Rubrika Radeta Radovanovića - "Ljudi, sećanja"*
Neka sve počne dramom, uz zvuk
sirene
vozila Hitne pomoći koja juri ka bolnici u kasno proleće 2016.
U vozilu sam ja.
Imam četrdeset i dve godine. Srce me upravo opominje – sinkopama kakve Stjuart
Koplend ili Ivica Vdović ne bi umeli da odsviraju – da više ne bi trebalo da se
ponašam kao da imam dvadeset i dve.
Prvi put suočen sa takvim ritmom srca – premotavam film, i shvatam da nema
odluka ili poteza zbog kojih žalim.
Jer, sve što sam radio je bilo u skladu sa onim što mi je to srce govorilo.
I nisam se štedeo.
Sve što je bilo do mene – bez obzira da li sam radnik u magacinu, komandir
straže, „pomoćnik scenografa“, voditelj programa nedeljom od šest ujutro, golman,
montažer zvuka, mentor, kreativni direktor ili pisac – radio sam najbolje
što znam, i kako mislim da je ispravno. Tako su brata i mene učili kod kuće.
Ta misao pomaže srcu da se
donekle smiri. Više pomaže doktorka na bolničkom prijemu.
„I ja sam imala isti
problem. Ali, ja radim u Urgentnom centru, to je stresan posao. A šta ti radiš?“
„Pravim reklame.“
„Verovatno nešto radiš
pogrešno.“
Znam da je u pravu. Ali, i nije.
Jer, naučen sam i to da bi sve trebalo raditi punom snagom, ili ne raditi
uopšte.
*
Detinjstvo je puno igre, smeha i „zujanja pčela“ o kojem je pisao dragi
profesor Vava. Sve mi je dozvoljeno i sve može – dokle god to ne smeta
ili ne ugrožava druge.
To je možda najvažnija lekcija koju sam naučio kao dete: gde se završava moja i
počinje tuđa sloboda. Druga lekcija je da se od jedna kutije Lego kockica
može napraviti dvorac, čamac, svemirski brod za „Blejkovu sedmorku“... sve što
si u stanju da izmaštaš, a ne samo ono što je na slici na pakovanju. Mnogo
godina kasnije Lego će imati genijalnu kampanju u kojoj je čitav copy,
odnosno tekst bila ta, jedna reč: „Imagine“.
Detinjstvo je ogromno dvorište iza zgrada u Vojvode Stepe prekoputa bioskopa
„Voždovac“ u kojem gledam „Bekstvom do pobede“, i dvorište škole „Braća Ribar“
kod Saborne crkve u koje se tokom raspusta preskače zato što koševi imaju
mrežice. To je „Kosmos“ Karla Segana koju izdavač iz Rijeke nudi na ćirilici i
latinici, i knjige iz istorije koje me nagovaraju da postanem istoričar kad
porastem. Prvi dobijeni vinil od dve tetke – „Muppet Show“, i na
njemu Animal koji „peva Geršvina“ u desetak sekundi, atonalno i van
ritma, čist pank!
Detinjstvo su duga leta u kampovima na Jadranskim otocima i na našem placu, odrastanje
u šarenolikom društvu koje lako prepoznaje različita izvođenja Čajkovskog ili
Betovena sa tranzistora. Među njima su i oni uz to znaju i da naprave ceo automobil
od zarđale karoserije i rastavljenog motora, vikendicu, krevet, brod. Sve
sopstvenim rukama, poput mog ćaleta.
Detinjstvo je Jugoslavija.
Jugoslavija je trebalo da bude i budućnost, ali se ta budućnost nije dogodila.
To je jedini usud sa kojim se nisam pomirio, i zbog toga srce zna da se
uznemiri.
*
U školi „Braća Ribar“ učimo da „možemo da hranimo celu Evropu“, ali i mnogo važnije
lekcije, kroz praksu. Ako se trudiš – to će biti primećeno i nagrađeno. Ako si
u nečemu dobar – dobićeš priliku da se razvijaš dalje. Ako neko razbije prozor –
platićemo svi, ali nećemo kriti ko je bacio loptu, da mu se pravljenje štete ne
osladi. Ako imaš dobru ideju kako nešto može da bude funkcionalnije ili urednije
– predloži, biće ostvareno. Ako je slavski dan – dobićeš dozvolu da odsustvuješ
sa poslednjih časova, ne samo zato što ti je baka prvoborac koju u školi svi
znaju. Nekima ovo zvuči nezamislivo, znam.
