Echo and the Bunnymen

Iskreno verujem da se tim ljudi zadužen za PR komunikaciju Jelen pivo Live festivala iskreno i potrudio da sroči patchwork vest od brzih prevoda sa neta o prvom nastupu Echo & The Bunnymen u Beogradu. Način na koji je ta priča ispričana (uz genijalno izostavljanje najvećeg hita benda "The Killing Moon" iz vesti, kao i ostalih ključnih pesama) teško da otkriva ko će zakoračiti na najvažniju binu u gradu, još manje inspiriše one kojima su E&TB možda nekada i bili značajni ali već dugo na margini zaborava, najmanje poziva bilo koga da otkrije nešto novo, naročito ukoliko je rođen posle 1980. 

Koliko se razumem u komunikaciju - ovakve vesti i najave se sastavljaju i objavljuju ne bi li se sve karte prodale/sala bila puna ljudi koji će uživati u koncertu nekadašnjih obožavanih perjanica britanske post-punk ere; benda u čijim su cipelama svojevremeno na kratko ili na duže hodali i Simple Minds, Pulp, The Editors, Interpol i od kojeg White Lies sada halapljivo pozajmljuju; bend kojem se Courtney Love zahvaljuje na omotu za "Celebrity Skin" na prvom mestu i čije su pesme obeležile i filmove "Donnie Darko", "Pretty in Pink" i "The Lost Boys", na primer.

Ok, prošlo je gotovo 30 godina od trenutka u kojem je bend savršeno surfovao po post-punk-dark-goth-psychodelic-pop-romantic talasu, stojeći uz rame sa ranim Simple Minds (u "Sister Feeling Call/Sons & Fascinations/New Gold Dream" fazi), The Psychodelic Furs, The Church, čak i The Cure ali i Jesus And The Mary Chain; i taj broj godina nije nevažan jer je pokret u okviru kojeg su zablistali... hm... mrtav već neko vreme.

Ipak, ono što je Echo and the Bunnymen u tom periodu stvorio i danas baca svetlo daleko: prva četiri albuma, od kojih su "Heaven Up Here" i "Ocean Rain" suštinska remek dela dekade (ovaj drugi je svojevremeno i najavljivan PR kampanjom (sic!!!) kao "the greatest album ever made"), a pesme poput "The Killing Moon" (u skladu sa prethodnim – "the greatest song ever written"), "Seven Seas", "The Cutter", "Do It Clean", kao i "Bring on the Dancing Horses" obavezni deo svakog ozbiljnijeg promišljanja ili uživanja u muzici prve polovine osamdesetih. Nakon preslušavanja njihovih singlova lakše je shvatiti kako su Simple Minds nakon "Once Upon A time" 1985. godine dobili nadimak "U3 & The Bunnymen" te koliko je malo nedostajalo da ih poslednji album tog dela karijere (na kojem su bili "Lips Like Sugar" i "Bedbugs and Balyhoo" (kuriozitet - u produkciji Reja The Doors Manzareka) učini jednim od najvećih i najomiljenijih bendova dekade, iz koje su izašli nažalost najpoznatiji po obradi opet The Doors – "People Are Strange".

Ono što je usledilo nakon duge pauze i ponovnog okupljanja 1997. godine nije donelo toliko briljantnih pasaža na koje su Ian McCulloch (za one koji ne znaju - pevač, svojevremeno prepoznat po polu-klonovskoj frizuri i pomalo zbunjujućoj poetici) i Will Sergeant (gitarista - u prvoj fazi benda - čudesno dobar) navikli obožavaoce. Ipak – tri od tada objavljena albuma (novi najavljen za oktobar ove godine) donose nekoliko brutalnih rafalnih paljbi i muzičkih poučaka celoj novoj generaciji muzičara (poput "Scissors in the Sand" iz 2005.) ili briljantnih post-romantičnih pesama ("What Are You Going to do With Your Life", "All Because of You Days"), zbog kojih bi vredelo biti u sali SKC-a u septembru.

Istovremeno, izbija ne mala količina zebnje iz svega što znam o sadašnjici, neoslonjen na sjajnu prošlost: organizatori su najavili predstavljanje spomenutog novog albuma "The Fountain", nema set-listi sa koncerata iz ove godine, a Youtube klipovi dokazuju da Ian i Vil ponekad umeju i da prilično hladno protutnje kroz repertoar, bez mnogo dramatike, što jeste bila jedna od glavnih odlika njihove muzike pre tih 30-ak godina i bez koje je teško zamisliti izvođenje svih tih starih pesama.

Ok, vredi rizikovati, ulog je veliki: možda budu i "Silver" i "All my Colors", "Disaese", "Bring on the Dancing Horses", "The Cutter" i "Promise". Zapravo, ako bude samo "All my colors", jedna od najznačajnih ikona odrastanja - biće dobro. Ako ne – stih iz druge pesme lepo kaže: "First I'm gonna make it/Than I'm gonna break it till it falls apart".

Video: Bring On The Dancing Horses (directed by Anton Corbijn)

Lefkada [#1]

U odnosu na mnoga ostrva Mediterana, mitologija i istorija nisu bile preterano izdašne prema Lefkadi. Najbolji pripovedač među posvećenim obožavaocima grčkog arhipelaga, Lorens Darel*, navodi svega dva značajnija istorijska događaja – činjenicu da su Antonije i Kleopatra upravo pored Lefkade napravili veliku zabavu u suton poslednjeg, ključnog pomorskog poraza njihovog vojnog saveza, te podatak da je pesnikinja Sapfo izvršila samoubistvo skočivši sa hridi na samom jugu ostrva. Konačno, mnogi tragovi ljudskog prisustva tokom prethodnih vekova (Stara Grčka, Rimljani, Mlečani, Englezi, Osmanlije...) dobrim delom su zbrisani velikim zemljotresom koji je protresao istoriju Jonskog arhipelaga 1953.

Ostrvo je, poput psa koji izlazi iz vode, jednostavno streslo sa sebe viševekovne građevine, vraćajući krajolik u prvobitno, gotovo pred-civilizacijsko stanje.

A krajolik Lefkade, naročito zapadna strana, je ono što ostaje urezano u sećanje.

Prelazak pokretnog mosta koji povezuje kopno i Ostrvo i ulazak u grad Lefkadu otvara dve mogućnosti: na istočnoj strani možete pratiti (sasvim pristojan) drum koji dobrim delom prati obalu i povezuje niz malih, uglavnom „turističkih“ mesta punih neprebrojivim konobama, apartmanima, hotelima i nevelikim plažama, često prenaseljenim gostima svih tih hotela.Istočna strana donosi i pogled na niz pitomih, zelenih ostrva (često u privatnom posedu) razbacanih po zalivu tako da se ne nazire njihov početak i kraj, konačni oblik (Pomorci iz ovog dela arhipelaga navode da ona zapravo i nemaju konačnu formu – svaki dan su drugačija). Ostrvčići donose zaštitu od talasa i vetrova, popunjavaju zaliv koji svoj kraj nalazi u dugačkom fjordu, prepunom jedrilica koje iz daljine deluju kao stotine vilin-konjica u sumrak. Na samom jugu, kriju se Mikros Gialos, Poros i Sivota, te u velikom zalivu ušuškani Vasiliki, omiljeno mesto i surfera i porodica – zahvaljujući mešavini peska i povoljnog vetra, sa pogledom na pučinu. Sve to, ipak, nije spektakl.

Druga mogućnost: migavac i okret volana na desno pri ulasku u grad Lefkas – pravo na put ka Zapadnoj obali otkrivaju drugo, osunčano lice Lefkade (ime je, uzgred, dobila od grčke reči za bele stene).

