Za glasno pevanje tokom izborne tišine :: playlista

Koalicija sedamnaest pesama za sviranje vazdušnih gitara, udaranje glavom o zid, skakanje po stanu, po ličnoj istoriji ili budućnosti.

Među njima je barem jedna uz koju ćeš pevati glasno.

A kada više glasova peva zajedno - bolje se i dalje čuje.

Pošto je izborna tišina, u ovom miksu nema priče.

Ionako ne znam šta bih vam rekao uz ove čekiće-rifove, štroku, reverbe, bubnjeve, basove, obojene programe, kosmossrbiju, godine u vetru, Koleta koji viče "Da!" i dragu omladinu koja je napravila super hommage Milanu Mladenoviću.

*Fotografisano 2007. godine, tokom obeležavanja desetogodišnjice protesta protiv izborne krađe iz 1996/7. 

Ispis "Memory lost!" na pokvarenom digitalnom satu, u gornjem delu fotografije primetio sam tek nekoliko dana nakon fotografisanja. 
I sve je dobilo novo značenje, čak i "Parfimerija".

Monti Pajton uživo u Srbiji! (i kako sam prestao da se smejem)

"Ministarstvo ludog hoda", vajar Mića Stajčić, 2012, Beograd.

.
“

Vjerojatno je to humor koji mi ne možemo shvatiti 
i prihvatiti kao nešto smiješno.”

(Najava prvog emitovanja "Letećeg cirkusa Montija Pajtona" u Jugoslaviji, 

Časopis “Studio”, Zagreb, 1971. >>)

"Krutost je komična - smeh je korektiv." 
(Anri Bergson)

Mogli bismo se smejati citatu iz magazina iz sedamdesetih i teoretisati kako u ono vreme ta vrsta humora nije bila lako razumljiva – no sticajem okolnosti i gotovo pedeset godina kasnije, otkrivam da mi je - iz godine u godinu - Monty Python sve manje smešan.
Možda zato što živim u Srbiji.
Vremenom (nevremenom) Pajton-skečevi postali su ozbiljna stvar.
Neki od njih – čak i surova proročanstva o budućnosti.
Nama su ti njihovi skečevi - svaki dan. 

Čudesan je obrt u kojem smo se prvi suprevodilac i adaptator "Letećeg cirkusa Monti Pajtona" iz 1971, osoba citirana na početku ovog teksta i ja našli na istoj strani, a iz različitih razloga. 

Pretpostaviću da njoj ništa tu nije bilo smešno zato što su Pajtonovci smeh zaista koristili kao korektiv, odnosno "socijalnu sankciju" protiv krutosti, rigidnosti društva i tada dominantne vrste ponašanja (citiranog Bergsona Kliz često koristi u intervjuima)

Meni, pak, verovatno više nije smešno zato što je ono što je ismevano u međuvremenu prevazišlo komediju, zatim i tragikomediju, te u nekim slučajevima postalo i tragedija u kojoj je glavni usud nas koji se nalazimo u tim pričama - to što smo ovde.

Radi daljeg razvoja skice - evo nekoliko Pajton skečeva koji, uklanjanjem pojedinih umetničkih detalja - poput kostima ili scenografije (ili divna preterivanja u izrazu) - jesu vesti iz Srbije, danas.

"Flats Built By Hipnosis" ili o Beogradu na vodi.

"Face the Press" ili o političkim intervjuima. 

(Ključni citat): "In your plan, 'A Better Britain For Us', you claimed that you would build 88,000 million billion houses a year in the Greater London area alone. In fact, you've built only three in the last fifteen years. Are you a bit disappointed with this result?"

"How to do it" – koji zapravo najviše liči na Srbiju (i naše medije) danas. 

"People's Front of Judea"/Life of Brian ili o opoziciji.



"Blackmail" ili o tabloidima. (obrisan klip sa YT)...

"Black Knight" ili o spoljnoj politici Srbije.
Mi smo taj u crnom.



"Knights that say "NI" ili o čuvarima ideje da Kosovo NIje nezavisno.



Onaj sa kandidovanjem Hitlera na izborima u Engleskoj, kao i "Election Night Special" u kojoj Silly Party pobeđuje ostavljam za drugu priliku.

P.S.

(Nakon uvida u način na koji su članovi grupe Monti Pajton pisali i kreirali kalambure (Knjiga "Monti Pajton govori" (izd: Plato) i serijal "Monty Python: Almost the Truth") možemo zamisliti scenu: neko iz grupe donosi na radni sastanak tekstove za novu turneju Pajtonovaca po svetu - naslove i vesti iz Srbije kao ideje, ali ostatak grupe odbija te ideje kao preterane ili neprihvatljivo burleskne) 

- Džone, pogledaj ove tekstove...
- Good lord! Kad smo ovo smislili? Ko je ovo pisao? Čep, dok se lečio od alkoholizma? Teri, ti si? Erik?
- Džone, ovo su isečci iz novina... iz jedne države u Evropi...
- Well, well, well... Bolji su od nas! Bastards! Onda nema svrhe da i tamo gostujemo. Njima ovo uopšte neće biti smešno. 

I stvarno, nije smešno.

09.03.91

Izvor >>

U alternativnoj stvarnosti u noći između osmog i devetog marta pre dvadeset i pet godina – generali su odlučili da neće isterati tenkove na ulice.

