Sunday, 20 January 2013

Car Konstantin i Edikti [crtice iz istorije]

Istorija ponekad zaista liči na "vrt sa stazama koje se račvaju", no - na sreću - mnoge od tih staza i dalje su prohodne, iako je mali broj prolaznika, i još manje onih koji i ne znaju koliko je putokaza kraj staza koji vode ka priči koja se razlikuje od verzije koja nam se prepričava. 
A kroz prepričavanje se mnoge stvari nahere tako da priča postane zgodnom za idolatriju i dalje prepričavanje i dalje krivljenje, sve dok jedan ubica i falsifikator ne dobije titulu "Svetog Cara", kakvim Konstantina predstavljaju već dugo, a još glasnije proteklih nedelja, a zbog obeležavanja godišnjice Milanskog edikta.

Car Konstantin
Do činjenica je zapravo lako doći, kada se za njima traga. Činjenice su zapravo te koje bacaju dugu senku ili u potpunosti dekonstruišu mnoge sočne detalje priče o Caru koji je, po priči, hrišćanstvo proglasio najpre ravnopravnom, a zatim zapravo i dominantnom religijom.

Zato što nema razloga da sad od dana rođenja ovde beležim celokupnu Konstantinovu biografiju, jer do nje može doći svako koga zanima, ovde ostavljam samo ključne detalje, koji će, nadam se, poslužiti kao putokazi ka daljem traganju:

Priča o Hristu koji se ukazuje Konstantinu u noći 27. oktobra 312. godine pre bitke za Rim i otkriva mu da će pobediti u ratu (ideja da se Isus oglašava takvim povodom je već sumnjiva-po-sebi) ukoliko prati krst nije, zapravo, autentična. Konstantin je na slavoluku isklesanom naredne godine u čast pobede uklesao "pobedio po nadahnuću božanstva", što ne znači mnogo jer je Konstantin u to vreme još uvek bio paganin: na njegovom novcu još uvek su bili paganski bogovi a on sam je slavio kult Sunca.

Senka sumnje postaje dužom jer je prvi pisani trag o ovom događaju zabeležen nekoliko godina kasnije (oko 320.), dok je lični Konstantinov biograf Evsevije Cezarejski dve godine po smrti Konstantina objavio životopis u kojem je naveo ovu epizodu, pozivajući se na to da mu se Konstantin lično ispovedio i ispričao tu priču o Isusovom ukazanju u noći pre bitke. Evsevije je inače jedan od najznačajnih apologeta hrišćanstva tog doba.

Priča o Milanskom ediktu je zanimljivo klupko za razmotati: edikt koji slavimo ove godine kao "zakonski akt cara Konstantina" suštinski nije njegova ideja, već njegovog prethodnika Galerija.

Ideja o postojanju Milanskog edikta potiče od sastanka koji se dogodio 313. godine a na kojem je Konstantin u dejstvo vratio već postojeći Edikt cara Galerija, napisanog 311. godine, a koji je proglašavao ravnopravnost hrišćana sa ostalim građanima carstva, te da im se ima vratiti oteta imovina bez naknade. Ovaj politički akt, napisan sa ciljem da u Rimskom carstvu konačno bude malo kakvog-takvog unutrašnjeg mira je istorijski dokazan dokument. Galerijev naslednik ga je ukinuo, da bi ga Konstantin onda ponovo proglasio važećim, dve godine kasnije.
No, Galerijev edikt se sklanja u skroviti deo vrta: ne oprašta mu se činjenica da je pre edikta bio strašan progonitelj hrišćana, naročito u vreme vladavine cara Dioklecijana. Konačno, jedina dva raspoloživa izvora po kojima znamo za Milanski edikt su već spominjani Evsevije i Laktancije, još jedan apologeta hrišćanstva.


Car Galerije, progonitelj hrišćana a zatim autor prvog edikta o ravnopravnosti veroispovesti na teritoriji Rimskog carstva.