Odmah nakon Ag. Ioanisa, jedne od retkih plaža čiju fizionomiju definiše i trag ljudske ruke – ruševine tri vetrenjače - nakon prvog brežuljka otkriva se pogled ka obali sa koje možete dugo brojati nijanse plave boje mora, sve dok vam se brojevi i nijanse ne pomešaju i zapravo postanu nevažni. Neki tvrde da se u kristalno čistim danima sa vrhova zapadne strane može videti i Italija, ali to deluje poput mita koji pripada nekom vremenu u kojem su mora bila neisparcelisana a morski vazduh više slan – te je i nevažno, jer sa tog mesta nema više razloga da se gleda u drugim pravcima, sve što je potrebno je tu, pod nogama.

Zapadna obala otkriva bisere u nizu: Katizmu, Pefkuli, Ag. Nikitas, odmah iza grebena fenomenalni Milos; zatim Kalamitsi, Gialos, Egremni i konačno Porto Katsiki, jedna od, tvrde, tri najlepše plaže ovog dela Mediterana. Mada postoje još barem dve koje opasno ugrožavaju slavu navedenog mesta. 

Nakon nje, kada i poslednji ushićeni glas sa zlatnog peska Katsikija ostane dovoljno daleko iza nas i utopi se u huk vetra, na samom jugu ostrva prevladaju bele visoke hridi i usamljeni svetionik, mesto čudne, gotovo neprijatne tišine sa pogledom na susednu Kefaloniju i mesto samoubistva spominjane Sapfo, koja te inspiriše da utišaš brižljivo i dugo pravljene kompilacije i slušaš huk sumraka koji stiže nošen talasima sa pučine.

Iako je ostrvo malo (50 km po dužini) i samim tim omogućava brzo premotavanje krajolika kroz prozor rentiranog automobila, mirisa borova začinjenih ruzmarinom i morskom solju, ništa se od navedenih mesta ne može konzumirati u jednom danu i u brzini. Zato i ne pišem o svemu tome u jednom dahu, nemoguće je. Svako mesto nudi drugi način odvojenosti od civilizacijskih dostignuća, drugačiju tišinu i pogled na mesta koja nisu uobičena civilizacijom tokom svih ovih hiljada godina. Nadam se, neće se menjati ni u narednim hiljadama, sve dok se taverna na Olimpu ne otvori ponovo a Ostrvom zavladaju nedavno iščezle male foke i čudesne kornjače, sada atrakcija u okolini Zakintosa.

Sva esencijalna lepota Lefkade izbija iz netaknutih, bezvremenih mesta i polu-pustih plaža na kojima je šljunak već postao savršena okruglica a ne samo običan oblutak a mediteranske bube zriču "ostani", oblikuju zvuk koji čini ram za tišinu lepšu od svega što poznaješ i koja ti je tako bila potrebna, nakon svega.

Nastavak  >>.

* - „Grčka ostrva“ (objavljena kod nas 2008.) je dobrodošla neobavezna lektira tokom odmora. Pisana uglavnom šezdesetih i sedamdesetih, sabira Darelove impresije koje su nastajale decenijama.

 

Aksiomi priprema za godišnji odmor

1. Svet je nastao iz haosa i neprekidno teži ka istom.

2. Koliko napora uložio u predaju projekata na kojima radiš, toliko će ti napora biti potrebno da po povratku shvatiš šta se zapravo dogodilo i to ne krivicom tvojih kolega.

3. Koliko god dugačko objašnjenje napisao, to ćeš više pitanja otvoriti.

4. Kako god organizovao, tako će se de- ili re-organizovati.

5. Kako ostaviš, tako ćeš i zateći.

6. Koliko god se odmarao, prvog radnog dana ćeš sve zaboraviti.

7. Groblja su puna nezamenjivih ljudi. Zašto misliš da si baš ti poseban?

Dakle: odmaraj.

Byrneing Down the House

(photo: Stanislav Milojković, za popboks)

"Dobro veče... Zašto sedite? Priđite, priđite bliže, bliže!...
Ovih nekoliko ljudi su profesionalni fotografi... Svi ostali su pozvani da snimaju i slikaju – fotoaparatima, kamerama, mobilnim telefonima... samo vas molim da obrišete ružne slike... Kao što verovatno znate, prošle godine sam snimio album sa britanskim muzičarem i producentom, Brajenom Inom... i sviraćemo pesme koje smo on i ja napravili nedavno... kao i one koje smo napravili... svojevremeno. Biće i nekih iznenađenja na kraju.
Zanima li nekoga koliko će koncert trajati?
Ne?
Ok... dakle, znate šta je na meniju...
Mi smo Chef , ovo je hrana, vi jedete...
Možda bi bilo bolje da počnemo! :)"

1-2-3-4... "Strange Overtones"...

Ok, sama činjenica da sam upamtio uvodni govor "word-by-word" govori o potpunoj pristranosti.

Fascinatno je bilo ponovo slušati Dejvida Birna, ovoga puta okruženog većim bendom i plesači(ca)ma koji evociraju vreme najveće slave Talking Heads – što je zapravo prvenstveno i bilo na meniju, u pravom značenju te reči – jer su i muzičari igrali a plesači svirali i pevali; obigravali oko njega, čak i – preskakali.

Nezaboravno je bilo čuti "Help Me Somebody" – sempl pesmu sa "My Life in the Bush of Ghosts" u izvedbi tokom koje Dejvid preuzima zapravo funkciju semplovanog glasa.

Komično je bilo gledati pomalo zbunjen bend i samog Birna – nakon podužeg, iskrenog aplauza koji je usledio nakon treće pesme.

Noge i kukovi su se nezaustavljivo mrdali: "I Zimbra"; "Life During Wartime"; "Houses in Motion"; "Once in a Lifetime"; "The Great Curve" –> zapravo, sve je počelo da se mrda u raznim pravcima – jer je uz pesme Talking Heads oduvek bilo moguće igrati na više načina – u prvom slušanju pratiš bubanj; u drugom bas liniju; treći put lomiš rame prateći razlomljenje gitarske akorde; četvrti put te lome fuzzy klavijature; peti put pokušaš sve istovremeno i prosto se kotrljaš ka delirijumu, sve vreme usmeravan nekim od najboljih tekstova rock muzike ikada. Ne sećam se ko je Birnov rad svojevremo okarakterisao kao najpametnija novotalasna plesna muzika, no – to sinoć zapravo nije bilo ni važno.

Na kraju se pojavljuju "Burning Down The House" i "Road To Nowhere" - kao pravo iznenađenje – koje čini da sala SC jednostavno drhti.
Tri bisa.

Ma koliko smešno zvučalo - čuti uživo "Crosseyed and Painless"; "Born Under Punches" i "Houses in Motion" je prosto od životne, esencijalne važnosti. Kao i "Heaven", uostalom.

Vredelo je čistiti uši i mozak sve ove godine.
Veličanstveno.

Keep Walkin'

Rev <<

Pre tačno trideset godina ideja slušanja-muzike-u-pokretu postala je dostupna široj javnosti. Slušam i hodam. Slušam i trčim. Vozim bicikl, putujem, ležim na plaži. Danas, ta ideja zvuči tako svakodnevno. Zato je još neverovatnije da niko pre kompanije Sony jednostavno nije uzimao za ozbiljno da bi ljudi želeli ne samo da uživaju u slobodi kretanja i slušanja muzike, već – vreme će pokazati da li je to zapravo i važnije – da u toj muzici uživaju samo oni, bez ometanja (iz) okoline.

