Trčanje kroz mrak - ili o novom albumu KOIKOI: „O sreći u snovima“

Za četrdeset godina odlaženja na koncerte svega sam jednom bio na ogradi, direktno izložen muzici i energiji koja se sliva sa bine poput lave; jedan-na-jedan sa zvučnicima koji udaraju u pleksus, izbacuju iz ravnoteže i čine da zvuk prođe kroz tkiva, razmakne ih, presloži na nov način i učini da do kraja koncerta budem neki drugi ja, izglobljen i srećan.

Jer, šta je savršen koncert nego razmena energija - nas koji u publici ne/svesno reagujemo na reči i zvuke pevajući, plešući i skačući; i onih koji sa bine uzvraćaju još ubitačnije zbog toga, sve dok nas sve zajedno mutni Misisipi ne odnese na drugu stranu?

Jedini koncert koji sam proveo na ogradi bio je nastup KOIKOI u Makarskoj pre dva meseca, u parku pod borovima na obali mora, poslednjeg dana leta.

Oduševljen što se taj koncert konačno dešava - zauzeo sam ogradu i zaboravio na moju ekipu (Izvinite! I pazite šta je iza vas dok skačete! ;), moje godine, sve što je prethodilo da se taj koncert dogodi, bolove, anksioznost, sadašnjost, sutrašnjicu, Srbiju, dolazak jeseni, sve je bilo zbrisano.
Te večeri smo postojali samo ta muzika i ja.
Znao sam da će vrhunac biti „Misisipi“, ali najviše sam se radovao pesmama čije sam snimke slušao nekoliko meseci ranije. Čekao sam da ih čujem ponovo i potvrdim sebi da ćemo uskoro dobiti najbolji album godine, što „O sreći u snovima“ nesumnjivo jeste. 

Ne preterujem.

Počinjem osvrt na ovaj album insistirajući na ličnom.
Ali „O sreći u snovima“ benda KOIKOI je baš takav: ličan, duboko proživljen, hrabro ogoljen i kada se krije iza furiozne buke; oslobađajući kada grli utešnom nežnošću sporijih pesama, naročito onom koja mi je već nekoliko meseci na listi životnih favorita.

*

Za one koji do sada možda nisu obraćali pažnju na ovaj bend - kratki podsetnik i poziv na uranjanje u KOIKOI. Jer, najbolji album godine nije desio tek tako, niotkuda.

Od kako su se pojavili na sceni pesmom „Bog te ubio“ (HaliGali kompilacija, 2019.) moglo se naslutiti da pred našim očima počinje da izrasta nešto nesvakidašnje. Album „Pozivi u stranu“ (2021) >> je to i potvrdio. Nabijen opakim pesmama i prepun neočekivanih obrta – ovaj album je od onih koji su istovremeno i najopasniji.
Nakon takvog prvenca bend ili postaje još veći ili, jednostavno, nestaje.
Nema stajanja u mestu.

Pesma „Putem mimoza“ koja se našla na kompilaciji „Hali Gali 2“ – prvi snimak koji su KOIKOI objavili nakon tri godine pauze i niza spektakularnih koncerata po regionu i Evropi >> potvrđivao je da dešava najbolja moguća stvar: bend je nastavio da traga dalje, traži više, ali (se) više i daje.
Da će to davanje razbuktati dodatnu ljubav između publike i novih pesama videlo se ovog proleća na promotivnoj svirci u Karmakomi na kojoj je bend svirao sve pesme sa novog albuma.
Te večeri su mi postale jasne dve stvari: da dugo nisam bio na koncertu na kojem nakon gromopucateljnih rifova i opšteg meteža publika u trenu zanemi slušajući do tog trenutka nepoznati, tihi, nežni uvod za pesmu „O Sreći“ (što govori o dejstvu tih pesama); i da smo – nakon mnogo godina – dobili bend čije pesme najbolje zvuče u dve situacije: kada uronite u njih potpuno sami u svojoj sobi i kada se nađete u gomili na koncertu.
To (opet lično) nisam doživeo od vremena koncerata EKV, i drago mi je što nisam jedini koji pravi paralelu između ova dva benda i po njihovim drugim svojstvima (pročitati osvrt Zorana Stajčića, Ravno do dna >>).





