re:animacija

Kupujem jogurt u hipermarketu.
Zagledan u plavi čep na boci, što moram jer je napolju pakleno a član naše male zajednice Rade (Končar) dobrano stariji od mene, ne primam informaciju o dugotrajnosti vitamina, minerala i do kada boca ima hranljivu neotrovnu vrednost, već shvatam da je datum isteka upotrebljivosti prvi dan mog odmora.

Bezlična, odštampana mehanička slova više me asociraju na Sandrarova "Ostrva" nego na činjenicu da bi Radeta trebalo zaista pod hitno zameniti i to prihvatam kao konačni dokaz da sam zaista pukao.

Sabrati sve preostale snage radi utrčavanja u cilj pre no što me stignu, makar i prsima, ako treba čupajući tastere sa laptopa i bacajući ih preko linije cilja, sve učiniti samo doći do cilja u komadu, žrtve više nisu važne, ali ih ne sme biti previše sa naše strane!

Sećam se stare kratke priče, iz neke od Ozonovih/Dačinih knjiga, imala je taj lepi početak "Razbiti kasicu prasicu..."

Pažljivo izabrati soundtrack za letovanje.
Još bolje, slušati koliko god je moguće, isključivo talase.
Ne, u talasima uživati, ne slušati nikoga.

Čitati isključivo futuriste, eskapiste, hedoniste.
Još bolje, čitati sopstvene misli, neodgonetnute u proteklih 12 meseci, ako nisam zaboravio šifre za čitanje.

Pocepati kalendar prvog dana odmora, baciti ga sa najviše stene niz vetar, iako nije ekološki.
Zdravo je za glavu.
Iako glava dobro zna da će se kalendar već nekako sam ponovo sastaviti, što stena može da potvrdi, dovoljno dugo je tu.

Piti jogurt sa početka priče, zdravo je.

Rokopisi

"(...) To je neponovljivo iskustvo.
Kao u majski suton doživeti Brela i Ne me quite pas na terasi krova Muzeja muzičkih instrumenata u Briselu, Edit Pjaf u La Closerie des Lilas na pariskom Monparnasu, kao Street Fighting Man grupe The Rolling Stones u rano popodne na londonskom Pikadiliju (...) kao Road To Cairo u interpretaciji Džuli Driskol dok se u cik zore vozite od Aleksandrije ka prestonici Egipta, kao Jeke, Jeke Morija Kantea u mokroj kafeteriji ispod Viktorinijh vodopada u Zimbabveu, poput Sunday Bloody Sunday grupe U2 u autobusu između Dablina i Slajga u Irskoj ili Česariju Ejvoru u sumnjivoj birtiji Puerto de la Kruza na Tenerifima.
To su trenuci zbog kojih nije šteta živeti..."

(Petar Popović, "Rokopisi", 2008.)

Priznajem, zaboravio sam kako je lepo čitati priče o muzici, narative nastajale iz ljubavi prema onome što popularnu muziku čini magičnom i važnom u našim životima, pisane iskrenim stavom a ne pozom, posvećene raslojavanju mitova da bi se negde pred momenat očekivanog razotkrivanja pokazalo i priznalo da su mitovi zapravo veći no što pretpostavljamo na prvo slušanje ili čitanje.

Čitanje i dešifrovanje Rokopisa predstavlja fantastično putovanje koje vraća veru u vrednost i snagu popularne muzike, poezije i mitova kojima smo hranjeni u vreme kada je do naših gramofona, kasetofona i radio aparata dolazilo manje muzike i kojoj je samim tim posvećivana veća pažnja i više ljubavi, vraća u doba kada se muzici putovalo u susret.

Sjajno, nepretenciozno napisani, Rokopisi su prepuni detalja koji dokazuju tu ljubav i promišljanje, ucrtavaju do sada nepoznata sazvežđa, otkrivaju tajne veze, koincidencije i tangente nepoznate mnogim enciklopedijama, dostupne samo onima koji iskreno dišu, slušaju i žive muziku.

Ima još. Ako ste do sada iz bilo kakvih ličnih ili bezličnih razloga izbegavali bilo koga iz panteona muzičara koje je Peca Popović postavio u ovaj, javnosti dostupan, deo galerije - sada ćete ih ako ne zavoleti onda barem poštovati i priznati im vrednost, što nije malo. Među koricama kriju se razni likovi i mitovi - od Boba Dilana, Grema Parkera, Lenona, Gazde ali i Birna i Lene Lovič – sve do Frenka i Arsena. I mnogi drugi čijim radom su mnogi od navedenih zapravo dobili svoje mesto u galeriji.

Sticajem lepih okolnosti, nekoliko dana pre promocije Rokopisa, nakon sjajnog predavanja o budućnosti muzičke industrije dobio sam priliku da sa Pecom "razmenim po koju", prvenstveno na temu Milana i Sube o kojima uvek imam šta da pitam.
Bilo je tu i sjajnih i potresnih reči.
Svaka zaslužuje da bude zapisana.

Iskreno, iz petnih žila, nadam se da će odustati od ideje da ovo bude njegova prva i poslednja knjiga, istovremeno svestan da bi svaki drugačiji kraj bio više pop a manje rok.

I zato moram da procedim da je i to u redu, jebi ga.
.

Nema čaja u Sahari

The Police su direktno odgovorni za jednu od ključnih promena tokom odrastanja – koja se videla kako spolja, tako i iznutra.

"Gramofonska dijeta" bila je definisana sledećim mehanizmom – 5 dana štednje kinte dobijene za užinu = jedna LP ploča u PGP-u. Kako PGP nije imao ne znam kako bogatu ponudu, ali je objavio kompletan The Police opus - nakon albuma "Synchronicity" njihova diskografija je ubrzano sabrana na polici i naučena napamet, pantalone su postale prevelike, roditelji sumnjičavi a ja – iskrenim obožavaocem. "Zenyatta Mondatta" je i danas jedan od omiljenih albuma, možda zato što je na njoj trojka prikazala sav talenat u punom sjaju, verovatnije zato što nikada neću shvatiti kako je Stjuart Kouplend odsvirao neke deonice bez dubbinga.
Uz svo poštovanje prema svim solo i sličim radovima koji su sledili nakon raspada benda, taj deo njihovih karijera ostao je važniji od svega što je došlo posle.

Mnogo godina kasnije, udobno zavaljeni na zadnjem sedištu šou-karavana koji već slovi za jedan od najuspešnijih u istoriji pop-industrije (sa tim razlogom je i započet), The Police su konačno sleteli u Beograd.

Priča kaže da su The Police na početku karijere, u vreme "novog talasa" i pesama poput "Next to you" i "Can't stand losing you" izlazili na binu uz rečenicu: "Sada ćemo svirati new wave – što znači da će reči biti banalne a muzika loša". Zanimljivo, upravo su im pesme iz tog perioda nekako najbolje išle, publika je na njih čak najbolje i reagovala.

