pošten tur-operater koji drži do svog imena ne bi uključio u ponudu.)

Gmilimo brdima, sigurni da ćemo do cilja svakako stići („sreća prati hrabre“; „nada umire poslednja“ i ceo taj koloplet samo-ohrabrujućih samo-ironičnih besmislica), što i uspevamo, pred ponoć, nakon prvih 900-ak pređenih kilometara. 
Stene sijaju na mesečini. 
Obrisi se naziru mraku.

. . .

Pogled sa terase sobe na poslednjem spratu hotela Edelweiss u rano jutro otkriva kako nastaju mitologije.

. . .

Lagano iz pravca Meteora ka obali, vijugamo regionalnim putevima (Metsovo – Panagia – Filothei - Preveza), u dva-tri navrata zalutamo i sporazumevamo se više rukama no rečima jer stanovnici seoca razbacanih po brdima nisu baš english speaking, Aleksandra potvrđuje da će GSP biti pravi poklon za Clia i mene, a meni sad žao što nisam zaustavio automobil nasred tunela kroz koje smo prolazili - da fotografišem magarce i koze koje se od vrućine skrivaju po tim tunelima, gotovo skamenjeni, nadrealni, u polumraku - na sred kolovozne trake.

. . .

Lefkada se za dve godine ipak promenila.

Putevi su bolje označeni, cene značajnije, kao i gustina saobraćaja na drumovima i gužva u Statisovom lokalu koji i dalje pravi najbolje girose na Ostrvu, a možda i šire.

Tek na kraju smo otkrili, da su te gužve bile tek početak – jer smo poslednjih dana jula gledali već ozbiljne gužve u blizini najpoznatijih plaža (Porto Katsiki – Katizma - Milos), a  sve to nas je navigiralo ka otkrivanju nepoznatijih mesta – obala na kojima tišinu remete isključivo talasi i zrikavci i na kojima nećemo sresti više od 5 ljudi po kvadratnom kilometru.

Na skrovitijim mestima je još uvek uobičajeno pronalaziti kampere ušančene u šatorima na plažama koji tu borave danima, odlazeći do civilizacije po vodu i pivo. Štaviše, nekada šatori ostaju napušteni na plažama danima, nedirnuti, dok se vlasnici nakon lutanja po ostrvu ne vrate u njih.

Nudizam je na takvim mestima i dalje prirodna pojava, poput talasa u poslepodnevnim satima i očuvanog duha vozačke solidarnosti na najužim prolazima i serpentinama.

(Uzgred - iako mi je potpuno jasan koren reči „nudizam“; za potrebe našeg jezika bi verovatno bilo zabavnije da se kreira drugačiji odnos kovanica: nudizam (ne-vidi-se-ud, dakle za one u kupaćim gaćama) i udizam (ud-se-vidi, za one druge). Razmisliti kako ova podela funkcioniše za ženski rod ;)

Gialou Skala je skrivena lepota ispod Tsokuladesa, par kilometara od Lefkasa zapadnom stranom. Put do nje je - neobeležen. Nejasna oznaka na mapi nije bila od pomoći, sve dok nismo videli jedno vozilo kako nestaje sa glavnog puta u maslinjaku. Pristojan putić vijuga sve do vode, a nakon toga otkriva ne samo centralni deo plaže, već i niz uvalica do kojih se dolazi relativno lako preko stene ili kroz vodu, a koje se po otvaranju suncobrana proglašavaju osvojenom teritorijom na kojoj vas niko ne uznemirava i na kojoj možete raditi šta vam volja, skriveni stenama.

Usporavanje je – potpuno i prijatno.

Dovoljno smo daleko od Srbije, ostalih gostiju, glasova, svega.

Avali Beach je prošlog puta ostao neotkriven iz nepoznatih razloga. Nedaleko od i dalje veoma prijatne Kalamitzi plaže (isti spust niz brdo, odvajanje desno pre poslednje krivine ka Kalamitziju), Avali nema zrna hlada ali drum vodi gotovo do vode koja se u poslepodnevnim satima pretvara u oveće talase po kojima je uživanje skakati, koliko god to detinjasto bilo.
.

