Sunday, 8 February 2015

Leonard Cohen: Muzika, iskupljenje, život [fragment]

"(...) Suočen sa neuspehom prvog izraelskog koncerta, bend se pribojavao da i bi i naredni, u Jerusalimu, mogao biti jednako katastrofalan. I bio je. Kongreni centar Binyanei HaUma imao je očajnu akustiku i publika je bila uskomešana, ali najgore od svega bilo je Cohenovo mračno raspoloženje. 
Prethodnog tog jutra, kada ga je jedan novinar upitao da li je revnostan vernik, Cohen je turobno odgovorio "Da, uvek. Ponekad osećam strah prema Bogu. Zaista. Toliko da ne mogu da se priberem. Ne znam da li je to posebno jevrejski fenomen, ali preosetljivost prema tim pitanjima nam je očito u krvi". 

Otpevao je nekoliko pesama koje su dočekane sa oduševljenjem, ali je osećao da mu je izvođenje bezosećajno i da koncert ne vodi nikuda. "Ne treba da izlazite pred publiku dok niste u stanju da joj pružite nešto i vratite joj ljubav koju ona oseća ka vama kroz pesme", rekao je u jednom intervjuu nekoliko dana ranije. "Ako mislite da nećete uspeti u tome, osećate se grozhno, kao da varate ljude."

"Ako ne budemo bolji", obratio se publici, "završićemo koncert a ja ću vam vratiti vaš novac. Nekada se osećate tako ponesenim da imate utisak da ćete da poletite, a nekada jednostavno ne možete da se pomerite. Tu nema laži. A večeras se osećamo kao da ne možemo da se pomerimo. Kabala kaže da je, ako ne možete da se pomerite, bolje da ostanete tu gde ste. Kabala kaže da Bog nije seo na svoj tron dok Adam i Eva nisu ugledali jedno drugo. Večeras, kao da moja muška i ženska strana odbijaju da se sretnu, i Bog ne sedi na svom tronu. A pogotovo mi je teško što se to dešava ovde u Jerusalimu. Sada ćemo otići sa bine, da duboko promislimo i pokušamo da povratimo samopouzdanje. Ako uspemo u tome, vratićemo se."

U garderobi, Cohen je bio sluđen. "Neću uspeti", rekao je sa nervoznim osmehom. "Ne ide mi, raspadam se." Ustao je, ali nije krenuo nigde, već je poslao svog menadžera Martina Machata da se raspita da li bi publika pristala da im se vrati novac. Machat je rekao da niko ne želi da mrdne s mesta. Nekoliko mladih ljudi mu je kazalo da čak i ne mare hoće li Cohen da peva ili ne; toliko ga obožavaju da žele samo da bude na sceni, i ako treba, pevaće oni njemu. Većina publike delila je to mišljenje: iz garderobe je mogao da čuje kako hiljade njih peva "Hevenu Shalom Aleichem", popularnu folk pesmu čiji jedan stih u prevodu znači "Donosimo ti mir" (...) 
Cohen je slušao nemo, lica uronjenog u buket ruža koje mu je neko doturio. Najednom je ustao. "Znam šta bi trebalo da uradim", rekao je. "Da se obrijem". Otišao je do umivaonika, izvadio malu četku a brijanje i pustio toplu vodu. "Kakav život", govorio je dok se brijao, "kakav život, ovo je predivno". Bob Johnston, Ron Cornelius i ostali članovi benda The Army stajali su iza njega, smešeći se. Cohen je izgledao kao čovek koji se vratio sa dugog i užasnog putovanja. "Sjajno", objašnjavao je stajavši nad lavaboom, "ovaj koncert nije završen, ne, nije". Prineo je žilet zglavku pretvarajući se da će se poseći. Johnston i Cornelius umali nisu doživeli nervni slom. Obrisao je lice, ponovo seo i zapalio cigaretu. Još nije bio siguran da li će da nastavi koncert, ali raspoloženje mu se ipak promenilo nabolje. "Pijan u Jerusalimu", zadevao je sebe samog, a onda se najednom uozbiljio. "Doživeo sam ovakvu atmosferu jednom davno. Bilo je to u Montrealu. Čitava porodica je bila prisutna, braća, tetke, ćerke, nećaci. Zamoliću sve one koji su iz Montreala da odu. Samo oni će dobiti natrag svoj novac. Molimo da svi umetnikovi bliski prijatelji odu."

Vratio se na binu. Publika, koja je i dalje pevala "Hevenu Shalom Aleichem", nastavila je još glasnije, mahnito aplaudirajući. Cohen je stajao, prekrštenih ruku koje su počivale na gitari, a onda zasvirao "Hey, that's no way to say Goodbye" i "So Long, Marianne". Publika je aplaudirala još žešće. Cohen i bend nešto tako moćno nikada pre nisu doživeli.
U bekstejdžu, Jeniffer Warnes i Donna Washburn su zagrljene jecale. Jecao je i Cohen. Rekao je Bobu da ne može da izađe i plače pred toliko ljudi. Johnston mu je rekao da oni ne žele da se raziđu i da očekuju još jedan bis. Cohen međutim više nije imao nijednu pesmu. Iskoračio je zgrabivši mikrofon rukama, i rekao: "Ljudi, ja i čitav moj bend plačemo u bekstejdžu. Previše smo slomljeni da bismo mogli da nastavimo, hteo sam da vam se zahvalim i poželim laku noć.". Praćen uzdasima i kricima hiljada ljudi, vratio se u bekstejdž, seo i zapalio cigaretu. "Kakva publika", rekao je, ne obraćajući se nikome posebno. "Jeste li ikada videli ovako nešto?". 
I tada je, ponovo, zaplakao."

(Liel Leibovitz: "Cohen: Muzika, iskupljenje, život", prevod: Miloš Mitić; Dereta, 2014)

Snimak dela koncerta o kojem Leibovitz piše:


.

4 comments:

  1. Fantastična priča; tačno mogu da zamislim tu atmosferu. :) Čudesan čovjek i umjetnik. Moj favorit je "Famous blue raincoat". :)

    ReplyDelete
  2. Toplo preporučujem i knjigu "Dilan i Koen", objavio Clio pre nekoliko godina :)

    ReplyDelete
  3. Niko nije tako gorko opisao samoću slave kao on ... "Tower of Songs"
    Neverovatan umetnik reči, drago mi je da sam ga slušao uživo, samo u boljim okolnostima nego Izraelci :)

    ReplyDelete
    Replies
    1. :)
      Ovih dana sam odvojio još vremena za knjige koje se bave tumačenjem njegovog lika i dela :) - preporučujem i "Knjigu čežnje", objavio je VBZ pre nekoliko godina...

      Delete