Besprekorno uvežbani, tiši no što je prostor dozvoljavao, usporeniji no što sam se plašio (ok, Endi Samers ipak ima 65 godina), predvođeni Stingom čiji glas i dalje fascinira te i dalje blistavih deonica u kojima je prednjačio Kouplend, odsvirali su koncert koji verovatno neću dugo pamtiti, osim po fascinantoj verziji "Wrapped Around Your Finger" koja je zaista zvučala bolje nego u originalu. Privatni favoriti, poput "Driven To Tears", "Walking on the Moon"" i "When the World is Running Down..." bili su zaista na nivou, dok su trojka na očekivanim vrhuncima, poput "Everylittle Thing She Does is Magic" i "Everybreath you take" previše oslonila na publiku, odnosno opštu besvest od sreće što se neki od najvećih hitova dekade uopšte sviraju ponovo uživo.

Sve zajedno, ok.

The Police su poslednji album "Synchronicity" snimali tako što ih je producent fizički razdvojio, komunikacija je išla samo preko monitora. Nisu se više "voleli", nezadovoljstvo je raslo. Ipak, rezultat je bio briljantan.

Za ovih 25 godina pauze su naučili: alhemija koju izazivaju češće je rezultat naših učitavanja nego emitovane emocije i sada su to, na neki način, iskoristili. Mi smo oduvek znali da su muzika i tekstovi The Police dovoljno široki da upiju sva naša očekivanja i pogrešna čitanja, čak i ideju da je "Everybreath you take" ljubavna pesma, iako ona to zapravo nije.

"Nije bilo ljubavi", kaže prijateljica.
Ljubavi je bilo, ali nekako nije bila obostrana tokom cele večeri.

Da su sebi dozvolili i "Tea in The Sahara" u izvedbi poput "Wrapped...", sigurno bi i uživanje u pamćenju na koncert bilo bolje, impresije trajale duže.

Glava govori da zgrada svira

"Careful listening is more important than making sounds happen."

(Alvin Lucier) 

Bilo je nekako logično: nakon TH epizode, saradnje sa Vilsonom, stvaranja muzike sa Inom, otkrivanja merenge i ostalih ritmova, stvaranja "disko opere" (?!) sa Debelim Dečakom Slimom i mnogih drugih avantura – Dejvid Birn je od pre nekoliko dana javnosti omogućio da svira na zgradi ili preciznije: svira zgradom. 

Neki snovi postoje isključivo da bi bili ostvareni. 
[link]

"Hvala", na engleskom!

Montaža: Nick Cave 2008 - >1984

Praćen Zlim Semenjem koji su sinoć zvučali kao otpadnici pakla u potrazi za stepeništem koje iz podzemlja vodi do zaštitničkih anđeoskih krila, Majstor je sinoć pevao i isijavao tako impresivno da je bilo gotovo nedostojno ali i nemoguće i nepotrebno pevati zajedno sa njim. Ta misao me, naravno, nije sprečila da se u ne malo navrata i ja oglasim, nedostojan, sve češće promukao – ne od urlanja, već radosti.

Nije bilo lako popuniti onakav i onoliki prostor - ne publikom već energijom koja je prštala od prvog udara "The Night of the Lotus Eaters" sve do posvete Dilanu i Čoveku u Crnom i trena u kojem je rekao da se uskoro vidimo ponovo, siguran da je zauvek obuzdao sve demone koji su ga ikada vijali.

Zaista se nadam da će biti tako.

Ukoliko budemo opet čekali onoliko - sledeći put će on imati 70 a ja 53.

Nakon rečenice u kojoj posmatraš sebe sa više od pedeset godina, shvatiš da je toliko ikona odrastanja stavljeno na portal u jednom trenu, da si lako mogao da se zagrcneš.

Ipak, nakon ovakvog koncerta dostojanstveno starenje deluje izvesnije, duša je mirnija.

I zato mi se o ovom koncertu više ne piše.
All the Towers of Ivory are Crumblin'... čuvamo za sledeći put.

"Thank You, in Serbian!"
.

Da li je Ludvig sanjao električne pijanine?

Dve, naizgled nepovezane vesti iz proteklih nekoliko dana:

“ASIMO, robot koji je napravila japanska kompanija Honda, sinoć se suočio se sa svojim najvećim izazovom do sada – predvodio je Detroitski simfonijski orkestar za vreme njihovog izvođenja kompozijcije "The Impossible Dream" iz mjuzikla "Man of La Mancha" (...) Međutim, ASIMO ima svoja ograničenja – inženjeri su ga programirali da imitira Čarlsa Burka, direktora Detroitskog simfonijskog orkestra, ali ne može da kao čovek dirigent reaguje na članove orkestra.”

. . .

”Svi Beograđani koji imaju barem malo muzičkog iskustva pozvani su da postanu članovi prvog „Belgrade laptop orchestra“, koji će premijerno nastupiti danas od 21 čas u Studentskom kulturnom centru. Na programu je delo „More and More“ nemačkog eksperimentalnog umetnika umetnika Hansa Kocha, svojevrstan „muzički performans za neograničen broj neozvučenih laptopova“.

Sjajne su te vesti, zaista.

Ipak, iako čak i moja vežbana eustahijeva tuba, nakovanj, uzengija i čekić sve teže razlikuju artficijalno generisani zvuk od zaista odsviranog, iako znam da je nedavno predstavljen software koji generiše muziku „poput Vivaldijeve“, hardware je ono što i dalje pobeđuje i dve stotine majmuna neće generisati Šekspira ukoliko dve stotine godina budu kucali u dve stotine tastatura.

U tu čast, zaključujem ovo nedeljno veče slušajući Rostropoviča i Rihtera, razmišljajući o sjajnoj priči Roberta Silverberga u kojoj hologramski ali i dalje nepismeni i ratoborni Francisko Pizaro sreće isto tako stvorenog ali veoma prisebnog Sokrata, u srcu metafizičkog tanka, generisanog samo radi njihovog sastanka.

I zamišljam Ludviga - pramenova kose koji se poput krila nadvijaju nad sada već vekovima nefunkcionalna uha (ionako nepotrebna jer sva muzika se krije iza njih) – kako sedi naspram Karela i ispituje ga kako izgledaju ti njegovi „roboti“. Karel, nagriženih pluća, ubeđuje Ludviga da je termin zapravo osmislio njegov brat Jozef, te da je Isak takođe veoma zaslužan - i konačno - da bi bilo dobro da popričaju i sa Kejdžom na temu prepravljenog pijanina i 4 minuta i 33 sekunde tišine koja je proglašena muzičkim delom. Ludvig to ne čuje, tišina ga ne zanima već drugi vek, zamišlja kako će, nakon Rostropoviča kojeg je na neki način zapravo imao u vidu pišući neke od pasaža, nekakvi komadi metala dodirivati žice iz kojih će izlaziti mehanička muzika, koju on ipak ne ume da zapiše i to čini da se još jedan pramen nakostreši.

