Jedna mladost, jedan svijet nade (o protestima i muzici, za Lice ulice)

Studentske blokade i protesti započeti u novembru 2024. godine potpuno su promenili ritam i tonalitet Srbije. U pozadini tog meteža dogodila se još jedna promena. Ona se tiče muzike, koja i dalje ima važnu ulogu u održavanju tenzija i pumpanju srca, ali to čini na drugačiji način. Muzike na protestima – zapravo – nikada nije bilo manje, ali je njen uticaj snažniji nego ranije. Šta su nam to studenti uradili?

Tvrdnja iz uvoda na prvi pogled možda deluje nejasno ili kao provokativno domišljavanje, jer svako od nas će sa lakoćom nabrojati najmanje pet pesama koje su obeležile prethodne nedelje i koje nam ubrzavaju rad srca. Društvene mreže su prezasićene rilovima u čijoj pozadini se ukrug smenjuju uglavnom te iste pesme, a broj transparenata sa citatima tekstova pesama se ne smanjuje.

Ipak, sve je drugačije.

Protesti su počeli tišinom, ali je muzika našla put do čela kolone

Ovi protesti su počeli tišinom, i ta petnaestominuta – istovremeno i gnevna i empatična – ćutnja i dalje je kičma svega. Tišinu su odmenile pištaljke, vuvuzele i povici, ali muzike sa razglasa i dalje nije bilo. No, muzika je ponovo – poput vode – pronašla zaobilazni put da bi se našla na čelu kolone protesta i nastavila da pumpa srca.



Počelo je tekstovima, bez melodije. Na velikim, rukom ispisanim papirima postavljenim na vrata i zidove fakulteta prvih dana blokada, pojavili su se prvi citati. „Sa barikada reći ćemo – No pasaran”, iz četrdeset godina stare pesme Haustora „Sejmeni”, bio je jedan od prvih. Uz te stihove, u fokusu foto-reportera i svih koji su beležili scene protesta, odmah se našla i tek nešto mlađa pesma „Zemlja” Ekatarine Velike čiji je stih „Ovo je zemlja za nas” postao jedan od lajtmotiva protesta širom zemlje, i koja se sada izvodi ravnopravno uz „Vostani Serbie”. Iznenađujuće, u koloni se našao i genijalan stih „Kročio sam na ulicu / sreo sam nepravdu” benda Darkwood Dub, koji se u hodu češe o citat Đorđa Balaševića, da bi – van svakog očekivanja – još jedna pesma nakon milion godina dobila novu ulogu i mesto u ubrzanom procesu razbuktavanja ljudskosti, empatije i ljubavi među nama. Međutim, ako niko nije očekivao „Za milion godina”, onda je horsko izvođenje „Okeana” La Strade u Novom Sadu bilo van svakog nadanja! Pokazalo se da i ta pesma, donedavno skrajnuta, objavljena na vinilu u svega 500 primeraka pre mnogo godina, ima svoje mesto u sazvežđu tonova i reči pod kojima hodamo ovih nedelja ka pravdi. To je jedno od malih, ali važnih čuda ovih protesta.

Kada pevamo zajedno, snažnije smo povezani

Najveća okupljanja studenata i građana u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu redefinisala su prisustvo muzike na još jedan način. Tamo gde je ranije prolazio kamion koji vozi razglas sa kojeg se čuje uglavnom identičan set pesama već deset-dvadeset-trideset godina, sada stoje horovi koji odmenjuju sate i sate pesama koje bi se emitovale sa razglasa. Bez obzira na to što glasovi tih horova ne dopiru do svih okupljenih desetina hiljada učesnika protesta, njihovi nastupi su dokazali da izvođenje muzike pred publikom ima moćniji efekat od bilo kakvog razglasa. Nastupi horova inspirišu i druge okupljene da im se priključe, i to jača osećaj zajedništva i pripadnosti. To je prirodno: kada pevamo zajedno, snažnije smo povezani nego kada hodamo za džinovskim zvučnikom. Zato su snimci tih nastupa na digitalnim mrežama viralni.

