"Imperfekcionisti"? Perfektno! (o knjizi Toma Rahmana)

(objavljeno na AlJazeera blogu >> 10. februara 2015.)

"Doslovce. Ovu reč treba brisati. Prečesto se ono za šta se vezuje prilog "doslovce" zapravo nikada nije ni desilo. Kao, na primer, u izrazu "doslovce je iskočio iz svoje kože". Ne, nije. Mada, da se to zaista desilo, trebalo bi to progurati, predložiti za naslovnicu."

Konačno knjiga zbog koje sate spavanja trampim za sate čitanja! - i to činim jer znam da dobro skrojena i perfektno napisana knjiga deluje na buku u glavi ponekad i bolje od nekoliko sati spavanja, dok sama priča u nekim trenucima deluje poput sna.

"Imperfekcionisti" je priča o (fiktivnoj, nikad imenovanoj) dnevnoj novini koju je pedesetih godina u Rimu pokrenuo američki bogataš Sajrus Ot - iz razloga koje na ovom mestu ne bi valjalo prepričavati i koji čekaju da ih čitalac otkrije među tri stotine stranica knjige.

Iako tokom pedeset godina postojanja dnevnik nikada nije dobacio do tiraža većeg od dvadeset pet hiljada, distribuiran je na svim delovima planete i dobio vernu publiku, kojima su "te novine jedina veza sa belim svetom, sa velikim gradovima koje njihove oči nikada nisu videle, gradovima podignutim samo u njihovoj glavi."

Ipak, lične drame zaposlenih novinara i onih koji su na bilo koji način vezani za list, odustajanje od borbe i nepristajanje na promene (uredništvo lista, između ostalog, odlučuje da list ne otvori ni internet stranicu) vode ka konačnoj odluci naslednika osnivača da list ugase 2007. godine.

"Hajde da počinimo neki novinarluk!"

Pedeset godina postojanja lista Rahman plete kroz jedanaest (efektno, "novinarski" naslovljenih) živopisnih, sjajno prepletenih ličnih priča: Lojda Berkoa, ostarelog dopisnika -slobodnog strelca iz Pariza koji odavno ne uspeva da proda nijednu priču i služi se trikovima ne bi li zaradio za stanarinu i potrebe dosta mlađe žene; pisca čitulja Artura Gopala koji se sastaje sa onima koji će biti tema njegovih tekstova; Hermana Koena, šefa lektorskog odeljenja koji je ujedno autor interne "biblije" pravila pisanja i grešaka kolega koje uredno sortira; glavne urednice Ketlin koja pokušava da održi list bez obzira na sve; honorarnog dopisnika iz Kaira koji pokušava da to zaista postane ali na njegovu (ne)sreću kratka saradnja sa "prekaljenim profesionalcem" koji "čini novinarluke" ga od te ideje odvraća - i druge, sve usmerene ka kraju: "Novine - taj dnevni izveštaj o bezumnosti i genijalnosti jedne vrste - nikada ništa nisu propustile. Sada ih nigde nije bilo."

No, bez obzira na decentan, ironični humor i izuzetan osećaj za vođenje priče - dva poglavlja posvećena životima onih koji zapravo nisu umešani u stvaranje novina dokazuju svu raskoš Rahmanovog talenta: poglavlje "Hladni rat okončan, počinje topli rat" posvećen gospođi Orneli, vernom čitaocu koja zbog spefičnog načina čitanja kasni za svetom sada već okruglo dvadeset godina i koju iznenadni uvid u "novije" naslove u potpunosti izbacuje iz ravnoteže; te poslednje poglavlje, u kojem osnivačev unuk, Oliver Ot, melanholični usamljenik dobija za zadatak da pred članovima redakcije oglasi da list prestaje da postoji, "odlukom odbora".