U drugoj stvarnosti, odmah pored navedene, generali su odlučili da će to učiniti, ali su tenkisti ostali ukopani nakon naređenja. 

(Odjek šamara koji je komandir u besu opalio tenkisti do sebe nije pokrenuo zvuk brundanja motora. Svi ostaju u stavu mirno.
Niko se ne kreće ka kupoli tenka. )

U trećoj... 
Nije ni važno. 

U svakoj opciji – sve je počelo da se odvija drugim tokom, koji ne mogu, ne umem da sagledam, a to beskorisno teoretisanje ionako ne bi bilo dobro po živce i stomak. 

(I u najoptimističnijim procenama - kao što se mogao pojaviti čovek čiji će napor promeniti stvari na bolje - tako se uvek pojavljuje jedan koji stvari čini još gorim.)

No - u svakoj drugoj opciji tog dana nisu poginula dva čoveka. 

Jedan od njih se vratio kući i stavlja na gramofon ploču omiljenog benda  (*) i naglas peva ovu stvar, 
srećan.

*

U svakoj drugoj opciji - ja od tog dana ne bih živeo sa osećanjem da više nemam domovinu.

Ali to je, sigurno, najmanji od svih belaja koji su usledili i koji traju i dalje.

*

Čajanka kraj šljivika (o knjizi “Čaj od šljiva” Lazara Džamića)

“Intelekt je kao voda: nestišljiv i sposoban da nađe pukotine u okamenjenim sistemima, da iscuri. 
Priroda migrativnog intelekta je, takođe, da tumači i fabulira (...) 
Priroda migrativnog intelekta je, takođe, da poredi: stare i nove fikcije, stare i nove kulturne modele, neprestana komparativna fenomenologija svakodnevnice, dekonstrukcija uporednih života. 
Emigracija je jednostavno sjajna književna građa.”

(Lazar Džamić, “Čaj od šljiva”, str. 13 i 14.)

Kada bi na ovim prostorima bili brojniji oni koji imaju dobar osećaj za meru – Srbija, ili -  hajde – region bi sasvim sigurno bio prijatnije mesto za život. Na žalost, takvih je najviše odlazilo sa ovih prostora od 1990, takvi najčešće i sada odlaze - izmoreni crno-belim poimanjem sveta kakvo se ovde i dalje forsira.

Lazar Džamić je jedan od takvih tipova.

Na sreću nas koji smo voleli da čitamo njegove tekstove još devedesetih (poput kolumne “Advertising pAge” u “Našoj borbi”, izuzetna!) – Lazar nije prestao da promišlja (dobro, analizira) i piše o svetu oko sebe ni nakon selidbe u London. Štaviše – stegao je petlju i upustio se u uporednu analizu nas i njih – običaja, artikulacije, jezika, majstora, kalambura, jela, ponašanja, druženja, načinu na koji hodamo ulicom... - uspevajući da u tim poređenjima ostane nepristrasan, odnosno pravičan bez obzira na to da li se bavi dobrim ili lošim stranama sveta iz kojeg je potekao i onoga u kojem se obreo.

Džamić je ovaj čaj pristavio serijom tekstova koji su do publike već stizali ili u digitalnom (portal Bašta Balkana >>) ili štampanom obliku (Novi magazin) već neko vreme. Konačno - uz nekoliko dodatnih, ranije neobjavljenih tekstova – “Čaj od šljiva” je poslužen u formi knjige čije je čitanje potpuno uživanje.

Ali od Džamića manje nisam ni očekivao – naročito nakon “Cvjećarnice u kući cveća” >> u kojoj je praveći inventar običaja i stavova ovih prostora pokazao da se ne plaši da pipne tamo gde možda i boli, kao što se ne ustručava da pohvali i ono što ponekad smatramo slabostima mentaliteta.

Uživanje nije rezultat samo toga što Lazar-londonac i Lazar-smederevac očigledno uspevaju da žive u slozi i dobro se zabavljaju u nekoj tranzitnoj zoni nekog aerodroma, deleći međusobno potpuno koncizne zaključke o oba sveta koje Džamić-pisac beleži bez nepotrebnih kitnjastih detalja ili patetike, dakle - ne igrajući na sigurno.

(I ko igra na sigurno ne zove Aleksandra Zografa da radi ilustracije :)

“Čaj od šljiva” je dragocen i zato ova mešavina reči i misli o novom životu i osećanja nedostajanja domovine nema gorak ukus i ne izaziva žgaravicu - što je najčešće rezultat čitanja sličnih knjiga o ovde i tamo. 
To što nije gorko ne znači da je neutralno – nasuprot. 
Kao što analitički ne znači bezosećajno – jer, svaki put kada u priču došvercuje kanticu sećanja na domovinu Džamić dokazuje jednu od tvrdnji sa početka knjige: 

“Oni koji me poznaju znaju za moju anglofiliju; moja čežnja za susretom je negde na sredini, negde gde Savamala dodiruje Šordič, gde Gugl divani sa Kalemegdanom. 
Gde se engleski čaj služi uz slatko od šljiva".

Ova knjiga će, verujem, biti okrepljujuće iskustvo za prave emigrante, kao što je okrepljenje i za nas koji se osećamo kao emigranti, u sopstvenoj domovini.

