“Pleasures remain, so does the pain” [Depeche Mode, „Violator“, 19. mart 1990.]

„Violator” je prvi zvuk koji čujem u glavi kada pomislim na leto 1990, i sate provedene pod zvezdama na stenama još uvek toplim od sunca.
Sve je toplo: stene, more, vazduh, želje, glave, žar koji kruži, naša tela.
Dejv se na kraju pesme oglasi iz tišine nežnim “Enjoy the Silence”, i to odzvanja preko vode.
Lepo nam je,
iako znamo da neće trajati.
Neki od prijatelja i devojaka iz ekipe nisu tu, i neće stići zbog balvana postavljenih na puteve naše domovine.
Neki od onih koji su tu uskoro će obući uniforme, i vratiti se potpuno drugačiji.
Još uvek ne znamo većinu reči koje će nam obeležiti narednih deset godina.

“Words are very unnecessary,

They can only do harm.”

“Violator” je učinio da Depeche Mode konačno postaju veliki bend.
To nas je radovalo, iako nismo imali prilike da prisustvujemo.
U dane izlaska albuma – na kontinentu koji se ponovo udaljavao od nas – 5000 fanova DM kampovalo je četiri noći ispred prodavnice u kojoj će Martin, Dejv, Endi i Alan potpisivati “Violator”.
Na dan objave albuma dočekalo ih je 17000 ljudi.
Zahvaljujući ovom albumu bend će konačno imati ONU pesmu koja postaje opšte mesto,
ali se nikada neće izlazati.
Možda zato što od nje srce, glava, telo i želje ponovo postaju topli.

*

Bio sam baš tvrdoglav u želji da „Enjoy The Silence” čujem uživo pod zvezdama Beograda, a ne pod nekim drugim nebom. I zbog toga sam čekao baš dugo.
Konačno, 2009 – dolaze u Beograd!
Onda otkazuju.
A te godine je na koncertima “Enjoy the Silence” zvučala nikad bolje.
Pogledaj snimak iz Barselone.
Ironijom sudbine, na dan kada je koncert trebalo da bude održan, u Beograd je došao Džozef Bajden.

*

Konačno, dvadeset i tri godine kasnije stojim naspram bine postavljene na Ušću, i gledam Martina dok uzima gitaru.
Počinje rif.
Stena sa početka priče je na teritoriji druge države.
Neki od prijatelja koji su te ležali na stenama su i dalje tu.
Ipak, mnogi su odavno pod drugim zvezdama.
Neke reči su tako učinile.
Mi koji smo ostali morali smo da pevamo za sve nas.
Kako su nam glasovi pucali.

“Words are very unnecessary,

They can only do harm.”

Dan kada sam ostao bez domovine

„Mržnja će nas uvek čekati na jednom bliskom, rodnom mestu“.

(Georgi Gospodinov, „Otadžbina“)

Negde u ovo doba dana pre 33 godine moja domovina (uskoro - „otadžbina“) je na zahteve jednog broja građana da manje laže – kao odgovor na ulicu poslala tenkove.

U isto vreme je prekinula program jedine gradske televizije koja je emitovala nemontirane snimke sa ulica Beograda (dakle, slike onoga kako jeste), a do večeri je ućutkala i jedini radio na kojem se moglo čuti šta jeste.

Tu domovinu je inače bilo sve teže voleti, ali od tog dana je bilo jasno da se od mene ljubav i ne traži.
Kada ti u 18. godini neko usmeri cev tenka u glavu, zaboraviš na ljubav.
I ja se od te večeri osećam kao čovek koji je nema domovinu.

Otadžbina (nekada - „domovina“) je i u budućnosti na zahteve da manje laže, krade i ubija nastavila da odgovara bornim vozilom, pendrekom, mržnjom i temeljnim zatiranjem svega u šta verujem i što mi je važno.
Bez obzira na to – ja sam se trudio da ispunim ono što je do mene: odsluži vojsku, plaćaj nerazumne poreze, baci papir u kantu, zasadi drvo, brini o društvu a ne svom dupetu, prijavi kvar, i šta sam već naučen da je red.

