Rock, 1987: "Ovo su vesti"

(Stara škrinja puna je novih iznenađenja. Tražeći nešto sasvim drugo, pronalazim tekst napisan pre cca. 20 godina. Autor je Vladimir Stakić, za kojeg bih, BTW, voleo da znam da li uopšte piše. I to bi, zapravo, bilo sve, kako reče D.H.)

The Joshua Tree, 20 godina

ili: Where the Sounds have no Name

(vest, ovih dana)
U2 će povodom dvadesetogodišnjice albuma koji ih utvrdio u statusu planetarnih zvezda, „The Joshua Tree“, reizdati isti kao specijalni boks set, nafilovan sa 4 formata, među kojima je planirano i vinilno izdanje.

(državno-privatni nivo)

Ako me sećanje ne vara, prvo pojavljivanje ovog albuma, u aprilu 1987. godine predstavljalo je i malu lokal-patriotsku proslavu: "The Joshua Tree" se u izdanju tadašnjeg „Jugotona“ pojavio u na rafovima naših malobrojnih prodavnica dva dana pre nego u Engleskoj, odnosno u "ostatku" sveta. Činjenica da smo imali prilike da uvodni huk sa „Where The Streets Have No Name“ čujemo pre ostalih značio je, naročito u vreme kada su izdanja kasnila mesecima ili čak godinama, zaista mnogo. (Digresija na temu kašnjenja: debi album istog benda, „Boy“, objavljen je u Jugoslaviji iste godine, dakle 7 godina zakašnjenja, naravno, svega nekoliko nedelja nakon što sam isti nabavio iz inostranstva, ironije!) Laskala nam je i značila u vreme „buđenja istočne Evrope“ ta povlastica, vreme će pokazati – jedna od prvih ali i poslednjih od takve vrsta, jer šansu nismo iskoristili. Ali, ovo nije priča o tome.

(muzičko-privatni nivo)

Nakon totalnog loma koji su izazvali sa „The Unforgettable Fire“ i singlom „Pride (In the Nameeeeee of Loooooveeee)“, U2 su već imali status zvezda, u fazi pretnje da postanu kompletno, totalno Sazvežđe, galaksija. Još uvek nestalni deo rođendanskih žuraka (to će postati upravo zahvaljujući ovom albumu), bili su dovoljno poznati da te prodavačice u „Kulturi“ i „Robnoj kući“ ne gledaju zbunjeno. Dovoljno poznati i dalje udobno a visoko smešteni na panteonu ključnih ikona odrastanja (kratka, najlepša faza nakon koje sledi „komercijalizacija“, „zaboravljanje korena“ i šta sve već ide uz to sa "velikim bendovima".)

Iz svake rilne „Joshue“ izbijala je ne rešenost da se dotakne zenit, već dokazivanje da su oni već tamo. Od prvih, uvodnih tonova spomenute „Where the Streets...“ preko kasnije opšteobožavanih „I still haven’t found“ i „With Or Without You“, ovaj album je u prvih šesnaest i kusur minuta uradio ono što je bilo potrebno: zakucavanje na vrh. Ipak, njegova veličina bila je definisana onim što je sledilo posle. Sjajna, oštra, nadničarska „Bullet the Blue Sky“; bluzerska „Running to stand still“; široke, zaslepljene Amerikom „In god’s Country“ i „Red Hill Mining Town“ te potresne, tamne „Exit“ i „Mothers of Dissapeard“ - delići su najlepšeg kaleidoskopa koju je ova četvorka ikada snimila, albuma koji je kritika hvalila a publika obožavala, što je redak spoj. Sve što su Brajen Ino, Danijel Lanoa i ekipa vežbali na „The Unforgettable Fire“ ovde je dovedeno do savršenstva i nije ponovljeno na kasnijim saradnjama: zveket Edžove gitare dobio je dovoljno prostora, celu preriju; bas i bubanj su vozili suvereno Rutom 66, Bono nikada nije zvučao zrelije, iako često upadajući u patetike, samo njemu svojstvene. Ipak, otpevati "Ja se penjah po planini, ja hodah po vodi, samo da bih bio s tobom" a da pritom ne zvučiš kao kompletni idiot i još da to prodaš u roku od 48 sati za platinasti tiraž, nije bila mala stvar u tom periodu osamdesetih. Tek kasnije, taj žanr je išao lakše.

(sad samo privatni nivo)

Koliko je vinil koju sam nabavio te 1987. tokom vremena dobijao sve više krckanja i šumova, što je imalo svoju zavodljivost, toliko se tek na piratskom CD izdanju koje se, eto slučaja, pojavilo na beogradskim tezgama deset godina kasnije - 1997. u junu - tek tu se sva sila čula u punoj širini i snazi. Ipak, koliko je na prethodnim albumima Bono zaista pevao ono u šta je verovao, toliko je na "Joshui" (naknadno primećeno) stvar polako postajala kalkulantska - iako u tom trenutku to nije smetalo. "With or without You" nikada nisam zavoleo, iako znam da bez nje album nikada ne bi bio isti.

