The Stone Roses, ili o čudima 2. maja 1989.

Ovaj dan nije specijalan samo zbog objave dole pominjanog albuma The Cure (ovde >>)
Istog dana iste godine objavljen je i prvenac The Stone Roses.

U istoriji popularne muzike postoji još nekoliko takvih perioda od nekoliko sati, ili jednog dana - i to bismo mogli uzeti kao dokaz da Viša Sila postoji i da ta Sila, zapravo, možda ipak ima nekakav Veliki Plan za svakog od nas.

"Pet Sounds" The Beach Boys i Dilanov "Blonde on Blonde" objavljeni su istog dana, 16. maja 1966. "Remain in Light" Talking Heads i Prinsov "Dirty Mind" je u prodavnice 8. oktobra 1980. možda dovozio isti kamion izdavačke kuće Warner Bros. "Nevermind" i "Blood Sugar Sex Magic" pojavili su se na policama istog dana, 24. septembra 1991.

No, dok je "Disintegration" stigao od benda koji smo "već znali" i koji je zapravo pripadao drugoj, starijoj generaciji, prvenac The Stone Roses je bio 'naša stvar'. Bend se upravo pojavio, bili su novi, drugačiji, bezobrazniji, i najavljivali su vreme koje će pripasti nama.

Naše predznanje o čudu koje dolazi činilo je nekoliko singlova koji su se vrteli na talasima tadašnje B92 i u jutarnjim satima na frekvenciji Trećeg kanala. E sad, tih singlova uglavnom NIJE bilo na ovom albumu koji je objavljen 2. maja 1989 (i koji je do naših gramofona i kasetofona putovao nešto duže), a vibracija i zvuk tog albuma su se razlikovali od onoga što smo očekivali. Očekivali smo više 'madchestera', bitova i čangrljanja gitara, dobili smo više od toga.

U uvodni industrijski huk "I wanna be adored", jedne od ključnih pesama-manifesta generacije uplitao se najpre bas, onda demf na gitari, evo i bas bubnja i kontre, ključa, raste, ključa, raste, sve do dva udarca doboša nakon kojeg dolazi 'onaj' rif i taj prvi bezobrazluk 'I don't have to sell my soul/He's already in me', malo je takvih otvaranja, malo njih može ostati ravnodušno.

I to 'I wanna be adored' koje pred kraj pesme postaje 'I gotta be adored' ... postoji li nešto prigodnije što bi naglas pevao kada imaš 16-17 godina, a već si se u prethodnim godinama naurlao 'No Future', 'No Fun' i sve to po redu kako valja,
klinački gnev je splasnuo,
sada si 'pametniji', život ti se otvara i sve će biti supersonično i kako ti želiš.

(Viša Sila će nas demantovati već tog leta.)



Ima na tom prvencu još momenata koji su nas oduševljavali (najviše 'Made of Stone', 'Waterfall' i veličanstvena 'I am The Ressurection') ali ostajem pri 'I Wanna be Adored' kao najvažnijoj.

Postoji jedan 'snimak iz publike' sa 'reunion' turneje The Stone Roses iz 2017. godine koji otkriva koliko je ta pesma velika i važna.

Na tom snimku svi falširaju.
Iz sve snage.

Kako pesma odmiče, snimak sve više liči na takmičenje publike i benda ko će bolje da promaši ritam i ton. Tek na trenutke se nazire zašto je Džon Skvajer gitarski heroj generacije. Ritam sekcija se razilazi, ali, ali, ali – zarazna euforija koja lebdi nad trenutkom, to razuzdano horsko urlanje, osmesi na licima i skakanje 'snimatelja'... to sve zajedno - jeste čudo.

Teško ćete pronaći bolji dokaz od tog amaterskog snimka kako jedna pesma može da bude obožavana i kako ljubav prema njoj ne bledi ni nakon mnogo godina.

Umberto Eko: Knjiga neće umreti (*fragment)

Zajednički portret najdražih knjiga, neke su neopravdano odsutne.

.
"Da li će knjiga nestati već zbog same pojave interneta? (...) Moguća je jedna od dve stvari: ili će knjiga ostati nosilac zapisa za čitanje, ili će se pojaviti nešto što će podsećati na ono što knjiga nikada nije prestajala da bude, čak i pre izuma štamparije. Varijacije predmeta knjige nisu izmenile ni njenu funkciju, ni sintaksu, već više od pet stotina godina. Knjiga je poput kašike, čekića, točka ili makaza. Kada ste ih jednom izmislili, ne možete ih učiniti boljim. Ne možete napraviti kašiku koja bi bila bolja od kašike. Dizajneri nastoje da poboljšaju vadičep, na primer, i to sa prilično slabim uspehom - većina njih jednostavno ne funkcioniše. Filip Stark je pokušao da unese neke inovacije u cediljke za limun, ali njegova cediljka (valjda da bi očuvala izvesnu estetku čistotu) propušta koštice limuna. Knjiga je pokazala koliko vredi i ne vidim kako bismo, za istu svrhu, mogli napraviti nešto bolje od nje. Možda će ona evoluirati u svojim sastavnim delovima, možda joj stranice više neće biti od papira. Ali, ostaće ono što jeste."
.
(Prekucano iz "Ne nadajte se da ćete se rešiti knjiga", Žan-Klod Karijera i Umberta Eka (razgovori iz 2009; objavio "Gradac", sa francuskog preveo Miodrag Marković)
.

Live Long, Iggy! [Some Weird Sin]

Photo: The Rolling Stone

"Well, I never got my license to live /They won't give it up /
So I stand at the world's edge/ I'm trying to break in /
Oh, I know it's not for me /And the sight of it all/ Makes me sad and ill..." 

Nije dovoljno napisati samo "danas Godfather of Punk slavi 73.' i na tome se zaustaviti.
Igi nije samo to. I nije samo muzika.
Igi je i dete koje je živelo i odrastalo u prikolici, bubnjar u pokušaju, ljuta iguana, bivši narkoman, pajtaš Lu Ridu i Bouviju, čovek koji je snimao sa Kejlom, Sakamotom, Kejt Pirson, Deborom Hari, Bilom Lasvelom, Džošom Homijem i Underworld - i ljuti rokenrol i balade i elektroniku i eksperimentalnu muziku.
Mogli bismo da pokušamo da čitav njegov život predstavimo slowmotion snimkom skoka sa bine u publiku. Ali, teško bi bilo u montaži iseći kako se sa tom publikom šaketa i razmenjuje udarce.

Pevao je šlagere, landrao sa Bouvijem i Kraftwerkom, upadao u filmove Skorsezea, Aleksa Koksa i Džima Džarmuša, na poslednjem albumu recitovao Dilana Tomasa "Do not go gentle into that good night/Rage, rage against the dying of the light".

Igi nije samo muzika. Igi je onaj veliki, neuništivi američki automobil koji se oglašavao u prošlom veku sloganom "Live long, die hard".

Zato za rođendan ide ova pesma.
Pomalo zaboravljena, skrajnuta zbog nekih poznatijih sa albuma "Lust For Life". Reskog rifa i nadrkanog teksta, u kojem ga u pozadini kao vokal prati Bouvi. "Some Weird Sin" besprekorno funkcioniše u svakoj prilici, čak i kada ga uguraju da TV studio da otvara usta na plejbek, a on iskoristi i tu šansu.

A ima i majicu na sebi, što nije često.

Live long, Iggy!