I evo nas, trideset i tri godine kasnije, u baš lošem odnosu.
Ona se svakodnevno baš trudi da ja dignem ruke od svega, ili – još bolje – odem, a ja nikako da odustanem od ideje da ova zemlja može bolje.

Noćurak :: Boginje, dobre vile, najdraže veštice, ćerke i unuke :: Girls Against God

Boginje, đavolice,
dobre vile, i njihove drugarice,
najdraže veštice, njihove ćerke i unuke, sve u jednom miksu.
Idu glasom gde neki ne bi gitarom,
pevaju o stvarima o kojima dečaci ćute.

Čekaju te:
Tori Amos, The Last Dinner Party, Wet Leg, Autopark, Sitzpinker, Marina And The Diamonds, Kate Bush, Jesca Hoop, Ane Paška, Fiona Apple, Allison Russell, Natalie Merchant, Natalie Prass, K.D. Lang, Suzanne Vega, Laura Marling, Joanna Sternberg, Diane Birch, Sinead O'Connor, St. Vincent, Björk, Kate Tempest, Lira Vega, Videosex, Katarina II, Erika Stucky, Laurie Anderson, Grace Jones, Betty Davis, Me'Shell Ndegéocello, Cat Power, Florence + the Machine.

Prešlicavanje za Lice ulice, broj 99 (februar 2024.)

Kada kažemo da je neka umetnica ili umetnik „na margini poznatosti“, najčešće mislimo na one koji nisu imali sreće, ili podrške da se nađu na sredini pozornice, pod najjačim reflektorima. Ali, postoje i one koje su izabrale da ostanu u senci, ili dovoljno daleko od buke koju slava donosi. One su često i najveštije kada je potrebno pronaći mesto gde je moguće neopaženo preći granicu, i prokrčiti put zainteresovanima za drugo i drugačije.

Ovoga puta biramo tri umetnice i tri albuma koji su obeležili prethodnu godinu.
Jer, vreme je da otkrivamo nove puteve i bezbedne prelaze.

Joanna Sternberg: I’ve Got me (Fat Possum Records, 2023)

Glas Džoana Šternberg je krt, gotovo dečije nesiguran, jedan od onih koje je gotovo nemoguće primetiti u metežu glasova i buke. Ali kada stigne do vas, nećete moći da prestanete da ga slušate. „I’ve Got me“ je njen drugi album, na kojem nastavlja da peva o sebi, ali na način koji će biti prijemčiv svakoj introspektivnoj, ili zapitanoj duši tako da ćete njene reči, sumnje, i pitanja brzo usvojiti kao sopstvene. Ukoliko budete zbunjeni ili sumnjičavi tokom prve tri strofe prve pesme sa ovog albuma, kada Džoana zapeva „Why is it so hard to be kind and gentle to myself?”, shvatićete da ste upravo pronašli novu, iskrenu prijateljicu, sličnu Danijelu Džonstonu.

Melanie De Biasio: Il Viaggio (Pias, 2023)

Kada je pre desetak godina objavila prvenac “No Deal” Fil Selvi iz Radiohead je pričao da taj album zvuči “kao da je Bili Holidej počela da radi sa Markom Holisom iz Talk Talk”, a njeni obožavaoci postali su i Džuls Holand i Džajls Piterson. Melani je u tom trenutku mogla da bira. Nekoliko pažljivo odabranih džez standarda, poneki duet ili malo komercijalnijeg zvuka učinili bi je globalnom zvezdom. Ali, ona je nastavila svojim, drugim putem, koji je ovoga puta odveo do dolina i vrleti njenih predaka u Italiji.
“Il Viaggio” je audio-skulptura uzvišene lepote, i jedan od onih albuma koje vredi slušati u celini, sve dok se u njemu ne izgubite. Ukoliko vas ovi redovi nisu ubedili – probajte sa “We never kneel to pray” ili “Now is Narrow”, i pokušajte nakon njih da pronađete put natrag.