Iako sam verovao da su ideju “portabl-muzike” zapravo inicirala crna braća, izvori me demantuju: industrijski genije, ko-osnivač kompanije Sony, Akio Morita imao je jednu želju: da sluša opere tokom čestih trans-atlantskih putovanja. Verovatno nešto pre ostatku planete, želja mu je ostvarena - prvog jula 1979 godine pojavio se prvi zvanični Walkman - TPS-L2, donoseći toliko inovacija u žanr da se mnoge i danas smatraju standardom. Donoseći toliko muzike direktno do uzengije, nakovnja, čekića.

Play >

U danima pre odlaska na odmor, moja draga se u potpunosti posvećuje fundamentalnim, mnogo važnijim detaljima od onih koji mene opsedaju. I dok ona brine o našoj udobnosti na obali mora, zaštitnom faktoru, stepenu izlaganja krvožednim čeljustima komaraca koji ne znaju ćirilicu, mapama puteva, impresijama drugih putnika o lokaciji i svemu što će na terenu odmor stvarno učiniti opuštenim, ja opremljen rudarskom lampom i nagađanjem o lepoti krajolika u kojem ćemo biti pakujem muziku za put. To radim danima.

Ne može svaka muzika na svaku plažu.

Ne može sva muzika sa nama.

Zna se red i ko ima preimućstvo pri ukrcavanju u barku.

Uživancija.

Rev <<  
Nekada, to se radilo nedeljama.

Najpre - širi izbor longplejki na odvojenu gomilu kraj gramofona. Zatim - uži izbor pesama – jer nisubašsvialbumizaslužilidasekompletniprebacenakasetu. Sledi provera: koliko pesama može stati na svaku stranu kasete a da “prazne trake ostane što manje”. Poslednji test: koliko kaseta se, ako je potrebno i principom spojenih sudova, može spakovati u kutiju od cipela. To je bio limit nametnut od strane roditelja. Onako sasvim usput nerviram se zbog količine šumova na trakama. Planiram koliko je baterija potrebno. Kako uštedeti na premotavanju kaseta? Ima li baterija tamo gde idemo? Pazi pitanje: ima li baterija?

Prvi walkman marke „National” (?) zacrveneo se izvirujući iz poklon pak-papira negde 1985. u leto, u vreme kada je bilo dovoljno kaseta punih snimaka delića pesama sa radija, najčešće bez početka, retko snimljenih do kraja (“Dva…. nula…. dva…” džingl, kao i onaj „Vibracije” bila su zapravo dva najčešća detalja svake trake), ali sasvim dovoljnih da se ideja o neophodnosti walkmana realizuje. Kada ga je nasledio noviji, crni Sony, ovaj crveni je još dugo služio, najčešće kao dopuna običnom kasetofonu, što je donosilo šuštave kopije kaseta koje sam pozajmljivao od prijatelja. Upravo to je doprinelo činjenici da sam već leta 1988, pre odlaska na more imao zaista veliki problem – šta, zapravo, poneti sa sobom, dok sam već sledećeg leta pravio plan sa drugarima – ko šta nosi u svojoj torbi.

Možda zvuči blesavo, ali nije bilo lako.

Morao si da pretpostaviš da će plaža biti baš od onih koje su okrenute ka zapadu i na kojima će ti se, odmah nakon zalaska sunca užasno prislušati „Midnight Summer Dream” od The Stranglers; da je vetar na hridima dovoljno lep da bi sebi pustio nešto malo prkosnije i epskije, čak i “All my colors” Echo and The Bunnymen; da je prvo naseljeno mesto dovoljno daleko da možeš na miru da skačeš po pesku uz nešto vrištavo.

Neka leta, na koja nisam nosio muziku, gotovo da ne pamtim. To je moje prokletstvo.

Ali zato pamtim Andreja koji na steni u Rapcu premotava pikavcem traku sa „Waking Hour” Dali’s Car; „crnački walkman” koji je Šejn poneo u Novi sa kojeg slušamo Neil Younga; beskrajne kišne sate u istom tom Novom, godinu dana ranije, uz “On Fire” od Galaxie 500; šuštavu kopiju šuštave trake Vlade Gugla sa koje slušam „Someone Somewhere in Summertime”; moj treći walkman sa kojeg slušam do maksimuma pojačan „Zaboravi ovaj grad” Ekatarine usred Skopja, prvi put posle raspada Jugoslavije; prvi Sony mp3 plejer iz kojeg pevuše Kings of Convenience dok putujemo kroz Hrvatsku; „Where the Streets have no name” na slovenačko-hrvatskoj granici; “Somewhere only we know” na ulicama Ljubljane u ledenom martu dok još uvek verujem da je lako napustiti Srbiju; poslednji Sony plejer ubačen uz pomoć AUX ulaza u car-audio sistem, sa kojeg slušamo Subu dok se spuštamo ka Elafoniziju, plaži na kojoj bih želeo da umrem, u svitanje poslednjeg dana leta, baš uz taj zvuk.

.

Pause //

Na iPod, tehnički, mogu da spakujem oko 20.000 pesama, u najnižem bitrejtu. Dakle, oko 13.000 bez da gubim dodatnih 5 dana na downsize fajlova. Pakovanje traje. 

.

Fwd >>

Primećujem da me neki albumi verno prate na svakom putu skoro 25 godina. Primećujem da neke nisam nikada pošteno ni preslušao, ali pretpostavljam da će dobro doći za neke plaže koje sam video na Google Earth, odnosno na tuđim fotografijama rasutim po Mreži.

To što više ne moram da zamišljam, već ZNAM kako izgledaju zrnca peska na plaži na koju prvo želim da se iskrcam, ne umanjuje ushićenje. To što mogu pokretom palca da promenim kontinent, kontekst i dekadu iz koje zvuk stiže čini ushićenje još većim.

Ugledao sam plažu na kojoj ću sebi slatko da puštam “World Citizen“. Više puta.

Uzgred, Sonyjev najnoviji udarni model, NW-X1000, poseduje: poništavač šuma, svetao ekran osetljiv na dodir, mobilnu televiziju i mogućnost krstarenja internetom i gledanja video snimaka sa YouTube-a.

Kako neko mlađi od 20 godina zapravo razume tekst o premotavanju kaseta pikavcima, a da bi se omiljena pesma preslušala još jednom? Nije, zapravo ni važno. Važnije je da sva ta muzika, koliko god menjala oblik, način skladištenja i obim - ostane blizu ušiju i srca. I da ja svake godine, bez obzira na sav napor, napravim više manje identične play-liste, začinjene ponekim novitetom. 

Baš sam konzerva.

Synecdoche, New York

Gledanje i razumevanje ovog filma olakšavaju dve činjenice.

"Sinegdoha, Njujork" je novi film (i rediteljski prvenac) Čarlija Kaufmana – scenariste filmova "Being John Malkovitch", "Adaptation" i "Eternal Sunshine of A Spotless Mind".

Sinegdoha je stilska figura zamene - kada se jednoj reči daje uže ili šire značenje od onog, denotativnog, u svakodnevnoj upotrebi, kada se celina objašnjava jednim delom, itd.
Ovde se činjenice završavaju i počinje vožnja.
Spora, ponekad mučna, gorko humorna, neodoljiva.

. . .

