Bistar, jak i siguran: Milan Mladenović

Ne trošite danas vreme i srce na tabloidne priče o Milanovim poslednjim danima i poslednjim rečima.
U tim tekstovima nećete pronaći reči onih koji su bili uz njega tih dana, već samo naknadno dopisane ili netačno prepričane priče.

A postoji i nešto mnogo važnije.

Oni koji su Milana poznavali i obilazili u to vreme svedoče da do poslednjeg dana nije izgubio ništa od svoje blagosti i ljubavi. Nije bio besan na svet zbog bolesti koja ga je zadesila. Borio se, kao i uvek, verovao u sebe i u to da „nije još kraj.“

Ako ga niste poznavali – ne tragajte u rečima iz objavljenih pesama za „osećanjem kraja“.
Toga nije bilo.

U intervjuima u poslednjoj godini života Milan je uz osmeh pričao o tome kako „imamo još trideset – četrdeset godina, za tebe i mene“. Jedan od prijatelja kaže da je „iznutra isijavao, sve vedrije“.

Uživao je u sviranju instrumenta koji je počinjao da otkriva - trube, i učenju teorije muzike.
Isplivavao je tokom leta 1994. duge deonice na Adi Bojani, pravio planove za novu fazu karijere i pričao o osećaju "nekog novog početka“.

Reč "kraj" nije postojala.

To je bio Milan.
„Bistar, jak i siguran“.

(Zadužbina Milana Mladenovića. Fotografije: Nebojša Babić)

Kraj oktobra / Inđija, Novi Sad

Ovaj dan je oduvek bio rezervisan za Darkwood Dub i pesmu o
nemiru, teskobi i kratkim danima punim snova.

I u toj pesmi >> ima stihova koji na kraju ovog oktobra dobijaju novo značenje: oni o slobodi koja nosi, ravnoteži, kontroli, i udaljenom udaru groma.

Ali, ovaj 31. oktobar je drugačiji.

Mnogi koji hodaju ka Novom Sadu na godišnjicu ubistva 16 ljudi su jutro poslednjeg dana oktobra dočekali spavajući pod otvorenim nebom Inđije, a zato što im je lokalni šerif uskratio smeštaj, čak i cisterne sa vodom - valjda misleći da je ovo zemlja samo za njega i njegove.

Nas je ipak više.

*

Video: https://www.instagram.com/nikolamiljkovicstudio/
Muzika: "Zemlja", Ekatarina Velika.

View this post on Instagram

A post shared by Nikola Miljkovic (@nikolamiljkovicstudio)

Road to Nowhere / Roge

Ne mogu da povežem tri pesme u niz
a da ne pomislim da sam krenuo u pogrešnom pravcu.

Onda slušam pesmu po pesmu sa pauzama između.

Ako pauza postane preduga zaledim se od užasa koji je iza nas,
a postanem i nestrpljiv da što pre vidim one će tek doći: 
Hajde, šta čekate?!

Teško mi je da se setim poslednjeg niza od tri normalna dana.
Ne vidim u kalendaru da će takva tri dana uskoro doći.

Ne mogu da sedim dugo,
ne mogu da sedim dok drugi hodaju i zbog mene,
ne mogu da hodam ulicama sa kojima imam emotivnu predistoriju a koje više ne prepoznajem,
a novih ulica nema.

Psihoterapeutkinja kaže: „Kriza smisla“.
Oduvek je bila tu, gospođo.

Duvači lišća nedeljom počinju oko pola sedam, 
pokušavaju da zataškaju da je jesen.

Onda osvane sunčano jutro, 
i počne ova pesma.

“We're on the road to paradise,
here we go, here we go.”