Svako to razume ako hoće (S.T.R.A.H.)

Prve noći izborne tišine pred predsedničke izbore 20. decembra 1992. na talasima Radio Pingvina emitovana je prva “narodna” pesma na frekvenciji 90.9 mHz od osnivanja radija. Nenad Kuzmić - Kuzma obogatio je u etar sa “Moj Milane, jabuko sa grane” kao (otvoreno) navijanje – protivkandidat Slobodanu Miloševiću bio je Milan “So help me God” Panić – i koliko god sada taj čin delovao naivno, nije bila mala hrabrost učiniti tako nešto na prvoj privatnoj radio stanici u gradu, baš te noći.

Dan pre izbora, 19. decembra, u okviru “Idi mi dođi mi top liste”, Kuzma i Dača kao “staru aktuelnu stvar” puštaju “Vođu” grupe S.T.R.A.H (Svako-to-razume-ako-hoće, bend Žikića i Timofejeva), obradu stare “Pied Piper”, kreirajući do tada nezabeleženu lavinu poziva, čak se i Škrbamaca umorila. Za one koji ne znaju ili se ne sećaju – lista se kreirala glasovima slušalaca. “Vođa” je u jednom danu sakupio cca. 1200 poena, što je ostalo neoboreno sve do kraja emitovanja emisije, 1998.

Šesnaest godina kasnije, mogu da reprodukujem gotovo kompletnu Kuzminu playlistu -
nešto kasnije je zavrteo „Love is in the Air“ John Paul Younga, a zatim i „Sun City“ Artists Against Apartheid. Otvorene poruke. Popodne je bilo sunčano i toplo, nada nas još nije napustila. Poslednja pesma u setu bila je, naravno, „I Fought the Law“.

Sve to zajedno, očigledno, nije bilo dovoljno da spase narednih nekoliko godina. Ipak - i dalje verujem u snagu nekih pesama. I verujem da je vredelo čistiti uši u proteklim nedeljama, da bi se u nedelju uveče konačno čula i neka dobra vest.

Evo i "Vođe".

"Historijska Čitanka 1"

Idealna za praznične dane, u kojima se sećanja vraćaju iz tople prvomajske tišine a pukotine nastale nebrojenom svakodnevicom produbljuju i vide u pravoj snazi. Gorka, tamna, često brutalno potresna, no slatka poput ćeten-halve sa pistaćima koju sam sa uživanjem deljkao danima nakon januarskog boravka u Sarajevu od blata i snega, punog ljudi koji za nekoliko minuta postanu nenametljivo bliskiji sa tobom nego mnogi za čitave godine.

. . .

.

"Koji si film u Sutjesci gledao prve nedelje mjeseca aprila 1982. godine? Ni toga se ne sjećaš i nikada se nećeš sjetiti. Svaka uspomena i svaka povijest nose u sebi sitno iskustvo smrti. Zato sve treba na vrijeme ispričati i zabilježiti.

Nakon filma odlaziš u snack hotela Beograd, u Mali Beograd ili Zemun. Naručuješ dupli espresso i Kolu. Ne pušiš i ne piješ alkohol. Gledaš u vrhove adidaski i razmišljaš o ženama. Imaš nepunih šesnaest godina, gledao si sve Bergmanove filmove, čitao Dostojevskog i naučio mnogo toga čime ćeš se služiti u onom dijelu života kada ćeš rjeđe ići u kino, manje čitati, pušiti, piti alkohol, ali još nisi ni s jednom ženom išao u kino. To te muči.

Konobarice se zovu Gina i Dragana. Gina je visoka, crnokosa i crnooka. Sve lijepe, drage konobaric ovoga svijeta bit će Gine, a Ginu više nikada nećeš vidjeti nakon što ujutro trećeg maja 1992. izađeš iz podruma hotela Beograd, u preko noći razrušen grad."

(iz "Historijske čitanke 1", Miljenko Jergović - "Riječ mladih", strana 66; izdanje v/b/z, dostupne u knjižarama Beograda).

Obavezna lektira.

Fotka je januarska, ovogodišnja.

Bambi protiv Godzile

„Mamac za patke ne mora da izgleda kao patka.Mora patki da izgleda kao patka.

Mudrost tako ne leži u fenomenološkom pitanju: „Kako patka izgleda?“ već pre u praktičnom pitanju „Šta patka želi?“

Sjajna knjiga gore navedenog naslova, a “O prirodi, nameni i praksi filmskog biznisa”, čoveka koji je neposredno ili posredno odgovoran za filmove poput „Poštar uvek zvoni dva puta”, „Oleana”, „Wag the Dog”, “Nedodirljive” ali i “Glengeri Glen Ros”, dostupna je i na srpskom, svega godinu dana nakon objavljivanja originala (izdanje IPS). Vredno čitanja, puno objašnjenja zašto je sve lakše zaspati uz noviju filmsku produkciju, puno razumevanja za nas koji često koristimo taster "skip" na daljinskom DVD plejera uz sve manje griže savesti.

Trivia podatak, za one sluđene naslovom knjige - evo korisnog linka:http://www.youtube.com/watch?v=BXCUBVS4kfQ. 

Deo poštovalaca Monti Pajton Cirkusa otkriće poreklo jedne od ključnih animacija iz serijala.

[sound of music]