Hania Rani: “Ghosts” (Gondvana Records, 2023)

“Odjednom postajem svesna. Niko više ništa ne može učiniti, osim mene.”
Na omotu ovog albuma Hanja citira segment romana “Letovi” Olge Tokarčuk, knjigu posvećenu potrebi za kretanjem, slobodom i istraživanjem. Ovaj album tako i zvuči.
Na albumu “Ghosts” ćete pronaći sve što vam je za putovanje ili istraživanje potrebno – bez obzira da li se ono zaista dešava, ili na njega odlazite stavljanjem slušalica na uši.
Hipnotička “Hello”, lomna “Don’t Break My Heart” i predivna “Dancing with Ghost” otpevana sa Patrikom Vilsonom trebalo bi da postanu obavezni soundtrack za putovanje svakog unutrašnjeg emigranta.
A ima nas, sve više.

Više o februarskom broju magazina Liceulice >>

"I found the way, by the sound of your voice"

Dejvidova muzika nikada nije bila samo to – melodija i reči, kada ih ima. 

Njegova muzika je već decenijama sklonište za samotne, zaklon uz logorsku vatru pod sjajnim zvezdama, pejsaž u ranu zoru i horizont u sumrak, mapa nejasnih obrisa sveta koji tek čeka da bude otkriven, knjiga za koju nikada nisi dovoljno odrastao da bi je razumeo do kraja i koju ponovo čitaš od prve stranice, i onda još jednom; lekcija o odbijanju slave i veslanju što dalje od glavne struje velike reke; staza ka proplanku u gustoj šumi, šuma pod snegom bez utabanih staza, staza koja se neprekidno račva i vodi do suve visoravni na kojoj u daljini vidiš priliku sa šeširom širokog oboda koja ti stalno izmiče.

Ne pratiš ga decenijama da bi ga stigao, već zato što znaš da hoda ka mestu na kojem vlada mir, pa neka put do tog mesta traje i godinama.

Dejvid danas puni šezdeset i šest.

Noćurak :: Nothing But Love :: Mixtape

Ova mala radio stranica je već emitovala nekoliko specijala posvećenih ljubavi.

Bilo je tu pesama o odranim kolenima, jeftinim romanima, donjem vešu, grobljima, molekularnim strukturama, lomljenju ruku... dakle, niz uglavnom neozbiljnih pesama, koje su sve samo ne I want to know what love is (mada je čak i ta pesma dobila razlog postojanja u zaboravljenom indi-filmu „Late Night Shopping“)

Nik Hornbi u „High Fidelity“ s pravom kaže da je „snimiti dobru kompilaciju velika umetnost“.
I ja sam poželeo da ovoga puta napravim najromantičniji Noćurak ikada, od pesama od kojih se sve trese, koje te teraju da se ponovo zaljubiš, ili još jače.
To je bila ideja.
I stvarno sam se trudio.
Ali, muzika i ljubav su nepredvidive sile.
Tek kada sam prestao da pružam otpor, pesme su se same poređale.

Čekaju te The Beatles, The Magic Numbers, Kings of Convenience, The Lightning Seeds, Rialto, Eva Braun, James, Buzzcocks, Joy Division, Future Islands, The Killers, The Last Dinner Party, The National, James Blake, Massive Attack, Pet Shop Boys, Everything But The Girl, Depeche Mode, Phosphorescent, Valerie June, Sivert Hoyem, Marlon Williams, Paul Weller, Jalen Ngonda, Curtis Harding, David Bowie, Gail Ann-Dorsey i Cat Power.

p.s. Raspisao sam se u najavi, pošto u miksu govorim otprilike 45 sekundi.

Još mikseva i emisija o ljubavi, raskidima, i ostalim nezgodama >

Tom Petty: "The Last DJ", za #WorldRadioDay

“There goes the last DJ
Who plays what he wants to play
And says what he wants to say.

