.<< Rewind
.
Predveče trećeg dana leta 1991. dočekao sam na stepenicama kuće tada uglednog pro-režimskog slikara, radeći kao “asistent u rasveti” (srpski: nosač) filmske ekipe koja je radila na filmu koji neće promeniti tok srpske kinematografije ali moj džeparac svakako hoće i to drastično: ostaci “Antine” ekonomije još uvek se osećaju, nije loše, ali – nije loše samo do te večeri:
.
Slovenija proglašava nezavisnost. .
Snimanje filma nije prekinuto, sve je nastavljeno po planu, tačno u minut, sve do poslednjeg dana.
Honorari uredno isplaćeni; Sanja i ja smo počeli da se družimo.
.
Honorari uredno isplaćeni; Sanja i ja smo počeli da se družimo.
.
Ludilo začeto četiri godine ranije, tih dana carskim rezom postaje ne samo živo, već počinje da glođe sve oko sebe, ali nisam mislio na to, nisam verovao da će biti sve veće, da će rasti sve do danas.
.
Iako nisam znao “na koju muziku”, samom sebi sam tih dana, čitajući vesti, često govorio .
“Ovo ne sme biti kraj.”
“Ovo ne sme biti kraj.”
.
>> Slowmotion >>
.
A dani su, istovremeno, “bili zlatni”.
Toplo je na jastuku, u polusnu.
Miriše na doručak...
Miriše na doručak...
.
Podrum, tj. adaptirano atomsko sklonište u zgradi Vlade M, u kojem je naš mali bend >> vežbao za već opipljive trenutke slave, blizu ugla Beogradske i Bulevara, delili smo sa EKV koji se pripremao za “Dum dum”, pojačani Miškom Plavim na basu. Ta činjenica, magična sama po sebi, podvučena je ovom scenom: na gitarskom pojačalu danima stoje otkucani tekstovi za novi album; i mi imamo prilike da ih čitamo, nemajući pojma kako će to zvučati.
Ta scena snažnija je od slike svakog rata.
.
Vlada i Srđa su “nešto načuli” dolazeći jednog dana u podrum, pred kraj njihove probe, pokušavaju da definišu rif za nešto što se kasnije pojavilo pod imenom “Karavan”. Napamet pokušavam da „napravim“ liniju pevanja. Andreju šaljem pisma u SF oduševljen tekstualnim otkrićima.
Tek nekoliko nedelja kasnije, na koncertu u Filmskom Gradu na koji odlazim sa Sanjom - čujem kompletnu konstrukciju. Suvišno je reći da sam bio užasno ponosan što znam tekstove do tada ne-predstavljenih pesama. Album je izašao dve-tri nedelje kasnije i ušao pravo u walkman, u njemu proveo mnogo vremena, tačnije celu gadnu zimu 1991/2, koju sam preživeo zahvaljujući ideji da ćemo uspeti da obnovimo bend, u čemu nismo, naravno uspeli. „Zabranjujem“ (zbog „Ovo ne sme biti kraj“), „Idemo“ i „Glad“ nekako su najčešće bile slušane, tek kasnije, godine su učinile da „Siguran“ i "Bledo" postanu drage poput skrivene, kratkotrajne rečne ade na Dunavu, usred leta.
.
...Prijatan glas iz druge sobe javlja da je počelo.
.
>> Forward >>
.
Sedamnaest godina kasnije, Aleksandra i ja slušamo vesti što su upravo stigle, najave novih dana nove nezavisnosti.
.
Iste večeri, na Mreži nalazim, gotovo slučajno, demo snimke EKV za “Dum Dum”: “Siguran”, “Glad” i “Odgovor”.
.
Magija, ponovo.
Na snimcima se čuju smeh, poznati i nepoznati glasovi.
.
Do danas sam mislio da sam sakupio zaista sve, uključujući i „Unplugged u Prištini“ iz 1994. Nije, dakle, kraj.
.
Marija će se obradovati, sigurno. Ivana takođe.
.
< Stop >
.
Trebalo bi promeniti one dinare u euroe, za svaki slučaj, pomislim. Prošli put me nezavisnost iznenadila.
.
Trebalo bi linkove poslati i svima koje spominjem, od Friska preko Pariza do Beograda.
.
Ovo ne sme biti kraj.