Dodatno, nastupi horova su kratki, nema rasplinjavanja. Nakon njih, pištaljke, vuvuzele i bubnjevi ponovo nastavljaju, bez partiture, utvrđene dinamike, trajanja ili broja učesnika. To je, naravno, slično džemovanju u muzici. Pump Up The Jam!



Uz koju pesmu će se sve završiti?

Sve to nas vodi do sadržaja na društvenim mrežama i neočekivanih izbora pesama koje se koriste u pozadinama video-snimaka protesta ili fotografija. To je teren na kojem muzika dominira, ima je više nego na ulicama. I tu se dogodio niz incidenata koji dokazuju da nije važna godina proizvodnje neke pesme i da vreme nekim pesmama ne može da naudi već samo može da im pruži novu priliku. Ko je pre nekoliko meseci mogao da zamisli da će stihovi poput „Jedna mladost, jedan svijet nade / Raste tiho u srcu tvom / Drugi za te ovaj svijet grade / S malo prave istine u tom” izazivati u nama veći lom od svih onih bučnih i drčnih pesama kakve smo slušali decenijama na protestima?!

Josipa Lisac nas pokreće na bunt i dalje pumpanje?
Stvarno nam se to dogodilo?
Neka je.

Niko od nas trenutno ne može da nasluti uz koju pesmu će se sve završiti.
Sasvim sigurno će to biti neka od pesama oko koje se u normalnim okolnostima ne bismo složili - da je baš ona pravi izbor.

Ali, i zato će biti veličanstveno.

fotografije: Gavrilo Andrić / Liceulice

Muzička kutija / EKV boks set

Sve priče o Ekatarini Velikoj objavljene na ovom mestu su više ili manje lične.

Ova će biti najličnija, zato što sam učestvovao u njoj.

*

Dok silazim niz stepenice u susret Maji koja stiže sa prvim primercima boks seta sa kompletnom remasterizovanom diskografijom EKV - zaboravljam na sve muke njegovog stvaranja, i razmišljam kako sam sve slušao ove pesme do sada.

Prisećam se portabl crno belog Sony televizora koji je bio stariji od mene (mono), Ei Niš radija, Phiilips gramofona sa lošom gumicom koja je uticala na brzinu obrtaja vinila, Lenco gramofona za koji nije bilo lako pronaći novu gramofonsku iglu; prvog televizora u boji (mono); bezbrojnih tranzistora; kasetaša, vokmena, ćaletovog AIWA risivera koji sam kvario mnogo puta; presnimka Katarine II sa Banetove kasete koji čuvam i danas; nekih originalnih vinila čiji je zvuk postajao sve gori kako igla gramofona odmiče ka poslednjoj pesmi; klavijature i basa koji se guraju u rilni vinila a pamtim sa koncerata da to može da zvuči bolje; sećam se svakog udarca u doboš na EKV Live’86 koji prska preko zvučne slike; šuštavih kaseta; dropa koji sam greškom napravio na originalnoj kaseti „S vetrom uz lice“ a koji čujem i danas; slušanja muzike na mono-reportercu sa jednom slušalicom, prvog diskmena i u njemu loše semplovanih mp3 fajlova; piratskih diskova; novih vinila urađenih sa sumnjivih izvora zvuka, kakav je to pakao i nepoštovanje onoga kako bi te pesme trebalo da zvuče.

Silazim niz stepenice i brojim: četrdeset godina sam čekao da slušam opus najdražeg benda onako kako su ga oni čuli u studiju.

Trebalo bi snimiti trenutak u kojem Maja otvara transportnu kutiju i uručuje mi moj primerak.
Trebalo bi da skačem od sreće.
Trebalo bi da otrčim do prvog gramofona.
Trebalo bi da zagrlim Maju.

Ništa od toga ne radim.
Još uvek ne shvatam da se to zaista dešava, da je vinil-boks konačno pred našim očima i da sam, koliko sam znao i umeo, doprineo da se to dogodi.

Nema fan-kluba koji nudi takvu mogućnost obožavaocima.



