Recite ovom albumu "DA!" (Ane Paška: "Odadenjena")

Ne sećam se kada sam otkrio Ane.
Pamtim osećaj oduševljenja spojem nežnosti, maštovitosti, duhovitosti, šašavosti ali i ozbiljnosti tema u koje se upušta.
Glava se baš trudila da je smesti u neku od poznatih fioka, ali to nije bilo moguće.

Ono o čemu je pevala i način na koji je oblikovala svoje priče podsetio me na Lidiju Dejvis, autorku genijalnih kratkih priča.
Muzika? Recimo da je poput maestrala koji sa mora donosi brodice neočekivanih oblika i namena.
„Tuka“, „Trebalo bi ovo, trebalo bi ono“, „Vrijeme za ljubav“ (koju je Ane objavila pre nekoliko meseci u znak podrške studentima u Srbiji) – svaka od tih pesama stigla je sa druge tačke na pučini i ima drugačije sidro.

Konačno, Ane Paška je objavila album prvenac – „Odadenjena“.
Ta reč je poput njene muzika i reči – prepunih do sada neviđenih spojeva.

U najavi albuma piše: “Ako “okamenjen” znači – uhvaćen, utisnut u kamen kao trajan materijalni dokaz da je nešto bilo, onda bi “odadenjena” bila – uhvaćena u trenutku unutarnjeg “da” koji se ne briše. Kao što se fosil upisuje u stijenu, tako se odadenjenost upisuje u svijet — kroz izbor da svjesno živiš, voliš, dišeš i stvaraš.”
“Odadenjena” je takav album – koji ti pomaže da živiš, voliš, dišeš, stvaraš, pizdiš, kršiš, saplićeš, ironišeš, zabavljaš, odustaješ, počinješ iznova, i kojem ćete reći “DA!” pre nego što dođete do poslednje pesme.

Pratite kretanje Ane po regionu.
Kada vidite najavu njenog “Salona za uljepšavanje duše” – obavezno ga posetite.

Link za preslušavanje i razvedravanje ove tmurne hladne nedelje: 
https://linktr.ee/lakocaigre

*

Ako je potrebno da te dodatno nagovaram, evo šta je prethodilo ovom albumu:
 

Još više >> 

David Bowie: "Black Star" / 10 godina

U vreme kada se 'Black Star' video pojavio,
niko nije znao.

Sa distance od 10 godina - zanimljivo je čitati prve pokušaje razumevanja tada novog Bouvijevog video spota čiju je premijeru PR služba kanala SKY ponosno najavljivala.

U prvim osvrtima na spot kritičari i tumači tumaraju - od Demijena Hirsta, Pine Bauš, Lavkrafta i Nila Gejmena do Maoizma i Sovjeta, raspravljaju o pokretima iz crtanog filma 'Popaj', feminizmu, 'Zašto je propovednik slep? i 'Zašto devojka ima rep', 'Dejvid bi trebalo da radi sa nekim modernijim rediteljima!'

Neki naziru kraj puta za Majora Toma, ali on je samo jedan od karaktera čiji je let započet četrdeset i pet godina ranije.

Niko još uvek nema ideju da je Dejvid nagovorio smrt da odigra ulogu u njegovom oproštaju i urami na kraju sve ove scene.

'Black Star' objavljen je na današnji dan, 2015.
Desetominutni video je i dalje otvoren za tumačenja.

"His depth of references is a chasm."
(Johan Renk >>, reditelj spota - o Bouviju i idejama koje su razmenjivali.)

Trčanje kroz mrak - ili o novom albumu KOIKOI: „O sreći u snovima“

Za četrdeset godina odlaženja na koncerte svega sam jednom bio na ogradi, direktno izložen muzici i energiji koja se sliva sa bine poput lave; jedan-na-jedan sa zvučnicima koji udaraju u pleksus, izbacuju iz ravnoteže i čine da zvuk prođe kroz tkiva, razmakne ih, presloži na nov način i učini da do kraja koncerta budem neki drugi ja, izglobljen i srećan.

Jer, šta je savršen koncert nego razmena energija - nas koji u publici ne/svesno reagujemo na reči i zvuke pevajući, plešući i skačući; i onih koji sa bine uzvraćaju još ubitačnije zbog toga, sve dok nas sve zajedno mutni Misisipi ne odnese na drugu stranu?

Jedini koncert koji sam proveo na ogradi bio je nastup KOIKOI u Makarskoj pre dva meseca, u parku pod borovima na obali mora, poslednjeg dana leta.

Oduševljen što se taj koncert konačno dešava - zauzeo sam ogradu i zaboravio na moju ekipu (Izvinite! I pazite šta je iza vas dok skačete! ;), moje godine, sve što je prethodilo da se taj koncert dogodi, bolove, anksioznost, sadašnjost, sutrašnjicu, Srbiju, dolazak jeseni, sve je bilo zbrisano.
Te večeri smo postojali samo ta muzika i ja.
Znao sam da će vrhunac biti „Misisipi“, ali najviše sam se radovao pesmama čije sam snimke slušao nekoliko meseci ranije. Čekao sam da ih čujem ponovo i potvrdim sebi da ćemo uskoro dobiti najbolji album godine, što „O sreći u snovima“ nesumnjivo jeste. 

Ne preterujem.

