Josif Brodski: "Razmišljanja o nastanku pakla" (fragmenti)

Brodski u Lenjingradu, godinu dana pre no što je prognan iz SSSR-a. Fotografija Leva Poliakova.

(Ovaj esej je napisan na ruskom 1973. godine, a objavljen na engleskom jeziku u magazinu Njujork tajms 4. marta 1973, povodom dvadeset godina od Staljinove smrti. Prvobitni naslov eseja bio je "Happy Birthday to you", a pronađen je arhivu Josifa Brodskog među tekstovima koji nisu ušli u njegove knjige eseja.)

* * * 

Smatram da u svetskoj istoriji nije bilo ubice čiju je smrt oplakivalo toliko mnogo ljudi i to tako iskreno. Ako se broj tih što su plakali lako objašnjava veličinom populacije i sredstvima informisanja, kvalitet tih suza je mnogo teže objasniti.

(...)

Ljudi su zaplakali. Međutim, oni su plakali, po mom mišljenju, ne da bi ugodili "Pravdi", već zato što je sa Staljinom bila povezana čitava jedna epoha (ili, bolje reći, on je sebe povezao s njom). Petoletka, ustav, pobeda u ratu, posleratna izgradnja, ideja sistema, ma koliko užasan bio. Rusija je živela pod Staljinom bezmalo trideset godina, gotovo u svakoj sobi visio je njegov portret, on je postao kategorija svesti, deo života, navikli smo se na njegove brkove, na njegov profil, koji su zvali "orlovski", na poluvojničku bluzu (ni mir, ni rat) kao što se navikavamo na portret nekog pretka ili na sobnu sijalicu. Vizantijska ideja da je svaka vlast od boga, u našoj antireligioznoj državi transformisala se u ideju o sprezi vlasti i prirode, u osećanje njene neizbežnosti, kao četiri godišnja doba. 
Ljudi su odrastali, ženili se, razvodili, rađali, starili, umirali - i sve vreme je nad njihovom glavom visio Staljinov portret. Imalo se za kim i plakati.

(...)

Mene zanima moralni efekat staljinizma, tačnije - onaj pogrom koji je on proizveo u mozgovima mojih sunarodnika i uopšte u svesti ljudi tog stoleća. Jer, sa mog stanovišta, staljinizam je pre svega sistem mišljenja, a tek potom tehnologija vlasti, metod upravljanja. Jer, bojim se, arhaični sistemi mišljenja ne postoje.

Bezmalo trideset godina zemljom od dvesta milion stanovnika vladao je čovek koga su jedni smatrali zločincem, drugi paranoikom, treći istočnim divljakom koji se u suštini još može prevaspitati - ali sa kojim su i jedni i drugi i treći sedali za isti sto, vodili pregovore, rukovali se. Taj čovek nije znao nijedan strani jezik pa ni ruski, na kom je pisao sa čudovišnim gramatičkim greškama; ali u knjižarama celog sveta mogu se naći njegova sabrana dela koja su za njega pisali drugi ljudi i bili usmrćeni pošto bi obavili taj posao, ili su ostajali u životu iz istog razloga.
Taj čovek je najmaglovitije predstave o istoriji (osim knjige "Princ" Makijavelija, koja mu je bila priručnik), geografiji, fizici, hemiji; ali njegovi naučnici koji su sedeli pod ključem ipak su uspeli da stvore i atomsku i hidrogensku bombu koje po kvalitetu nisu zaostajale za svojim sestrama rođenim u svetu koji je sebe nazvao slobodnim. Taj čovek, bez ikakvog iskustva u upravljanju korporacijama, ipak stvorio jedinstven po veličini aparat tajne policije, koji je izazvao užas kod učenika koji bi primetio da preko portreta vođe iznad njegovog kreveta mili stenica, i kog bi oblivao hladan znoj pri pomisli da to može videti njegov učitelj. On je vlada zemljom gotovo trideset godina i sve vreme je ubijao. Ubijao je svoje saborce (što i nije bilo tako nepravedno jer su i oni sami bili ubice), i ubijao je one koji su ubijali te saborce. Ubijao je i žrtve i njegove dželate. Potom je počeo da ubija čitave kategorije ljudi - da se izrazim njegovim jezikom - klase. Onda se počeo baviti genocidom. 

Broj ljudi koji su nastradali u njegovim logorima se ne može izračunati, kao što se ne može izračunati ni količina samih logora, jer premašuje količinu logora Trećeg Rajha u istoj onoj proporciji u kojoj je SSSR teritorijalno veći od Nemačke. (...) I sve vreme dok je ubijao on je gradio. Gradio je logore, bolnice, električne centrale, metalurške gigante, kanale, gradove itd, računajući i spomenike samom sebi. I polako se sve to pobrkalo u toj ogromnoj zemlji. I više se nije znalo ko gradi a ko ubija, nije se znalo koga treba voleti a koga se bojati, ko tvori Zlo a ko - Dobro. Ostalo je da se zaključi da je sve to jedno te isto. 
Bilo je moguće živeti, ali je postalo besmisleno. I tada je u našem moralu, zagađenom obiljem ambivalentnosti svega i svačega, poniklo Dvoumlje.