.

Mošah... (o "najprodavanijim knjigama na Sajmu")

Vi (koji ste pali u vatru zbog priče o knjizi koja je među "najprodavanijim knjigama na Sajmu"), dakle, verujete da je beogradski Sajam knjiga vrhunski organizovana manifestacija - što podrazumeva, pored ostalog, da se svake večeri sakupljaju podaci od svih prisutnih (ili barem većih) izlagača/izdavača na Sajmu, koji se ubacuju u centralni sistem koji će napraviti listu najprodavanijih knjiga tog dana?

"Pa vi dosta toga ne znate, za svoj uzrast" - da se poslužim starim džinglom B92.

Šestog dana održavanja Sajma objavljena je, konačno, lista najprodavanijih naslova pojedinačnih izdavača >> - i u tom tekstu otkrićete da se među najprodavanijima nalaze i "Mi deca sa stanice Zoo", Efraim Kišon, zbirka svetske kratke priče "Skrati priču" (izvrstan izbor autora), David Albahari, Varufakis, Orhan Pamuk, Aleksandar Genis, Dejvid Birn, Danijel Goleman, Umberto Eko, Oto Horvat, Alesandro Bariko, kao i Egzeperi i Antonio Tabuki.
To i dalje nije, dakle "Lista najprodavanijih knjiga na Sajmu", već izveštaj pojedinačnih izdavača i izlagača.

Na internet stranici Sajma knjiga ne postoji top-lista najprodavanijih te je logično pitanje: šta/ko je izvor te "Top-liste"? 

Da su neke knjige sumnjivih umetničkih ili estetskih dometa dobro prodavane tokom Sajma - jesu. 
Uvek je bilo instant-hitova. 
Dođu i prođu.
Publika vrišti.
(Ima na mreži i ovakvih verzija razloga vriske >>)

(Da ne koristim neke grublje analogije: ko ne veruje a ne želi da lista stare liste najprodavanijih knjiga, ploča, kaseta i najgledanijih filmova - neka prošeta do antikvarnog dela Sajma. Kada budete videli šta su najčešće izloženi naslovi koji se prodaju po bagatelnim cenama, shvatićete i to da je verovatno svaka kuća u Jugoslaviji imala "Ptice umiru pevajući" - u dva toma, izdanje iz 1986.)

Ali - knjige i književnost odavno nisu isto, 
get over it.

Nema mnogo razloga za paniku.
Oduvek je tako bilo i uvek će biti.

Veći razlog za paniku je činjenica da se mreža pregrejala od proklinjanja stanja u kulturi, rafala na temu "kakvo nam je školstvo" i "šta nam čitaju deca", prizivanja strašnog suda i sličnih strahota - a na ... podmetnuti? okidač, odnosno informaciju o listi najprodavanijih knjiga - koja je podigla prašinu i zato što (i dalje) verujemo svakoj napisanoj reči, bez obzira na to u kojem mediju je objavljena; ne proveravamo izvore i reference poput loših studenata, na koje se stalno brecamo da ne čitaju pažljivo i prave stvari.

"Zato nam i ide ovako, usrano", 
da za kraj citiram poslednje reči iz jedne pripovetke Osvalda Sorijana.

Sve u svemu - mošah.
Na to su i računali: deo publike će biti zaveden pričom da je ta knjiga "must have", drugi deo će hejtovati, što će prvom delu publike biti dokaz da je - "must have", itd...

Nego - šta planirate da u međuvremenu učinite da sledeće godine neke, po Vašem sudu bolje knjige budu - "hitovi"?
Okrenite drugi list.

"A Change is Gonna Come" [crna playlista]

"Stand,
In the end you'll still be you.

One that's done all the things you set out to do.

Stand,
There's a cross for you to bear,
Things to go through if you're going anywhere.
Stand,
For the things you know are right
It s the truth that the truth makes them so uptight."

(Sly & The Family Stone, "Stand")

Umesto redovne petkovače, promena programske šeme: 

Sam Cooke, Sly & The Family Stone, Marvin Gaye, Gil Scott-Heron, Willie Hutch i drugi, soundtrack 
za crnce 
Evrope.

Realista u meni bi rekao 
Ok, 
nije sve tako crno.
Crnje je.

Optimista u meni bi se setio
one stare rečenice: Najcrnje je pred zoru.

A Change is Gonna Come by Prešlicavanje on Mixcloud

Doviđenja i hvala na svim... pričama (za B92)

Vozim kroz grad, uključujem radio a sa zvučnika Fil Kolins u-još-jednom-danu-u-raju.
Pogledam ekran radija, piše B92.
Fil Kolins?
Fil Kolins, jebote.
A nakon njega nema odjave da je to bilo zezanje.
Kroz glavu mi prođe rečenica iz nekog prastarog broja magazina "Ritam", u kojem su tekstove objavljivali i mnogi nekada davno zaposleni na B92: "Ukoliko ikada bude organizovan Nirnberški proces za loš ukus, Fil Kolins će biti prvooptuženi."

Šta je sledeće, Eros? 
Oh, wait, evo ga...