Ako se putokazi pažljivo prate, dolazi se i do Konstantinovih ubistava političkih protivnika (u redu, uobičajeno za to vreme), rođene dece i šire familije (valjda je i to bilo uobičajeno?); zatim do Sabora u Nikeji, jednog od najvažnijih datuma u istoriji Hrišćanstva na kojem se Konstantin skupu predstavlja kao "biskup večnih stvari", a ratove protiv političkih neistomišljenika predstavlja kao "rat protiv pagana", te konačno priče o grobnici koju je planirao za sebe, a u kojoj je njegov grob u centru, okružen sa dvanaest obeliska, koji simbolizuju dvanaest apostola. 

Za sebe je mislio da je trinaesti.

Jedan od delova slagalice dostupan je i u fenomenalnoj "Povijesti čitanja" Alberta Mangela (raspolažem hrvatskim prevodom, srpski je rasprodat), u kojem Mangel, pišući o Konstantinu, beleži i ovo:

(Konstantin se obraća Nikejskom saboru)

"Moja je želja", govorio je na tom skupu, "da čak i u stranim izvorima pronađem svjedočanstvo za božansku Kristovu narav. Jer iz toga je svjedočanstva razvidno da čak i oni koji bogohule Njegovo ime moraju priznati da je On Bog, i Sin Božji."(...) 

Da bi to dokazao, Konstantin se pozivao na eritrejsku proročicu.

Konstantin je rekao svojoj publici kako je, prije mnogo vremena, proročica, "glupošću svojih roditelja" služila Apolonu. "Međutim, jednom prilikom", proročicu je zaista nadahnulo nebo, pa je proročanskim stihovima objavila buduće Božje svrhe, očigledno najavljujući došašće Isusa prvim slovima niza stihova koji su oblikovali akrostih ISUS KRIST, SIN BOŽJI, SPASITELJ, KRIŽ". 

Pjesma koju je recitovao doista sadrži božanski akrostih. Kako bi opovrgao moguće skeptike, Konstantin je odmah dao jasno objašnjenje: "da je sastavljač tih stihova netko ko propovijeda našu vjeru, i koji je upoznat s poetskim umijećem. Ciceron je znao za tu pjesmu, koju je preveo na latinski jezik i uključio u vlastita djela". 

(Ciceron je umro 43. godine pre Hrista, prim. N.)

Na žalost, odlomak u kojem Ciceron spominje proročicu - kumejsku, ne eritrejsku, ne sadrži ni uputu na stihove ni akrostih i zapravo odbacuje proročanska predviđanja.

Svejedno, toliko je to divno otkriće bilo prikladno da je mnogo stoljeća kršćanski svijet prihvaćao proročicu među svoje prethodnike. 
Sv. Augustin dao joj je dom među blaženima u svom Božjem gradu. Krajem XII stoljeća arhitekti katedrale u Laonu isklesali su na njenu pročelju eritrejsku proročicu, s njezinim proročanskim pločicama, poput onih Mojsijevih, i urezali blizu njenih nogu drugi stih apokrifne pjesme. 
A četiri stotine godina kasnije, Michelangelo ju je postavio na strop Sikstinske kapele, kao jednu od četiri proročice koje nadopunjuju četiri proroka iz Staroga zavjeta.

To je bila poganska proročica, a Konstantin ju je natjerao da govori u ime Isusa Krista.

Onda (je) Konstantin objavio da je "princ Latinskih pjesnika" takođe bio nadahnut Spasiteljem, kojega nije mogao poznavati."
(kraj citata iz knjige)

(To je zabavni deo ove priče: kako jedan falsifikat putuje kroz vreme, od krivotvorenog citata do Sikstinske kapele)

Ovo je, zapravo, još jedan od putokaza ka široj priči o postupku kojim je moguće institucionalizovati jednu dobru ideju, povezati je sa državom i utvrditi političku poziciju, a sve sa ciljem da se bude postane "večnim biskupom" - čije poluistinite i naknadno falsifikovane i dopisivane delove mi slavimo danas - i tako što otvaramo "Kancelariju za Milanski Edikt" >>, da bi građani mogli da dostave svoje ideje za Centralnu proslavu koja će se održati u septembru, povodom 1700 godina slobodnog ispovedanja hrišćanstva.