"The Joshua Tree" bio je sastavni deo nekoliko ključnih teenage letovanja, začetka nekih prijateljstava, sastavni deo nekoliko sjajnih vožnji kolima po tadašnjoj Jugoslaviji, inspirator jedne prebrze vožnje ka Ljubljani pre nekoliko godina, lep sastojak istoimenog filma Majkla Vinterbotoma, te jedna od najčešćih kaseta u tadašnjem vokmenu. Gotovo sve tekstove i danas znam napamet, kao i mesta na kojima je ploča, tokom vremena, počela da preskače. Posebno mesto u ikonografiji zauzima majica "iz Amerike", koju sam bezdušno skinuo sa prijatelja Andreja Milivojevića i nosio i prao i nosio i prao sve dok lica nisu potamnela a natpis se istopio. Ne znam da li mi je Andrej tu otimačinu ikada, zapravo, oprostio, prijatelju - javi :)

(šta je bilo posle?)

Godinu dana kasnije, na platnu se pojavljuje "Rattle and Hum", album koji ih je utvrdio na poziciji. Svi su znali za, slušali, pevali, "Desire" je bio mega-hit, Amerika je bila pokorena, kao i ostatak sveta, uostalom. Priznajem, nekoliko puta sam gledao film, uglavnom u vreme bežanja sa časova u srednjoj, "Odeon", poslepodnevne projekcije. Sjajno su zvučale "Exit" i "Where The Streets...", dobro je išlo sa "God Part II" ali je sekvenca sa zastavom delovalo suvišnom, kao i rečenica "Fuck the Revolution!"

U2 su "prestali" da budu jedan od najvažnijih bendova odrastanja. "Achtung Baby" stigla je na vinilu iz inostranstva u vreme kada je muzika postala manje važnja od činjenice da su najbolji prijatelji negde na granici sa oružjem u ruci a nešto kasnije se i sam Bono pojavio sa te, druge strane granice, što je zapravo najmanje važno. "Zooropa" mi nikada nije bila draga, kada se pojavio "Pop" je već bilo svejedno, sa "All that you can't leave..." sačuvao sam u plejeru 2 pesme.

Nekako, sve je teže povezati čoveka kojeg su nedavno opisali kao "anti-veliko-kapitalistu" i tu mitsku, dečačku scenu - prvi koncert pred devet ljudi i jednu od prvih pesama - "A boy tries hard to be a man/His mother takes him by the hand/If he stops to think, he starts to cry/Oh why?" iako i dalje verujem u taj deo priče.


P.S. U sličnom trenutku karijere, 2005. godine, bend Coldplay sarađuje sa Brajenom Inom na albumu "X&Y". Nikako slučajno, njegove klavijature zvuče identično onima sa "Joshue". Put ka zvezdama uvek kreće sa istih međustanica.

Fotografija preuzeta sa http://www.luminous-landscape.com/

World Citizen, u Beogradu (David Sylvian, koncert)

Kadar, eksterijer: plakati za koncerte - Silvijen i Usnija :)

Nakon dugog čekanja, još jednu velika i davna želja je konačno ispunjena.

Dejvid Silvijen - "poslednji romantik" - odsvirao je set od gotovo dva sata u mom gradu, iznenađen brojem obožavalaca koji su ga dočekali i ispratili uz "standing ovations".
.
(Iznenađenje je, zapravo, bilo obostrano: ni beograđani nisu verovali da će Dejvid napuniti sinoć veoma prijatnu salu od cca. 1800 mesta.)
.
Uvodna "Wonderful World" bila je nedovoljna da dobar deo publike zapravo prihvati da je jedan od najzanimljivijih i najdoslednijih umetnika pop muzike ispred njih, da je hodočašće već počelo. Tek kasnije, na prvo "Thank You" i uvodne taktove "World Citizen" vibracija počinje da kruži i pretvara se u živu lavu. Praćen perfektno uigranom ekipom, čiji je počasni član svakako brat Stiv, još uvek fascinantno odmeren za udaraljkama, Silvijan dodiruje različite periode karijere, izmamljuje prigušene uzvike iznenađenja na "Ride", da bi u potpunosti zasijao neverovatnom verzijom ikone "Ghosts", drugačijom od svega što smo očekivali, a opet u potpunosti u skladu sa onim što radi proteklih godina. Nešto kasnije "Mother and Child" bude sećanje na vreme "Parade albuma" i prvi susret sa albumom "The Secrets of the Beehive" koji i danas ima visoko mesto na panteonu, da bi u celinu stopljene "Brilliant Trees" i "Before the Bullfight" ispunile sva očekivanja ali i postavile jednostavno pitanje: da li će biti i nove prilike? Silvijan se ovom turnejom "oprašta" od dosadašnjeg materijala, ja jedne od najstarijih želja koju sam imao, Beograd dobija konačno mesto na mapi Sveta.

.

Šta ostaje?
Nada da je neko, krišom, ipak snimio sve juče odsvirano u sali Doma, i želja da ovakvih koncerata bude još. Postoji još muzičara sličnog kalibra, koje bi vredelo videti u Beogradu, što pre.

(napomena: sat vremena pre početka koncerta, nekako sam bio siguran da ću se istim baviti na nekoliko strana... sada, potpuno je jasno, zapravo samo pokušavam da ne priznam da sam zaista speachless. I gotovo sam siguran da će novi materijali koje Silvijen bude radio nuditi istu vrstu nemirnog utočišta, ali u još svedenijoj formi.)