Sada prvi put posećena plaža Ammogostra na samom severu ostrva zapravo predstavlja jedini logičan prelaz od bednih plaža Istočne strane i raskoši Zapadne. Ipak, prijatnu vodu i sitan šljunak kvari blizina nečega što liči na davno napušteno radničko odmaralište, mešavina betona, stakla i gvožđa, sada zabavno išaranog grafitima. Obližnji Ag. Ioannis i dalje je wind-surferski raj, u pravom značenju te reči.

Do Milosa je i dalje moguće doći na svega dva načina: pešice preko brda (uzbrdo-nizbrdo – 20 minuta) ili čamcem koji vozi iz obližnjeg Ag. Nikitasa, ali svega do šest popodne, što onemogućava uživanje u zalasku sunca posmatranog sa zapadne strane, dok su Porto Katsiki i Katisma verovatno prve žrtve rastuće popularnosti Lefkade: gužve postaju nalik onima sa bilo kog drugog prenapučenog ostrva. 

Krstarenje okolnim ostrvčićima nas ponovo dovodi do Kefalonije >> i prijatnog Fiscarda, ali otkriva i punu lepotu Skorpiosa (i dalje u vlasništvu porodice Onazis), Madouria (ostrvčić u vlasništvu jednog pesnika, važnog) i prijatni mir Itake, neočekivan. U gradiću Kioni fotografišem staru kamenu kuću sa natpisom „For Sale“.

Za svaki slučaj.
Ko zna šta nas čeka kada se budemo vratili.
.

Odlazak sa Lefkade otkriva dugački niz vozila koja se slivaju najpre iz pravca Preveze, a zatim i Vonitze, kilometarski niz koji se lagano vuče ka obali mora. Počinje avgust, sezona povećanih cena i kolektivnih godišnjih odmora.

Ovim tempom Lefkada će za koju godinu postati gužovita poput bilo kog drugog grčkog ostrva. I zato je valja obići što pre, svakako u mesecu julu i pre no što i veličanstveni Egremni dobije žičaru ili tako neki olakšani pristup plaži umesto postojećih 300 stepenika ka i dalje najlepšem pesku na Ostrvu.

Mi krećemo ka Delfima, novih 450 km je pred nama.

GPS nam, barem do Atine, nije potreban.

Valjda.

Nastavak >>

Tanjugeddon: vanzemaljci napadaju!

Mogući početak:

„Nekada renomirani proizvođač elektronske opreme, industrijski gigant Istočne Evrope „EI Niš“ planira veliki povratak na tržište lansiranjem novog modela računara, čija će ključna specifičnost biti najkompaktnija tastatura ikada proizvedena, a koja će u svom osnovnom modelu sadržati svega tri tastera: Ctrl, C i V. Kompleksniji model, namenjen početnicima imaće i veliki, masivni taster ENTER, namenjen onima koji ne umeju da mišem kliknu adekvatnu ikonicu na kojoj piše tekst „objavi“.

Ovaj i ovakav model svakako će pomoći oporavku nekadašnje dike i ponosa naše države, s obzirom na to da je namenjen isključivo novinarima – istraživačima, a njih, po svemu sudeći u Srbiji ima zaista mnogo!

Ukoliko model zaista zabeleži uspeh, planira se i model za rusko tržište, čiji su novinari već u strahu od cenzure uglavnom počupali sve tastere izuzev navedenih tri, te i za druge države sveta u kojima nema potrebe za korišćenjem tastera koji bi kako novinarima, tako čitaocima i samoj državi mogli doneti isključivo – neprijatnosti.“

. . .

Posredstvom Tanjuga (slogan kojim se preporučuju: „Tanjug. Tačno.“), danas je objavljena vest o sasvim izvesnom napadu vanzemaljaca sa planete Zeba, čiji su brodovi već stigli do Jupitera, do novembra će biti kraj Marsa „a do jeseni“ stižu i do Zemlje. Njihovi brodovi su obima 320 kilometara – a sve to je objavila „malo poznata grupa naučnika koja radi za SETI“.
. 