(Uzgred, čak i da zažmurim na sve prethodno otkriveno: hrišćanstvo se slobodno ispoveda već 1712 godina - barem na teritoriji sadašnje Jermenije, u kojoj je proglašeno državnom religijom 301. godine)

Bio bih, naravno, srećniji kada bi građani pre no što počnu sa osmišljavanjem ideja najpre saznali više o tome šta, kada i zašto slavimo i postoji li neki bogougodniji način slavlja datuma značajnog za ideju iza koje stoji dobročinstvo, ljubav i nada, a ne da bacamo prašinu na stazu prepucavanjima poput da li su slova na spomeniku ispisana kako treba i da li je isti od valjanog materijala >>

A možda bi bilo korisno da krenemo od godine nulte: po jednom istraživanju iz 2010. godine >>, 45% građana Srbije ne zna da Hristovo rođenje označava početak računanja nove ere. 

Izvor: Južne vesti

.
(Podsetnik: pogledati "Life of Brian", ponovo)


p.s. U vezi sa temom: Mirko Đorđević, "Danas", 18.01 >>
.

11 comments:

  1. A po mom ličnom istraživanju (mada ne vodim računa o statistici, što je krucijalna greška) ekstremno mali broj srpskih hrišćana zna koja je prva Božija zapovest. U ovo ne računam one koji misle da je to "ne ubij", što je ta šesta po redu.
    Od onih koji znaju za tu mitsku prvu, a to je otprilike 0,5% svih okićenih brojanicama, krstovima. redovnih po crkvama, još redovnijih po slavama, većina ipak zna i sve ostale. Po principu ako si se potrudio da naučiš prvu - ostalih devet je prošlo glatko.
    A to je inače i moj standardni potez kada me neko napadne da nisam "verna". Očas posla proverim sa kim imam posla.

    A plus što pored svega toga ne smem ni da zucnem da smo kult slavljenja slava prekopirali od sufija, čija je to tradicija duža od naših, a duboko ukorenjena u turskim vojničkim redovima pod čijom smo kontrolom bili toliko dugo.
    Da su kolač, žito i sveća ritualni predmeti još iz doba šamanskih kultova... da ne širimo temu.

    Ako od hrišćanstva oduzmeš razne nacionalne ili regionalne tradicije, strah, rituale, zvončiće i praporčiće (sve alate za teranje straha)ostaje čista priča o ljubavi, milosrđu, odsustvu straha, miru.. I isto važi za bilo koju drugu religiju.
    Ono što meni nikada neće biti jasno je zašto ljudi dodaju dekoracije na nešto što već samo po sebi jeste kompletno? Zašto budalaštinama pokrivaju suštinu?

    ReplyDelete
  2. Jeste, kažu grešni Kosta se krstio tek pred kraj života, a i kako bi drugačije kada mu je u opisu mukotrpnog carskog posla stajalo i najebavanje keve raznim unutrašnjim i spoljnim neprijateljima, a te radnje su po svojoj prirodi takve da ne mogu biti sprovedene bogougodnim metodama ("šta ću takav je posao, ni ja ga ne volim").
    No kako je rab božji Kosta izgleda ipak posedovao određenu bogobojažljivost, a koju mu je po predanju usadila Sveta mati carica Jelena, te smatrao da bi ga sam čin krštenja obavezivao na neke norme ponašanja, što ga bar za jedan niški čevap razlikuje od nekih potonjih careva, papa ili patrijarha, on je svoje venčanje sa Sinom Božjim odlagao do poslednjeg trenutka, svesno izlažući svoju plemenitu dušu opasnosti nespasenja žrtvujuči se zarad Gospoda. Na sreću naša Sveta Crkva je tu veliku žrtvu prozrela i svecem ga proglasila, kako je jedino ispravno i bogougodno. Amin.

    U celoj ovoj priči najupitnije je kakve veze grad Niš ima sa ediktom iz Milana sem što se grešni Kosta po mišljenju mnogih učenjaka baš u Nišu rodio, no ako to obogati turističku ponudu starog Naisusa, mišljenja smo da proslavu treba bezrezevno podržati u cilju poboljšanja kako standarda Gospodu dragih Nišlija tako i stvaranja novih razvojnih potencijala za ceo taj prelepi a nažalost zapušteni deo naše otadžbine.