Način na koji Rahman vodi ovu priču, likovi koje majstorski uvodi (i izvodi) iz glavnog toka i jezik kojim suvereno vlada čine da svaki, te i ovaj moj pokušaj prepričavanja "Imperfekcionista" bude "vest iz druge ruke": ovo nije knjiga za prepričavanje već prepuštanje - i nije slučajno koja što je od objavljivanja dobila izuzetno pohvalne kritike. Desetine izuzetno pohvalnih recenzija moguće je spakovati u tri (teško prevodive) reči objavljene u jednom od američkih magazina: "A compelling page-turner", što je pomoglo da se ova knjiga u sezoni objavljivanja nađe na nekoliko relevatnih lista najboljih knjiga godine.

Prvenac Toma Rahmana

Svaki pasus "Imperfekcionista" čitaocima ukazuje na nekoliko stvari koje su važne za dobru knjigu. Najpre - da je Tom Rahman ne samo izuzetno talentovan tip već i da je očigledno dobro "ispekao" novinarski zanat.

Pre no što se posvetio pisanju (u 30. godini) - Rahman je radio kao dopisnik iz Rima za Associated Press, zatim kao reporter u Indiji i Šri Lanki, da bi novinarsku karijeru završio radeći za International Herald Tribune.

Treća proizilazi iz prethodne dve: ovakvu knjigu može napisati samo neko ko zaista razume suštinu onoga o čemu piše i koji kao takav može hladnokrvno da zabeleži: "A novinari su ti gomila budaletina koje se prave da su alfa mužjaci", što u datom kontekstu perfektno funkcioniše.

Velika lepota

Ova knjiga je čitaocima regije za sada, koliko se može preko mreže proveriti, dostupna u dva prevoda. Na hrvatskom jeziku je knjigu objavio "Lumen" 2011. godine, dok je beogradska "Booka" objavila odličan prevod Vladimira D. Jankovića još prošlog proleća. No, za knjigu poput ove sasvim sigurno nikada nije kasno. Štaviše - ukoliko je sada prvi put čitate a u međuvremenu ste pogledali i izuzetan film "La Grande Bellezza", odnosno "Veliku lepotu" Paola Sorentina, neka vas tokom čitanja ne iznenadi ukoliko vas uhvati atmosfera poput one iz filma a kroz pasus prošeta neko lice poput Gambardele.

Sentiment tog filma i ove knjige je sasvim kompatibilan, ne samo po tome što su fokusirani na slične ljude - imperfekcioniste - već, i po lamentiranju nad svetom koji je sa naslovnica prešao u nekrologe, poput onih koje Artur Gopal ispisuje u jednom od poglavlja ove knjige.

Zato vam preporučujem "Imperfekcioniste" Toma Rahmana.

A ukoliko knjige smatrate suvišnim izdatkom koji sebi ne možete priuštiti - pogledajte oko sebe i saberite koliko novca svakog meseca dajete na "listove" koji sadržajem odavno ne stišavaju, već namerno raspiruju buku u našim glavama i koji najčešće odvlače našu pažnju od suštine kojoj je ova knjiga posvećena.
.
P.S. Tridesetak uvodnih stranica knjige >>

Kiš <> šik (tri originala umesto pokušaja prepričavanja)

(0)

Obeležavanje osamdeset godina od rođenja Danila Kiša iznedrilo je, očekivano, niz tekstova posvećenih njegovom životu i pokušajima prepričavanja njegovih dela - pisati ovih dana o Kišu je veoma šik, a ima i pokušaja takmičenja u kategoriji "ko oseća dublje i bolje Kišovo delo, njegovi prijatelji i savremenici ili ja".

Do sada pročitano, izuzev fantastične "Klupe Eduarda Sama" Bože Koprivice (novi broj "Vremena" >> ) -  nije donelo mnogo novog ili mnogo dobrog (Mihiz je negde zapisao "Ovde ima i novog i dobrog, ali dobro nije novo a novo nije dobro.")

No, baviti se tumačenjem Kišovog života i dela ionako je nezahvalan posao. 