Bruka se, naravno, širila brzinom brodova Zebanaca (ili bi se reklo Zebljana? ;) – portal po portal je kopirao vest ne proveravajući ni da li je SETI možda ipak nešto više nego malo poznat; piše li išta na zvaničnom sajtu iste organizacije; kakvi li su to brodovi koji su „u novembru kraj Marsa, a na jesen na Zemlji“; zašto još uvek niko nije zvao barem Brusa Vilisa u pomoć i tako dalje. Vest je, prosto, postavljena, bez provere: RTS, B92, Blic, Novosti, 24 sata, Press – navodim one za koje postoje dokazi. Neki, štaviše, i nekoliko sati nakon "provale" da je ta vest zapravo kopija kopije sa nekog sajta kvaliteta „Tajne trećeg oka slepog kiklopa“ i dalje ponosno drže ove naslove, podižući, valjda, time čitanost, kao i ionako previsok stepen gluposti.

(Možda bi pravi naslov ovog teksta bio „Bliski susreti treće kopije? A kladim se u kuglager sa broda Zebanaca da će ova ista priča sutra biti objavljena u barem 2 dnevna lista. U piće se kladim da će barem jedan objaviti i neku muljavu fotku nečega što leti ka nama, dok će „javni servis“ promeniti šemu i početi sa filmovima u kojima gos'n Vilis spasava planetu.)

I kako su novinari oboleli od sunčanice uglavnom zaposleni u privatnim medijima, te se ne mogu žaliti na njih jer ih ne plaćamo svi mi, tako se ponovo otvara pitanje koji i kakvi su to ljudi, zaposleni u javnim preduzećima ili servisima (Tanjug, RTS) grickaju naše novce, ne radeći ništa, ušuškani u kosmički bolikurcizam (da ponovo iskoristim tu divnu srpsku reč), da ne kažem vanzemaljski amateriza.

Mučnina nastane kada se zamislim: kako da verujem ostalim vestima, onima koje ne mogu da proverim? Zašto da dajem novac za iste, u formi odštampanog papira?
.

Ako se na našem nebu ikada, kao u „Kraju detinjstva“ Artura Klarka, zaista pojavi nekoliko velikih brodova sa ciljem da izvrši selekciju i utiče na budućnost ljudskog roda, nadam se da će biti pravični.

U međuvremenu, „National Geohraphic“ ostaje jedini štampani papir koji kupujem u Srbiji. Ova odluka učiniće da preživi neko drvo više, a ostali neka propadnu: nije šteta.

Vesti:
B92 (naknadno editovana vest, ali pogledajte komentare ;)
RTS (možda je bolje ne čitati komentare, vest je takodje naknadno editovana)
Tanjug (nema komentara)
Press (komentari govore da bi bilo zgodno da vanzemLjaci požure)

I tako dalje.
U nekoj narednoj vesti, verovatno će pod šifrom "Ekskluzivno" objaviti kako Leteće Špageti Čudovište sosom preliva Mesec, ne bi li ga i'zela.

"Težina lanaca" ili o lakoći prećutkivanja

Obećavam sebi da u narednih 5 godina neću gledati „dokumentarne“ filmove o raspadu moje domovine. Obećavam sebi da u narednih 5 godina neću gledati „dokumentarne“ filmove o raspadu moje domovine. Obećavam sebi da u narednih 5 godina neću gledati „dokumentarne“ filmove o raspadu moje domovine. Obećavam sebi da u narednih 5 godina neću gledati „dokumentarne“ filmove o raspadu moje domovine. Obećavam sebi da u narednih 5 godina neću gledati „dokumentarne“ filmove o raspadu moje domovine. Obećavam sebi da u narednih pet godina neću gledati „dokumentarne“ filmove o raspadju moje domovine...
Nisam koristio copy/paste.



Ovoliko puta ponovljeno je valjda dovoljno da si utuvim to u glavu.

Verovatno je dovoljno da svega jednom napišem i zašto.

Prvi razlog je jednostavan: sve te sekvence, izjave, kadrovi i formulacije i dalje izazivaju bol u predelu stomaka. A ne prikazuju ništa što već nisam video, nisam osetio ili predosetio ili znao.

Drugi je kompikovaniji i tiče se olakog prećutkivanja nekih važnih stvari.

Zato se nadam se da će period od 5 godina biti dovoljan da se u nekom narednom dokumentarcu neki krucijalni dokumenti ne prećute, neka fakta ponove i - stave u pravi kontekst te iskoriste za razumevanje svekolike svinjarije, ako se ista uopšte može spoznati razumom, ikada.