And there goes your freedom of choice
There goes the last human voice
There goes the last DJ.”

Među mnogim pričama o nastanku radija oduvek mi je najzabavnija bila ona o Dejvidu Sarnofu, koji je pre nešto više od 100 godina među prvima razumeo potencijal tada novog izuma.

Za razliku od mnogih koji su o radiju razmišljali kao uređaju koji omogućava ljudima da komuniciraju “jedan-na-jedan”, Sarnof je shvatio da radio može biti iskorišćen za priču “jedan-ka-svima”.

(To nije jedini slučaj da tek osmišljena sprava dobije novi život zahvaljujući nečijem promišljanju. Da parafraziram Gabrijela Garsiju - svet je još uvek bio mlad, i mnoge stvari još uvek nisu imale svoje konačno ime, i nismo znali kako ćemo ih koristiti. Tomas Edison nije konstruisao fonograf da bi ljudi snimali i slušali muziku, već da bi jedni drugima slali glasovne poruke. Ipak, muzika je pobedila.)

Kada je Sarnof pozvao investitore da ulože novac u razvoj “bežične muzičke kutije”, bogatuni nisu razumeli komercijalni potencijal radija: “Ko bi platio slanje poruke koja je upućena svima, odnosno nikome konkretno?”
Magija radija nikada nije bila svima razumljiva.
Paradoksalno, bogatuni su vremenom shvatili “komercijalni potencijal”, i to će biti ono što će tu magiju najčešće limitirati – i, konačno, inspirisati Toma Petija da napiše pesmu “The Last DJ”.
Ona peva o radijskom di-džeju koji je frustriran što ne može da pušta šta želi, i odlazi u Meksiko u potrazi za slobodom.

Tom Peti je ovu pesmu posvetio Džimu Ledu, radio-voditelju koji je decenijama emitovao program na nekoliko radio stanica širom Kalifornije.
Možda i ne znaš da znaš njegov glas? Džimov glas izgovara “najave” na albumu “RADIO K.A.O.S” Rodžera Votersa iz 1987.

U trenucima najveće slave Džimovu emisiju je re-emitovalo oko 160 radio stanica širom Amerike.

To je magičan, teško objašnjiv osećaj, koji nema veze sa “slavom”, “uticajem”, i ostalim glupostima.
On air svetli iznad mikrofona, kroz studijsko staklo vidiš da te u nekim trenucima ne slušaju ni “rođeni” tonac i muzički urednik emisije, zato što su se prebacili na kontrolne zvučnike i nameštaju trake ili vinile koji će tek biti emitovani - ali ti znaš da to što pričaš u mikrofon ponekad slušaju i stotine hiljada ljudi. Dok pričaš – znaš da među tim hiljadama postoji Jedna, ili Jedan koji će neku pesmu čuti prvi put u životu, i otkriti novi svet.
Nikada nećeš upoznati tu osobu. Radio je jednosmeran, “jedan-ka-svima”. Ta osoba ne može da ti ostavi lajk ili komentar. I nikada nećeš saznati šta će ta osoba uraditi sa tom pesmom, i gde će je odvesti. Možda će baš tu pesmu izabrati za prvi ples na venčanju. Možda će tražiti da bude sahranjena uz nju. Ne znaš, ali deliš pesme i priče dalje, tako pomažeš pesmama da stignu do onih kojima su namenjene.

*

Nedavno sam imao priliku i čast da razgovaram sa čovekom čije su emisije svojevremeno meni otkrivale nove svetove, i punile uši i dušu zvučnim slikama koje su me terale da tragam dalje.
Dečačko oduševljenje što smo u istom prostoru, i što pričamo o muzici dok nam pušta Džulijana Lejdža postalo je još jače u trenutku kada je izgovario suštinsku rečenicu, koju bih rado prigrlio kao svoju.
Citiraću ga po sećanju: “Osećam unutrašnji mir, i ispunjenje - u nadi da sam jednim delom svoje egzistencije učinio nekome nešto dobro, emitovanjem neke muzike.”