.
Vins preslušava poslednji miks prvog albuma Depeche Mode i shvata da to nije zvuk za kojim traga. Napušta studio, prethodno potapšavši saučesnički po ramenu Martina – nemate šanse bez mene, dečaci. Vins odlazi do najbližeg paba u kojem sreće Alison. „Only You“ su reči koje je joj Vins upućuje nešto kasnije, posle pete pinte piva, ubeđujući je da rade zajedno, ne znajući da će od pop hita nastati čist, nepatvoreni evergreen.
.
Nešto kasnije, Alison staje pred mikrofon gledajući kroz staklo gluve sobe u Trikija, još uvek ranjavog od kraja saradnje sa Massive, pokušavajući da se približi Bogu, snimajući, bez pauze od kako je istupio iz senke snimkom „Overcome“. Ostatak njegovog bivšeg benda tri noći kasnije dolazi pod prozore samostana u koji se Šinejd zatvorila, zvižde, željni da baš ona otpeva „Prayer for England“, dok ona razmišlja da li bi njen prijatelj Bono mogao lično papi da prenese šta misli o njemu. Bono, nekoliko stotina metara dalje, ali nekoliko godina ranije, pakuje u ugao podruma belu zastavu koju je zaviorio na bini urlajući „Fuck the Revolution“ dok njegova žena dobija poziv od Robi Robertsona da sarađuju na „Sweet Fire of Love“ i da, ukoliko je moguće, povede i Edža - u studiju će ih dočekati Piter i stari drugar Lanoa, sa kojim su se tako opijali u tokom snimanja „Joshue“, barem u trenucima u kojima je Brajen preko telefona objašnjavao Bouviju da su fazon sa karticama već jednom uradili i da je još rano da ga ponove. Bono razmatra promenu producenta, mapirajući zvuk na Nikovom albumu, pitajući se ko se krije iza pseudonima Flood, koji će nešto kasnije podići najjeftinije „starke“ na miks pult dok Dejv i Martin snimaju „Free love“. Spot će uraditi sa Džonom, na kojeg ih je uputio upravo Nik, znaju se još od vremena „Ghosts of the Civil Dead“, dok je stajao u redu za Vendersova „Krila“, u čijoj je glavi, prepunoj paperja, postojala samo scena Bruna kraj spomenika, zagledanog u Berlin, isti onaj u kojem je čika Dejvid snimao "Heroes" upravo sa Brajenom.
.
Dejvid razmišlja o anketi koja je pokazala da je njegov duet sa Džegerom na „Dancing in the Streets“ jedna od „najnepotrebnijih saradnji ikada“ i dok pali novi Gitannes razmišlja o tome šta bi bilo da je Mik pod miškom te daleke decembarske noći nosio pod miškom ploče Djanga umesto albuma iz kataloga „Chess Records“, dok Kit Ričard, još uvek bez "s" u prezimenu, sedi prekoputa autobusa i razmatra gde u Brikstonu može da se oleši u ovaj sitni sat ali i da odsluša Aleksisov bend za čijim bubnjevima sedi Čarli. U Čarlijevoj glavi su ritmovi koje će kasnije sa voziti sa Keltnerom, u čijim palicama je dobar deo kičme i pršljenova rok-end-rola, koji Martin upravo otkriva, nagnut nad miksetom. Martin zatim seda u gluvu sobu, podiže regler mikrofona i traga za Kejdžovom tišinom. Gleda u gitaru u uglu studija i naslućuje tonove koji će osam godina nakon Vinsovog izlaska iz studija postati rif za „Enjoy the Silence“.
.
Sve je povezano.
Nema granica.
Samo muzika.
.
p.s. "Sound of Music II" dostupan je na ovom linku >>
.

Drop the Pressure

U trideset i trećoj godini kupio sam prvi aparat za merenje pritiska. 
Garancija pet godina.
Imao sam, dakle, izvesnu sigurnost da ću u narednih pet godina, sve do trideset i osme posedovati pouzdani pokazatelj odnosa Gornjeg i Donjeg; koji će neće biti definisan samo radom mog srca, već će biti pokretan delovanjem i tuđih:

• srca,
• ruku,
• nogu,
• šmrcanja,
• suza,
• krvarenja,
• znojenja
• gluposti (trebalo je rangirati ovo na višu poziciju!),
• pameti,
  i
• pogledima na sat,
• kalendarom,
• ekranima, raznih formata.

Potpuno pogrešno, shvatio sam.
I razmišljao: ako već danas odlučim da će odnos Gornjeg i donjeg ipak prvenstveno biti kontrolisan od strane onih nekoliko stotina grama u glavi, garancija od pet godina biće potpuno nebitna, zaboraviću je. Ako sam već odlučio tako, biće mi nebitno to trajanje, kao što mi je nebitno da li je sočivo fotoaparata još uvek garantovano precizno ili već sada dodaje i oduzima godine sa naših lica, laže koliko je tučkova bilo na cvetu koji sam fotografisao pre nekoliko nedelja u bašti.

Doneo sam tada odluku da će tih nekoliko stotina grama biti jedino zaduženo da pokreće do sada sakupljena i jedva donekle sportski oblikovana osamdeset i tri kilograma, računajući i onaj dvadeset i jedan gram (nedokazana vrednost), tj. odnose Gornjeg i Donjeg. Dopustio sam si da od odluke budu izuzeti:

• moja devojka
• dobro, brat, roditelji i uža familija
• M.
• prijatelji do čijeg mišljenja mi je zaista stalo i koji mi propovedaju da je gore navedenu odluku trebalo doneti mnogo ranije, a u cilju toga da ostanemo prijatelji, što će biti nemoguće ukoliko se ne budem pazio jer ništa od mene neće ostati.
• slušanje Katalanijeve arije iz „La Wally“, u izvođenju Vilhelminije (jer izvođenje Sare Brajtman slabo šta može pokrenuti), Bruhov prvi koncert u izvedbi Ane Sofi Muter i pod Karajanovom palicom, „London Calling“ od The Clash, „Remain in Light“ Talking Heads i još nekoliko... desetina.... dobro, stotina pesama...
• čitanje Kortasarovih „Školica“
• opus Bleza Sandrara
• dobro, Peljevin.
• snimak drugih 45 minuta + produžeci finalne utakmice Lige Šampiona iz 2005. godine, Liverpul - Milan – 3:3 u regularnom delu meča, Stiven Džerard podiže pehar iznad glave nakon penala.
• ...od ostatka liste sam odustao ubrzo, bilo je jasno u kom pravcu sve to ide...

Donošenjem ovakve odluke, garantovao sam sebi izvesni stepen autonomije u okruženju koje nema milosti prema autonomiji, stalno ugrožavajući razne integritete, suverenitete i tete.

Priznajem, bilo je izvesnog likovanja prilikom kupovine: nisam morao da biram najjeftiniji, ni onaj koji se ručno pumpa, već elektronski - stavlja se na zglob - može stati i u džep ili futrolu za mobilni, moderan, pijukav, velikog ekrana – tako da i stari ljudi mogu čitati rezultate bez cvikera (što će mi biti od posebne važnosti ukoliko aparat potraje još koju deceniju nakon garancije :)
Likovanje, dakle: nisam pitao ni za cenu, već sam kao birao „ono što mi odgovara“, postavljajući apotekarki pitanja kao da je ovo već petnaesti koji kupujem, totalni stručnjak u kupovini merača pritiska, poznavalac robnih marki proizvođača, totalni pressure-man, kao da mi je od ključne važnosti ima li pet godina garancije, biiiiip zvuk na kraju merenja, da li je od pouzdanog proizvođača, čisto šegačenje.

Tek od toga dana sam počeo ozbiljno da razmatram uvodnu rečenicu knjige koju sam mnogo čitao ali nikada do kraja i pročitao - imao sam tek osamnaest - devetnaest - "U trideset trećoj godini primetio sam da gubim sopstvenu senku". Počeo sam da razmatram, u skladu sa godinama i garancijom da ću biti valjano meren sve do trideset osme, šta li mi je, zapravo, plan?

I tako sam planirao i sprovodio neke planove. A neke i ne.

Zašto ova tema?