Po formi (ali samo po formi!) „Težina lanaca“ je verovatno najbolji od svih (loših) filmova posvećenih raspadu moje domovine a koje sam video do sada. 
No, to je priča o formi, a kako se forma stvara, to se uči u školi, nije rocket science.

Po sadržaju, izuzev delića sekvenci (da, delića sekvenci) posvećenih Josipu Kiru i Srđanu Aleksiću - sve ostalo je diskutabilno.
I te dve ljudske priče su snažnija karika ovog lanca od one ekonomske - kojoj film pokušava trapavo da se posveti - i u kojoj propada, postajući u nekim trenucima čak i tragikomičan (primer: uspeh automobila Yugo u Americi jedan je od razloga zašto je Zapad želeo da uništi našu ekonomiju!!!)

Da se prećutkuje i laže, to se u školi ne uči.

*

Kako će ovih dana "Težina lanaca" konačno biti i na zvaničnom repertoaru naših bioskopa - ne mogu a da ne dodam i niz pitanja/dilema/komentara koje sam zapisivao za vreme prvog i jedinog gledanja. 

Ovo činim zato što je previše toga ostalo prećutano.

Ostaviću po strani to što se među sagovornicima pojavljuju i Srđa Trifković, Slobodan Samardžić; Zvonimir Trajković i Slobodan Antonić. Ostavljam sve njih po strani - zato što su politička neslaganja jedno, a prećutkivanje „detalja“ u filmu koji pretenduje biti dokumentarcem – nešto drugo.

Evo nekih:

• Dokument koji se koristi u filmu kao dokaz da je zapad "tražio razbijanje Jugoslavije" zlonamerno se "tumači". Tačnije - laže se o njegovom sadržaju (dobro, postoji i mogućnost da je sagovornik u filmu podmetnuo drugi dokument, a našem autoru to smetalo nije).
  Sa dokumenta predstavljenom u filmu može se pročitati: "Pomoć će biti uskraćena (...) ukoliko u narednih 6 meseci svih 6 republika ne održe slobodne visepartijske izbore" - a ne "da moraju da se otcepe", ako žele pomoć - kako tvrdi osoba u filmu.
  
  
• Prećutana je činjenica da je prvobitna ponuda za opstanak SFRJ bila konferederacija, koju je ova strana, naša, odbila.
  
  
• U objašnjenju ekonomskog kolapsa SFRJ - ni reči o Miloševićevom upadu u centralnu banku
   
• Srebrenica je obrađena na uobičajeni način: zli Izetbegović je ostavio narod na cedilu – što je našim snagama dalo pravo da ubijaju te - izdane - pobiju? Ovo je blesavo poput filma "Izdani grad". 
  
  
• Korišćenje „uspeha YUGA“ kao dokaza da je naša ekonomija bila moćna i zato je uništena od strane Zapada? Stvarno?!
  
  
• Bombardovanje: 
• Prećutani razlozi bombardovanja ambasade Kine (a NR Kina je nedavno objavila šta se krilo u ambasadi) 
• Informacija o "nemanju hleba i vode" za vreme bombardovanja Srbije 1999? 
• Prećutan oktobar 1998 - plan ulaska 2000 posmatrača, što je odbijeno, da bi 5 meseci kasnije u Rambujeu bili dovedeni pred svršen čin. Preskakanje srpske taktike u Rambujeu? ("Pustite i nas u NATO!" (Milan Milutinović, po navodima BBC) 
• Kosovo: 
• Ignorisanje činjenice da su Srbi manjina na Kosovu od 1690. 
• Prebacivanje odgovornosti - ko je branio Srbima da se vrate na Kosovo posle II svetskog rata? Nisu Albanci... 
• Prećutan odnos srpske strane prema albancima s kraja osamdesetih 
• Rezolucija 1244, opet neistina. Jer nije u planu bila secesija Kosova u roku od tri godine, vec mogućnost referenduma o otcepljenju. 

I tako dalje.

Zašto ovo smatram važnim?

Iskoristiću fudbalsku analogiju: kada gledate snimak utakmice, reditelj priloga pre snimka gola postignutog iz penala uvek emituje i kadrove koji prikazuju zašto je sudija svirao penal.
Boris Malagurski to ne čini.
On najčešće prelazi na šut sa 11 metara ka golu, prećutkujući razloge penala. 
Ili ih interpretira baš slobodno.