    Nama je sa druge strane mnogo zanimljiviji angažman grešnoga Koste još na Prvom vaseljenskom saboru u Nikeji gde je i ako tada još nekršten, a samim tim, pomislio bi neko, lišen božije blagodati odigrao ključnu ulogu podržavši Svetog Aleksandra Caririgradskog protiv gnusnog i u grehu ogrezlog jeretika Arija i tako mi milošću Božjom i požrtvovanošću Kostinom dobismo naš Simvol Vere da ispravno od neispravnog možemo razlikovati i na jedini Njemu dragi način Gospodu se moliti. Doduše, to je više bio samo nacrt, da se modernom terminologijom izrazimo, konačni oblik se još koju deceniju brusio ali i kuća se gradi od temelja, a ovi temelji eto uprkos nastojanjima mnogih, od nečastivog zavedenih jeretika da ih uruše na našu sreću i radost Božiju već skoro sedamnaest vekova izdržaše.



    ReplyDelete
  3. @yzse: Razumemo se, i ja često koristim takve zaobilazne strategije, te i ne ulazim u borbu, prateći ideju mudrog Sun Tzua da je vrhunski vojskovođa onaj koji uspe da dobije rat bez bitke.

    Ovo za slave je tek tema za sebe, ono malo što sam čitao i grebao po površini otvorilo je staze ka takvoj količini ostataka paganskog u našoj veri da sam brzo zatvorio knjigu i ostavio to sa strane za neku drugu priliku, u kojoj ću imati dovoljno vremena da sažmem sve to u skraćenu formu i postavim ovde.

    A broj ukrasa koji prate i hrišćanstvo i pravoslavlje mi samo govori o tome da se vera uopšte nije primila, već predstavlja formu, odnosno krug u koji se gura svašta. Da je shvaćena, funkcionisala bi bez svih aspekata koji je oličavaju, računajući i crkvu.
    Hose Arkadio Buendija je bio u pravu, kada je ismevao ciljeve oca Nikanora.

    @vrabac:
    Što reče onaj stari grafit (mislim da je Nemačka, pre pada zida): "Znate li da komunizam ne uspeva tek 100 godina, a Hrišćanstvo već 2000".

    Koliko sam pratio tokove priče - Kosta je godinu dana nakon Nikejskog sabora shvatio da se zaigrao, pa je tražio povratak Arijevog učenja u kanone, no taj detalj sam pronašao u svega dva izvora, od kojih je jedan polu-pouzdan (i kliče se Wikipedia), te ne bih sudio po tome.

    Ovo za Niš stoji, ali način na koji se, za sada, ta Proslava odvija i planira mi uskraćuje želju da podržavam: trošenje para na projekte poput Kancelarije za Milanski Edikt a štednja na nekim aspektima koji imaju za cilj da budu dugotrajniji (npr. materijal za spomenik) mi govori da je ovo još jedna drž-ne-daj organizacija koja veruje da se ista ima organizovati poštovanjem Rambovog koncepta "Da kupim majci zubi od crnca, da može majka orasi da krca", a to neće na dobro da se završi.

    Da im je zaista stalo do uspinjanja Niša koji itekako to zaslužuje, neko bi se valjda potrudio da na toj centralnoj proslavi budu, na primer, Patrijarh Ruski i Papa. Onda bi ta proslava i sve što je prati "odjekivali u večnosti".

    No, jasno je da bi organizacija takvog događaja morala da krene od razjašnjenja nekih nelogičnosti u ovom epskom spektaklu koji traje već 1702 godine. Dodatno, to bi uticalo na "božanski aspekt" Sv. Cara Koste koji se zaista posvetio "najebavanju keva" političkim neprijateljima metodama koje bi trebalo svecima da budu strane. Ali, ako je Svetac Milutin (zahvaljujući broju crkava koje je podigao za života, a ne svom ponašanju u svetovnoj ravni), može i ovaj da ostane.

    Da se vratim na početak priče: premalo je dokaza za to da smo Simbol Vere dobili zahvaljujući Kosti, izgleda da je to delo njegovih savetnika i biografa :) Kakav materijal za Pravoslavni-Den-Braun-Kod.