Počinjem osvrt na ovaj album insistirajući na ličnom.
Ali „O sreći u snovima“ benda KOIKOI je baš takav: ličan, duboko proživljen, hrabro ogoljen i kada se krije iza furiozne buke; oslobađajući kada grli utešnom nežnošću sporijih pesama, naročito onom koja mi je već nekoliko meseci na listi životnih favorita.

*

Za one koji do sada možda nisu obraćali pažnju na ovaj bend - kratki podsetnik i poziv na uranjanje u KOIKOI. Jer, najbolji album godine nije desio tek tako, niotkuda.

Od kako su se pojavili na sceni pesmom „Bog te ubio“ (HaliGali kompilacija, 2019.) moglo se naslutiti da pred našim očima počinje da izrasta nešto nesvakidašnje. Album „Pozivi u stranu“ (2021) >> je to i potvrdio. Nabijen opakim pesmama i prepun neočekivanih obrta – ovaj album je od onih koji su istovremeno i najopasniji.
Nakon takvog prvenca bend ili postaje još veći ili, jednostavno, nestaje.
Nema stajanja u mestu.

Pesma „Putem mimoza“ koja se našla na kompilaciji „Hali Gali 2“ – prvi snimak koji su KOIKOI objavili nakon tri godine pauze i niza spektakularnih koncerata po regionu i Evropi >> potvrđivao je da dešava najbolja moguća stvar: bend je nastavio da traga dalje, traži više, ali (se) više i daje.
Da će to davanje razbuktati dodatnu ljubav između publike i novih pesama videlo se ovog proleća na promotivnoj svirci u Karmakomi na kojoj je bend svirao sve pesme sa novog albuma.
Te večeri su mi postale jasne dve stvari: da dugo nisam bio na koncertu na kojem nakon gromopucateljnih rifova i opšteg meteža publika u trenu zanemi slušajući do tog trenutka nepoznati, tihi, nežni uvod za pesmu „O Sreći“ (što govori o dejstvu tih pesama); i da smo – nakon mnogo godina – dobili bend čije pesme najbolje zvuče u dve situacije: kada uronite u njih potpuno sami u svojoj sobi i kada se nađete u gomili na koncertu.
To (opet lično) nisam doživeo od vremena koncerata EKV, i drago mi je što nisam jedini koji pravi paralelu između ova dva benda i po njihovim drugim svojstvima (pročitati osvrt Zorana Stajčića, Ravno do dna >>).





U nešto više od četrdeset minuta „O sreći u snovima“ ima sve što sam od muzike oduvek i tražio: iskrenost, hrabrost i savršeno oblikovane, izvrsno skrojene pesme u kojima nema viškova, kalkulisanja, podilaženja očekivanjima i publici.
Niz u koji su te pesme sada poređane (drugačiji nego proletos, sada smisleniji) je takav da album poziva da bude proživljen kao celina, bez prekida ili preskakanja.

Kada se jednom skoči u vodu - pliva se do kraja, do sreće, iako se „ne vidi dno“.

„O sreći u snovima“ u nekim momentima jeste manje krcat neočekivanim soničnim obrtima (ovo nije pokuda) nego što su to bili „Pozivi u stranu“.
Niz vratolomnih obrta ovoga puta se dešava u tekstovima.
Pisanje o svakoj pojedinačnoj pesmi i višeslojnosti te lirike učinilo bi ovaj osvrt nepristojno predugačkim, ali i nepotrebnim - jer, svakoga od nas ovi sonični udari i stihovi pogađaće u različite tačke tela, srca, sećanja, strahova, nada ili planova kako, kojim putem, i sa kim stići do sreće.

Ipak, na jednoj pesmi moram da se zaustavim.
„Urnišu me šume“ je jedna od onih pesama čija je priroda barem dvojaka.
U zavisnosti od mesta na kojem će vas zateći (soba, Karmakoma, Makarska, kasna jesen na ulicama Beograda) ali i stanja u kojem će vas zateći – ona može biti pesma uz koju je moguće zauvek ostati na podu ili dezintegrisati se.
Ali – njena svojstva su takva da već pri narednom slušanju ona počinje da deluje kao pesma nade i ohrabrenja da se ide dalje.
Čudesna je i po zvuku i atmosferi, i pripada onim najređim, uzvišenim sortama pesama koje se nakon nekoliko slušanja same usele u srce, kao i svaki njen šum, reč i udarac, i onda nastavljaju da odjekuju glavom dok ste živi poput intimne himne uz koju je lakše podneti život, zabezeknutost mrakom ali i neophodnost protrčavanja kroz taj mrak, pošto drugog mogućeg puta do sreće jednostavno nema.
Ako je do te sreće, uopšte, moguće doći.

Dok ne dobijemo odgovor ili ne odgovorimo na to pitanje sami – tražićemo je u snovima, na ogradama ispred koncertnih bina i pesmama.

Marko Grabež, Emilija Đorđević, Emilija Đonin i Ivan Pavlović Gizmo snimili su album kakav nam je potreban u ovom vremenu.
Da je u pitanju vanvremensko remek delo – dokazaće budućnost.

*

Album “O sreći u snovima” je od danas dostupan za preslušavanje na striming platformama:
Bandcamp / Spotify / Deezer / AppleMusic / YouTube