642
00:53:07,861 --> 00:53:12,031
Ono što je bilo ispred tebe, uzbudljiva i misteriozna budućnost... sada je iza tebe, proživljena, shvaćena, razočaravajuća.
644
00:53:17,787 --> 00:53:20,289
Shvataš da nisi specijalan.
645
00:53:20,457 --> 00:53:25,836
Uleteo si u postojanje i sada si tiho isklizao iz njega.
646
00:53:26,004 --> 00:53:30,090
Ovo je svačije iskustvo. Sve i jedno.
647
00:53:30,258 --> 00:53:35,137
Specifičnosti su jedva i važne. Svi su svi.
653
00:53:56,576 --> 00:53:59,787
Vreme je da to razumeš.
655
00:54:18,640 --> 00:54:21,850
Dok ljudi koji su te obožavali prestaju da te obožavaju...
656
00:54:22,018 --> 00:54:25,020
...dok umiru, dok nastavljaju dalje...
657
00:54:25,188 --> 00:54:29,692
...dok ih rasipaš njihovu lepotu, svoju mladost...
658
00:54:29,859 --> 00:54:33,195
...dok te svet zaboravlja, dok prepoznaješ svoje postojanje...
659
00:54:33,738 --> 00:54:37,741
...dok počinješ da gubiš svoje karakteristike jednu po jednu...
660
00:54:37,909 --> 00:54:40,119
...dok naučiš da nema nikoga da te čuva...
661
00:54:40,287 --> 00:54:44,248
...i da nikad nije ni bilo, ti samo misliš o vožnji.
662
00:54:44,416 --> 00:54:48,544
Nedolazeći niotkuda, ne ideš nigde...
663
00:54:48,712 --> 00:54:52,589
...samo se voziš, brojeći vreme.
664
00:54:52,757 --> 00:54:56,218
Sada si ovde. Sad je 7:43.
665
00:54:56,386 --> 00:54:59,346
Sada si ovdje. Sad je 7:44.
666
00:54:59,514 --> 00:55:02,850
Sada te nema.

It's the end of the Music as we know it (and I feel fine)

Nije teško pratiti ton: od momenta u kojem Pitagora prvi put definiše odnos matematike i muzike; preko Eduarda Leon Skota čiji je zapis iz 1860. “Au Clair de la Lune” važi za najstariji preživeli; Aleksandra Bela koji tragajući za pojačivačem zvuka otkriva telefon (dakle - matematika i muzika ponovo sastaju, ali sada matematika postaje podređena muzici); do Gag Bruera koji prvi “ozvučava” gitaru; Džordža Martina koji na četiri kanala pakuje kompletan Univerzum; Kejdža koji snima tišinu; Martina Heneta koji provodi vreme po haustorima snimajući zvuke lifta kojim će započeti “Insight”, vođen jasnom vizijom šta želi tim zvucima da izazove; Brajena i Dejvida koji pecaju snimke sa dugih talasa i počinju da stvaraju muziku "oko njih"; Džejmija i Dankana koji putuju svetom, praveći “1 Giant Leap” – tako sve do Asimoa, prvog robota koji je dirigiovao orkestrom (što predstavlja poslednji pokušaj matematike da zagospodari muzikom, ali uzaludno) i Youtube orkestra, koji je nedavno zasvirao.

Evo novog koraka napred. Štaviše, verzija je 2.0.

http://inbflat.net/
Slušati, uklapati do mile volje. Maštati: šta je sledeće?

p.s. hvala Vladi na otkriću!

Šta sam naučio u prvih 35?

Strpljenje je majka sporosti.

Pod tepihom nema mesta za nešto veće od prašine.

Ako ti neko soli pamet, gađaj ga biberom.
Kad počneš drugome to da radiš, počni da kiseliš kupus, zavijaj sarmu, povuci se.

Čitaj, da bi bolje video kad oslepiš.

Zapisuj snove, dok imaš šta da sanjaš.

Igraj.
Igraj se.
Ne igraj se tuđim igračkama, napravi ili kupi svoje.

Sviraj.
Sviraj najpre sam, da bi postao deo grupe.
Gotovo ništa se ne može meriti sa osećajem zajedničkog muziciranja.

Ako se premišljaš - idi na koncert, dok još nisi zaboravio tekstove pesama, šta ćeš posle pevati?

Slušaj muziku čija bitaža odgovara otkucajima srca, dok ih još osećaš. Kasnije, kada se srce uspori slušaj onu uz koju možeš da zamišljaš kako si nekada igrao.

Slušaj sve, dok još čuješ. Tako ćeš možda postići da te slušaju kad postaneš nagluv.

Putuj, da bi video da je svet tvoj.

Prihvati da ćeš do kraja života živeti s teretom da je najbolji deo tvog života zapravo već prošao. Bakterije su postale smrtonosne, štitnici za kolena neophodni, kosa puna volumena, žileti triplirani, država manja, filmovi predvidivi, Plejboj ćirilični, pitanja iz Kviskoteke rešiva.

Pozajmljuj misli iz knjiga, a knjige kupuj i poklanjaj - ako ih pozajmljuješ drugima, kupovaćeš drugi primerak.

Sve što ti mogu oduzeti nije tvoje.

Misli srcem.
Priznaj da voliš.

Oteraj na vreme u majčinu sve koji to zaslužuju. Kasnije će biti predaleko ispred ili iznad tebe, da bi te čuli.

Ne postoji ništa vredno žaljenja. Svaka pogrešna odluka doneće sledeći put barem dve ispravne.
Nikad nije kasno. Saramago se posvetio isključivo pisanju u 54. godini. Nobela dobio u 76. Leni Rifenštal je počela da roni u 72.

Kako stariš, više jedi očima. Za ovih trideset i pet godina su otkrili i ovo: mozak isto reaguje bez obzira na to da li si nešto uradio ili zamislio.

Načni tu tortu od jagoda, pre rođendana.
Jagodama je svejedno, a ti ćeš uživati.
Ako jedeš posle ponoći, moraćeš i Ranisan.

Živi.

*

DODATAK, EDIT:

Uči matematiku.
Tako ćeš znati da proslavom 36. rođendana nemaš punih 35, već si načeo 37!

Stereo stihovi

U Brankovoj ulici, nedaleko od ugla sa Pop-Lukinom pronalazim dve knjižare-antikvarnice, gotovo zid uz zid, na pet koraka razdaljine.

Miris prašnjave hartije, kovitlaci ko zna čijih posveta i sećanja, dobro poznate korice "Hit" izdanja, "Nolit", "Narodna knjiga", nekada crvene knjižice, sada nekako više roze izdanja "Rada"... čak i fenomenalna, zaista zaboravljena "Izvinite – izvinuo sam se" iz koje sam naučio korisnih stvari barem koliko iz "Alana Forda", ako ne i više.

Možda i ne bih ušao, da nisam nekoliko dana pre toga (vikend je bio, zatvoreno) ugledao u izlogu "Stereo stihove" Dragoslava Andrića, jednom davno pozajmljenu ko zna kome, da se nikada ne vrati. Naravno, ovaj primerak je lišen čuvenih korica – psihodelične fotografije rock'n'roll krika, ali je to u ovom trenutku manje važno od onoga što je unutra.

Za one koji ne znaju, "Stereo stihovi" je zbirka perfektno prevedenih tekstova moderne muzike – Woody Guthrie, Dylan, The Beatles, Stonesi, Hendrix, The Doors, Janis ali i Patty Smith – sve do (meni u doba dečaštva najvažnijeg) novog talasa, perfektno predstavljenog kroz Joy Division, Gang of Four, Clash, Stranglers, XTC, čak i Bauhaus (čijem razumevanju, priznajem, ni prevođenje nije u potpunosti pomoglo) ... da bi se sve završilo kratkim, ali ponovo važnim, nezaobilaznim stihovima "domaće" scene.