Ok, prekjuče mi se desio Pol Jang na istoj frekvenciji, drugari su dojavili da je "stigla nova plejlista", znao sam da će biti strašno, ali Fil Kolins već živi na 30 drugih frekvencija FM skale i ne znam šta tačno radi na 92.5, to već imam svuda (izuzev na Studiju B, ali će, verujem i tamo uskoro stići) i sada zaista više ne mogu da razlikujem radio stanice izuzev po brojevima koji pišu na ekranu. 

Iz zvučnika nakon toga poteče još jedna od tih pesama koje sam sigurno čuo hiljadu puta, iako nisam nikada ni poželeo da znam da postoje.

Osetim se kao da sam ušao u sobu drugara koji mi je donedavno otkrivao Čarlija Parkera, a sada sluša poslednji album Simply Red, loži se na duvačke linije odsvirane na pro-toolsu i ubeđuje me da je to, zapravo, pravi zvuk, to je prava stvar!
Ok, nije to počelo juče, ali što je mnogo puno je.

Isključim.

I to bude - to, kraj.

* * * 

O važnosti devedesetdvojke za generaciju koja je imala 15+ u vreme kada je ova radio stanica počela sa emitovanjem u maju 1989. sam već pisao najbolje što znam >>

Zato se danas, za kraj 26-godišnjeg života uz radio aparate kojima je 92.5 bila prva na skali, opraštam od iste plejlistom koja je nastala za 2 sata, koliko i traje. 

Naravno da je nemoguće u 120 minuta staviti sve pesme koje sam prvi put ili najviše puta čuo na toj frekvenciji, napraviti hronologiju, obrte i kalambure koji su taj program nekada činili toliko važnim (to će vam malo bolje dočarati emisije emitovane povodom 25 godina radija koje više nisu dostupne na stranici B92, ali jesu ovde >>)
Ova lista je moje hvala! na svemu što sam sa te frekvencije dobio kao slušalac, nekadašnji mali donator, drugar ili poznanik nekog finog sveta koji je tamo boravio (i/ili još uvek boravi; izvinite ali vas ću nastaviti da slušam na mixcloudu); ponosan na nekoliko pojavljivanja u programu. 

U međuvremenu sam se dovijao da na razne načine sačuvam barem fragmente tog blaga i nekoliko sačuvanih džinglova završilo je i na ovoj listi - u znak poštovanja (a tu je i neverovatna, svojevremeno stalno emitovana verzija pesme "La Isla Bonita" Treacherous Jaywalkers, kakav je to lom bio!)

Radio B92 nije, naravno, zvučao kao na ovoj listi.
On je bio bolji od ovoga, jer nije samo razvijao sluh, već je i pričao. 
Svašta nešto.
Pametno. 
Zato je i bio toliko važan.

Dakle, doviđenja - i hvala na svim pričama... glasovima... pesmama... godinama.

I možda bi bilo bolje da samo glasno izgovorite to što već neko vreme piše u logotipu: 
692. 

Nije teško: 
šest-
devet-
dva - 
i borba za nove slušaoce opštepoznatim & starim pesmama može da počne.

(A ukoliko se naknadno pokaže da je ova "promena muzičkog koncepta" bila pogrešna i stvari se vrate na svoje mesto, ova playlista će pokazati da nije problem samo u pesmama i džinglovima - već i onome što bi trebalo da se nalazi između njih: ljudi, glasovi, autori, priče, ideje.)

Ja odoh da iščekujem Mjehurove nove avanture >> i lovim po Mreži još takvih stvari.
Ima ih.

* * * 

Ovo su pesme po kojima sam nekada mogao B92 da prepoznam i bez gledanja u radio aparat.

"This is how it feels", dakle.




Tekst je prenet i na Helly Cherry Web Magazinu >>

Studio B - ili o namernom brisanju traka, snimaka i sećanja

Jedna od stvari koja me uvek iznova oduševljava u svakom dokumentarnom filmu BBC-a koji se bavi istorijom popularne kulture u proteklih šezdesetak godina jeste besprekorno sačuvana arhiva. Snimci koncerata (u ono vreme još uvek nepoznatih) bendova; savršene kopije skečeva iz humorističkih programa iz pedesetih i šezdesetih a u kojima se pojavljuju glumci koje je slava naknadno stigla, skenirana dokumenta, isečci iz štampe, audio zapisi koji možda i nemaju tržišnu vrednost - ali su ključni za razumevanje nastanka nekih kulturoloških fenomena.

Primeri? Za sada poslednji dokumentarac o Pajtonovcima koristi inserte skečeva iz pred-Pajton faze >>  (u kojima uz Erika Ajdla, Terija Džonsa i Majkla Pelina igra i Dejvid Džejson (da, "Mućke") - a koji otkrivaju kako se Pajton dogodio, odnosno kako se ta vrsta humora probijanjem kroz BBC-evu programsku šemu vremenom oblikovala; nedavno objavljeni dokumentarac o bendu Kraftwerk predstavlja dragocene snimke koji objašnjavaju kako je ta muzika osvojila crnu publiku i rodila jedan drugi globalni fenomen, dok odličan dokumentarac o grupi Queen iz 2011, pored ostalog koristi i snimak koncerta sa samog početka karijere, iz nekakvog zadimljenog, štrokavog kluba, snimljenog kamerom iz ruke - bez kojeg bi mozaična priča o globalnom fenomenu bila nepotpuna.