Kad kažem Dvoumlje, ne mislim na čuveni fenomen "jedno mislim - drugo govorim- i obrnuto". Takođe ne mislim na Orvelovu karakteristiku. Imam u vidu odricanje od moralne hijerarhije, ali ne u korist neke druge, već u korist - Ničega. Mislim na ono stanje svesti koje se karakteriše formulom: "to-je-loše-ali-uglavnom-je-dobro" (i ređe obrnuto). To jest, imam u vidu gubljenje ne samo apsolutnog, već i relativnog moralnog kriterijuma. To jest, imam u vidu ne uzajamno uništenje dve osnovne čovekove kategorije - Dobra i Zla - kao posledicu njegove borbe, već njihovo uzajamno razlaganje kao posledicu njihovog postojanja. Tačnije, imam u vidu njihovu konvergenciju. Kazati da se taj proces odigrao potpuno svesno, značilo bi otići suviše daleko. Kada se govori o ljudskim bićima bolje je kloniti se koliko je god moguće bilo kakvih uopštavanja, jer su sudbine u to vreme bile maksimalno uopštene. Za većinu ljudi nastanak dvojnog morala nije, naravno, proizašao na apstraktnom nivou, ne na nivou poimanja stvari, već na instiktivnom, na planu sitnih osećaja, nagađanja, koja se javljaju u snu. Za manjinu je, naravno, sve bilo jasno, jer je pesnik koji ispunjava socijalnu porudžbinu opevanjem vožda, promišljao taj svoj zadatak, birao reči i najzad ih izabrao. Činovnik, od čijeg je odnosa prema stvarima zavisila njegova vlastita koža, birao je takođe. I tako dalje. A da bi izvršio pravilno taj izbor i stvarao to konvergentno Zlo (ili Dobro), čoveku je bio potreban voljni impuls i tu mu je u pomoć dolazila zvanična propaganda s njenim pozitivnim rečnikom i filozofijom ispravnosti većine, a ako u nju nije verovao - radio je to jednostavno iz straha. To se događalo na nivou mišljenja, učvršćivalo na planu instinkta i obrnuto.

Mislim da razumem kako se sve to dogodilo. Kada iza Dobra stoji Bog, a iza Zla Đavo, između tih pojmova postoji makar čisto terminološka razlika. U savremenom dobu iza Dobra i Zla stoji otprilike ista stvar: materija. Materija, kao što znamo, nema vlastita moralna svojstva. Drugim rečima, Dobro je isto materijalno koliko i Zlo, i mi smo navikli da ih posmatramo kao materijalne veličine. Gradnja je - Dobro, rušenje je - Zlo. Drugim rečima, i Dobro i Zlo čine sastav kamena. Tendencija za ovaploćenjem ideala, za materijalizacijom ideala otišla je suviše daleko, tačnije ka idealizaciji materijala. To je priča Pigmaliona i Galateje, ali po mom mišljenju, postoji nešto zlosutno u oživljenom kamenu.

Možda se ovo može kazati i preciznije. Kao rezulat sekularizacije svesti, koja se odigrala u globalnim razmerama, od odbačenog hrišćanstva čoveku je u nasleđe ostao rečnik kojim ne zna kako da se služi, i zato stalno improvizuje. Apsolutni pojmovi degenerisali su se samo u reči, koje su postale stvar lične interpretacije, ako ne pitanje izgovora. To jest, postale su u najboljem slučaju uslovne kategorije. Pretvaranjem apsolutnih pojmova u uslovne kategorije, u našoj svesti se postepeno rodila ideja o uslovnosti našeg postojanja. Ideja koja je ljudskoj prirodi veoma bliska, jer ona sve i svakog oslobađa bilo kakve odgovornosti. U tome je glavni razlog uspeha totalitarnog sistema: jer oni odgovaraju iskonskoj potrebi ljudskog roda: osloboditi se svake odgovornosti. I činjenica da u ovom veku neverovatnih katastrofa mi nismo naišli na adekvatnu reakciju - mada bi i ona takođe trebalo da bude neverovatna - govori nam da smo se približili realizaciji te utopije.

(...)

Zato mi je čudno kad te vidim te orlovske crte u izlogu knjižare oko London School of Economics, u Latinskom kvartu u Parizu ili na tezgi nekog američkog kampusa, gde se šepure zajedno s Lenjinom, Trockim, Če Gevarom, Maom i drugima - svim tim sitnim ili krupnim ubicama kojim aje, bez obzira na njihove ideološke razlike, zajednička crta da su svi oni ubijali. Bez obzira na to kakav im je brojilac, imenilac im je isti, zajednički; i suma tog razlomka daće takv zbir koji može zbuniti i kompjuter. Ne znam šta traže svi ti mladi ljudi u tim knjigama, ali ako zaista tamo pronalaze nešto za sebe, to znači samo jedno: da se proces moralne kastracije homo sapiensa koji je počeo nasilno - dobrovoljno nastavlja i da staljinizam odnosi pobedu."

(Fragmenti prekucani iz knjige "Vodeni žig... i drugi eseji" Josifa Brodskog, prevod: Neda Nikolić Bobić, izdavač "Rusika", 2010. Knjiga se još uvek može naći u beogradskim knjižarama.)
.