"Ovaj obični štap, koji tako nedostojanstveno leži bačen u nekom zaboravljenom kutku, nekada je cvetao u šumi. Bio je pun snage, lišća i grana, a sada, zahvaljujući dovitljivosti čoveka koji je naučio kako da iskoristi prirodu, vezujući snop suvog pruća na ovo isušeno drvo, sada je upravo obrnuto - drvo izvrnuto naopačke, grančicama nadole, a korenjem u vazduhu. Sada je osuđen da bude rob svakoj služavki kojoj zatreba i, igrom sudbine, njegova misija je da očisti druge predmete, a on sam da se pritom uprlja.
Najzad, izrabljen do srži od strane služavki, završava izbačen na ulicu ili biva osuđen na smrt, čime ispunjava svoju poslednju namenu - da posluži za potpaljivanje vatre. Kad razmišljam o ovoj temi, sa uzdahom pomislim:
"Zaista, čovek je metla!"
Priroda ga na svet donese snažnog i moćnog, odličnog zdravlja, sa kosom na glavi, koju lako možemo da zamislimo kao grane biljke obdarene razumom. I on je takav sve dok sekira neumerenosti ne ubrza opadanje njegovih zelenih grančica i ostavlja samo jedno isušeno stablo. Tada on mora da se posluži lukavstvom, pa počne da nosi periku, kiteći se tako veštačkim pramenovima kose (pokrivene puderom) koja nije izrasla na njegovoj glavi. Ali, zamislite sledeću scenu: naša metla, šepureći se posmrtnim ostacima breze, koji takođe nisu rasli na njoj, i pokrivena prašinom, upravo izlazi iz sobe jedne prelepe dame. Ismejali bismo je i prezreli njenu taštinu, onako kako to ljudi imaju običaj da rade, ubeđeni u sopstvenu savršenost, a svesni mana drugih.
Ali, reći ćete možda, metla je obično drvo koje držimo za glavu kad ga koristimo. Ali, molim vas, šta je čovek ako ne jedna kreatura izvrnuta naopačke, čije se životinjske osobine neprekidno razvijaju u pravcu razuma, ali se njegova glava povlači po prašini! Pa ipak, sa svim svojim manama, on se izdaje za univerzalnog reformatora i uništitelja zarad sopstvene koristi. Svoje kandže zario je u svaki nečisti kutak prirode, iznoseći na svetlost dana sve njene nedostatke i podižući prašinu tamo gde je ranije nije bilo, stalno zagađujući svoju okolinu, praveći se pritom da je čisti. Svoje poslednje dane provodi robujući ženama i to, uglavnom, onima koje su to najmanje zaslužile, sve dok, do srži iskorišćen, baš kao i njegova sestra metla, ne bude izbačen na ulicu ili upotrebljen da zapali plamen na kojem će se drugi ogrejati."
***
Andre Breton u "Antologiji crnog humora"* piše o Sviftu:
"Sviftov pogled bio je, čini se, toliko promenjiv da je varirao od svetloplavog do crnog, od nežnog i plemenitog do užasnog. Te varijacije čudesno se poklapaju i sa njegovim osećanjima: "Oduvek sam", kaže on, "mrzeo sve nacije, profesije, zajednice i nisam mogao da volim nikog sem pojedinca. Posebno se gnušam i mrzim životinju zvanu čovek, kao što iz sveg srca volim Žana, Pjera, Tomu itd". On, koji je prezirao ljudsku vrstu kao niko, bio je uspunjen neverovatnim osećajem za pravdu (...) "Taj Irac", govorilo se, "koji se oseća u sopstvenoj zemlji kao da je u izgnanstvu, ipak nigde drugde nije otišao da živi. Taj Irac, uvek gotov da priča najgore o Irskoj, dao joj je svoje bogatstvo, slobodu, život i spasao ju je od još jednog veka robovanja kojim joj je Engleska pretila (...) Jednog dana, kada je ugledao stablo pogođeno gromom, rekao je: "Ja sam kao ovog drvo, počeću da umirem od vrha".
(* Prva verzija objavljena 1939, finalna 1966, objavila na srpskom IK "Kiša, Novi Sad, 2016, prevod Bojana Janjušević)
No comments:
Post a Comment