Zato što na metar, ma skoro metar i tri četvrt od te trideset treće, dakle užasno blizu trideset petoj, večeras shvatam da aparat skuplja prašinu u dnu fioke i da sam, samim tim, održao neka obećanja.

Hounds of Love

“I just know that something good

is going to happen.

And I don't know when,

But just saying it

could even make it happen.”

(Cloudbusting)

Tri godine je Kejt provela u studiju, stvarajući jedan od prvih albuma pop muzike sniman na 24 kanala; okružena svitom muzičara ali i muzičarskim delom porodice, kreirajući čudesne polusne i snoviđenja kojima koračaju Hercog (Werner), Rajh, Alfred Lord Tenison, Žak Turnije (Cat People) ali i Teri Gilijam, Donald Saterlend, Pink Floyd, Džon Vilijams (kasnije je radio "Starwars" OST), Majkl Kejmen... čak i Bil Vilan (kasnije Riverdance).

Svi oni - i svako na svoj način imaju svoje mesto na ovom albumu.

Ipak, nijedno od ovih imena nije značajno po sebi, već po načinu na koji je Kejt iskoristila njihove talente kao začin na zvuk koji je stvarala godinama - od “Wuthering Heights” sve do “Dreaming”.

I nakon toliko godina, taj zvuk, taj album zvuči briljatno - od prvog tona udaljene klavijature u “Running Up That Hill (Make A Deal With God)” preko “The Big Sky” - koja zvuči kao razdragani karneval probuđene seksualnosti u čast boginje Ister, sve do epske “Cloudbusting” (posvećene upravo VR-u) kojom se završava prvi talas (u XX veku: prva strana ploče).

Druga strana, nazvana “The Ninth Wave”, otvorena sjajnom “Dream of Sheep”, rastrzana između mahnite “Waking The Witch”, blistavo irskog “Jig of Life” i eterično-rusko-usamljeničke “Hello Earth” i danas predstavlja 26 minuta i 16 sekundi potpune harmonije, iznenađujuće sveže i nakon toliko godina slušanja: slojevi zvuka, udaraljki i horova u talasima odvlače od obale, ali i lako vraćaju ka njoj, baveći se ne samo eteričnim stvarima - već i nekim od narastajućih strahova osamdesetih.

U spotu za “Cloudbusting” centralni deo kadra zauzima kreacija dostojna filma “Brasil” Terija Gilijama, koji je indirektno učestvovao na stvaranju spota. O Donaldu Saterlendu drugom prilikom.

O plesu u “Running Up that Hill” nikada neću biti kompentan da napišem i red.
Ali, mogu da uživam.

Čitaoci magazina “Q” rangirali su ovaj album među 20 najznačajnijih britanskih albuma svih vremena. Nešto kasnije, među 40 albuma svih vremena planete. "NME" takođe. Izdavačka kuća EMI je, povodom 75 godina postojanja reizdala album u ediciji “100 najznačajnih izdanja” (što je učinilo da se polovinom devedesetih nađe i kod preprodavaca u Beogradu, zahvaljujući pirateriji zemlje koja je sada u EU).

(Privatno, najdraža mi činjenica da je upravo “Hounds of Love”, na izmaku “novog romantizma” i početku ere koja je definisala današnju pop(?) scenu svrgla sa mesta broj 1. britanske liste albuma tadašnju kraljicu u usponu – Madonu i “Like A Virgin”.)

Mnoge slojeve albuma otkrivam i danas. Na ovom linku grupišu se razne informacije u vezi sa skrivenim značenjima pesme i spota “Cloudbusting”.

Desetine tekstova oduševljenih obožavalaca rasuti su po mreži.

Ukoliko vam je sve ovo delovalo interesantno – istražujte slobodno i sami.

http://www.songmeanings.net/artist.php?aid=640

“Deeper, deeper, somewhere in the depth there is a light.

Go to Sleep, Little Earth”

Kakav album.

*

update: Dokumentarac o albumu "Houds of Love" iz 2013 dostupan je ovde >>

Do kraja sveta

Nakon duge potrage.

Nakon duge potrage koje je vodila uzvodno, sve do prvih izvora Mreže.

Nakon duge potrage koja je vodila uzvodno, sve do prvih izvora Mreže, Univerzitetskih foldera koji su postavljeni za opšte dobro pre više od decenije, delovi statistike prekriveni statikom, skriveni digitalizovani snimci pesama Pigmeja, za kojima sam, kažem dugo tragao.

Glasovi malih ljudi koji decu Evrope ostavljaju zanesenim ili uplašenim, koje je Grejem Revel iskoristio u nekoliko pasaža muzike za film „Do kraja sveta“ - najbolje se mogu čuti u samom kraju „Love Theme“, odmah levo, na metar od velikog čela koje svira Dejvid Darling, bliže mikrofonu, bliže uhu.

Konačno pronalazim originalne snimke, stare gotovo kao i ja.

Same pesme su mnogo starije, prenose se hiljadama godina, sa glasne žice na drugu i ti glasovi su otišli i Vojadžerom u daleki Kosmos, da se vrate tački iz koje je su potekli.

Razgrćem radne nedelje, dane, sate, ne bih li pronašao prostor za ponovno gledanje filma, koji nakon čitave decenije od poslednje projekcije više pamtim po soundtracku i osećaju koji nas je obuzimao, pred lošim VHS kopijama.

Mislim na Njega i Solveg, razdvojene.

Buđenje (Dali's Car)

Dugo godina album „The Waking Hour“ mogao se naći na listama „najgorih svih vremena“, “nepotrebnih saradnji XX veka” i sličnih, obično pri vrhu liste, odmah nakon Lu Ridovog „Metal Machine Music“ i Džegerovih solo albuma.

Očekivanja su, zapravo, bila prevelika.

Susret jednog od najboljih basista osamdesetih godina (i kasnijih dekada), multi-intrumentaliste čije se sazrevanje može pratiti kroz diskografiju benda Japan – Mika Karna (Mick Karn) i jednog od najupečatljivih vokala gothic ali i pop muzike uopšte – ex-Bauhaus Pitera Marfija (Peter Murphy) deluje kao „tim snova“, dvojac kojem kormilar nije potreban. Pod imenom Dali’s Car objavili su svega jedan album, kojim se Karn više ponosi od Marfija, ali o saradnji nerado govore.

Saradnja deluje iznenađujuće i danas, dvadeset i tri godine kasnije. Obojica su, gotovo u istom trenutku, ostali bez matičnih bendova. Japan se pod teretom finansijskih dugova, ali i „umetničkih neslaganja“ (zapravo preljube, ali to je druga tema) ugasio 1982, dok su Bauhaus nakon „Burning from the Inside“ odsvirali oproštajni „Rest In Peace“ koncert i nastavili da rade u dve frakcije. Karn je upravo završio polu-uspešan solo album „Titles“, često bio pozivan da gostuje na albumima većih zvezda, dok je Marfi u to vreme bio najpoznatiji po reklami za „Maxell“ kasete koju je režirao Ridli Skot (Scott).