Dizajn svega što je u toj kutiji već znamo u piksel. Nedeljama smo gledali u te fajlove pre štampe, naročito u buklet pun ranije neobjavljenih tekstova, fotografija i priča članova benda koje znamo u zarez nakon mnogih ispravki. I bar-kodove takođe verovatno znamo napamet.

Ali najvažniji je zvuk, konačno okupan i očešljan kako je oduvek trebalo da bude.

Sve je tu.

Reci nešto naglas, Nebojša!
Ne znam šta.
Reči će me stići nešto kasnije.

*

Nekoliko meseci ranije, a u trenutku kada je dogovoreni plan originalnih izdavača albuma Ekatarine Velike iz Slovenije i Srbije i Zadužbine Milana Mladenovića konačno počeo da se dešava, dobio sam na preslušavanje prve fajlove remastera pripremanog za vinile.

Taj trenutak je katarzičan.

Prvi put nakon četrdeset godina slušam snimke koje znam u šuš, onako kako je oduvek trebalo da zvuče.
Znam ih toliko dobro da bih umeo po sećanju da nacrtam raspored instrumenata u tim zvučnim slikama. Mogao bih da odredim svoj položaj u kosmosu prema poziciji Margitine klavijature ili pratećim vokalima, kao što se moreplovci upravljaju prema zvezdama. Ne preterujem.
Ali te mape se upravo menjaju, jer sudar sa tim zvukom je poput buđenja u bistrom danu.

Sećanja, vremenom, obično postaju nejasnija.
Ovo je suprotan proces.

Konačno,
čujem
sve.

Prvi Vdov udarac u činelu na otvaranju pesme „Aut“ seče tišinu.
Tu je udaljeni fon na početku „Geta“, do sada skriven šumovima.
Masimov udah nakon „Torture never stops“.
Firčijevi timpani na pesmi „Ruke“.
Ceo album „S vetrom uz lice“ je konačno izbavljen iz zagrljaja divne, ali sveprisutne mašine čije frekvencije izgleda nije bilo moguće narezati 1986. godine.
Rakini udari u doboš na koncertnom albumu više ne čine da se bend raspe po zvučniku poput lišća na „Jeseni“, kako je tadašnja tehnologija to beležila i utiskivala u vinil.
Milanov glas se drugačije javlja na uvodu u „Idemo“.

Kako zovemo delove pesama koje uvek izazivaju žmarce, bez obzira na broj ponavljanja?

Sve to se čuje, i mnogo toga čujem prvi put.
Kao da se prvi put nalazim pred originalom slike čije sam delove do sada gledao samo u reprodukciji.

Ushićenje postaje još snažnije nakon čitanja priča članova benda, i onih koji su sarađivali sa njima na snimanjima ovih albuma.

Konačno, a nakon ne znam koliko dana i nedelja lova na slovne i ostale moguće greške (jer, sećanje je varljivo i datumi vremenom blede), provera potpisa svih fotografija i svega ostalog što bi jedan saradnik trebalo da uradi, čitam prvi put u potpunom miru priče čiji su autori Firči, Žika, Raka, Marko, Ćima, Đorđe Petrović i Stanko Juzbašić, a koje do sada nisu objavljivane, ili nisu poznate van uskog kruga prijatelja, i te priče su svakako bolje od teoretisanja povodom objavljivanja kompletne diskografije benda, kako je običaj da se radi.

Nema kritičara koji može odmeniti žive priče samih učesnika događaja.
Priča Ivana Rankovića - Rake o dečaku koji pravi makete instrumenata Margite, Milana, Bojana i njega je čista ljubav.

