Malo stariji možda pamte knjigu Jurija Borjeva “STALJIN u
anegdotama”, objavljenu u Jugoslaviji 1991. godine. U njoj se, uz mnoge
‘anegdote’ koje su produbljivale shvatanje života pod krvožednim tiraninom
nalazila i ova, u koju je spakovano sve što o odnosu tirana i naroda morate da
znate:
Da bi se gostujućoj stranoj delegaciji pokazalo kako se živi (i
voli!) u SSSR-u, organizovan je nekakav narodni skup na kojem je bio prisutan i
Josif Visarionovič. Staljin je prilazio ljudima, rukovao se sa njima i gladio
dečije glavice.
Jedna žena-apartčik objašnjavala je gostima: “Vidite kako je drug Staljin dobar čovek. On miluje svu decu, a da hoće – mogao bi da ih pobije.”
*
Nikada nećemo saznati
da li je ova anegdota inspirisana stvarnim događajem.
Ali, nakon mnogo
čitanja i slušanja, znamo da je bila moguća.
Pod Staljinom je sve bilo
moguće.
Sada znamo da takvo
razmišljanje, pak, živi i dalje.
Taj pogled na svet možete sresti u rečenici “Volim Rusiju zato što nas nikada nije napala”.
Odnedavno je tu i nova krilatica: “Tramp je dobar, nije pokrenuo nijedan rat.”
Zašto da se tu
zaustavimo?
Hajde da uštedimo vreme
mudrijašima za naredne pokušaje abolicije zločinaca:
“Hitler je bio dobar! Nije
granatirao Pariz, a mogao je!”
“Putin je dobar! Mogao
bi da ubije sve novinare koji ukazuju na njegova zlodela, a ubijeno je tek njih
nekoliko!”
“Pinoče je bio dobar. I voleo je kulturu! Mogao je da muči Viktora Haru danima, ali ga je ubio ubio već četvrtog dana po preuzimanju vlasti!”
“Milošević je bio dobar,
mogao je da...... “ (ne znam šta prvo da izaberem)
“Fil Kolins je dobar!
Mogao je da snimi i latino-chillout verziju “Another Day in Paradise 2020 remix”,
ali nije”.
U redu, uozbiljiću se...
*
Nadam se da vam je
jasno koliko je takav pogled na svet, za početak, duboko snishodljiv.
Zatim, da se bazira na
totalnom ignorisanju činjenica i debelom nerazumevanju višeslojnosti problema.
Konačno, ovakvi silogizmi
otkrivaju totalnu defokusiranost, i mudri su koliko i prepričavanje “Imena
ruže” Umberta Eka kao knjige o prvom seksualnom iskustvu jednog mladog
iskušenika.
Čitajte,
istražujte,
prevrćite problem,
jbmmumiša.
I “razmišljajte,
makar i na silu”.
Uz potpuno gnušanje prema svima pomenutima, kultu ličnosti, krivici jednog, tačno određenog čoveka (i njegove nečasne svite)...
ReplyDeleteDemokratske države su dobre, jer nećemo pamtiti krivca, jer i nema krivca, jer su oni zajednički, demokratski, vođeni plemenitim ciljevima odlučili da pobiju neku tuđu decu, u Vijetnamu, Maliju, Indiji, Siriji, Kongu, Afganistanu, Iraku... Nisu morali, ali eto - dobri su, plemeniti, velikodušni; samo u ime demokratije i dubokih džepova skupih kaputa koriste svoju moć, vojnu silu, bombe.
Kao da su nestali ljudi koje užasava i jedno i drugo: i oni koji ubijaju svoj narod, i oni koji ubijaju druge. Zauzme se busija, pa se međusobno pljuju, iz svojih jaraka. I niko se, nekako, ne usudi da u istoj rečenici kaže: "Ne smeš da biješ svoju ženu, ne smeš da biješ ni tuđu."
Ne slažemo se u potpunosti. U demokratskim državama, za razliku od onih koje se tako predstavljaju su krivci uvek pominjani imenom i prezimenom (uostalom, i Hitler je došao na vlast 'demokratskim putem') Nikson je prezime čoveka koje se vezuje za Vijetnam. Margaret Tačer je ime i prezime osobe koja je najodgovornija za Foklandska ostrva, Buš za Irak, da ne nabrajamo dalje.
ReplyDeleteNe smatram ih ni plemenitim, ni velikodušnim, i u velikom broju slučajeva ti ratovi nisu imali veze sa demokratijom, već ekonomijom.
Evo, mene užasava i jedno i drugo. Krenimo od našeg dvorišta. I dalje me užasava čovek koji je ovde pobeđivao većinom glasova od 1990. do 2000. pa ubijao i nas i komšiluk, te i dalje nekako teško prihvatam kako se mi borimo sa tim delom krivice.
Ja nisam u busiji, štaviše, često sam na brisanom prostoru, između dve vatre.
U vezi sa poslednjom rečenicom - slažemo se, 100%.
Ovde se uglavnom slažemo. :)
ReplyDeleteEto :)
DeleteŽiveo konstruktivni dijalog! ;)