Svi nosimo iste plave bluze i jedemo iste 'državne' debele bele kifle pred čas,
ali nismo isti. Svako je divan na svoj način i u nečemu je najbolja ili
najbolji. To se osvešćuje odrastanjem uz „Niko kao ja“ Šarla Akrobate.
U sedmom razredu nam za profesorku
engleskog dolazi Vera koja nas uči svačemu. Najomiljenija vežba: napišite tekst
o nečemu na dve strane, a da ne kažete ništa konkretno. Žongliramo
rečima i idejama, zabave i vežbe radi.
Odjednom, ono što u
udžbenicima piše o partizanima i četnicima, bratstvu i jedinstvu i ostalom
postaje upitno. Neupitno je da će Onaj koji govori da „ni oružane bitke nisu
isključene“ uskoro napraviti nemerljivu štetu. I dalje ne razumem kako su
neki od nas sa šesnaest godina to videli jasnije od starijih. Ne trebaju ti
„godine iskustva“ da bi prepoznao zlo.
*
Direktori Prve beogradske gimnazija su – naravno – članovi SPS, a neki od
profesora sve više naglašavaju reči „naše“, „Srbija“ i da smo „žrtve
Jugoslavije“. Na jednom času srpsko-hrvatskog profesorka me pred odeljenjem
optužuje da sam „izdajnik“ zato što imam „Vreme“ u školskoj
torbi.
Godina je 1991. Stariji drugari se sa odsluženja vojnog roka u naš blok vraćaju
uglavnom polu-ludi. U to vreme u bioskopu „Jadran“ gledam film „Mediteraneo“ i raspadam
se na rečenicu „U ovakvim vremenima, bekstvo je jedini način da ostanete
živi i nastavite da sanjate.“
Već regrutovan i sa rezultatima testova koji me preporučuju za Školu rezervnih
oficira – shvatam da postoji samo jedan način za odlaganje služenja vojnog roka
– a koji nije lomljenje ruke kao u filmu „Bekstvom do pobede“.
Iako sam odličan đak – nakrcaću nekako četiri keca od januara do juna, i tako
automatski ponoviti razred.
Ali, taj plan ne mogu da podelim sa svim profesorima od kojih mi kečevi trebaju.
No, vremenom i oni shvataju šta radim. Jedna od „legendi Prve beogradske“ viče
na hodniku za mnom: Dobićete svi dvojke, svi ćete ići u rat!
Obukao sam uniformu godinu dana kasnije.
Čuvao sam domovinu najbolje što znam, bio uzoran vojnik, ali to više
nije bila moja zemlja.
Postala je otadžbina.
Tokom ponovljene godine, željan da muziku u kojoj sam pronašao sklonište
delim sa drugima – počinjem da radim na radiju. Upoznajem Aleksandru, moju ljubav.
Objavljujem prvu kratku priču i pišem prvi scenario.
Sve se promenilo.
Najdraža priča o Kortu Maltezeu mi je oduvek bila ona o docrtavanju linije
života u dlan.
Kada bih seo u onaj svemirski brod iz „Nedeljnog zabavnika“ Vajte i Rusa koji
leti brže od zvuka, mogao bih da 'stignem' davno emitovane radio-talase sa
Zemlje, i među njima bih čuo najgora tri minuta programa Radio Pingvina.
Autor ta tri minuta sam ja, devetnaestogodišnjak, i to je moj prvi „prilog“ za
najslušaniju radio stanicu u Beogradu. Nerazgovetno je, i nesuvislo – što
shvatam prateći mimiku ton-majstora koji je sa druge strane stakla. Na moju sreću,
Dača Kocjan me ohrabruje da ne odustanem „ako stvarno želiš da to radiš“.
U narednih godinu dana radim kao „organizator“, javljam se na telefon, nameštam
reklame na trakašima (ultimativni test fizičke i mentalne spretnosti, danas
potpuno nekorisna veština), zatim učim da mrdam reglere, biram muziku, vežbam
čitanje „preko olovke-u-vilici.