A učinio je, odavno. 
Mene je, ne znajući, doveo tu gde sam danas, rešen da nastavim da delim muziku kako umem i znam, čak i kada radija kakav znamo više nema, pa pravim “radio iz kuhinje”.
Nema klasične On Air lampice, ali je Aleksandra napravila nešto bolje.

Tomova pesma kojom je ova priča je u nastavku.
Nema spota, samo zvuk.
Velikim pesmama slike nisu potrebne.
Džim Led kojem je pesma posvećena umro je krajem prošle godine.
Poslednjih dvanaest godina radijske karijere je radio emisiju u kojoj je puštao “manje poznate bendove”.
Ostao je slobodan.

Beth Gibbons: Floating on A Moment

"I'm floating on a moment Don't know how long No one knows, no one can stay."

Moraš da se sećaš prvog susreta sa glasom Bet Gibons.
Znam da je od tada prošlo trideset godina, ali to je nešto što se pamti, poput prvog slanog poljupca, ili pada sa bicikla.

Čak i da sada nemaš ožiljak ispod kolena od tog dana, ne zaboravljaš trenutak kada se jedna pesma, niotkuda, zaleti prema tebi, i onda povuče oboje niz nizbrdicu govoreći ti "Cause Nobody Loves Me / It's True / Not Like You Do", u krug.

Trideset godina od kako je svetu obznanila svoje postojanje prvim albumom Portishead; predivnog albuma koji je radila sa Polom Vebom iz benda Talk Talk (aka Rustin' Man), i pet godina od kako se poslednji put oglasila, Bet će u maju konačno objaviti prvi solo album, na kojem joj je pomagao drugi član Talk Talk, Li Heris.

"Album je nastao iz niza smrti, i mnogih "zbogom".
Shvatila sam kakav je život bez nade. Ranije sam imala moć da promenim svoju budućnost, ali sada se suočavam sa svojim telom, i ne mogu da učinim nešto što ono želi da uradi", piše u najavi koja prati prvu pesmu.

Prateći glasovi nisu jedino što te možda podseti na jedan drugi album o prihvatanju smrtnosti. Video spot za ovu pesmu je delo još jednog tipa kojeg dobro znaš, i čija se dela teško zaboravljaju - Toni Aurslera, koji je radio "Where Are We Now?" sa Dejvidom Bouvijem.

Možeš da se trudiš da držiš čvrsto volan tog bicikla,
ali, biće ti uzalud.

"All we have is here and now
(All going to nowhere)".

Noćurak :: Vreme-lom, ili Know Who You Are At Every Age

Ovaj Noćurak je nastao od
vrištanja na koncertu na kojem sam bio među mlađima,
uživanja u remasterizovanom zvuku nekoliko reizdanja,
gledanja dokumentaraca o najdražim bendovima,
pisanja poslednjih stranica prve ruke knjige,
obeležavanja 40. rođendana nekih meni važnih pesama,
i istraživanja: šta sada rade glasovi koje slušam čitavog života?

Premotavamo trake od 1984. do 2024. i natrag, preslušavamo šta su neki ljudi snimali, svirali ili pričali nekad i sad, a ima i pesama kojih ne mogu da se naslušam.

Saputnici u Vreme-lomu:
Everything But The Girl, Pet Shop Boys, OMD, Max & Intro, (x)Propaganda, Duran Duran, Lol Tolhurst, Budgie, Jacknife Lee (feat. The Edge), Simple Minds, U Skripcu, Fit, Katarina II, XTC, Madness, The Heads (feat. Michael Hutchinson & Johnette Napolitano), Trevor Horn feat. Iggy Pop, Depeche Mode, Peter Gabriel, Isabelle Adjani (feat. David Sylvian), Ryuichi Sakamoto, Cocteau Twins, Peter Murphy, Echo And The Bunnymen.