Uputstva za plakanje
Ostavimo po strani pobude i posvetimo se pravilnom načinu plakanja, podrazumevajući pod ovim plač koji ne prerasta u skandal, niti vređa osmeh svojom paralelnošću i nespretnom sličnošću. Osrednji i redovan plač sastoji se u opštem grčenju lica i grčevitom zvuku praćenom suzama i slinama, ove su na kraju, jer plač se završava u trenutku kada se čovek snažno usekne.
Da biste plakali, usmerite maštu prema samome sebi, i ako vam se to učini nemoguće zbog stečene navike da verujete u spoljašnji svet, zamislite patka prekrivenog mravima ili zalive Magelanovog moreuza u koje niko i nikad ne ulazi.
Kada plač stigne, lice pristojno pokriti obema rukama, dlanovima ka unutra. Deca će plakati pokrivši lice rukavom, i po želji u jednom uglu sobe. Srednje trajanje plača tri minuta.
Upustva za pevanje
Počnite da razbijate ogledala po kuće, pustite da vam ruke klonu, gledajte neodređeno u zid, zaboravite se. Pevajte jednu jedinu notu, slušajte iznutra. Ako čujete (ali to će doći mnogo kasnije) nešto kao pejsaž uronjen u strah, sa lomačama između kamenja, sa polunagim šćućurenim prilikama, verujem da ćete biti na dobrom putu, i takođe ako čujete reku kojom silaze lađe obojene u žuto i crno, ako čujete miris hleba, lupkanje pristju, senku konja.
Posle kupite solfeđo i frak, i molim vas ne pevajte kroz nos i ostavite na miru Šumana.
*
Uputstva za penjanja uz stepenice
Nikome nije promaklo da se tlo često savija tako da se jedan njegov deo penje pod pravim uglom u odnosu na ravan tla, a sledeći deo zauzima položaj paralelan sa ovom ravni, da bi se zatim ponovo penjao i ta radnja se ponavlja duž spirale ili izlomljene linije do najrazličitijih visina. Naginjući se i stavljajući levu ruku na jedan od uspravnih delova, a desnu na odgovarajući vodoravni deo začas se osvaja jedan stepen ili stepenik. Svaki stepenik, sastavljen kao što vidimo od dva elementa, postavljen je malo više i napred u odnosu na prethodni, princip koji daje smer stepenicama, budući da bi svaka druga kombinacija dala možda lepše ili slikovitije oblike, ali nemoćne da odvedu iz prizemlja na prvi sprat.
Stepenicama se penje unapred, jer unazad bi bilo vrlo neugodno. Prirodan stav je stojeći, ruke slobodno opuštene, glava uspravna iako ne toliko da oči ne vide sledeći stepenik, diše se sporo i pravilno. Penjanje uza stepenice počinje dizanjem donjeg desnog dela tela, skoro redovno umotanog u kožu ili antilop, i koji sa izuzecima, tačno staje na stepenik. Postavivši na prvi stepenik pomenuti deo, koji ćemo skraćeno zvati noga, podiže se istovetni deo leve strane (takođe zvani noga, ali ovu ne treba brkati sa malo pre pomenutom nogom), i podigavši ovu u visinu noge, pomera se dok se ne postavi na drugi stepenik; tako da dok na ovom stepeniku počiva noga, na prvom se nalazi noga.
(Prvih par stepenika uvek su najteži, dok se ne postigne neophodna usklađenost pokreta. Podudaranje imena i noga, otežava objašnjavanje. Pazite naročito da ne podignete u isto vreme nogu i nogu).
Stigavši do drugog stepenika, dovoljno je naizmenično ponavljati pokrete, dok se ne
nađete na kraju stepeništa. Sa njega se istupa lako, blagim udarom pete, koji ga učvršćuje
na mestu sa kojeg se neće pomeriti do trenutka silaska.
*
Čudesna zanimanja
Kakvo čudesno zanimanje: otkinuti pauku nožicu, staviti je u koverat, napisati Gospodin ministar za inostrane poslove, dodati adresu, u skokovima sići niza stepenice, i poslati pismo iz pošte na uglu.
Kakvo čudesno zanimanje: šetati bulevarom Arago, brojeći drveće i na svakih pet kestenova zaustaviti se za trenutak na jednoj nozi i sačekati da te neko vidi, a onda kriknuti suvo i kratko, i zavrteti se kao čigra, sa raširenim rukama, poput ptice kakuy, što kuka sa drveća na severu Argentine.
Kakvo čudesno zanimanje: ući u neki kafe i zatražiti šećera, zatim još malo sećera, i tako nekoliko puta, praviti od toga gomilu na sredini stola, dok iza šanka i belih kecelja narasta gnev, zatim tačno usred gomile meko pljunuti i pratiti spuštanje malog glečera pljuvačke, slušati buku slomljenog kamenja koja ga prati i koja nastaje u stegnutim gušama petorice mušterija i birtaša, čoveka poštenog ponekad.
Kakvo čudesno zanimanje: ući u autobus, sići kod Ministarstva, prokrčiti sebi put pomoću koverata sa pečatom, i, kad za tobom ostane i poslednji sekretar, ući, nepokolebljiv i ozbiljan, u veliki kabinet sa ogledalima, tačno u trenutku kada službenik u plavom predaje ministru jedno pismo, i videti kako ovaj jednim istorijskim nožem za hartiju otvara koverat, uvlači dva fina prsta i vadi paukovu nožicu, ostane malo zagledan u nju, a zatim: zazujati kao muva i videti kako Ministar bledi, želi da baci nožicu ali ne može, jer ona ga je zgrabila, zatim okrenuti leđa i izići, zviždanjem objaviti po hodnicima da je ministar dao ostavku, i znati da će već sutra ući u neprijateljske trupe i da će sve otići do đavola, a biće nekakav četvrtak, nekog neparnog meseca prestupne godine.
(Prekucano iz "Priručnika za pevanje i plakanje", ENIGMA, Pančevo, 1998, prevod Mirjana Božin)