U nešto više od četrdeset minuta „O sreći u snovima“ ima sve što sam od muzike oduvek i tražio: iskrenost, hrabrost i savršeno oblikovane, izvrsno skrojene pesme u kojima nema viškova, kalkulisanja, podilaženja očekivanjima i publici.
Niz u koji su te pesme sada poređane (drugačiji nego proletos, sada smisleniji) je takav da album poziva da bude proživljen kao celina, bez prekida ili preskakanja.

Kada se jednom skoči u vodu - pliva se do kraja, do sreće, iako se „ne vidi dno“.

„O sreći u snovima“ u nekim momentima jeste manje krcat neočekivanim soničnim obrtima (ovo nije pokuda) nego što su to bili „Pozivi u stranu“.
Niz vratolomnih obrta ovoga puta se dešava u tekstovima.
Pisanje o svakoj pojedinačnoj pesmi i višeslojnosti te lirike učinilo bi ovaj osvrt nepristojno predugačkim, ali i nepotrebnim - jer, svakoga od nas ovi sonični udari i stihovi pogađaće u različite tačke tela, srca, sećanja, strahova, nada ili planova kako, kojim putem, i sa kim stići do sreće.

Ipak, na jednoj pesmi moram da se zaustavim.
„Urnišu me šume“ je jedna od onih pesama čija je priroda barem dvojaka.
U zavisnosti od mesta na kojem će vas zateći (soba, Karmakoma, Makarska, kasna jesen na ulicama Beograda) ali i stanja u kojem će vas zateći – ona može biti pesma uz koju je moguće zauvek ostati na podu ili dezintegrisati se.
Ali – njena svojstva su takva da već pri narednom slušanju ona počinje da deluje kao pesma nade i ohrabrenja da se ide dalje.
Čudesna je i po zvuku i atmosferi, i pripada onim najređim, uzvišenim sortama pesama koje se nakon nekoliko slušanja same usele u srce, kao i svaki njen šum, reč i udarac, i onda nastavljaju da odjekuju glavom dok ste živi poput intimne himne uz koju je lakše podneti život, zabezeknutost mrakom ali i neophodnost protrčavanja kroz taj mrak, pošto drugog mogućeg puta do sreće jednostavno nema.
Ako je do te sreće, uopšte, moguće doći.

Dok ne dobijemo odgovor ili ne odgovorimo na to pitanje sami – tražićemo je u snovima, na ogradama ispred koncertnih bina i pesmama.

Marko Grabež, Emilija Đorđević, Emilija Đonin i Ivan Pavlović Gizmo snimili su album kakav nam je potreban u ovom vremenu.
Da je u pitanju vanvremensko remek delo – dokazaće budućnost.

*

Album “O sreći u snovima” je od danas dostupan za preslušavanje na striming platformama:
Bandcamp / Spotify / Deezer / AppleMusic / YouTube

Rex Ilusivii: “Disillusioned!” (1987) / remastered! (2025)

Prošlo je gotovo četrdeset godina od kako je ovaj vinil – u nešto drugačijem formatu i drugačije dizajniran – prvi put objavljen u tiražu od svega 500 primeraka.

Vremenom je postao jedno od najtraženijih i najskupljih izdanja na regionalnim berzama vinila, a većina nas ga je decenijama slušala sa presnimka sumnjivog kvaliteta, i ne u celosti.

Jer, Suba je snimio više materijala nego što je na vinilu objavljeno.

Zahvaljujući saradnji Fondacija Mitar Subotić Suba koja je radila na digitalizaciji i remasterizaciji snimaka sa originalnih studijskih traka i izdavača GOD Records (@godes.recos) – ovaj album će se pojaviti kao dupli vinil tokom decembra meseca ove
godine.

“Disillusioned!” i nakon trideset i osam godina od objavljivanja predstavlja sonični i konceptualni incident u istoriji regionalne popularne muzike.

Ne zaboravimo - Rex Ilusivii znači „Kralj-koji-izmiče“.