Sve te dragocenosti sačuvane su u arhivi BBC-a. 
Bez oštećenja na traci, savršenog tonskog zapisa.

Ponoviću: pišem o sačuvanim snimcima jednog malo gledanog TV programa iz 1967; snimcima benda iz Nemačke a iz vremena kada su jedva dobacivali do Top 40 i snimku benda koji će tek postati grupa Queen - a koje čuva u besprekornom stanju nacionalni servis društva čija elita ima dokumentovana porodična stabla sve od bitke kod Hejstingsa (1066.) do XXI veka i koju lično ta efemerna pop-kultura nimalo ne bi trebalo da zanima, nije to Šekspir u izvedbi Olivijea.

No - sve to je digitalizovano i sačuvano za nova otkrivanja i buduća tumačenja.
Jer je to - važno.
Čuvanjem nasleđa jednog vremena postavlja se, logično, temelj njegove budućnosti.
(O onom izmišljenom odgovoru Čerčila na temu čuvanja kulture više ovde >>)

U nas je odnos prema nasleđu nešto drugačiji.

Porediti naš odnos prema nasleđu sa, na primer, odnosom vizigota prema Rimskom carstvu koje su upravo osvojili bilo bi verovatno efektno za priču (Varvari!)  ali ne bi bilo tačno.

Porediti ga sa onim što je učinio Diego Da Landa, španski biskup zadužen za Jukatan a koji je na brzinu spalio kompletno nasleđe Maja takođe ne bi bilo prikladno - iako će konačni rezultat te lomače biti identičan onome što mi ovde sebi radimo. 
(Tačnije: šta im dozvoljavamo da rade.)

Porediti taj naš odnos sa onim što je radio Ćirilo, hrišćanski patrijarh (i svetac) koji je utamanio Aleksandrijsku biblioteku i razapeo Hipatiju konj'ma o repove prethodno je rasekavši oštrim školjkama je isuviše krvavo. 
Ali su namera i rezultat - ponovo isti.

Preciznije bi bilo taj naš odnos prema nasleđu uporediti sa ponašanjem američkih filmadžija nakon otkrića ton-filma. 
Ukratko*: pojava ton-filma bila je razlog da filmske kompanije spaljuju arhive nemih filmova pod izgovorom "to više nikada niko neće želeti da gleda, to nema komercijalnu vrednost". 
Stručnjaci iz Američkog fonda za očuvanje filma tvrde da je u tom... pogromu... uništeno oko 60% kompletne filmske produkcije iz prvih trideset godina postojanja filma, uključujući i veliki broj dokumentarnih filmova o životu u Americi do tridesetih godina XX veka. 

Nesmotrenih (?) tipova koji olako uništavaju istoriju jednog naroda ili dokumente epohe uvek je bilo - eto i na zapadu - a mi smo, sticajem okolnosti, upravo suočeni sa takvim tipovima, ovde i sada.

Uz nesmotrenost je, dakle, namerno ostavljen znak pitanja.

* * * 

Arhiva našeg nacionalnog servisa odavno nije u pristojnom stanju i zato je dragocen rad ekipe emisije "Trezor", čija otkrića olakšavaju sagledavanje jedne epohe kroz dokumenta a ne "tumačenja" kojima smo, prirodno, još skloniji ovako odsečeni od dokaza iz tog vremena.
Stanje arhive javnog servisa nije samo pitanje nemara - već i činjenice da su početkom devedesetih stvari namerno brisane, odnosno trake sa arhivom korišćene i za snimanje tekućih Dnevnika i "dodataka-Dnevnikovih-dodataka". 
To je, dakle, plansko i sistemski rađeno.

S vremena na vreme, na frekvenciji TV Novi Sad u noćnim satima isplivaju dragocenosti za koje se verovalo da su izgubljene ili presnimljene. Slučajno znam da se neki delići tog nasleđa polako prebacuju u formate koji će im produžiti život i to je dobro. 

O stanju arhive Radio Beograda ponešto znam sticajem okolnosti. 
Nije kako bi trebalo da bude.

Konačno, danas je objavljena vest da je procenjena vrednost "imovine" televizije Studio B (valjda sa sve prostorijama, tehnikom i arhivom, iz vesti ne mogu da razlučim) - 
377.000 EUR.

Ukoliko je to vrednost televizije, pretpostavljam da će "cena" Radija biti svakako manja.

Ali, cena zapravo nije važna.

Važna je činjenica da je arhiva te stanice neprocenjivo važna za sećanje jedne nacije.
To nema cenu.

Kome pripada ta arhiva? Nije li ta arhiva nastala zahvaljujući činjenici da je Studio B sve vreme bio budžetski korisnik, dakle javno dobro?

Da li će ponovo biti nejasnoća kao u slučaju prodaje "Avala-filma"?

Da li je odista nemoguće da grad Beograd, odnosno država traži da u njenom vlasništvu ostane ono što je već finansirala i prenese arhivu u Muzej grada Beograda, 
hoćete li u Istorijski muzej, ... ma, hoćete li u bilo koji muzej koji radi, ili hoćete bilo koju drugu nadležnu instituciju u kojoj sve to može biti sačuvano? 
Hoćete li na neki od fakulteta?

Hoćete li?