Zvuk albuma „The Waking Hour“ teško je definisati, kao što je teško i nastajao – mnoge od pesama nastale su tako što su Marfi i Karn razmenjivali trake poštom, bez susreta u studiju – verovatno inspirisani radom Brajena Ina (koji je snimio album „Dali’s Car“ 1974, uzgred budi rečeno). Na momente blizak Japan zvuku, često bliži Tuxedomoon diskografiji, zasnovan na fascinantnim linijama koje su prštale iz Karnovog fretless basa koji je na tragu radova Pastorijusa (Jaco Pastorious) i ritam mašini – album je doneo svega jedan polu-uspešan singl – „The Judgement is the Mirror“ i nekoliko zanimljivih komada poput „In His Box“, „Dali’s Car“ i „Create and Melt“. Ostatak je zaista samo za okorele obožavaoce.

Smatram se obožavaocem. I danas potpuno fasciniran Karnovim umećem, koga bih slušao i dok žice premazuje voskom, raspoložen da slušam Marfija čak i da čita telefonski imenik (dakle – zablesavljen formom više no suštinom u ovom slučaju) pamtim prvo slušanje albuma sa Maxellove „normalke“ od 60 minuta; sećam se pogleda sa stene u Rabcu, pravo ka Dalmaciji; Andreja koji, sa željom da uštedi na baterijama za kasetofon kasetu premotava filterom cigarete (aha!); mirisa Jadranskog mora u predvečerje; radosti kada je Miško iz KST-a izbacio na berzu prvu piratsku kopiju albuma na CD-u; mnogih sati u kojima sam slušajući „Waking Hour“ dosezao potpuni mir, poput onoga koji je Marfi mnogo godina kasnije pronašao u Sufi muzici i filozofiji.

Paradoks: iako zaista loše kotiran, album je dobio jednu nesvakidašnju pohvalu - profesor MekBrajd sa Mičigenskog Univerziteta naredio je učenicima da slušaju Dali’s Car, zato što je struktura akorda ista kao kod Betovena!(*)

Ne znam šta bi Ludvig odsvirao na to.

Odnedavno, reizdanje albuma (plus dva bonus snimka) dostupno je na Amazonu svima osim građanima države čiji su porezi na on-line kupovinu veći od vrednosti samog artikla. Dok se isti ne pojavi na drugim adresama - kompletni tekstovi pesama dostupni su ovde.

(*) – izvor „Rock“, 1987, intervju Saše Stojanovića.

.

Tortica

Jedan od važnih dokaza da smo „ponovo svet“ posle oktobra 2000. godine bio je tihi povratak Krašove „Tortice“ na rafove prodavnica Srbije.

Sve dok se nije vratila, nisam znao koliko mi je nedostajala.
Ni danas ne znam po čemu je posebna: vafl preliven čokoladom, jedva 25 grama, dva do tri zalogaja, dok se mnoge mrvice čokolade rasipaju po rukama, teraju te da dok uzimaš griz istovremeno mahnito „usisavaš“ vazduh, ne bi li što manje mrvica završilo rasuto po odeći. Ništa posebno. Zapravo, prilično komplikovano za uživanje, kompetitivna propast u odnosu na sve sjajne&divne slastice koje su nam ponovo dostupne. Ne sećam se nijednog oglasa, TV spota, rečenice koja bi me "doživotno" vezala za „Torticu“

Možda je prosto sećanje na detinjstvo, pojavu prvog pravog tetrapak soka na slamčicu (PKB – Juicy Fruit, mala žuto-zelena pakovanja, ne ona u foliji, 5 ondašnjih dinara komad), sladolede „u fudbalskoj lopti“, dugačke raspuste, slušanje prvih ploča, najavu Vlade Čeha „Danas će biti izuzetno vruće, čak 31 stepen“, „Kva-kva top“, stih iz stare pesme grupe Film: „Oh, hvala ti čovječe za sreću iz staniola“, Nedeljni Zabavnik i kako sat koji ne radi pokazuje tačno vreme, filmovi sa super-8, letovanja na Mljetu i slobodno trčanje po čuvenoj „Meliti“, vrhunac pionirske subverzije oličen u pesmici

„Josip Kraš,
heroj naš,
borio se, borio –
i u keks pretvorio“.

i to pevano u pola glasa, za svaki slučaj.

„Tortica“ se i dalje teško nalazi u prodavnicama (čast „stranim“ lancima), ja sve teže pronalazim pukotine u svakodnevici koje vode ka vremenu čistom, nesavršenom i slatkom, poput ovog iz staniola.

U novom, nastupajućem isolation procesu, odbrana suvereniteta ove slastice jedan je od važnijih zadataka.

Kuba #2: [fragmenti]

(Prvi deo teksta)
.
Nedelja je i u ostvarenom komunizmu poseban dan.
Iako „Glavna“ pijaca na tvrđavi, turistički raj na kojem se može naći sve najbolje što Havana može da ponudi od suvenira, do lokalnog transvestita i Latino verzije Hellraisera (koji često pozira i pred ulazom u glavnu katedralu) ne radi, šetalište od mora ka Kapitolu postaje nevelika pokretna pijaca, niz kamiona na nekoliko sati povučene ručne, sa kojih se sigurno, barem jednom mahalo Kastru. Danas se sa njihovih otvorenih platformi prodaje meso i banane, pregladnela deca revolucije ne mare u ovom slučaju preterano za higijenu, tržišna inspekcija je verovatno danas lenja, prevelika vlaga utiče na efikasnost sprovođenja ideala.

.

.

Nedaleko od njih, niz slika koje variraju od Kubanskih motiva sve do Rouena Atkinsona (?!?) koje se mogu kupiti za čak i naše uslove nepredvidivo male cene. Korak po korak ponovo do Kapitola, ka kojem se, izgleda, slivaju mnoge ulice.
.

.
Na putu ka Kapitolu niz grafita prekoputa „Centra Arapsko-Kubanskog prijateljstva“ a pored „Škole plesa“ ispred koje deca trče za krpenjačom. Grafiti, kao i skulpture koje ćemo kasnije videti van Havane jedna su od retkih „slobodnih frekvencija“, kanal koji deca Evrope čitaju kao subverziju, „mišljenje naroda“, umetničku slobodu. Kako god, čini se da Komisija za odobravanje skulpturskih i likovnih radova verovatno još uvek nije dobila cviker sa boljom dioptrijom Ili je igra namerna: primenjena i likovna umetnost nekako su ostavljene za sebe, neopterećeni preterano ikonografijom revolucije, Kastra, Čea i ostalih, ali preopterećeni motivima koje, tek kasnije, počinjem da shvatam u pravim značenjima: wc šolja, stub, žena-stub, pad u provaliju, razbijena glava, čovek sa zakačenim motorom na leđa, cev u ustima.. 