Kiš je, čini se, sve što je važno raščlanio sam za života kroz fusnote, komentare i intervjue i tako uklonio svaku smetnju ili nepotrebne tumače koji bi želeli da se postave između čitaoca i pisca. („Ja pišem za čitaoca koji ima kulturu. Verujem da taj čitalac postoji. I on postoji: zahvaljujući tome ja imam publiku.”)

Zato je i danas umesto tumačenja bolje čitati originale.

Ovde su izabrana tri.

Više ih je na www.danilokis.org. 

Još više, nadam se, na policama vaše biblioteke.

I

"... moja je misao satkana od skepse, ona je skepsa sâma, i njeno bi se osnovno načelo moglo izraziti ovako: nikoga ni u šta ne možeš uveriti, svaki je čovek svet za sebe, usamljena planeta, zvezda ili zvezdani prah (to ponajpre), meteorska čestica koja se po nekim slepim zakonima privlačnosti-odbojnosti susreće sa drugim česticama, sudara, sudara suludo, besmisleno, a govor, govorenje, tu je samo izvor novih nesporazuma. 

Niko kome govor (i misao) nisu od prevashodne važnosti (kao što je slučaj sa pesnicima) nije imao i nema sa svetom tragičnije nesporazume. Biti pisac, „znači postaviti između sebe i ostalih ljudi brdašce od štampane hartije i čitavu planinu od netačnosti i nesporazuma“ (Andrić). Pisati i govoriti, dakle, sa tim i takvim saznanjem da je pisanje zapravo samo umnožavanje nesporazuma, jeste mučna rabota, neka vrsta mazohizma, ako hoćete, i pisac bi mogao vek svoj provesti (pogotovo u nas) na ponavljanju svojih sopstvenih tvrdnji, a nesporazumi bi samo rasli. Tu nije u pitanju, naravno, samo semantičko polje, polje značenja, i iz njega potekli nesporazumi, nego još i jedna duboka sumnja koja živi u svetu filistara i novinara, sumnja u sve moralne vrednosti, uverenje zapravo da su pesnici lažovi (što oni i mogu biti), da je svaka napisana reč napisana u nekoj drugoj nameri od one koju ona kazuje, da ona kazuje suprotno od onoga što ste napisali, iza svake reči se traži njeno skriveno (ideološko ili a-moralno) značenje, a ako se neko i složi sa vama – sa vašom jasno izrečenom idejom – onda mu još uvek ostaje široko polje mogućnosti da vas dezavuiše ili stoga što se ne slaže sa onim što ste rekli (što je sasvim u redu) ili stoga što smatra da je trebalo da govorite o nečemu drugom a ne o onome o čemu govorite."

(Danilo Kiš: Banalnost je neuništiva kao plastična boca / razgovor vodio Aleksandar Postolović)

II

"Pisanje je vokacija, mutacija gena, hromozoma; pisac se postaje kao što se postaje davitelj.

Pišem jer ne znam ništa drugo da radim; jer od svega što bih mogao da radim, ovo radim najbolje i (I hope) bolje od drugih.

Pisanje je taština. Taština koja mi se ponekad čini manje ništavnom od drugih oblika egzistencije.

Pišem, dakle, jer sam nezadovoljan sobom i svetom. I da bih iskazao to nezadovoljstvo. Da bih preživeo!"

(Les écrivains répondent: POURQUOI ECRIVEZ-VOUS ? – 
Paris: Le Journal Libération, 1985)

III

SAVETI MLADOM PISCU     

Gaji sumnju u vladajuće ideologije i prinčeve.

Drži se podalje od prinčeva.

Čuvaj se da svoj govor ne zagadiš jezikom ideologija.

Veruj da si moćniji od generala, ali se ne meri s njima.

Ne veruj da si slabiji od generala, ali se ne meri s njima.

Ne veruj u utopijske projekte, osim u one koje sam stvaraš.

Budi jednako gord prema prinčevima i prema gomili.

Imaj čistu savest u odnosu na privilegije koje ti tvoj zanat pisca donosi.