Prvi put sam knjigu pozajmio od Mirona (nije nevažno – živeo je na 300 metara od knjižare u kojoj sam danas kupio knjigu). Onda od Ane. Mislim da je i Srđa imao primerak. Onda sam došao do sopstvenog primerka koji se ubrzo natopio dima silnih tuđih cigareta, upio paru i miris taloga mnogih kafa i Badelovog ruma. Onda je i nestala. Ali – već sam je znao gotovo napamet – i nije bila važna samo zbog prevoda onoga što sam čuo, naprotiv – bila je puna stihova bendova o kojima ništa nisam znao, ali sam ih čitao, odnosno – mnoge od bendova sam upoznao tako, posredno, čitajući ih u prevodu čoveka koji je, bez obzira na totalnu žanrovsku eklektiku, umeo da ih prevede na moj jezik i čak – i danas verujem – sačuva i u tom prevodu ritmiku, gnev, buku koja je krasila mnoge od njih.

Bez "Stereo stihova" verovatno nikada ne bih uzeo od Borivoja "Solid Gold" od Gang of Four, ne bih imao strpljenja i razumevanje za tetkino slušanje Dilanove rane faze, verovatno bih promašio XTC, ne bih razumeo mnoge muzike koje su došle posle, ne bih uhvatio sjajne niti koje povezuju rock'n'roll i ozbiljnu poeziju, umetnost, konceptualizam, strast – ali i propast.

Zato sad prekucavam iz knjige:

"Razrok i bezbolan" (Crosseyed and Painless)
– David Byrne/Talking Heads (segment)

"Fakta su jasna fakta su krasna
Fakta su lenja fakta su kasna
Ne idu fakta bez doktrine
Ono što nećeš fakta ne čine
Istinu fakta lako krive
Posuvraćeno fakta žive
Fakta su stari preživari
Fakta su nule na licu stvari
Fakta ne remete nabor brokata
Fakta izlaze zalupiv vrata
Ispisana su na tvom liku
Fakta menjaju svoju sliku

Još čekam... Još čekam... Još čekam... Još čekam...
Još čekam...
Još čekam... Još čekam... Još čekam... "

Opet taj osećaj: čitanje muzike, u potpunoj tišini, uz tupkanje nogom u ritmu...

[...everything counts...]

Najpre su dolazili, u nizu: The Godfathers, The Stranglers, The Fall, Nick Cave u SKC-u, Megacity 4, Grant Hart, The Sisters of Mercy, House of Love, Laurie Anderson, Iggy Pop...

Onda su, umesto njih, počeli da dolaze, takođe u nizu: Lord Karington, Sajrus Vens, Oven, Holbruk... Njihova imena ipak slabije pamtim.

Onda, nekoliko godina, nije dolazio niko vredan pamćenja.

Danas (simbolike!) Bajden dolazi umesto Depeche.
Trebalo bi stati na one brežuljke (ispod kojih su skloništa? tako beše?) na Ušću, široko dignuti ruke, okrenuti se ka hotelu Hajat i onako unplugged zapevati:

“Words are very unnecessary
They can only do harm”

Što je ti je život,
u Srbiji.

[...dok pitam majku da li je bolje da kupimo jagode za tortu već sada i stavimo ih u friz da čekaju do juna...]

Mоžda je prvi važan momenat onaj u kojem shvatiš da je "porodično pakovanje" sladoleda mnogo praktičnije od korneta i štapića. I nakon toga baš to pakovanje i kupiš, kornet je za one kojima fleka na majici ne smeta; setno maštaš o "četiri kugle od jagode sa šlagom", majsko popodne, poslastičarnica na uglu Kneza i (tada) 7. jula. A još snažnija nostalgija te prodrma kada pomisliš na neponovljivi šlag-sladoled iz mašine koja je stajala pored ulaza u Hotel Balkan, decenijama. (Kada bih znao gde je ta sprava, otkupio bih je, sebi za rođendan i na zadovoljstvo, konačno da se nauživam, ostao sam ga željan.)

Ipak, veća je verovatnoća da ćeš sve shvatiti posle ponoći, dok je tiho. Kada dođeš do minuta u kojem primetiš da nemaš snage da dobaciš do zore i da ćeš verovatno tek u vreme penzije, ako je bude bilo, ponovo imati privilegiju da budan dočekaš taj tren u kojem se ulična svetla gase. Ili ćeš shvatiti tog jutra, nešto kasnije, dok oči otvaraš ledenim tušem, vrelom kafom, gorkim podsmehom, slatkim sećanjem na vreme kada si menjao dan za noć.

Možda je ključni trenutak veče u kojem shvatiš da ti je zapravo nelagodno da posmatraš sekundaru, onako opuštenu, a zapravo strogo organizovanu. I da si bio u pravu kada si odbio da nosiš sat na ruci – tada ti nije bilo važno, sada znaš sve i bez sata.

Ipak – kada bih znao u kom trenutku počinje druga polovina života, svakako bih se dosađivao.

"Kupanja moga oca": Borivoje Petković

(> Pause >)

Nije lako pisati o knjizi čoveka kojeg poznaješ, kao i veći deo aktera same knjige, pod kojim god se oni imenima krili. Još teže – o njegovoj prvoj knjizi, koju si zapravo očekivao gotovo dvadeset godina. Istovremeno, retko imaš priliku da “pišeš o piscu” kojeg poznaješ i koji u panteonu tvog odrastanja ima poziciju sličnu likovima o kojima i on sam piše.
Ipak, priliku da pišeš o piscu - ne valja propustiti.

(rewind)

Ne sećam se kada sam tačno upoznao Borivoja, ali svakako je bilo pre okruglo 20 godina. Kao stariji brat mog prijatelja Zorana, vlasnik fascinantne količine biranih ploča (u rasponu od Muddy Watersa i Milesa Davisa do Sonic Youth i Gang of Four), retkih knjiga i traka, najavljen kao neko ko „već uveliko piše i ima gomilu neobjavljenih priča“ – imao je važnu ulogu u našem odrastanju, a Borina reč ili stav o nekim stvarima imala je mnogo veću težinu od naše. To što je dobrodušno gledao na stalne pozajmice ploča, presnimavanje traka i stalno "pozajmljivanje" jedne od dve kopije neobjavljenih priča, što je često visio sa nama u kraju i dokazivao „lepo vaspitanje“ i u društvu naših roditelja je, korak po korak, dovelo je do toga da smo svojevremeno i pisali zajedno, dramolete koji nisu imali mnogo dodira sa „poetikama“ koje smo stvarali, ali su doživeli premijere. I doneli pristojne honorare.

(>Play>)

Sećanje na te davno napisane kratke priče (obojene drugačijim tonovima, takođe vredne objavljivanja – ma šta njihov autor mislio o tome) ne remeti čitanje „Kupanja moga oca“ (Rende, 2009), prvi Borivojev roman - posvećen periodu odrastanja u vreme poslednje mirne dekade bivše Jugoslavije, u Beogradu, tek zapljusnutom novim talasom, odnosno pank kulturom. Borivoje kao svedok i učesnik lako korača i neprekidno širi trougao čija uporišta se nalaze u trenucima kraja Titove vladavine i širenju prvih vidljivih pukotina u sistemu; dragstoru u Nušićevoj, „Never mind the Bollocks“, velikom koncertu Pankrta i prvim pank svirkama po MZ grada Beograda; te – najčvršćem uporištu – porodičnoj priči koja je istovremeno i najšarmantija. Opuštena, jezgrovita naracija lišena nepotrebnih opservacija na temu perioda i vremena, ritma koji ponajviše liči na prijatno, nostalgično ispovedanje prijatelja nad drugom kriglom piva u još uvek ne-renoviranoj bašti „Manježa“, ova knjiga donosi sećanje na ipak srećnije vreme.