    ReplyDelete
  4. Pa dobro majku mu, čitaj malo između redova :)

    Elem, to da je Kosta lavirao između Aleksandra i Arija je tačno, koliko se ja sećam,a davno sam se bavio time, on je pre sabora bio na Arijevoj strani pa posle okrenuo ćurak, mada je moguće da sam posle više godina pobrkao. U svakom slučaju njegovo svrstavanje na jednu stranu je zacelo bilo motivisano isključivo političkim razlozima, sumnjam da je uopšte razumeo to o čemu mudre sveootačke glave dumaju, a verujem da ga baš i nije nešto preterano zanimalo. U tom smislu ima da zahvalimo grešnome Kosti, :)
    Mada pazi, intervencija Duha Svetoga u poslednjem trenutku je uvek moguća i ko smo to sad pa mi da procenjujemo načine na koji Gospod spušta blagodat na naše glave i ukazuje nam na pravi put :))

    ReplyDelete
  5. Citao izmedju redova, ali nisam mogao da odolim :)

    Ovo za intervenciju Duha Svetoga je sasvim moguće ;)
    Neki istoričari tvrde da je Galerije tek pred smrt doneo taj pravi edikt, prosvetlio se u poslednjem trenu, taklo ga božanstvo, hteo čiste duše da nastavi ka sledećem nivou.

    ReplyDelete
  6. Ako se zanimate za pravu istoriju onda citajte knjigu 'Tragom Slovena'- Branko Vukusic, o trojansko slovenskoj misteriji, izdavac Pesic i sinovi, moze se downloadovati i s neta. Zatim citajte Radivoja Pesica, (vidite najpre ko je on i cime se bavio), takodje skinite i 'Velesovu knjigu' sa neta, ima je. Rec pagansko ima namerno losu konotaciju, Bozic, slava, zito i slama datiraju od indoevropskih Arijevaca, ciji su potomci, a nasi preci- Stari Sloveni, Tribali, Iliri i ostali to cuvali od iskona slaveci Sveto Trojstvo. Hriscanstvo je novotarija radi politickog mira i stabilnosti istih onih koji su hriscane progonili, a onda ih priznaju zbog 'politickih glasova'.

    ReplyDelete
  7. sve što treba znati o velesovoj knjizi piše ovde http://www.politikin-zabavnik.rs/2009/2978/02.php a radivoj radić je jedan od najimpresivnijih profesora čija sam predavanja imao čast da slušam.

    ReplyDelete
  8. Hvala na Anonymousu na putokazima, ali prvih tridesetak stranica prve knjige sa spiska me nije ubedilo (sto ne znaci da je necu procitati). Salinasova teorija je zanimljivo nagađanje (imam i originalnu knjigu na nekoj polici, bila je "hit" u Jugoslaviji, polovinom osamdesetih), ali potkrepljeno premalim brojem čistih dokaza.

    "Pagansko" ima lošu konotaciju samo da bi se stvorio potrebni otklon hrišćana od prethodnih verovanja, jer je njihova vera krcata tragovima prethodnih sistema. Od slavlja boginje Ister koja je postala "Easter", odnosno Uskrs, pa nadalje.
    No, hvala na imenima naslova i autora, svakako.

    Hvala i na linku ka Politikinom Zabavniku, u kojem sam za života pročitao više istinitih i dokazivih priča i teorija nego u većini mudrih knjiga.

    ReplyDelete
  9. mislim da je mare mislio na radivoja radica naseg uglednog vizantologa, a anonymus na radivoja pesica.
    razlicite su osobe :)

    ReplyDelete
  10. mislim radic se dosta borio sa "novoromanticarima"
    (mislim u istorijskim naukama, nije se borio sa Duran Duran ili Kaja Goo Goo :) )

    http://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8_%D0%BF%D1%80%D0%B5_%D0%90%D0%B4%D0%B0%D0%BC%D0%B0_%D0%B8_%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B5_%D1%9A%D0%B5%D0%B3%D0%B0

    ReplyDelete
  11. Da, da, da, shvatio sam po potpisu teksta u Zabavniku da nije ista osoba :)
    A sad cu da pojurim i knjigu. Hvala na dojavi!

    ReplyDelete