Ovo je ključno pitanje: da li je državi stalo do toga da sećanje bude sačuvano, ili, što mi izgleda verovatnije - namerno prepušta sve zaboravu i prosto želi da sve to bude pogubljeno, presnimljeno i izbrisano - jer nedostatak dokaza olakšava dalje manipulacije na temu naše bliže i dalje istorije?

Da se vratim na priču o američkim studijima: kada su prvi medijski moguli počeli da otkupljuju filmske studije te je jedan od njih smatrao strašno zgodnom ideju da se kompletna arhiva crno-belih filmova ofarba - država je u roku od odmah formirala "Nacionalni filmski fond" i donela zakon da se sve to netaknutoj formi ima predati državi - a novi vlasnik neka omala frizuru Merlin Monro kako mu se hoće za lične potrebe.

O vrednosti arhive radija je tek suvišno govoriti, a po svemu sudeći će i on doći na red. 
Nije to samo pitanje strašne količine zvanično nikada objavljenih snimaka raznih bendova i ljudi koji su ranije ili kasnije ostavili dubok trag u pop-kulturi SFRJ, odnosno Srbije, već i snimaka koji su objavljeni ali - zaboravljeni. A moralo bi tu biti i predivnih, još uvek sačuvanih intervjua? Snimaka emisija? Priloga? Sedamnaest minuta neke emisije Duška Radovića ili pet minuta starog snimka Kolosa sa Rodosa? To je neprocenjivo... I to su dokumenti bez kojih ćemo biti bliži statusu tikve bez korena koja se njivom valja, kako bi to rekao jedan moj stariji prijatelj - a što će narodnim pripovedačima stvoriti novi prostor da ukorenjuju u glave i zemlju mitove bazirane na lažima - ili u gorem slučaju - poluistinama. 

Konačno, ukoliko je vrednost kompletne televizije tolika, dajte budite ljubazni te objavite kolika je vrednost arhive, valjda je i to uračunato u cenu - pa ako je suditi po ovom zbiru ta arhiva je verovatno procenjena na iznos od jedno... stotinu-dve evra, hajde neka bude i svih dvestotine i pedeset, ako je tako recite nam, da razbijemo kasice-prasice pa učinimo šta je potrebno.

Ako vama nisu svi ti snimci i dokumenta važna, ima kome jesu.

A vi nastavite da pravite "stariji i lepši" svet.

Dok ne postanete deo arhive o jednom ružnom, ružnom vremenu.

Varvari.

* Priča o spaljivanju nemih filmova, kao i detalj o razlozima osnivanja "The National Film Registry" dostupna je u odličnom dokumentarcu "These amazing Shadows" iz 2011. godine >>


P.S Drug Miloš mi po objavi teksta dojavljuje da ni BBC nije nevin. Ovde je priča o nestalim epizodama iz serijala Dr.Who >>

Beograd, naučna fantastika (stilska vežba)

Fotografisano u Beogradu, 2015.

*
(najkraća naučno-fantastična priča o Beogradu)

Hodajući u žurbi čovek cepa omotnicu čokoladice, baca je ka kanti za otpatke, 
ali je promašuje.
Čovek se vraća, podiže papirić sa asfalta i spušta ga u kantu.

**

(varijacija teme, potpuna fantastika)

Hodajući ulicom čovek cepa omotnicu čokoladice, baca je ka kanti za otpatke,
ali ne primećuje da je promašio.
- Gospodine, izvinite... niste ubacili papir u kantu!
- O, izvinjavam se!
Čovek se vraća, podiže papirić sa asfalta i spušta ga u kantu.
- Hvala lepo!
- Ne, hvala Vama! Prijatan dan!

Vrapci nadleću travnjak parkića.

***

(realistična verzija/jedan od mogućih krajeva)

Čovek na klupi odmotava parče praznog bureka, baca masan papir ka kanti za otpatke, ali taj papir završava daleko od kante.

Jede prazan burek.

Umašćeni papir je tek još jedan na gomili đubreta razbacanoj po nekada uređenom travnjaku parkića. 

Najviše đubreta je u napukloj betonskoj stazi i razlokanim rupama na kolovozu.

Čovek koji sedi na susednoj klupi ga podozrivo gleda.

Poslednji par beogradskih vrabaca se tuče oko mrvica sa dve vrane.

U daljini, ka reci, nazire se zjapeći kostur postavljene armature nikad dovršene građevine.

Tarabićev kod?

Današnje vesti vraćaju u fokus priču o "Kremanskom proročanstvu" - i prilagođavanju, dopisivanju i brisanju njegovih delova u skladu sa trenutnim potrebama - i zato je prava prilika za ponovno čitanje štiva koje rastače taj amalgam ljudske mašte, neinformisanosti i sklonosti da verujemo u stvari koje ne postoje. 

Voja Antonić je u sjajnoj knjizi "Da li postoje stvari koje ne postoje" (link >>), nešto više od dvadeset strana i priči o "proročanstvu" - baveći se izabranim "proročanstvima" Tarabića.