Tako vođena, iskrena i nepretenciozna, „Kupanja moga oca“ ipak su bliža Tribusonovoj „Ne dao Bog većeg zla“ nego onome što je napisano na koricama („na granici "Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji" i filma "Tito i ja"). Iako tematski blizak navedenim, ovaj roman ima svoj, manje subverzivan a više lično obojeni, privatni mikrokosmos koji ga i čini autentičnim i vrednim čitanja.

(Rec) /presnimljeno iz romana/

"Kupanje moga oca bilo je jedno od značajnijih dešavanja u našoj porodici, svakako odmah iza državnih praznika.

Počinjalo je rano izjutra očevom izjavom, izgovorenom svečanim glasom, da se večeras kupa. Mojoj majci bi obično u grlu zastao gutljaj kafe, a meni zalogaj doručka. Uz ručak bi, glasom mučenika, rezervisao termin:

»Nemoj da mi je neko pre Dnevnika ušao u kupatilo, znate da treba da se kupam«. A onda bi, negde između supe i glavnog jela, proširio svoj monolog: »To često kupanje, to je čista izmišljotina kapitalizma. Hoće, brate, da ti naprave rupe na koži, pa da te zaraze. Ne, ne može to tako,bre! To ti je kao kod cipela: cipela s bušnim đonom – ulazi voda... šta se ti smeješ, glavu u tanjir...«

Posle obavezne popodnevne dremke sledi ritualna priprema – zvižduće se neka od pesama iz njegove mladosti, »to je bila muzika, a ne ovo grebanje« – a u pauzama ne znam ni ja čega sledi još malo monologa o štetnosti kupanja: »... da mi posle kupujemo šampone, sapune i ostala njihova sranjca, da izvinete na izrazu... posle se navikneš i onda, brate slatki – pafff! Ode plata na gluposti...« Posle svega izrečenog, konačno: kupanje.

Majka bi mu odnela čiste gaće i treger-majicu, sveže opranu i mirišljavu pidžamu, takođe i papuče, koje je nosio samo u dotičnoj prilici, inače je uvek, bez obzira na to da li smo sami ili imamo goste, bio u čarapama. Moram priznati da je zbog tih čarapa ponekad bilo teško biti u istoj prostoriji s njim.

Uz jedno gromko »zdravo, odo' ja!«, kao da odlazi u rat, otišao bi u kupatilo. Majka i ja bismo se samo pogledali, uz smešak.

Iz kupatila bi se čuli razni zvuci i uzvici, što bi majka rekla »kao da šure prase«, a povremeno i psovke izazvane slabljenjem pritiska vode, što bi za posledicu imalo tu neprijatnost da se topla voda iznenada pretvori u vrelu, da bi u sledećem trenutku postala hladna kao led. Smenjivanja vreline i hladnoće bila su beskonačna, tako da je kupanje uvek predstavljalo nepredvidljiv događaj za svakog od nas. A nakon svega, zavladao bi mir. Proticali bi minuti u tišini. Iza zatvorenih vrata kupatila čulo bi se samo trljanje peškira po koži.

U momentu kad bi se na ekranu našeg crno-belog televizora pojavio sat čija sekundara užurbano hita ka broju dvanaest i špica Dnevnika, pojavio bi se i on, kao usamljeni kauboj, u pidžami, sa »svečanim« papučama i zalizane kose.

»Uhh, što je lepo, mogao bih ovako svake nedelje.«"

.

(>> FastForward >> )

U „Stubovima kulture“ pronalazim samo jedan primerak. Nadam se da to nije pitanje distribucije već i najava drugog izdanja romana – što će, navijam iz petnih žila, Borivoja inspirisati dovoljno snažno da na drugi roman ne čekamo još 44 godine. Keep on rockin’ in a free world!
.

Zlato

Zaboravljena tišina centra grada, nedelja prepodne,
u ulici do naše ima novih ptica.

Ukus soka kupovnog kompota od kajsija, ledenog, zgusnutog, preostalog od zime.
Nikad dosta.

Mislim na leto.

"Od smijeha pravim saksofon,
od sunca pravim put,
a ti si moj šofer."



Zlato from preslicavanje on Vimeo.

[Rukopisi ne gore]

Karl Sagan u fenomenalnoj, suštinskoj knjizi „Kosmos“ (koja se bavi „svom materijom koja postoji i svim prostorom u kojem se odvijaju procesi“, a ne samo nebom, zvezdama i galaksijama) posvećuje ne mali deo priči o Hipatiji, poslednjoj upravnici Aleksandrijske Biblioteke, ubijenoj 415. godine nove ere.

Osnovana na inicijativu Demetrija, Aristotelovog učenika, peripatetičara i drugara iz klupe Aleksandra Velikog, biblioteka je do početka I veka nove ere uspela da, zapravo, sakupi sve što je poznati svet znao o sebi (i bližoj okolini) – po nekim procenama u njoj se nalazilo i do 700.000 svitaka koji su objedinili sva dostupna znanja, od postanka pisma do tada.

Iako prvi put uništena požarom koji je 47. godine n.e. izazvala Cezarova vojska, biblioteka je obnovljena po Kleopatrinoj ideji, Cezarovoj i Antonijevoj femme fatale. Tri i po veka kasnije ponovo je bila uporište svekolikog sakupljenog znanja. I koliko o prvom potpaljivanju biblioteke postoji nekoliko različitih, ali jasnih verzija, toliko podaci o periodu između 390. i 415. nisu najjasniji, a zaslužuju pažnju.

Ono u čemu se mnoge verzije slažu je sledeće: nakon proglašenja hrišćanstva za državnu religiju Rima, car Teodosije naređuje uništenje svih paganskih hramova. Hrišćani, pod vođstvom aleksandrijskog patrijarha Teofila spaljuju biblioteku 391. godine. Ipak, čini se da je ne uništavaju do temelja – jer se za 415. godinu vezuje još jedno, ideološki verovatno ključno uništenje ideje o riznici znanja. Hipatija, u nekim verzijama imenovana upravnicom Biblioteke, matematičarka, astronom, neoplatoničarka - našla se, prvenstveno zbog ovog poslednjeg, na udaru aleksandrijskog patrijarha Ćirila. Njegovi sledbenici su 415. godine, "zahvaćeni histerijom" skinuli Hipatiju sa kola koja su prolazila ulicom, svukli je do gole kože, odvukli do obližnje crkve i iskasapili, "školjkama joj sastrugavši meso sa kostiju."

Po nekim izvorima, na koje se poziva i Sagan, biblioteka je "nešto nakon toga spaljena".

U drugim izvorima, ovog podatka nema.

Inspirator ovog ubistva, patrijarh Ćirilo proglašen je pravoslavnim svecem 431. godine na saboru u Efesu.

(Hajde sad malo da ćutimo, razmislimo o svemu tome.)

Konačni, treći (ili četvrti?) udarac izvodi kalif Umara, 642. godine, nakon osvajanja Aleksandrije, prostim odgovorom na pitanje šta učiniti sa knjigama: "One ili su u suprotnosti sa Kuranom, što znači da su jeres, ili se slažu sa njim, što znači da su suvišne".