*

Stari gitarista ubeđuje okupljene da se sada živi bolje nego pre 1959.
Ok, sve je bolje od ničega.. 

*

Dok odmaramo na zidiću šetališta, razmišljam najpre o Kortasaru, koji je delove „Apokalipse u Solintenameu“ pisao upravo ovde, zagledan ka pučini, možda baš u onom čamcu, jer sve su muzejski primerci. Vidim Gabrijela Garsiju kako predaje Fidelu potpisani primerak „Jeseni Patrijarha“ uveravajući ga da on, Vođa, nikako nije služio kao inspiracija, dok hlade čela čistim pamukom i dogovaraju ugao terase do kojeg sunce neće doći te partija šaha može da potraje. Razmišljam o Ernestu koji je tek ovde, nakon mnogih pokušaja, uspeo da umakne sudbini barem na neko vreme, dok ga nije ponovo stigla, uhvatila za ruku i naterala da urezuje crtice u zid kupatila, uveravajući ponajviše sebe samog da se nije smanjio od sinoć.

.

Kohimar pamtim po plavom koktelu, zajedničkoj fotografiji Kastra i Hemingveja, pogledu na ribarski zaliv i spomeniku Ernestu, u koji je, verovatno na nagovor njegove majke, urezan pogrešan datum rođenja. Nedaleko od spomenika, deca se igraju na polusrušenom doku, desetak metara od parkiranog vojnog kamiona, model kasnih šezdesetih.

.
Varadero.

Voda je vrela. Tokom dana, kada oseka počne da radi, u delovima plićaka imaš osećaj da si začin za supu, dobro zasoljenu - ti i malo providnih, malih, zabavnih sabljarki koje u najekstremnijem slučaju pokušaju da uhvate, ali njihov ugriz je kao golicanje, prosto skretanje pažnje da nisi sam u vodi.. 
Da nisi sam podsete te uskoro Raul I, II, III ili ko zna koji po redu. U strahu od čuvara koji neprekidno ali diskretno motre na turiste na plaži, prodavci cigara, cigarilosa i ruma plutaju među turistima, prepoznatljivi po tome što naočare za sunce retko skidaju, prilaze srdačnim „Heloooooo, maj nejm iz Raul, end ju?“.
Raulovi se smenjuju po danima, ne menjaju ime i ipak pristojne manire – jedno „No“ je najčešće sasvim dovoljno.
.

Prvih dana septembra, a poslednjih dana našeg boravka, na pesku plaže češći su tragovi galebova, mačaka, rakova i guštera nego ljudske stope i ta slika nekako prija, raduje.
DJ iz nedovoljno daleke kabine se ne umara, nastavlja sa istim CD-om ali je tišina sve snažnija, zvuk talasa jednostavno lomi svaki zvuk koji ne pripada moru.. 
Oluje, od one gadne sorte, prošle su na nekoliko desetina kilometara od Osrtva, sa druge strane, voda je jedva zaprljana. Talasi donose na obalu lešinu nepoznate riblje vrste, to pliva u plićaku, ne govorim Aleksandri da je ne plašim, no pre no što se vratim do obale da bih je fotografisao, čuvari su već reagovali i sve je ponovo čisto, kao da se ništa nije dogodilo..
Jer itu se, kao i na čitavog Kubi događa samo ono što je dozvoljeno.
.

.

.

Dani nezavisnosti [... dum... dum...]

.<< Rewind

.

Predveče trećeg dana leta 1991. dočekao sam na stepenicama kuće tada uglednog pro-režimskog slikara, radeći kao “asistent u rasveti” (srpski: nosač) filmske ekipe koja je radila na filmu koji neće promeniti tok srpske kinematografije ali moj džeparac svakako hoće i to drastično: ostaci “Antine” ekonomije još uvek se osećaju, nije loše, ali – nije loše samo do te večeri: 

.

Slovenija proglašava nezavisnost. .

Snimanje filma nije prekinuto, sve je nastavljeno po planu, tačno u minut, sve do poslednjeg dana. 
Honorari uredno isplaćeni; Sanja i ja smo počeli da se družimo.
.

Ludilo začeto četiri godine ranije, tih dana carskim rezom postaje ne samo živo, već počinje da glođe sve oko sebe, ali nisam mislio na to, nisam verovao da će biti sve veće, da će rasti sve do danas.

.

Iako nisam znao “na koju muziku”, samom sebi sam tih dana, čitajući vesti, često govorio . 
“Ovo ne sme biti kraj.”

.

>> Slowmotion >>

.

A dani su, istovremeno, “bili zlatni”.

Toplo je na jastuku, u polusnu.
Miriše na doručak...

.

Podrum, tj. adaptirano atomsko sklonište u zgradi Vlade M, u kojem je naš mali bend >> vežbao za već opipljive trenutke slave, blizu ugla Beogradske i Bulevara, delili smo sa EKV koji se pripremao za “Dum dum”, pojačani Miškom Plavim na basu. Ta činjenica, magična sama po sebi, podvučena je ovom scenom: na gitarskom pojačalu danima stoje otkucani tekstovi za novi album; i mi imamo prilike da ih čitamo, nemajući pojma kako će to zvučati. 

Ta scena snažnija je od slike svakog rata.

.

Vlada i Srđa su “nešto načuli” dolazeći jednog dana u podrum, pred kraj njihove probe, pokušavaju da definišu rif za nešto što se kasnije pojavilo pod imenom “Karavan”. Napamet pokušavam da „napravim“ liniju pevanja. Andreju šaljem pisma u SF oduševljen tekstualnim otkrićima. 

Tek nekoliko nedelja kasnije, na koncertu u Filmskom Gradu na koji odlazim sa Sanjom - čujem kompletnu konstrukciju. Suvišno je reći da sam bio užasno ponosan što znam tekstove do tada ne-predstavljenih pesama. Album je izašao dve-tri nedelje kasnije i ušao pravo u walkman, u njemu proveo mnogo vremena, tačnije celu gadnu zimu 1991/2, koju sam preživeo zahvaljujući ideji da ćemo uspeti da obnovimo bend, u čemu nismo, naravno uspeli. „Zabranjujem“ (zbog „Ovo ne sme biti kraj“), „Idemo“ i „Glad“ nekako su najčešće bile slušane, tek kasnije, godine su učinile da „Siguran“ i "Bledo" postanu drage poput skrivene, kratkotrajne rečne ade na Dunavu, usred leta.

.

...Prijatan glas iz druge sobe javlja da je počelo.

.

>> Forward >>

.

Sedamnaest godina kasnije, Aleksandra i ja slušamo vesti što su upravo stigle, najave novih dana nove nezavisnosti.

.