Prokletstvo tvog izbora nemoj brkati sa klasnom opresijom.

Ne budi opsednut istorijskom hitnjom i ne veruj u metaforu o vozovima istorije.

Ne uskači, dakle, u "vozove istorije", jer je to samo glupava metafora.

Imaj uvek na umu misao: "Ko pogodi cilj, sve promaši."

Ne piši reportaže iz zemalja u kojima si boravio kao turista; ne piši uopšte reportaže, ti nisi novinar.

Ne veruj u statistike, u cifre, u javne izjave: stvarnost je ono što se ne vidi golim okom.

Ne posećuj fabrike, kolhoze, radilišta: napredak je ono što se ne vidi golim okom.

Ne bavi se ekonomijom, sociologijom, psihoanalizom.

Ne sledi istočnjačke filozofije, zen-budizam itd; ti imaš pametnija posla.

Budi svestan činjenice da je fantazija sestra laži, i stoga opasna.

Ne udružuj se ni sa kim: pisac je sam.

Ne veruj onima koji kažu da je ovo najgori od svih svetova.

Ne veruj prorocima, jer ti si prorok.

Ne budi prorok, jer tvoje je oružje sumnja.

Imaj mirnu savest: prinčevi te se ne tiču, jer ti si princ.

Imaj mirnu savest: rudari te se ne tiču, jer ti si rudar.

Znaj da ono što nisi rekao u novinama nije propalo zauvek: to je treset.

Ne piši po narudžbini dana.

Ne kladi se na trenutak, jer ćeš se kajati.

Ne kladi se ni na večnost, jer ćeš se kajati.

Budi nezadovoljan svojom sudbinom, jer samo su budale zadovoljne.

Ne budi nezadovoljan svojom sudbinom, jer ti si izabranik.

Ne traži moralno opravdanje za one koji su izdali.

Čuvaj se "užasavajuće doslednosti".

Čuvaj se lažnih analogija.

Poveruj onima koji skupo plaćaju svoju nedoslednost.

Ne veruj onima koji svoju nedoslednost skupo naplaćuju.

Ne zastupaj relativizam svih vrednosti: hijerarhija vrednosti postoji.

Nagrade koje ti dodeljuju prinčevi primaj s ravnodušnošću, ali ništa ne čini da ih zaslužiš.

Veruj da je jezik na kojem pišeš najbolji od svih jezika, jer ti drugog nemaš.

Veruj da je jezik na kojem pišeš najgori od svih, mada ga ne bi zamenio ni za jedan drugi.

"Tako, budući mlak, i nijesi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojih". 

(Otkrivenje Jov., 3,16)

Ne budi servilan, jer će te prinčevi uzeti za vratara.

Ne budi naduven, jer ćeš ličiti na vratare prinčeva.

Nemoj dozvoliti da te uvere da je tvoje pisanje društveno nekorisno.

Nemoj misliti da je tvoje pisanje "društveno koristan posao".

Nemoj misliti da si i ti sam koristan član društva.

Nemoj dozvoliti da te uvere da si stoga društveni parazit.

Veruj da tvoj sonet vredi više od govora političara i prinčeva.

Znaj da tvoj sonet ne znači ništa spram retorike političara i prinčeva.

Imaj o svemu svoje mišljenje.

Nemoj o svemu reći svoje mišljenje.

Tebe reči najmanje koštaju.

Tvoje su reči najdragocenije.

Ne nastupaj u ime svoje nacije, jer ko si ti da bi bio ičiji predstavnik do svoj!

Ne budi u opoziciji, jer ti nisi naspram, ti si dole.

Ne budi uz vlast i prinčeve, jer ti si iznad njih.

Bori se protiv društvenih nepravdi, ne praveći od toga program.

Nemoj da te borba protiv društvenih nepravdi skrene sa tvoga puta.

Upoznaj misao drugih, zatim je odbaci.

