Hvala Robertu Smitu što je napisao ovu pesmu, i sabrao sve - baš za mene. Ali, hvala i Gebrijelu i Sajmonu što su zategli žice gitara do pucanja, Džejsonu Kuperu što tuče bubanj baš kao što bih ga i ja tukao svestan tačnosti Robertovih reči, hvala Rodžeru na klavijaturama koje ostavljaju prostor za nežnost u ovoj pesmi - najlepšoj koju su The Cure snimili u poslednjih trideset i pet godina, i učinili da u 51. godini jednu istu pesmu vrtim po deset puta dnevno, kao da imam 15. I što nakon tog sumiranja - ipak - nisam sumoran.
"All I Ever Am" je remek-delo.
*
"...I think too much of all to come Of how it will be after I give up My weary dance with age And resignation moves me slow Toward a dark and empty stage Where I can sing the world I know
The way love turns out every time Will never be enough
I waste all my world like this Intending time and memories And all for fear of what I'll find If I just stop and empty out my mind Of all the ghosts and all the dreams All I hold to in belief That all I ever am Is somehow never quite all I am now
And all for fear of what I'll find If I just stop."
Zato što će varvari danas stići. Kakve još zakone da donesu senatori? Varvari će ih načiniti čim stignu.”
Poznavaoci njegovog života i dela tvrde da je Konstantin Kavafi ove stihove o dekadentnom, razvaljenom društvu koje više nema snage i veruje da su “varvari ipak neko rešenje” zapisao 1898, ali ih je objavio tek 1904. godine.
Tiha rasprava da li je to samo pesma o varvarima kao novim bogovima koji će spaliti sve do tada stvoreno, ili tek metafora za “traženje rešenja izvan sebe” traje već stotinu i dvadeset godina.
Mnogo decenija kasnije u tu raspravu se uključuje i Jovan Vava Hristić pesmom-odgovorom, ili nastavkom Kavafijeve pesme (kako ćete je tumačiti najviše zavisi od prijemčivosti za ironiju) o pesnicima koji pišu pesme u slavu varvara - “ali ne znaju pesnici da će oni prvi biti obešeni na gradskom trgu”.
Još kasnije, Džon Maksvel Kuci će napisati novelu pod istim nazivom, da bi Filip Glas, inspirisan Kucijevim delom napisao operu koja će biti izvedena 2005. godine.
Nizu se - za sada kao poslednja - priključuje Lori Anderson koja vraća sve na početak – stvarajući neku vrstu antičke drame za hor i orkestar, a povodom 160 godina Kavafijevog rođenja.
(Poznavaoci njenog opusa će se iznenaditi kada se pred kraj začuje i lajt-motiv teme "Radar" sa predivnog koncertnog albuma "Home of the Brave")
U Kavafijevoj pesmi objavljenoj pre stotinu i dvadeset godina varvari nisu do mraka ušli u grad. U međuvremenu su stigli. Naravno da ništa nisu rešili.
“Jer varvari su varvari, i nisu nikakvo rešenje.” (Jovan Hristić)
I evo ih opet, u još većem broju.
*
Konstantin Kavafi: "Očekujući varvare"
Šta ćemo ovde na agori okupljeni? Treba danas varvari da stignu. Zašto u senatu vlada takav nered? Što senatori većaju a ne donose zakone?
Zato što će varvari danas stići. Kakve još zakone da donesu senatori? Varvari će ih načiniti čim stignu.
Zašto nam je car tako poranio, i na glavnoj kapiji grada zaseo na presto, sav svečan, sa krunom na glavi?
Zato što će danas varvari stići. Pa car čeka da primi njihovog vođu. Pripremio je specijalno za njega povelju na pergamentu sa silnim titulama i počastima.
Zašto su se naša dva konzula i pretori pojavili u svojim crvenim togama sa vezom; zašto su stavili narukvice s toliko ametista, i sjajno prstenje s divnim smaragdima; zašto su im danas u rukama skupoceni štapovi sa čudesnim inkrustacijama u zlatu i srebru? Zato što će danas varvari stići; a takve stvari zasenjuju varvare.
Zašto naših valjanih retora nema da kao uvek saopšte svoje besede, da kažu svoju reč? Zato što će danas varvari stići; a njima su govori i svečane besede dosadni.