Zbog svega navedenog, i mnogo čega još - "Težina lanaca" je loš pseudo-dokumentarni film koji će, sasvim sigurno - a zbog "zapaljivog" tona i načina na koji slaže priču - napraviti štetu i izazvati još jedno krivo srastanje - kakvo neće moći da ispravi ni deset drugih filmova.

Ali on to zato i radi.

*

Još jedan pogled na ovaj film:
http://zijadburgic.com/2011/07/27/tezina-zlocina/

"Rango"

(Najava filma)

“Animirani film "Rango" je priča o putešestviju napuštenog kameleona, koja nas vodi od samoće, sve do nepreglednog prostranstva pustinje Mohave. U ovom čarobnom filmu glas Rangu je dao popularni Džoni Dep!”

Ova i ovakva najava je, potvrđuje Google, zahvaljujući copy/paste pristupu novinarskom poslu postavljena na tačno 248 internet stranica na našem jeziku. 

Normalno je što me nije inspirisala da film odmah pogledam.
Srećom, postoje i drugi izvori informacija.

(A u filmu...)

Desetine referenci na Hantera S. Tompsona; „Strah i paranoju u Las Vegasu”; Klinta Istvuda, Serđa Leonea, „Ratove zvezda”; pilule esida; „Kinesku četvrt”, „Apokalipsu danas” (briljantna sekvenca sa Vagnerom kojeg krtice sviraju leteći na slepim miševima - na bendžu!); „Gospodara Prstenova”, "Pirate sa Kariba”... – sve to dodato u arhetipsku priču u kojoj se uživa i bez zaustavljanja nad citatima i referencama - priču o „slučajnom heroju” kojeg je sinhronizovao Dep, što reference na „Paranoju” i „Pirate” čini još zabavnijim.

Animirani film, dakle -

ali za odrasle.
Postoje informacije da su deca plakala i bežala iz bioskopskih sala. Ali, nisu krivi roditelji, već oni koji su o filmu pisali tekstove poput ovog sa početka ovog teksta.

(Rango: “Is this Heaven?”

Spirit of the West: If it were, we'd be eating strawberry Pop-Tarts with Kim Novak.”)

darkwood dub: "Vidimo se"

Pokušaću meta-forom:

Kao jagode početkom juna, u sumrak proleća: još uvek sočne, krupne, zrele, poneka je počela da tamni; uskoro će nestati sa tezgi i iz prodavnica i ta činjenica im dodatno menja ukus; i dalje ih možete mešati sa šećerom, mlekom, šlagom, čimegod – ali, i dalje će jagode biti ono što čini suštinu te porcije.

Novi album Darkwood Dub je drugačiji od svega što su radili do sada.

Ali je, ipak, i dalje DD.

Od danas je dostupan za preuzimanje sa ExitMusic stranice.

„Ima dana

kad je nada

dovoljna.“ 

Sasvim izvesno - 
sazrevanje.

„Enjoy the Silence“ (39 pesama, #19)

I 

Noć je.

Ležimo na stenama još toplim od avgustovskog sunca, noć je nakon Svetog Ilije, zvuk talasa koji miluju stene su merna jedinica protoka vremena i ritma našeg razgovora.

Leto je, 1990.

Vesti se još ne emituju „na sat“, ovo je leto običnog tempa.

Ipak, iako imamo po sedamnaest, osamnaest godina i ne bi trebalo da nas zanima, čak je i do nas tog popodneva stigla vest da je počeo novi rat, Bliski istok, uskoro će se toj žurki priključiti i „US Army“ i kako već sve to ide, gledali smo to nekoliko godina kasnije i uživo.

Te večeri je sve dovoljno daleko od nas: ležimo na stenama, glavu mi žulja boca finlandije u rancu, kupljena za četiri nemačke marke u obližnjem fri-šopu, u džepu je palmal bez filtera, ubedljivo najbolja cigareta sve dok iz nje nisu izvukli sve što se pokazalo „opasnim“.

Čitav mesec jun proveo sam radeći u magacinu da bih sad mogao da ležim na steni, okružen prijateljima zagledanim u noćno nebo, uz votku i cigarete.