Pred sam kraj tog poglavlja nalazi se i ovaj deo (str. 211-212)

"Početkom januara 2000. godine posetio sam Kremnu, u želji da na licu mesta upotpunim sliku o čuvenom proroåanstvu (...) Ljubazni meštani bili su raspoloženi da naširoko pričaju o Tarabićima, ali smo stekli utisak da svako ima svoju verziju proročanstava jer su razlike bile više nego primetne. Ne bi se reklo da je reč o slučajnim neslaganjima, jer su nas sagovornici ponegde upućivali i na “autentične i originalne zapise”, pri čemu su sve druge bez rasprave proglašavali za “sumnjive”. Na jednom mestu dobili smo i instrukciju gde da potražimo 12 listova spisa koje je sam Mitar pisao, a na našu primedbu da je Mitar bio nepismen, sagovornik je ostao zbunjen i gledao nas s nevericom.

Pošto smo pronašli različite podatke na više strana, bilo nam je jasno da u stvari ništa
nismo našli. Sve što smo dobili od razgovora s meštanima bilo je samo zgodna ilustracija načina na koji se u narodu stvaraju i, u stalnom prepričavanju, menjaju legende. Zato smo doneli odluku da informacije potražimo na mestu koje je malo dalje od čaršije, a bliže nekadašnjem centru zbivanja. Otišli smo do zaseoka Tarabići (koje je zapravo nekoliko kilometara udaljeno od same Kremne) i upoznali se sa čovekom koji je najbliži živi rođak prorocima: Milošu je potomak u četvrtom kolenu, a Mitru u trećem. 
To je Jovo Tarabić, rođen 1922. godine.

Ovaj ljubazni čovek, i pored duboke starosti, potpuno je sačuvao svežinu duha i britku pamet (...) Tokom razgovora postojao je čudan, zapravo neverovatan utisak: naš domaćin, za razliku od svih drugih meštana sa kojima smo bili u kontaktu, u potpunosti je sačuvao kritički stav prema proročanstvima svojih predaka! Ne samo da je odoleo iskušenju da doteruje i da “dopisuje” proročanstva ili da mistifikuje i najmanji deo priče, nego je svaki detalj dopunjavao primedbom “to se tako govori, a ja ne znam da li je zaista bilo tako”. Kao da smo slušali čuvene reči njegovog pradede Mitra: “Tako mi je kazato”.

Upitan o drugim verzijama proročanstava svojih predaka o kojima su nam pričali meštani u Kremni, Jovo je odgovorio da o tome ne može ništa da kaže jer na zna šta je od svega toga tačno. Kad je poveden razgovor o knjizi “Kremansko proročanstvo: šta je bilo - šta nas čeka”, bio je znatno govorljiviji jer su autori (Golubović i Malenković) pre početka rada na knjizi dolazili kod njega na razgovor. 
Naš sagovornik nije mogao da sakrije ogorčenje koje je osetio kada je video knjigu: 
“Na svaku moju reč dodali su njihovih deset”.

***

Ukoliko Vam ono što ćete pročitati u gore navedenoj knjizi nije dovoljno - na raspolaganju vam je i knjiga "Kremansko ne-proročanstvo" istog autora, dostupna za čitanje na ovom linku >>

p.s. naslov "Tarabićev kod" je, naravno, zezanje.
Još uvek.
.

"Film je istina u 24 slike" ili o okupaciji bioskopa "Zvezda"

Od svih filmskih projekcija u sali bioskopa "Zvezda", u najlepšem sećanju mi je prvo gledanje "Kako je propao rock'n'roll", pre tačno dvadeset i pet godina, u jesen 1989. godine. 
Sala je bila gotovo puna, a smeh tokom projekcije toliko glasan da sam nakon prve projekcije odmah otišao do blagajne i kupio kartu za još jednu, ne bih li čuo sve fore do kraja.

Sa distance od dvadeset i pet godina "Kako je propao Rock'n'Roll" gledam kao naučno-fantastični film, a svakako bih te 1989. slušao kao naučnu fantastiku priču o tome kako će u jesen 2014. godine grupa nezadovoljnih ljudi pod imenom "Pokret za okupaciju bioskopa" >> zauzeti taj bioskop, sedam godina nakon što je u njemu održana poslednja bioskopska predstava i nakon što je privatizovan, u paketu sa još trinaest bioskopa u Beogradu, koji su, jedan po jedan, pozatvarali blagajne i postali fenomenalne lokacije za neke nove sadržaje, koji nikako da se usele u napuštene sale.

No, možda bi mi ipak najnerovatnije zvučalo da ću se i ja dvadeset pet godina kasnije naći u položaju da ideju okupacije apsolutno podržavam, iako znam da je to pravno posmatrano upad u tuđe vlasništvo, da nijedno društvo to zakonski ne bi trebalo da toleriše, ili da citiram druga Bjutija koji je sve (dobronamerno, podržavajući ideju) sažeo u rečenicu "Jbg, to ide vako zakon - moral - običaj - etika. Jedino je zakon obavezujući, ostalo je rastegljivo" koja bi trebalo da nam pomogne da prihvatimo stanje kakvo jeste.
No, pravno-zakonski-ustavno je i Kosovo deo Srbije i svi u njoj valjda imaju ista prava, i tako dalje i šta sve već piše - a nije - tako da taj i takav argument ne utiče na to da budem na strani onih koji ne prihvataju stanje.