Prvu stranu albuma čine snimci na kojima je Suba sarađivao sa Milanom Mladenovićem, Massimom Savićem, Zoranom Radomirovićem – Švabom i Urošem Šećerovim. I dok su snimci poput „Nabor na postelji“, „Courage“, “Facedance” pronašli svoje nešto mesta na radio-programima okrenutim modernom zvuku (vidi pod: Sloba Konjović), drugu stranu originalnog vinila“Disillusioned!” činila je samo jedna kompozicija u trajanju od dvadeset i pet minuta: „Thanx Mr. Rorschach – ambijenti na muziku Erika Satija”. Ovaj snimak nastao je iz saradnje sa pijanistkinjom Brankom Parlić koja je odsvirala deset Satijevih tema na moderan način, dok je Suba na te snimke dodavao svoje "elektronske intervencije".

Suba je kasnije pričao: "Na poslednјoj od tih deset kompoziciјa, Satija sam okružio pravoslavnim popom koji je pevao liturgiju, katoličkim gregorijanskim koralima i molitvom muslimanskog hodže. Danas to može da ima neko drugo značenje, političko. Ali, onda, pre deset godina, to okruženje u koje sam stavio Satija imalo je čisto umetničko i filozofsko značenјe. Jer, to je bio deo sveta kojim sam ja onda bio okružen i koji je činio sastavni deo mog života."

Zbog ograničene minutaže vinila – ambijenti na muziku Erika Satija nikada ranije nisu bili objavljeni u celini, i to je razlog zašto se remasterizovano izdanje albuma “Disillusioned!” pojavljuje kao dupli vinil.

Na drugom vinilu ovog izdanja ambijenti će po prvi put biti objavljeni u celosti – u formi u kojoj ih je Suba inicijalno zamislio i snimio.

Mnogo godina kasnije, ovi snimci će u integralnoj verziji postati sastavni deo i naših života i pomoći nam „da pronađemo svoj put i svoju ličnost” kako nam preporučuje Ornela Volta u njenom osvrtu na ovakvo tumačenje Satija.

Ukoliko vam se dogodi da tražeći taj put naiđete na neobičan skup pun neočekivanih i naizgled nespojivih gostiju – ne zaboravite kome je ovaj album posvećen, i kakve skočizvuke će Suba ubrzo nakon „Disillusioned!“ nastaviti da stvara. Jer, to je ključna odlika njegove muzike: svaki put stvoriti nešto potpuno drugačije, sve vreme razbijati iluziju da postoji bilo šta moćnije od muzike, neprekidno izmicati.
To je Rex Ilusivii.

*

Pre-order link >>

GOD Records · GOD 78 - 

Rex Ilusivii - Disillusioned! - 2xLP, excerpts

Bistar, jak i siguran: Milan Mladenović

Ne trošite danas vreme i srce na tabloidne priče o Milanovim poslednjim danima i poslednjim rečima.
U tim tekstovima nećete pronaći reči onih koji su bili uz njega tih dana, već samo naknadno dopisane ili netačno prepričane priče.

A postoji i nešto mnogo važnije.

Oni koji su Milana poznavali i obilazili u to vreme svedoče da do poslednjeg dana nije izgubio ništa od svoje blagosti i ljubavi. Nije bio besan na svet zbog bolesti koja ga je zadesila. Borio se, kao i uvek, verovao u sebe i u to da „nije još kraj.“

Ako ga niste poznavali – ne tragajte u rečima iz objavljenih pesama za „osećanjem kraja“.
Toga nije bilo.

U intervjuima u poslednjoj godini života Milan je uz osmeh pričao o tome kako „imamo još trideset – četrdeset godina, za tebe i mene“. Jedan od prijatelja kaže da je „iznutra isijavao, sve vedrije“.

Uživao je u sviranju instrumenta koji je počinjao da otkriva - trube, i učenju teorije muzike.
Isplivavao je tokom leta 1994. duge deonice na Adi Bojani, pravio planove za novu fazu karijere i pričao o osećaju "nekog novog početka“.

Reč "kraj" nije postojala.

To je bio Milan.
„Bistar, jak i siguran“.

(Zadužbina Milana Mladenovića. Fotografije: Nebojša Babić)