Ako je nešto i preživelo (Borhes se u "Knjizi o izmišljenim bićima" u poglavlju "Peritoni" poziva na spis nepoznatog Grka - "preuzetog iz proročanstva dok još Omar nije bio spalio aleksandrijsku biblioteku") - šteta je neprocenljiva. Koliko se sećam, Sagan u "Kosmosu" gorko procenjuje da spaljivanje biblioteke unazadilo čovečanstvo za nekoliko vekova i da je sasvim izvesno da bismo uveliko hodali planetom Mars da nije došlo do ovog diskontinuiteta znanja. Naše znanje o nekim piscima antike je potpuno unakaženo, o nekim delima znamo samo "iz priče", dok se o drugima nagađa (pročitati, na primer -"Ime ruže" Umberta Eka – kako prati priču o drugoj knjizi Aristotelove "Poetike")

Skupini navedenih štetočina, a boraca u svekolikoj borbi protiv znanja kao takvog pridružuje se i Diego De Landa Kalderon, katolički biskup koji u toku svega jednog dana - 12. jula 1562 - u prah pretvorio ne samo preko 5000 totema, likova i skulptura civilizacije Maja, već i kompletnu pisanu zaostavštinu. Preživele su svega tri knjige, zahvaljujući kojima ponešto znamo o čitavoj civilizaciji. Preživela je (ironijom sudbine u izmenjenom, dopisivanom obliku) i Kalderonova knjiga – u kojoj daje svoje viđenje naroda koji je zatirao, kao i detaljan opis uništavanja spisa. Suđeno mu je. Oslobođen je.

Očigledno postoji nekakva privlačnost ovog spiska štetočina.

Privukla je još mnoge da se bave istom delatnošću – uništavanjem.

Ali, "rukopisi ne gore".

Ma koliko štetila, sva ta uništavanja nisu zaustavila – Zemlju da se okreće oko Sunca, Magelana da podigne sidro, Rablea da piše o brisanju stražnjice piletom, Kopernika da restauira Aristarhove teoreme, Darvina da se ukrca na brod.

Gotovo dve hiljade godina nakon Cezarove paljevine - 21. aprila, zvanično je otvorena Uneskova Svetska digitalna biblioteka – ili "World Digital Library".

Znanje se ponovo, zvanično, grupiše.

I kreće dalje, u svim pravcima.

Na spisku saradnika je i Narodna Biblioteka Srbije.

Za sada smo predstavljeni "Miroslavljevim Jevanđeljem" i (iznenađenje!) avangardnim časopisom "Zenit".

Danas je Svetski dan knjige.

Slavimo,

pamtimo.

Idemo.
.

Facecyclopedia [srp. fejsciklopedija, im.]

Sećate se Danila Kiša, "Enciklopedija mrtvih"?

Junakinja otkriva da u Švedskoj zaista postoji enciklopedija u kojoj se nalaze imena svih onih ljudi koje prave enciklopedije nisu zabeležile a koje sakuplja i obrađuje poseban red koji "mora da ima svuda po svetu svoje privrženike koji riju po čituljama i po biografijama ljudi, uporno i diskretno, a zatim obrađuju podatke i dostavljaju ih ovoj centrali koja se nalazi u Stokholmu."
I pronalazi i čita kompletnu priču o svom ocu – od dana rođenja, dečaštva i mladićkih dana - sve do popisa stvari koje su ostale na bolničkom stočiću iza njega.

Ta premisa, ideja o postojanju “Reda-koji-sve-zapisuje” nije, naravno jedini razlog moje fasciniranosti ovom pričom.
Niste čitali?
Klik ovde.

> > >

Ne sećam se kada sam umrežio priču o „Enciklopediji” sa činjenicom da mi je život postao internetan. Možda onog dana kada je Čele nad kafom primetio da je Mreža zasuta strašnim količinama privatnih, ličnih istorija koje su dostupne svima i da se, samim tim, sve promenilo.

Namerno ih činimo dostupnima, podsvesno potencirajući čija je istorija i sadašnjost zanimljivija. Hajde da poredimo mitologije, kako bi rekao pesnik.

I ako veza između priče i Mreže tada počela da prolistava, onda je svakako procvetala poslednjih meseci, u kojima je verovatno i poslednji član Reda ostao bez posla, zatvorivši lancem bez lokota vrata velike prostorije u kojoj su uredno poslagane knjige od A do Š.
Jer, nije više bilo razloga da se bilo šta zapisuje, sve je scrobbled:

Ustao je oko 07.45, logovao se prvi put oko 08h, tražeći reakcije na sinoć napisani status na FB, reakcija na poraz Liverpula. Vidim ga zaglavljenog u autobusu ka Slaviji, broj scroblovanih pesmama sa plejera govori da je bio nervozan i da je to stanje trajalo, jer je slušao isključivo Mozarta, kojeg prekida tek u 27. minutu, dakle – na poslu je. Iako je njegov kolega - kancelarija pored - u tom trenutku na YT gledao novi spot Darkwood Dub - ipak je posegao za remiksima kubanske muzike Bil Lasvela, od kojih ubrzo odustaje, što znači da je sastanak počinjao. Ukoliko zanemarimo e-mailove, neaktivan sve do 19 časova, kada pušta „Bring the Noise“ od Public Enemy, što govori o tome kako je protekao dan...

I ako smo se do sada fokusirali na objavu naših imena, datuma rođenja, sa kim smo u vezi, u šta ne-verujemo, šta slušamo, gledamo, čitamo, posećujemo, klikćemo, da li smo poštovalac muzike rodnog jaja (dakle, sa očeve strane), odakle potiču i ko to stoji pored nas na svim tim fotografijama postavljenim na servere društvenih sajtova (da li smo i na serverima servirani od A do Z?)... odnedavno naša stranica u enciklopediji postaje nakrcana, začinjena, prelivena i presoljena = obesmišljena "kvizovima" i aplikacijama čiji rezultati ne služe baš ničemu.

> > >

"Koja ste rok-zvezda iz šezdesetih godina XX veka?"... „A iz sedamdesetih?”... “Koje si srpsko jelo”... “Koliki si patriota”..."Koja si planeta sunčevog sistema"..."Koji si brend"... "Koja ste žica na gitari Džimi Hendriksa"..."Koji ste prst devetoprstog Froda"..."Da li vaše ime na elviš jeziku znači "Idi i turi glavu u prase"... "Koji junak iz knjige bi masturbirao na vašu komšinicu sa petog sprata, da stvarno postoji"..."Koji mitropolit će ti održati govor nad odrom""... "Da li si to - ti?"... "Da li ste rođeni autor besmislenih kvizova?"
Da li je sve što će ostati iza nas neuknjiženih u prave Enciklopedije ta nevelika količina samo-unete faktografije i ova gomila rezultata džank kvizova i aplikacija zapravo potpuno lišenih bilo kakve zabave i humora?

Kakvim viškom vremena zapravo raspolažemo!

Sigurno, već danas možemo da počnemo da mislimo-o ili radimo-na nečemu što će, ako ništa više, barem trajati duže, ne mora da ima ne-znam-kakvu-umetničku-vrednost. Ne mora biti za pravu enciklopediju.

Ali, imate čitav medij pod prstima.

Tri,
čet'ir,
sad.
.
Bring the Noise.
. 

[..."he speaks of senseless things"....]

Premotavaš pesme i filmove; pauziraš; vraćaš natrag; biraš koje poglavlje ili delić violinskog pasaža ćeš preslušati, a Volfgang ga je nedeljama komponovao. Brže preslušavaš muziku nego što je ona odsvirana, brže preuzimaš fajlove sa Mreže no što je potrebno fajl i pogledati. Preskačeš stranice knjige, čitava poglavlja; čitaš samo antrfile ili boldirani deo teksta, žvaćeš sažetke, ma – samo naslove. Prstom pomeraš kazaljku na satu koju si zaglavio brišući prašinu, pomeraš sat napred, sat natrag, zavrtiš točkić na mikrotalasnoj, ciljaš koji je minut kada iskopčaš plejer iz struje, usklađuješ sat sa onim na glavnom Trgu. Letiš avionom ka suncu ili niz vreme, lutaš časovnim zonama, navikavaš se brzo na poklonjene ili ukradene sate.