Iste večeri, na Mreži nalazim, gotovo slučajno, demo snimke EKV za “Dum Dum”: “Siguran”, “Glad” i “Odgovor”.

.

Magija, ponovo.

Na snimcima se čuju smeh, poznati i nepoznati glasovi.

.

Do danas sam mislio da sam sakupio zaista sve, uključujući i „Unplugged u Prištini“ iz 1994. Nije, dakle, kraj.

.

Marija će se obradovati, sigurno. Ivana takođe.

.

< Stop >

.

Trebalo bi promeniti one dinare u euroe, za svaki slučaj, pomislim. Prošli put me nezavisnost iznenadila.

.

Trebalo bi linkove poslati i svima koje spominjem, od Friska preko Pariza do Beograda.

.

Ovo ne sme biti kraj.

Beograd, II krug izbora

[che guevara u beogradu, izborni dan, 03. februar 2008. godine]

Kuba: Habana, #1

Havana.
Habana.
Pohabana.

Sediš u coco taksiju, adaptiranom mopedu nakarabudžene prikolicoidne kabine, napravljene od plastike, epoksida i nekoliko slojeva boje (nakon nekoliko premaza - boja postaje formotvorni materijal, jednostavan postupak), sediš na plastičnim sedištima tik iza vozača koji juri 15 na sat kraj fasada na Malekonu, fasade pamte bogatije dane ali to sećanje je na samoj ivici da se otkine, poput poslednjeg zuba u starčevoj usnoj duplji.

Prolaziš kraj hotela u kojem je Ester odplivala "Bal na vodi". Gledaš u zgradu ambasade SSSR-a, na samom kraju Malekona, fascinantna arhitektura, ogromni mač zaboden u Kubansko tlo, napravljen tako da se verovatno vidi i sa Floride.

Slani, začinjeni vetar leči gorak ukus donoseći miris mora i kiše, iznenada, direktno sa pučine.

Sediš u tom kvazi vozilu, isključiš kameru jer shvatiš tri ključne činjenice, ovim redom: ne možeš zabeležiti sve, nećeš poneti njihove duše na traci, jer nije ovo doba dagerotipije - i ne moraju baš sva siromaštva biti zabeležena na traci; nećete se od toga bolje osećati ni oni ni ti ni prijatelji kada budu gledali zavaljeni u lazy bags hiljadama milja daleko.

Gledaš, upijaš zvuk motora i znaš da ćeš svaki tren ovog putovanja pamtiti dugo i kroz snove.

Gledaš ljude na zidu korzoa, pecaroše, klince, starce, velike mame i malu decu, bicikle i zastave koje kriju američku ambasadu i odjednom shvatiš da si zavoleo Kubu, iako je zapravo uopšte ne poznaješ. Ili je ona zavolela tebe i to što nisi nasilan prema njenoj deci i daješ za njihove uslove nerazumno visoke napojnice.

Nogu pred nogu, lagano, delom Habane namenjenog turistima. Bez obzira na renoviranja, jasno je da je pravim sjajem sijala pre 1959. Dobro poznati komunizam izbija iz sveže prekrečenih zidova, masna farba i linije, da li je beše Brodski napisao da je ceo SSSR jedna dugačka masna linija u nivou glave, nije zapravo trenutno ni važno.

Ulaziš u čuveni Nacional, predratna tajkunarija u punom sjaju, Las Vegas na Karibima, zlatne ručke i zlatna kazaljka nad liftom koji se zatvara rešetkom, ispred hotela kadilaci u nizu od roze preko svetlo zelene do nežno plave, čudno deluje taj mali geto - parking ispred hotela, jer odmah iza njegovih zidina ponovo počinje pohabani grad, zanosnog ritma, membrane udaraljki pobelelih od crnih palčeva i mulati, belci, crnci - svi stoje u redu za najjeftiniju picu, toliko jeftinu da je turisti čak i ne uzimaju u obzir kao izbor a nekako si siguran da je bolja zabava u tom redu ljudi nego u špaliru iza vodiča.




U danima "Proslava" na trgu ispred Kapitola nepregledne šahovske table za simultanu igru. Pažljiviji posmatrač će primetiti iskrzane ivice crnih i belih kvadrata, karton, vlagom rastočeno drvo, krive figure. Sve to ne smeta: na tabli je odnos figura takav da je i laiku jasno da ovde igraju majstori, mada retko koji pupkom stiže do ivice stola. Nedaleko od njih, ispod montiranih šatri dele se knjige. Na bini, desno, svira orkestar.

U danima "Proslava", program se sa bine prenosi razglasom u celom gradu. Dok hodamo iza Kapitola tražeći način na koji je iscrtana mapa Habane, odjednom se začuje muzika iz "The Simpsons". Da li Komisija za Moral zna o čemu se radi ili se serija čita kao "antikapitalistička"? Sklon sam mišljenju da je ovo prvo. Ukoliko i nisam u pravu, ne insistiram, ali želim da verujem da je u pitanju prosta subverzija, podmetačina onih koji slušaju dugotalasne radio prijemnike i kriju antene u ispod lošeg crepa, kao u "Bas saksofonu" Škvoreckog, ta misao me raduje iako uopšte nije ni mesto ni vreme.

Loše odsviran ton gotovo da se ne može čuti. Svaki pokret ruke preko žica ili membrane bubnja je na pravom mestu, odmeren, pomalo preterano pozerski, ali sjajan. Na ulicama Habane se muzika zaista može čuti na svakom uglu - veoma retko sa zvučnika, jer oni, gotovo, da ne postoje. Muzičari po kafanama, kafeima i baštama restorana i hotela, ponekad samo pijanista čije note je verovatno slušao i Laski ili Al Kapone, umornog lica ali gipkih prstiju, vozi kroz repertoar prekinut ranih šezdesetih. Često se sretne trio, na ponekom mestu i kao kvintet, zvuči bogovski, nisi gladan, žedan, ne smeta vlaga, ne smeta ništa. Žmarci i vlaga.

Bend Compay Segunda, koji smo imali sreće da čujemo, praši. Iako se oglašavaju kao "Buena Vista Social Club", među njima nema nikoga prepoznatljivog iz filma. No, to nije ni važno. Muzika je zanosna, kao i latino-azijatski par koji je izašao iz publike da igra, opušteno, ne kao atrakcija za turiste.

Miriše na vlagu i voće, beton opran vodom, nedaleku luku i kreme za sunčanje turista i njihove dece.

Obuzeti vlagom, nespremna deca Evrope počinju da mešaju imena koktela, revolucionara, ulica, naselja, hotela, znamenitosti, kuća, cena, ne razlikujemo ni vrste ruma, da li je revolucija pravedna ili je pojela i decu i roditelje. Mislim na Sela Peredajza i Dina Morijartija u Meksiku, iako nije mesto i poređenja nisu umesna. Ali, zar je važno.

Nastaviće se...

[drugi deo teksta >> ]
.