Ne stvaraj politički program, ne stvaraj nikakav program: ti stvaraš iz magme i haosa sveta.

Čuvaj se onih koji ti nude konačna rešenja.

Ne budi pisac manjina.

Čim te neka zajednica počne svojatati, preispitaj se.

Ne piši za "prosečnog čitaoca": svi su čitaoci prosečni.

Ne piši za elitu, elita ne postoji; elita si ti.

Ne misli o smrti, i ne zaboravljaj da si smrtan.

Ne veruj u besmrtnost pisca, to su profesorske gluposti.

Ne budi tragično ozbiljan, jer to je komično.

Ne budi komedijant, jer su boljari navikli da ih zabavljaju.

Ne budi dvorska luda.

Ne misli da su pisci "savest čovečanstva": video si već toliko gadova.

Ne daj da te uvere da si niko i ništa: video si već da se boljari boje pesnika.

Ne idi ni za jednu ideju u smrt, i ne nagovaraj nikog da gine.

Ne budi kukavica, i preziri kukavice.

Ne zaboravi da herojstvo zahteva veliku cenu.

Ne piši za praznike i jubileje.

Ne piši pohvalnice, jer ćeš se kajati.

Ne piši posmrtno slovo narodnim velikanima, jer ćeš se kajati.

Ako ne možeš reći istinu – ćuti.

Čuvaj se poluistina.

Kad je opšte slavlje, nema razloga da i ti uzimaš učešća.

Ne čini usluge prinčevima i boljarima.

Ne traži usluge od prinčeva i boljara.

Ne budi tolerantan iz učtivosti.

Ne isteruj pravdu na konac: "s budalom se ne prepiri".

Nemoj dozvoliti da te uvere da smo svi jednako u pravu, i da se o ukusima ne vredi raspravljati.

"Kad oba sagovornika imaju krivo, to još ne znači da su obojica u pravu." (Poper)

"Dozvoliti da drugi ima pravo ne štiti nas od jedne druge opasnosti: da poverujemo da možda svi imaju pravo." (Idem)

Nemoj raspravljati sa ignorantima o stvarima koje prvi put od tebe čuju.

Nemoj da imaš misiju.

Čuvaj se onih koji imaju misiju.

Ne veruj u "naučno mišljenje".

Ne veruj u intuiciju.

Čuvaj se cinizma, pa i sopstvenog.

Izbegavaj ideološka opšta mesta i citate.

Imaj hrabrosti da Aragonovu pesmu u slavu Gepeua nazoveš beščašćem.

Ne traži za to olakšavajuće okolnosti.

Ne dozvoli da te uvere da su u polemici Sartr-Kami obojica bili u pravu.

Ne veruj u automatsko pisanje i "svesnu nejasnost" – ti težiš za jasnošću.

Odbacuj književne škole koje ti nameću.

Na pomen "socijalističkog realizma" napuštaš svaki dalji razgovor.

Na temu "angažovana književnost" ćutiš kao riba: stvar prepuštaš profesorima.

Onoga ko upoređuje koncentracione logore sa Santéom, pošalješ da se prošeta.

Ko tvrdi da je Kolima bila različita od Aušvica, pošalješ do sto đavola.

Ko tvrdi da su u Aušvicu trebili samo vaške a ne ljude - isti postupak kao gore.

Segui il carro e lascia dir le genti. (Dante)

(Pročitano na međunarodnom skupu "Pisac i vlast", održanom u proleće 1984, u Atini)

.

Obične i odlične ljubavne pesme? [preslušavanje]

Možda nije prihvatljivo koristiti reč "definicija" u tekstu ovakvog naslova, ali je neophodno uvesti je, da bismo bili načisto - šta je "ljubavna pesma."

Tek onda dolazi pitanje ukusa, stila, tempa, instrumenta. 
Ili pristupa.Uporedimo, za primer, dve pesme koje imaju istovetnu svrhu, ali se već od druge reči teksta razilaze u načinu iskazivanja ljubavi.