Misliš da kontrolišeš i organizuješ, dakle.

Štagod radio vremenu ishod je, zapravo, poznat.

Zato: igraj se kontrole i organizacije vremena, kada god možeš.
I dokle god možeš.
Tek kasnije zaista nećeš imati vremena za to.

Stilske vežbe

Više nije pitanje šta država može da učini od tebe, već šta ti možeš da učiniš od nje.

Više nije pitanje šta država može da učini za sebe, već šta ti možeš da naučiš od nje.

Više nije pitanje šta država može da učini od sebe, već kako ti možeš da utekneš iz nje.

Više nije pitanje šta država ne može da učini za tebe...
mogu biti optužen da ne volim svoju zemlju, što nije tačno.

Više nije pitanje šta državni čin može da učini za sebe...
ne, nije mi želja i nemam snage da budem satiričar.
Ja sam taj koji je satrt.

Više nije pitanje stila.

Više nije pitanje.

Kraj vežbe.

["this land is your land..."]

"Sećate se onih monumentalnih statua, kamenih lica koja gledaju prema moru. Verovalo se da su spuštena sa neba, jer je istraživačima bilo nejasno kako je na tako pustom ostrvu bilo moguće sagraditi i postaviti monumentalne statue teške 100 i 200 tona.

Odgovor na zagonetku kamenih kipova bio je strašan. Izučavanja su pokazala da je ostrvo nekada bilo puno zelenila, tu je rasla vinova loza, bilo je banana, slatkog krompira, kokošaka i ptica. Ljudi su živeli u uređenim selima, vremenom su se podelili na plemena, dobili su sveštenike. Onda je svako pleme počelo da odaje počast svojim precima tako što je podizalo kamene kipove. Taj kult predaka, često izmišljenih, postao je predmet takmičenja. Malo po malo na ostrvu je izgradjeno 1000 kamenih kipova - jedan na deset ostrvljana. Svako pokoljenje kipova bilo je veće od predhodnog, zahtevalo je više radne snage, više kamena, ali i drveta. Drveće je sečeno brže nego što je moglo da izraste. Najstrašnije je to što se na tako malom ostrvu jasno moglo videti kuda vodi ta neobuzdana seča šume. Sav hlad je nestao, zemlja se isušila, na kraju više nije bilo dovoljno drveta ni da se naprave kanui za bekstvo sa ostrva koje je umiralo.

I šta se dogodilo, izbijali su ratovi između klanova zbog starih dasaka, ljudi su pojeli sve životinje. Njive su propale, ostali su samo kameni kipovi koji su progutali zemlju. Kada su Evropljani stigli na Uskršnja ostrva u 18. veku, nije više bilo krovnih greda i ljudi su živeli po pećinama. Između posete Holanđana sredinom 18. veka i Kukovog dolaska na Uskršnja ostrva 50-ak godina kasnije, jedina novina je bila ta što su ostrvljani zaratili i sa precima. Rušili su kamene kipove, a po ruševinama su ležale hrpe ljudskih kostiju. Svaki sledeći brod koji je stizao zaticao je sve manje uspravnih kipova. Jednoga dana narod je dovršio svoj ustanak protiv mrtvih predaka i na ostrvu više nije bilo nikog. "

(Peščanik, najava 315. emisije, decembar 2007.

Istu priču sa nešto više faktografije i prostih, tehničkih objašnjenja o tome kako jedan narod iščezava možete pronaći i u sjajnoj "Kratkoj istoriji napretka" Ronalda Rajta, izdanje Geopoetike, mnogo se dobije za tih 400-500 dinara.)

Uticaj svetske krize na razvoj kulturnih potreba u nas, uz osvrt na mogući reverzibilni uticaj kulturnih industrija na zaustavljanje recesije

Donedavno prisutne (često neadekvatne prostoru, najčešće nepotrebno agresivne) oglase u GSP-u odmenjuje serijal citata, "lepa književnost". Umesto vrištavog oglasa za deterdžent "broj 1" nailazim na citat Nika Hornbija, umesto nagradnih igara - Markes, dok je Remark prelepljen na mesto popusta na posteljinu. O izboru pisaca bi mogli popričati, no - u ovom trenutku je važnije sledeće: ova promena u komunikaciji jedna je od prvih izazvanih smanjenjem budžeta za oglašavanje, tj. krizom.

Posle mnogo godina, umesto vrištavog "kreiranja potrebe" taj prostor dobija drugi smisao; stojiš tih 10-15-40-koliko-god minuta u vozilu; pročitaš citat prvi – drugi - treći put; razmisliš o napisanom, o željama kojima nisi dugo udovoljio a za koje se lek ne može kupiti; potrebe drugačije sorte.

. . .

Šta je sledeće?

(Mogući scenario #23):
Na onim filip-dikovskim ekranima u autobusima umesto reklama za slovenačke banje pojavljuju se snimci Karajana i berlinaca kako rastavljaju Betovenovu Sedmu, nakon njih - Inoova muzika za liftove, praćena reprodukcijama Miroa, sledi ih snimak Pine Bauš i na kraju – filmovi braće Krej i malo Štokhauzena, dok se preko ekrana ispisuje Kantov kategorički imperativ „Zvezdano nebo nad nama i moralni zakon u nama”.

Rezultat takve kulturne politike: prazni autobusi i trolebusi, ceo grad šiba peške, to je zdravije nego izlagati se ambijentalnom panku koji se emituje sa ekrana - što čini da proizvođači obuće ostvaruju veće profite, to "pokreće domaću privredu" - akcije Industrije Obuće Beograd skaču do neba, podiže se sve veći broj start-up kredita od strane proizvođača pertli i prerađivača kože, kreću i bicikli ("Poni"?), ponovo se lože visoke peći, Ministarstvo Ekonomije proglašava da smo "prevarili recesiju" i da smo jedinstveni slučaj na planeti, svetski ekonomisti nam se dive do imbecilnosti; inostrane kompanije ulažu još više u Srbiju i školovanje praktičnih srpskih umova; oglasni budžeti se ponovo povećavaju, citat Nika Hornbija biva zamenjen oglasom za prašak.

Kraj.

/\ (1918 - 2009)

Ne znam u kom trenutku srce odlučuje da će se zaustaviti?

Siguran sam:
aparati,
žice,
sestre su korisni - koliko je potrebno da se sve još jednom odsanja,
gotovo devedeset i jedna godina, sve u jednoj noći.

Laku noć, deda.
.

"5-in-1" pitanja za kišnu noć

1. Da li je emitovanje „vesti na sat“ aktivirano da bi imali manje vremena da razmislimo o vestima koje smo čuli ili da bi čuli što je moguće veći broj nepotrebnih "vesti"?

2. Koliko bi se promenili, ukoliko bi svakog jutra, umesto dvanaeste reprize "bioprognoze" emitovali po jedan minut govora iz kampanje "Srbija na dobrom putu"?

3. (Zašto očekujem da će bilo ko menjati svoje masne, lepo podgojene & odgojene neokupane navike prezačinjene gubitničkim gnevom za neku čistu, zajedničku ideju? ("Dva zla za jedno dobro, pazite - molim vas – dva zla?")

4. Ako bih na 24 sata odvrnuo osigurače i sakrio ih u orman, da li ću se osećati bolje?

5. Kako okrenuti šolju u mikrotalasnoj da se nakon punih 60 sekundi drška nađe pravo ispred ruke?

Jedino za ovo poslednje nisam potpuno siguran, ostali odgovori nekako sami dolaze.