O načinu na koji je privatizacija bioskopa izvedena i da li je tu bilo i kakvih marifetluka je dosta preciznog zapisano u tekstu "Filmski obrti" Ivane Milanović-Hrašovec još 2008. godine u "Vremenu" >>, na ovom linku je vest šta je bilo posle >>, kao što je i stanje u kojem se "Zvezda" u februaru 2014. godine nalazila precizno zabeleženo u, na primer, ovom prilogu >>, i zato ovde nema potrebe tome posvećivati dodatni prostor.
Nakon pročitanog je jasno - broj virova u toj priči nije mali i nisu nevažni. 
Zato mi izgleda još važnije podržati ekipu ljudi koja po svemu sudeći nije voljna da čeka da dotakne dno da bi se opet otisnula ka površini, ili koja zna da uvek postoji duplo dno i te su rešili da plivaju protiv struje.

I iako podrška ideji okupacije postoji i to ne mala, ono što im spočitavaju izgleda mi kao pomirenje sa stanjem ili - iznenađujuće - zluradost, koja je pratila i nedavnu priču o Filipu Vukši i tužbu koju je fasovao zato što se nije pomirio sa stanjem, ali i zauzimanje kasarne "Arčibald Rajs" u Novom Sadu pre tri godine, kada je grupa ljudi pokušala da preuzme napušteni prostor i pretvori ga u društveni centar, u čemu na žalost nisu uspeli.

No - ne zaboravite da je i za osvajanje "Metelkove" u Ljubljani bilo potrebno dvanaest godina.

Takvi i slični pokušaji su, verujem, dragoceni - jer dokazuju da ispod slojeva štroke i gomile krša sumnjive supkulturne provenijencije koja je svakako dominatna, ali ne i jedina stvar koja u Srbiji ima svoju publiku - i dalje tinja ideja da se sa ovakvim stanjem ne valja i ne vredi miriti i da borba za ideje u koje veruješ traje svakog dana, ukoliko si rešen da pobediš.

Da li će ekipa koja je okupirala "Zvezdu" uspeti da baš taj bioskop zadrži na duži period deluje prilično naučno-fantastično u Srbiji, 2014 godine. Najverovatnije - ne, jer je ova sala nečije vlasništvo. I zato što ovaj sistem verovatno nema poluga i snage da razvrgne nešto što nije urađeno po planu i dogovoru na samom početku.

Ali nije ovo borba samo za jednu napuštenu salu.
Ono u čemu će, nadam se uspeti (najnovije vesti pokazuju da su za sada uspeli da otvore mogućnost drugačijeg kraja priče o "Beograd filmu") - jeste da utiču na to kakav će nastavak ovaj film imati - i to je suštinski važno. Možda to neće biti baš ovaj bioskop - ali će ovim činom glasnog iskazivanja potrebe da se stvori prostor koji će funkcionisati po drugačijim principima uspeti da pokažu da se za ideje i slobodu valja boriti, te će, valjda, inspirisati i druge da počnu da delaju za ostvarenje onoga što smatraju da im je važno, ukoliko to sistem ne prepoznaje ili ne čini.

A ovo je priča o jednom prostoru koji je zvrjao sedam godina napušten, pa je okupiran da bi ponovo radio.
I lepo izgledao.

Ukoliko ne verujete u izvodivost ove ideje (ili je smatrate "komunističkom", što takođe spočitavaju ovoj ekipi) pročitajte priču o bioskopu "Eden" u Francuskoj (tamo je kapitalizam, right?), najstarijem public bioskopu u Evropi, u kojem su braća Limijer javnosti predstavili neke od svojih prvih filmova još 1899. 
Bioskop je zatvoren 1982. godine nakon što je njegov tadašnji vlasnik ubijen. No, javnost nije odustala od tog bioskopa te je isti 2013. godine u potpunosti renoviran i ponovo otvoren ("Worlds oldest public cinema re-opens after restoration" >>).
Taj bioskop, ujedno, nije i jedini.

Da li će i taj novi prostor propasti kao što je "Zvezda" svojevremeno postala padalica, pokazaće vreme, odnosno publika, čiji će (ne)dolazak pokazati da li je Beogradu potreban takav prostor, ili takve filmove više ne žele da gledaju u bioskopu kao što ni u kafane više ne idu, zato što, eto, sada imaju kuhinju i kod kuće (da parafraziram Majkla Mura).
Ili, ipak idu?

Zbog svega navedenog - podrška ekipi koja vraća "Zvezdu" u radno stanje i koja dokazuje da im je stalo. 
Od tvoje i moje podrške zavisi da li će nastaviti borbu za ideju ili će shvatiti da su okruženi društvom koje se pomirilo sa situacijom.

Sutra su na programu "Bube u glavi" Miše Radivojevića, "Tri" Aleksandra Petrovića i "Travelator" Dušana Milića.
I sigurno ima nešto da se pomogne, 
da se radi i uradi,
da ponovo radi ovaj ili neki drugi bioskop.

Na kraju, setimo se Godara i njegove rečenice "Film je istina u 24 slike."
Ključna istina u ovoj priči je da sve češće moramo da se samoorganizujemo, 
da bismo opstali.


.
Dodatak: drugi tekst na istu temu, pod naslovom "Ponovo (k)radi bioskop?" objavljen je na sajtu Al Jazeera Balkans >> 3. decembra.
.