Friday, 4 December 2015

Aleksandar Genis: "Časovi čitanja (Kamasutra zaljubljenika u knjigu)" [odlomak]


"Početak knjige podseća na šahovsko otvaranje partije.
Izbor je veoma ograničen, posledice su proučene, ekscentričnost se kažnjava. Ukoliko autor bezumno otvori partiju topovskim pešakom, iskusan čitalac će odmah postati oprezan. Sa druge strane, standardni potez E2-E4 ne znači ništa, jer može da dovede do bilo kakvih, čak i neverovatnih, posledica.


Otvaranje partije uopšte ne mora da razotkrije tajne zamisli. Ono ne govori toliko o sadržaju knjige koliko o temperamentu autora. Ponekad je to osnovni tonalitet, ponekad varljiv potez što uspavljuje budnost, ponekad izazov (tradiciji ili strpljenju) i uvek sugestija čitaocu koji je dužan da zastane na prvom pasusu kako bi se orijentisao u okruženju i shvatio gde se to našao i šta da očekuje. 

Prva fraza nam je važnija od poslednje. Ukoliko ste stigli do kraja knjige, ona od vas više nikuda neće umaći, ali početak može da bude fatalan za odnos sa autorom.

Kako se tako nešto ne bi dešavalo, u detinjstvu sam, žureći da stignem do radnje, u avanturističkim romanima propuštao prvo poglavlje. Sada ga cenim više od ostalih. Brzo zadovoljavajući potražnju, popularni pisci su pisali knjige unedogled, međusobno slučne, koje su bile sačinjene od spremljenih blokova i skupa klišea. Sama banalost ih, međutim, ne čini lošim. Naprotiv, ona stvara plato koji čitaocu daje neophodan nivo ukusa. Za mene on prolazi negde između Aleksandra Dime i Žila Verna. Njihovi najbolji romani počinju na sličan način. Evo Tri musketara:

Prvog ponedeljka meseca aprila, 1625, grad Meng...

A evo početka Dece kapetana Granta:

Dvadeset šestog jula 1864, pod jakim severoistočnim vetrom, plovila je punom parom velelepna jahta po Severnom kanalu.

U oba slučaja, pisci nam saopštavaju mnogo nepotrebnih detalja. Uprkos onome što govori intuicija, prilike mesta i vremena malo šta znače. Uzalud ćemo u njima tražiti neki poseban smisao. Ponedeljak se može zameniti utorkom, a dvadeset i šesti juni, dvadeset sedmim, i u pripovedanju se ništa neće promeniti. Izabravši bilo koju polaznu tačku, prve reči autor piše zarad zaleta.

Knjiga započeta na taj način obećava mnoštvo arhitektonskih preterivanja zbog kojih i čitam ponovo ona remek-dela što se mere zrelim dobom. Takvi romani su prostrani, oni ne smeju da stežu, u njima ima mesta za nepotrebne, besmislene reči, junake, tomove. To je književnost za čitaoca koji nije štetan: ona je nadmena i ne žali njegovo vreme.

Drugo je Puškin. O njegovim debijima najbolje je suditi po nacrtima, u kojima nema skoro ničega, osim početaka. Važno je da je baš ono što potpuno neobavezno za odlomak koncepta, prisutno uvek. Po svoj prilici, u Puškinovoj prozi lišenoj ritmičnog stiha, Puškinu je potreban kamerton, provera zvuka i napet zaplet:

Gosti se okupišu u dači.

Fraza liči na dokaz i navodi na zaključke. Dača je privatna letnja zanimacija sa dokonim razgovorima i srećnim, no kratkim, sezonskim romansama. Nije uzalud iz jednog takvog fragmenta, kako je priznao Tolstoj, izrasla Ana Karenjina. Ali meni se, ipak, čini da je čuveni početak te knjige došao iz prve rečenice drugog Puškinovog odlomka, Romansa u kavkaskoj banji, gde je "u domu Katerine Petrovne bila velika gužva. Ta "gužva" se preselila u Anu Karenjinu i postala još veća:

Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.
U kući Oblonskih prava je uzbuna.

U tom čuvenom početku prva rečenica pripada onom Tolstoju kog volim mnogo manje nego autora druge rečenice. Njegova maksima zvuči banalno, ali nije banalna. Nešto poput "Volga se uliva u Crno more." Kao sve navodno opštepoznate istine, i tu je potrebno proveriti na sebi i okolini. Da bismo se uverili u prividnost aforizma, dovoljno je da ga preokrenemo. Postavivši ga naglavačke, on se pokazao podjednako verodostojnim i lažnim. Sve porodice nisu nalik jedna na drugu, što Tolstojev obrt čini i mogućim. On se ispoljava u tome što autor čitaoca baca u roman, kao Homer svoje slušaoce in medias res: "Srdžbu mi, boginjo, pevaj..."

Tako je počinjala književnost, i tako, bez osvrtanja na nju, počinje i Tolstoj, ali od druge rečenice. Samo po njoj, tvrdio je Šklovski, i treba suditi o piscu."

(Aleksandar Genis: "Časovi čitanja", stranice 20-23, izdanje "Geopoetika", 2015.)
.


4 comments:

  1. Notirana :)

    Ovaj odlomak zvuci...malo je reci zanimljivo.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Prešao sam tek prvih 50 strana, odličan je!
      Dojaviću ti impresije kada stignem do tog poslednjeg pasusa, kada pisac više nema šta da izgubi :)

      Delete
  2. Replies
    1. Ukoliko požuriš, srešćemo se na istoj strani :)
      Ja sam dobacio do 80-i-neke, čitam lagano, gustiram...

      Delete