Kada sam se ponovo našao pred mikrofonom, znao
sam dosta o tome kako radio radi, i šta je sve moguće.
Radio je najlepši posao na svetu. Za razliku od drugih medija, prezasićenih slikama
– radio ostavlja prostor za maštanje. Zvuk snažnije podstiče naše glave od bilo
koje druge senzacije. Tako smo napravljeni – da osluškujemo i pretvaramo zvučne
talase u slike. Šteta je što današnje radio-stanice to ne koriste kao prednost.
Kada je ideja Radio Pingvina – doslovce – upucana, nastavili smo na Radio Indexu,
gde od tehnike ništa osim mašte nismo ni imali.
Ako je suditi po broju onih koji su me narednih godina prepoznavali po glasu
– izgleda da smo nešto radili dobro.
Oni koji su to slušali su otkrivali nove svetove, kao što sam i ja to nekada
činio uz radio-aparat. Zato sam – čim su internet i tehnologija to omogućili –
posle mnogo godina nastavio da pravim „Noćurke“ iz kuhinje u našem malom stanu.
Ipak, najveći uspeh te radio-stranice
nisu hiljade preslušavanja, komentari i lajkovi, već desetak stabala zasađenih
od donacija slušalaca i zahvaljujući udruženju „Šuma peva“.
I kada ta radio-stranica utihne, ostaće šuštanje lišća i pesma ptica u
krošnjama.
Dok ih „urbanistički planovi“ i Gradski Orci ne satru.
Ali znamo kako se Šuma na kraju obračunava sa orcima.
*
U prijemnoj komisiji na FDU su oni od kojih te je sramota da nisi pročitao:
Jovan Vava
Hristić, Živojin Pavlović, Slobodan Selenić, Vlada Stamenković, Boško Milin,
Vesna Jezerkić... Nismo, na žalost, dočekali da nam svi budu i profesori tokom
školovanja.
„Deco, danas bi trebalo
da učimo šta je kadar. Ali, pošto nemamo kameru, a ni filmske trake, čitaćemo
poeziju Brodskog.“
To je, ukratko, ono što smo
zatekli na tadašnjem FDU.
Ipak – i opet na sreću – neki profesori i asistenti, svesni da su nas drugi
profesori prepustili ličnoj radoznalosti ulažu dodatnu energiju u naše obrazovanje,
van nastavnog programa. Ljiljana Bogoeva Sedlar smatra nedopustivim da
postanemo diplomirani dramaturzi bez uvida u teatar XX veka, što je moglo da se
dogodi.
Prve snimke Pine Bauš video sam na časovima engleskog jezika, sa njenih VHS
kaseta.
Na turniru u malom fudbalu na ideju Uglješe Šajtinca igramo pod imenom „Savonarola
i njegovi prijatelji“, profesoru Hristiću u čast, iako svesni da bi najbolje bilo
da profesor nikada ne sazna da smo u slušaonici za nastavu igrali fudbal.
Prva i jedina radio-drama koju sam napisao snimljena je u Radio Beogradu i predstavljala
je Jugoslaviju na „Prix Europa“ Festivalu 1998. Honorar za dramu uplaćen
mi je mnogo meseci kasnije. Na račun banke koja je nekoliko dana pre toga
otišla u stečaj.
Završio sam fakultet, predstavljao Jugoslaviju, „znao sve o muzici“,
vodio neke od slušanijih emisija u beogradskom etru, do tada već snimio mnoge
reklame... i, opet, morao ponekad da pitam roditelje za džeparac.
U to vreme u 'marketinškim agencijama' rade reditelji, scenografi, pisci, kompozitori,
ali i inženjeri mašinstva, šahisti, psiholozi od kojih je bilo zadovoljstvo
učiti.
Ogroman deo tih ljudi nije školovan za advertajzing, već ono što znaju iz
svojih profesija primenjuju na reklame - što stvara neverovatne
kampanje, a strance sa kojima smo sarađivali ostavlja u čudu.
I opet sam imao sreće. Iako sam u agenciju Communis došao na dva meseca
– sticajem okolnosti i zahvaljujući jednom većem dogovoru koji je propao – sa
Ivanom Stankovićem sarađujem već sedamnaest godina.
Učim od njega i dalje.
Pravljenje
reklama je zanat, kao i svaki drugi. I u ovom poslu postoje majstori, i fušeri.