Autor dizajna boks seta, bukleta i CDa sa retkim snimcima – Nikola Puzigaća - verovatno nije mogao da pretpostavi šta ga čeka kada se hrabro upustio u oblikovanje bukleta. Znam da ga ne bi obeshrabrilo i da je znao ali, nismo naslućivali ni mi. Znali smo da u arhivi Zadužbine imamo oko 6000 fotografija, desetine rukopisa u različitim verzijama, skenove plakata, ulaznice za koncerte, dokumenta, propusnice i slične poslastice. Nismo naslućivali da će se u danima biranja materijala pojaviti još fotografija, plakata i ulaznica, da dragi Zoran Rosić ima još čuda u arhivi; da ćemo doći do Margitinih svezaka na čijim stranicama se može pratiti geneza teksta za „Par godina za nas“ iz minuta u minut i da će se stranice te sveske naći kraj fotografije na kojoj ta ista sveska leži na njenim kolenima u studiju u Bukovcu. Nismo znali da se neka pravila srpskog i slovenačkog toliko razlikuju. Da Vlajko ima čelične živce za sve izmene. Nismo računali na to da će se Maja izboriti da broj stranica bukleta poraste sa 48 na 76, i da nam to opet neće biti dovoljno za sve što smo želeli da bude između korica.

Ok, biće i Monografija o Milanu.

Slično se dešavalo i sa izborom pesama za bonus diskove sa neobjavljenim snimcima, demo verzijama, snimcima sa proba i radnim remiksima digitalizovanih sa sačuvanih Milanovih traka.

- Hoćemo jedan disk? – Hoćemo, dovoljno je! – Pronašao sam nepoznatu verziju „Svetilišta“ iz 1986. kod Rose! – Imamo snimke sa proba! – Slušaj kako se Masimo i Milan glupiraju na „Hodaj“, šest minuta! – Hoćemo dva diska? - Majo, nagovori ih da budu dva diska!

Snimak „Bežimo u mrak“ iz 1989. na kojem sviraju Milan, Margita, Bojan i Žika je posebno čudo. I zvuk Zipo upaljača, pa zvuk udaha na početku „Amerike“. I to otkriće da je album trebalo da se zove „Zašto deca plaču?“

Videćete uskoro.

Penjem se uz stepenice zgrade sa boks setom pod miškom.

Spuštam kutiju na sto.
U stanu je tiho.

Nisam siguran da li mi muzika svira u glavi,
ili zvuci i glasovi dopiru iz kutije, 
i to mi izmami osmeh.

Skačem od sreće, 

kao dete.

*

Zvanično:

EKV vinil boks koji čine - 
8 remasterizovanih vinila sa originalnih studijskih traka +
2xCD sa 27 retkih snimaka +
Buklet o bendu na 76 strana 
dostupan je za naručivanje u Srbiji i inostranstvu od 27. marta, a biće objavljen u ograničenom tiražu od 500 primeraka 17. aprila ove godine.
Prvih 100 kupaca dobija i originalni plakat iz arhive Milana Mladenovića štampan 1989. za potrebe promocije albuma "Samo par godina za nas".

Za više informacija o naručivanju, dostavi i ceni posetite:
za Srbiju: bit.ly/3Xy69XW
za inostranstvo: https://bit.ly/EKVboxset

Više informacija o izdanju dostupno je na stranici Zadužbine Milana Mladenovića >>

Zašto nema novog "Premotavanja"

Već deset godina je običaj da se u trećoj nedelji marta subotom prepodne na ovom mestu pojavi prvo „Premotavanje“ ili miks „najdražih pesama iz prve četvrtine godine“.

I ja bih više voleo da ti sada nabrajam šta ima novo od muzike umesto da nabrajam nova zlodela nekih ljudi.

Ali - top lista i zvučni top, najdraži novi zvuci i zvučni udar usmeren na ljude koji stoje u tišini; zastrašivanje majke poginulog deteta, hapšenja, batinaši, svakodnevni novi užasi i nova muzika jednostavno ne idu zajedno.

Umesto otkrivanja nove muzike - hajde da otkrivamo nove metode borbe, čitamo o revanšizmu, lustraciji i sprovođenju zakona, pomažemo one kojima su uskraćena primanja, budemo zajedno na ulici, tražimo jeftina jaja pred istekom roka, delimo jedni sa drugima pesme za pumpanje i dinstanje, kao i ohrabrenje srca.

Kada završimo ovu čudesnu borbu protiv zla, onda ćemo da se radujemo novim zvučnim čudima.

Siguran sam da razumeš.
I hvala ti.