Zašto odjednom nastade toliki nemir i zbrka. (Kako su im lica postala ozbiljna). Zašto se tako brzo prazne ulice i trgovi i svi se vraćaju kućama jako zabrinuti? Zato što se već smrklo a varvari nisu došli.
A neki ljudi su stigli sa granice i rekli da varvara više nema. Pa sad, šta ćemo bez varvara? Oni su ipak bili neko rešenje.
* Jovan Hristić: Varvari Kai tora tha genoume horis barbarous. Oi anthropoi autoi esan mia kapoia lysis. Kavafi
Najzad, glasnici su došli i rekli: Varvari dolaze. U gradu se spremaju da ih dočekaju: Oduševljeni mladići već uzvikuju njihova imena I žuri da slave nove bogove. Ne govore li pesnici kako su oni neko rešenje? Sad pišu pesme u njihovu slavu I čekaju dan kada će ih glasno čitati Dok zadivljeni varvari (pod oružjem) Budu pljeskali, i učili ih napamet. Već vide svoje pesme velikim slovima ispisane Okačene u pročeljima hramova Iz kojih će izgnati onemoćala božanstva, Vide biblioteke prepune svojih knjiga Iz kojih će izbaciti priče što više nikom ništa ne govore. Ali ne znaju pesnici da će oni prvi biti obešeni na gradskom trgu Zajedno sa mladićima što su požurili da otvore kapije I puste u grad one koje su tako željno čekali. Jer varvari su varvari, i nisu nikakvo rešenje.
"Želim da vas zamolim da zamislite podstanarsku sobu, u jednom stanu u Zagrebu, krajem pedesetih godina. Nameštena je skromno, ali je puna ljubavi. To je prva soba kojom odzvanja glas malog Milana. I plač, i smeh.
Sada zamislite drugu sobu - na visokom spratu solitera u Sarajevu, kraj Miljacke - u kojoj taj isti dečak piše prve pesme, uči prve akorde na „Tango“ gitari, otkriva rokenrol, i mnogo čita. Zamislimo ga šest godina kasnije - kao tinejdžera koji ispred male kuće na Topčideru u ulici Vajara Đoke Jovanovića nastavlja da niže akorde i stihove koje peva pomalo čudnim akcentom u kojem se mešaju Zagreb, Sarajevo, Makarska i Beograd.
Evo nas na Konjarniku, u sobi sa pogledom na teren za basket koji voli da igra. U toj sobi muzicira sa drugarima sa kojima će napraviti prvi bend, i to drugarstvo se ne prekida zbog selidbe na drugi kraj Beograda – u sobu na XV spratu solitera u bloku 23, čiji prozor gleda na toplanu i dim koji kulja iz nje, ali Milan – kaže – „uživa gledajući brodogradilište“. Možemo da zamišljamo i druge sobe - u Makarskoj; u beogradskoj ulici Džordža Vašingtona; u Parizu i Sao Paulu – u kojima je stvarao tekstove koji danas odzvanjaju našim srcima; smišljao ponekad čudne, ali razarajuće akorde na gitari.
Zamišljajmo još malo: kako vežba sviranje trube, oduševljava se dok otkriva novu muziku, smeje se, sazreva, zavitlava, zaljubljuje i menja, sve vreme ostajući isti: dosledan, nepotkupljiv i hrabar, uprkos svemu.
A sada možete da prestanete da zamišljate.
Jer - do sada nepoznati delići iz svih tih prostora i života Milana Mladenovića konačno su pred nama, ovde, u Skerlićevoj 1.
Zahvaljujući Milanovom Legatu koji čine njegovi rukopisi, neobjavljeni tekstovi, privatne fotografije, i one do sada neobjavljene sa snimanja i koncerata; lični predmeti, razglednice, nagrade... - dobićemo jasniju sliku o njegovom životu i delima. Zato što su taj život i ta dela dostojni divljenja – oni i zaslužuju da budu ovde, u instituciji kakva je Narodna biblioteka Srbije. Ovde ćemo, konačno, bolje upoznati Milana. A samim tim – i bolje razumeti.
* Govor sa otvaranja izložbe legata Milana Mladenovića u Narodnoj biblioteci Srbije.
Deo rukopisa, fotografija, intervjua i drugih stvari iz njegove zaostavštine od sada je dostupan i na sajtu Zadužbine Milana Mladenovića - www.milanmladenovic.com