Ako si otporan poput fudbalske lopte, imaš blagoglagoljivost misionara, radnu
etiku i nešto talenta da stvoriš 'novu kombinaciju već poznatih stvari' (to je,
u najkraćem – Ideja), velika je šansa da ćeš uspeti u tom poslu.
Ja sam, sudeći po analitici, uspeo. Radio sam na kampanjama koje su
postale deo svakodnevnog govora, ili bile viralne.
Neke su pomogle
da ovo društvo bude za zeru bolje, i one su mi najdraže.
*
Posao copywritera, a kasnije i kreativnog direktora me – između ostalog
– učio da sa što manje reči kažem što je moguće više.
Da ne bih zaboravio da pišem obećao sam sebi 2011. godine da ću na blogu Prešlicavanje
do 39. rođendana napisati 39 priča o 39 pesama koje su mi menjale život.
Prva priča iz serijala bila je o pesmi „To sam ja“ Ekatarine Velike.
I opet sam, na neki način, imao sreće. Ivan Bevc, vlasnik tada mlade izdavačke
kuće „Booka“ javio se na polovini pisanja tog serijala sa idejom da od
toga napravimo knjigu.
Promociju smo napravili na moj
40. rođendan u najdražoj knjižari u Beogradu.
Drugarice i drugovi iz „Beopolisa“ tvrde da je veću gužvu na promociji imao
samo Erland Lu.
Knjiga je rasprodata, i nema razloga doštampavati je. Ispravnije bi bilo
napisati novu.
Znam koje pesme bi trebalo da se nađu toj novoj. Ipak, priče o tome kako smo
učili Pitera Gebrijela da govori srpski, o prstima na žicama gitare na kojoj je
sniman jedan meni važan album, i jednoj noći u Makarskoj koja je ublažila prošlog
leta nedostajanje države u kojoj sam rođen - moraće da sačekaju neko vreme.
*
Radeći na monografiji o Milanu Mladenoviću u poslednje dve i po godine ja van
radnog vremena često ponovo boravim u mojoj domovini. Krećem se kroz tuđa i sopstvena
sećanja na jedno vreme i čoveka o kojem zapravo znamo neprihvatljivo malo.
Nije njegov stih „Ti ne znaš ko sam ja“ slučajno tu.
I dok preturam po medijskim arhivama, sećanjima svedoka, Milanovim
neobjavljenim spisima i moru fotografija i dokumenata – često se stresem
od sudara sa budućnošću koja se nije dogodila.
Ali, dok ta knjiga raste – opet pomislim – kakva sreća! Izabran sam da
uradim najlepši posao na svetu: da ispričam priču o čoveku kojem se divim već
četrdeset godina – zbog fenomenalne muzike koju je stvarao i svirao, i zato što
se nije štedeo kada je podizao glas van scene, ne odustajući od svojih principa,
bez obzira na cenu.
Ako ta knjiga neke ljude bude ohrabrila da iste principe prihvate kao jedine
ispravne – vredeće truda.
Možda će shvatiti da nisu usamljeni. Možda će odlučiti da zajedno podignu glas.
Ili počnu da prave neku novu, fenomenalnu muziku, uprkos svemu i svima.
I to će me učiniti srećnim.
*
Biografija
Nebojša Krivokuća
Rođen 1973. u Beogradu. Diplomirani
dramaturg (FDU, 1998). Sa nepunih sedam godina se prvi put našao pred
mikrofonom i doživotno zaljubio u radio.
Tokom devedesetih radio mu je tu ljubav uzvratio – i preživeo je tu deceniju
radeći na „Pingvinu“ i „Radio Indexu“. Od 2015. pravi internet radio program u kuhinji
i emituje sa bloga/radio-stranice pod imenom „Prešlicavanje“ >>
Objavio je knjigu kratkih
priča „39 pesama“ o muzici i odrastanju (Booka, 2013). Trenutno završava
Monografiju o Milanu Mladenoviću >> koja će biti objavljena 2025.
Redovno piše o muzici za ulični magazin „Lice ulice“ >>
Prvu reklamu snimio 1992. godine. Od 2007. godine je kreativni direktor
agencije Communis sa kojom je osvajao nagrade na domaćim i međunarodnim
festivalima.