"I have climbed highest mountains,
I have run through the fields,
only to be with you, 
only to be with you." 
(Bono, naravno)

i 

"But I would walk 500 miles
And I would walk 500 more
Just to be the man who walks a thousand miles
To fall down at your door."

"I'm gonna be 500 miles" je takođe ljubavna pesma, samo malo šašavije interpretirana. Uzgred, Kreg Rid, jedan od The Proclaimersa napisao je ovu pesmu za sat vremena tadašnjoj devojci, Petri. 
Petra i Kreg su i danas u braku.

*

U proteklih nekoliko dana Mreža je preplavljena listama "najlepših ljubavnih pesama", uglavnom nepodonošljivih i prigodno usporenih - što je razumljivo s obzirom na to kako se sve ljudi zbližavaju kada spore pesme krenu da se razlivaju iz zvučnika.

Ipak... "I'll make love to you" Boyz II Men? (uglavnom u Top 5 na pomenutim listama)
"I just called to say I love you"?
Dobili ste nepostojeći broj.

Zato, na današnji dan ređam nekoliko... dobro, četrnaest... pesama.

Nisu, naravno, sve bučne poput "Are You Gonna Be my girl" i nenormalne poput "Take Ecstasy with me" od Magnetic Fields (uzgred - čista ljubav). 
Ima tu i neeeeežnih komada: "Luckiest" Bena Foldsa; "I will follow you into dark" od Death Cab For Cutie; "Walls" Toma Petija iz filma "She's the One", ali i "This must be the place" kao pesma koja objedinjuje sve što je važno.

Tu je i obrada kojom sam počinjao sve emisije na radiju u vreme kada me zgrabilo. 
Znam da sam preterivao i da je slušaocima možda bilo i nepodnošljivo, sve do trenutka u kojem Aleksandra nije rešila da spase auditorijum od besomučnog preslušavanja tog "Oi!" nakon prve strofe "I'm a believer".

Ili je, ipak, presudio Prins koji se našao na specijalno kreiranoj kompilaciji? :)

.

.

.

Leonard Cohen: Muzika, iskupljenje, život [fragment]

"(...) Suočen sa neuspehom prvog izraelskog koncerta, bend se pribojavao da i bi i naredni, u Jerusalimu, mogao biti jednako katastrofalan. I bio je. Kongreni centar Binyanei HaUma imao je očajnu akustiku i publika je bila uskomešana, ali najgore od svega bilo je Cohenovo mračno raspoloženje. 

Prethodnog tog jutra, kada ga je jedan novinar upitao da li je revnostan vernik, Cohen je turobno odgovorio "Da, uvek. Ponekad osećam strah prema Bogu. Zaista. Toliko da ne mogu da se priberem. Ne znam da li je to posebno jevrejski fenomen, ali preosetljivost prema tim pitanjima nam je očito u krvi". 

Otpevao je nekoliko pesama koje su dočekane sa oduševljenjem, ali je osećao da mu je izvođenje bezosećajno i da koncert ne vodi nikuda. "Ne treba da izlazite pred publiku dok niste u stanju da joj pružite nešto i vratite joj ljubav koju ona oseća ka vama kroz pesme", rekao je u jednom intervjuu nekoliko dana ranije. "Ako mislite da nećete uspeti u tome, osećate se grozhno, kao da varate ljude."

"Ako ne budemo bolji", obratio se publici, "završićemo koncert a ja ću vam vratiti vaš novac. Nekada se osećate tako ponesenim da imate utisak da ćete da poletite, a nekada jednostavno ne možete da se pomerite. Tu nema laži. A večeras se osećamo kao da ne možemo da se pomerimo. Kabala kaže da je, ako ne možete da se pomerite, bolje da ostanete tu gde ste. Kabala kaže da Bog nije seo na svoj tron dok Adam i Eva nisu ugledali jedno drugo. Večeras, kao da moja muška i ženska strana odbijaju da se sretnu, i Bog ne sedi na svom tronu. A pogotovo mi je teško što se to dešava ovde u Jerusalimu. Sada ćemo otići sa bine, da duboko promislimo i pokušamo da povratimo samopouzdanje. Ako uspemo u tome, vratićemo se."