Ukoliko se zagledamo ka pučini, vidimo na horizontu udaljeni blesak munja, bezopasnih, dovoljno dalekih da znamo da te večeri neće biti kiše. Neko iz grupe, blago pijan, pretpostavlja: „To su odblesci s Bliskog istoka, rokaju ih“.

Smeh.

Niko od nas još ne zna kako izgleda rat.

Zato ćemo uskoro dobiti ubrzani kurs. Nekoliko dana kasnije, deo naše ekipe ne može da stigne do mora i bude s nama na tim istim stenama toplim od sunca. Nedaleko odatle postavljaju balvane na drumove.

Ležimo na stenama zagledani u munje, boca finlandije kruži grupom, s kasetofona ide, ko zna koji put „Violator“ Depeche Mode.

Prvi album na kojem se Martin Gor latio gitare, prva pesma u kojoj se ta gitara čuje, kakav rif!

Words are very unnecessary,

they can only do harm.

Ležimo na stenama.

II

Dvadesetak godina kasnije, na dan koji je trebalo da završim stojeći pod istim takvim noćnim nebom i pevajući na sav glas baš tu pesmu, u Beograd je, umesto najavljenih a zatim otkazanih Depeche Mode, došao Džozef Bajden, USA.

Čitavog dana razmišljam da bi vredelo napraviti rimejk spota. 
Scenario je: sviram naučen rif na gitari, Lav i Aleksandra me snimaju kamerama kako hodam po prostoru oko hotela „Hajat“ noseći stolicu i gitaru, kao u originalu, može i bez krune, zatim se penjem po brežuljku kraj Ušća, kamera iz ruke, prvo total, onda švenk preko reke, zatim krupni plan gitare, zatim jedan total s leđa, mogao bi i neki simbolični performans da se napravi kraj onog spomenika „večne vatre“ koja nije gorela ni godinu dana; zatim sednem na tronožac na bregu, odsviram rif i postavim ga na YouTube uz naslov „Depeche Mode na Ušću!“.

Za dvadeset godina sam naučio i to da političari rečima stvaraju štetu. Sve suprotno od teksta pesme.

Da li da to bude tema performansa kod spomenika?

Naravno da ništa od toga ne činimo. Ideja nije dovoljno zabavna da bi izbrisala gorak ukus koji žvaćem nakon vesti o otkazivanju koncerta i umesto limuzina koje bi dovele bend do Ušća gledam limuzine koje dovode političare, baš tog dana.

Ništa ne činimo i zato što bismo tako naoružani gitarom, tronošcem i kamerom na pet stotina metara od hotela u kojem drema Visoki Predstavnik bili ocenjeni kao bezbednosni rizik.

A rif za „Jailhouse Rock“ nisam vežbao.

III

Prošle su dvadeset tri godine.

U međuvremenu sam mogao da slušam Depeche Mode uživo tri ili četiri puta „u komšiluku“, pod tuđim nebom. 
Ali želeo sam da ovu pesmu prvi put čujem uživo u svom gradu.

Dvadeset tri godine kasnije stojim naspram bine i slušam uvodne taktove „Enjoy the Silence“ gledajući u poslednji spomenik koji su podigli oni zbog kojih sam ovaj trenutak čekao toliko dugo.

Iako je odavno ugašena, takozvana večna vatra ostavila je za sobom ožiljke koje ne može da zaleči samo taj jedan, prvi koncert Depeche Mode u Beogradu, koliko god ja glasno pevao, vrištao, mahao rukama, presrećan što smo se ta pesma i ja konačno sreli, obasjani svetlom s bine i mesečinom.

Dvadeset tri godine više je od polovine mog života.

Stena s početka priče je na teritoriji druge države.

Neki od prijatelja koji su one večeri ležali na stenama i gledali u zvezde večeras su u publici.
Drugi žive pod nebom na kojem su zvezde drugačije okačene.
Reči su učinile da tako bude.

All I ever wanted
All I ever needed is here in my arms.
Words are very unneccesary,
they can only do harm.

[Blog-verzije priče iz serijala “39 pesama”, pisane do 39. rođendana, odnosno juna 2012. dostupne su - ovde. Reviridana verzija priča objavljena je u junu 2013. godine zahvaljujući izdavačkoj kući "Booka" >>.]