Sunday, 15 February 2009

Sound of Music, #2



(početak marta 1999.)

Dejvid Silvijen sedi za miks-pultom glave podbočene na ruke. U studiju je tišina – sa zvučnika je upravo iscureo poslednji snimak za "Dead Bees on A Cake", kojim nikako nije zadovoljan. Teško je snimati u uslovima u kojima radi već nedeljama – muzičari (mahom prijatelji koji su pristali da snimaju za simbolični honorar) razbacani po uglovima studija - znaju da je većina novca od kojeg je studio plaćen zapravo došao od tantijema za "Justify my Love" Madone, koju su napisali sada već odlazeća Dejvidova žena Ingrid (stoji u uglu, netremice ga posmatra) i Leni Kravic – njih dvoje zajedno, jednom, negde. Mark Ribot zagledan kroz prozor, prelazi zippo upaljačem preko žica, glumeći slajd pokret na gitari, proklinje lične izbore koji su činili da svira samo sa ludacima. Nije siguran da li da iz lokalne govornice pozove Vejtsa, Zorna ili Lurija, svi su isuviše nenormalni za razgovor u trenutku u kojem imaš samo za kartu do kuće. Ipak poziva Džona - ima li u planu neku tezgu ili barem neki Džarmušov film? Luri negira ovo drugo, spominjući kako je Džarmuš već nedeljama opsednut željom da kontaktira ludi bend iz Beograda sa kojim je tamo nastupio, čije reči ne razume ali ga gitara jako dobro udara u glavu i pluća – i kako oseća da je to zvuk koji mu je potreban na novom filmu. Ipak, njihov kontakt niko nema, čak ni Emir. Ujedno, poziva ga na snimanje "African Swim and Manny & Lo", oseća da je to najbolja stvar koju je do sada uradio, ali mu nedostaje još malo rada, može im se priključiti već danas, ako je Dejvid završio sa snimanjima.

Pevač "ludog benda" razmišlja o pokojnom prijatelju Milanu i njegovom poslednjem projektu koji je uradio sa Subom u dalekom Brazilu, o vestima što su upravo stigle i letelicama koje će uskoro stići nad Zrenjanin u kojem trenutno boravi, okružen teškom ravnicom i još ravnijim nebom, u prolećnom sutonu.

U Sao Paulu sviće.
Suba, očiju punih tool-ova sa ekrana ali ušiju spremnih za još jednu probu ponovo pušta paterne remiksa za "Sem Contencao" – verziju koju će i spasiti iz požara nekoliko meseci kasnije i predati na ruke vatrogascu koji neće moći više ništa da učini osim da trake, uz suze, preda Bebel - koju glas, dok stoji ispred kuće zahvaćene plamenom - prvi put u životu zaista izdaje. Nešto kasnije tog jutra, Bebel shvata da u celom Sao Paulu nema ničega što bi je zadržalo kod kuće, kupuje kartu do Njujorka i odlazi, da bi se te noći potpuno opila skupim viskijem, zagledana u svirku Smoki Hormela, još jednog bivšeg Vejtsovog gitaristu, koji će se te večeri upoznati sa ljudima sa kojima će uskoro osnovati Forro in The Dark, na čijem će prvom albumu zapevati i Bebel, Miha Hatori ali i Dejvid Birn, te večeri čudnovato tihog, što je rezultat susreta sa Van Tingemom, koji nije mogao a da prećuti da mu zaista smeta što Lori sve više snima sa dečkom Lu Ridom ("koji u njoj pronalazi svu podršku koju mu Endi zapravo nije nikada davao, kako ne razumeš?") a sve manje brine o svojoj muzici - "Life on A String" zvuči suviše krotko i smireno, što ga čini tužnim. Dejvid mu obećava da će pričati sa oboje, ali polako shvata da je dobio materijal za finalni tekst o tome kako ljudi lako postaju lenji duhom, koji planira da uradi u tehno-disko fazonu, već je uradio neke skice sa momcima iz X-Press2, od njih je i čuo da se spremaju za odlazak u grad u kojem su se Džim i Džoni napili kao guzice od nekog lokalnog brendija, kojem je Zavinul čak i pesmu posvetio - "Sliwovitz Trail" – upravo ona odzvanja Silvijenovim ušima, dok rešava da se album završi baš tako kako je zamislio – običnim fade-out-om, zvukom Ribotove gitare puštene kroz dugi delay, koji će putovati do Beograda čitavih devet godina – sve do momenta u kojem će zakoračiti na scenu Doma Sindikata (šest meseci nakon Bebel) uz jednostavno, prosto – „Good Evening.“

Sve je umreženo.

No comments:

Post a Comment