U garderobi, Cohen je bio sluđen. "Neću uspeti", rekao je sa nervoznim osmehom. "Ne ide mi, raspadam se." Ustao je, ali nije krenuo nigde, već je poslao svog menadžera Martina Machata da se raspita da li bi publika pristala da im se vrati novac. Machat je rekao da niko ne želi da mrdne s mesta. Nekoliko mladih ljudi mu je kazalo da čak i ne mare hoće li Cohen da peva ili ne; toliko ga obožavaju da žele samo da bude na sceni, i ako treba, pevaće oni njemu. Većina publike delila je to mišljenje: iz garderobe je mogao da čuje kako hiljade njih peva "Hevenu Shalom Aleichem", popularnu folk pesmu čiji jedan stih u prevodu znači "Donosimo ti mir" (...) 

Cohen je slušao nemo, lica uronjenog u buket ruža koje mu je neko doturio. Najednom je ustao. "Znam šta bi trebalo da uradim", rekao je. "Da se obrijem". Otišao je do umivaonika, izvadio malu četku a brijanje i pustio toplu vodu. "Kakav život", govorio je dok se brijao, "kakav život, ovo je predivno". Bob Johnston, Ron Cornelius i ostali članovi benda The Army stajali su iza njega, smešeći se. Cohen je izgledao kao čovek koji se vratio sa dugog i užasnog putovanja. "Sjajno", objašnjavao je stajavši nad lavaboom, "ovaj koncert nije završen, ne, nije". Prineo je žilet zglavku pretvarajući se da će se poseći. Johnston i Cornelius umali nisu doživeli nervni slom. Obrisao je lice, ponovo seo i zapalio cigaretu. Još nije bio siguran da li će da nastavi koncert, ali raspoloženje mu se ipak promenilo nabolje. "Pijan u Jerusalimu", zadevao je sebe samog, a onda se najednom uozbiljio. "Doživeo sam ovakvu atmosferu jednom davno. Bilo je to u Montrealu. Čitava porodica je bila prisutna, braća, tetke, ćerke, nećaci. Zamoliću sve one koji su iz Montreala da odu. Samo oni će dobiti natrag svoj novac. Molimo da svi umetnikovi bliski prijatelji odu."

Vratio se na binu. Publika, koja je i dalje pevala "Hevenu Shalom Aleichem", nastavila je još glasnije, mahnito aplaudirajući. Cohen je stajao, prekrštenih ruku koje su počivale na gitari, a onda zasvirao "Hey, that's no way to say Goodbye" i "So Long, Marianne". Publika je aplaudirala još žešće. Cohen i bend nešto tako moćno nikada pre nisu doživeli.

U bekstejdžu, Jeniffer Warnes i Donna Washburn su zagrljene jecale. Jecao je i Cohen. Rekao je Bobu da ne može da izađe i plače pred toliko ljudi. Johnston mu je rekao da oni ne žele da se raziđu i da očekuju još jedan bis. Cohen međutim više nije imao nijednu pesmu. Iskoračio je zgrabivši mikrofon rukama, i rekao: "Ljudi, ja i čitav moj bend plačemo u bekstejdžu. Previše smo slomljeni da bismo mogli da nastavimo, hteo sam da vam se zahvalim i poželim laku noć.". Praćen uzdasima i kricima hiljada ljudi, vratio se u bekstejdž, seo i zapalio cigaretu. "Kakva publika", rekao je, ne obraćajući se nikome posebno. "Jeste li ikada videli ovako nešto?". 

I tada je, ponovo, zaplakao."

(Liel Leibovitz: "Cohen: Muzika, iskupljenje, život", prevod: Miloš Mitić; Dereta, 2014)