.jpg)
Makedonska ulica miriše na najlepši april.
Toplo je i pod nadstrešnicom PGP RTB prodavnice ploča, u kojoj vidim novi album The House of Love, prvi CD koji ću ikada kupiti a koji je licencno objavljen kod nas, i koji plaćam za kasom iako još nemam plejer u svojoj sobi. Nekoliko meseci ranije ćale je kupio Technics čudo koje je primalo pet diskova: „da bih mogao da slušam dve opere u nizu, a da ne ustajem.“
Prvi put u životu slušam muziku bez krckanja, pucketanja i šumova koji albumu i ne pripadaju a koji su oduvek bili rezultat lošeg otiska u lošem vinilu, u čemu je pominjani PGP tih godina bio neprevaziđen. Slušam, dakle, prvi put u životu jedan album onako kako je snimljen i kako su ga Gaj, Teri i ostali članovi benda slušali s master trake u tamo nekom studiju u Engleskoj, svega nekoliko nedelja pre mene.
Nakon pedeset dva minuta slušanja albuma koji se danas najčešće indeksira kao „The House of Love (Butterfly)“, zauvek sam lišen nostalgije prema krckavim vinilima i kasetama kao takvim.
Danas sve to izgleda potpuno anahrono, ali u tom trenutku zvuk je bio potpuno omamljujući.
Taj prvi CD sam, naravno, kupio zbog prvog singla koji se uveliko vrteo na tada dostupnom MTV-u i talasima Radija B92 - „Shine On“ predivan komad pop muzike, sročen po pravilu – predivan rif Terija Bajkersa - onda strofa/strofa/refren/solo/refren/odjava – i sve to preliveno sjajnim tekstom Gaja Čedvika, čiji stih: „But I won't fight/I won't hate/well not today“ često citiram i bez pevanja.
Ukoliko bih pokušao da sebi objasnim zašto baš ta pesma sa tog albuma (a zašto ne „Beatles and Stones“ ili „I don't know why I love you?“) - bio bi to pokušaj samoobmane.
Nakon pedeset dva minuta slušanja albuma koji se danas najčešće indeksira kao „The House of Love (Butterfly)“, zauvek sam lišen nostalgije prema krckavim vinilima i kasetama kao takvim.
Danas sve to izgleda potpuno anahrono, ali u tom trenutku zvuk je bio potpuno omamljujući.
Taj prvi CD sam, naravno, kupio zbog prvog singla koji se uveliko vrteo na tada dostupnom MTV-u i talasima Radija B92 - „Shine On“ predivan komad pop muzike, sročen po pravilu – predivan rif Terija Bajkersa - onda strofa/strofa/refren/solo/refren/odjava – i sve to preliveno sjajnim tekstom Gaja Čedvika, čiji stih: „But I won't fight/I won't hate/well not today“ često citiram i bez pevanja.
Ukoliko bih pokušao da sebi objasnim zašto baš ta pesma sa tog albuma (a zašto ne „Beatles and Stones“ ili „I don't know why I love you?“) - bio bi to pokušaj samoobmane.
Jer, to iskreno – ne znam, odnosno ne umem da tačno definišem.
Možda obožavanje ove pesme dolazi iz snage i lepote njenog rifa; možda iz širine koju poseduje, možda zbog tog „I'm so Young, just eighteen“, ili zbog količine dopamina i endorfina koji njene vibracije izazivaju u mojoj glavi i danas, toliko godina nakon prvog slušanja, možda zbog tog aprilskog popodneva u kojem sam kupio CD - imao sam svega 17 godina i bio sam oduševljen idejom digitalnog zapisa muzike. Možda je sve to zajedno, nemam pojma i nije mi važno – neke ljubavi žive i bez „zato“.
Ovaj CD je preživeo prvi plejer koji sam kupio, od honorara za nošenje džakova u jednom magacinu tokom tri nedelje. Nadživeo je i drugi i treći plejer, i bio je na gotovo svim emisijama koje sam radio, a bilo ih je na stotine. Nije svaki put bio stavljan na emitovanje, ali bio je tu. Preživeo je nekoliko čišćenja polica od suvišnih izdanja i selidbe. Bio je u torbi na nekim putovanjima i nekoliko žurki je preživeo a ipak ostao neobjašnjivo neoštećen, sa svega nekoliko sitnih ogrebotina.
Sada je jedan od pedesetak diskova koji su ostali na polici nakon svega, iako odavno van funkcije. Sve sam odavno prebacio u drugačiji format, koji mi omogućava da tu dozu endorfina ubrizgam sebi gde god se nalazio i kada god poželim da čujem jednu od veličanstvenih pesama pop muzike devedesetih, a koja će u istoriju popularne muzike uvesti i Gaja Čedvika, pomalo skrajnutog majstora koji je tokom karijere napisao još nekoliko podjednako sjajnih komada.
Sada je jedan od pedesetak diskova koji su ostali na polici nakon svega, iako odavno van funkcije. Sve sam odavno prebacio u drugačiji format, koji mi omogućava da tu dozu endorfina ubrizgam sebi gde god se nalazio i kada god poželim da čujem jednu od veličanstvenih pesama pop muzike devedesetih, a koja će u istoriju popularne muzike uvesti i Gaja Čedvika, pomalo skrajnutog majstora koji je tokom karijere napisao još nekoliko podjednako sjajnih komada.
„The House of Love (Butterfly)“ objavljen je na dan u kojem pišem ovaj tekst, pre tačno dvadeset dve godine. Bend je nakon duge pauze najavio da će se ponovo okupiti i odsvirati nekoliko koncerata.
Voleo bih da budem tamo.
.
.
[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde].
.
