Kada se ovo bude završilo pisaće se studije, analize, knjige i hronologije užasa o periodu u kojem je jedna neobrazovana, bez-obrazna, alava ali izvrsno organizovana grupa ljudi uspela da prigrabi sve za sebe i godinama radi šta hoće.Većina napisanog će pokušavati da odgovori na pitanje:
Kako se to dogodilo?
Odgovor je prost. Mi smo to im dopustili. Nismo reagovali dovoljno glasno i u neophodnom broju.
Da smo na prve naznake nefunkcionalnosti sistema koji bi trebalo da nas štiti i radi za nas ('država') ustali u ovom broju i rekli "NE MOŽE" ne bismo od 0,5 mikrograma aflatoksina u litri mleka došli do 23 tone nadstrešnice u Novom Sadu. Eto, toliko je problem otežao za dvanaest godina.
Hajde da obećamo jedni drugima da ćemo od sada na svaki detalj reagovati odmah, i svi.
Ekipa ljudi koja se proteklih godina skrivala iza „Srbije!“; sadašnjih, bivših i izmišljenih zastava, vozova sa ikonama, troprstja, svetosavlja, lažiranih istorija, dece, penzionera, najbržegrastaunovijojistoriji, budućnosti, letećih automobila, čipova i drugih andrmolja koje su prethodnih godina nekako uspevale da zamagle pogled procentu ovdašnjeg stanovništva uskraćenog za razmišljanje ili nadarenog za otimačinu – konačno je došla do ultimativnog simbola kojim opisuju svoje postojanje, svrhu i odnos prema svetu.
To je goli kurac. Isti se od sinoć može naći po zidovima, školskim dvorištima i banerima na nadvožnjacima, i predstavlja njihov intelektualni, ljudski i estetski odgovor na naš osamdesetodnevni vapaj da institucije rade svoj posao i da krivci moraju odgovarati za smrt petnaest ljudi.
Odnos golih kuraca i tiranina je zanimljiv. Najstariji pisani trag o pokazivanju srednjeg prsta koji imamo je jedna Aristofanova komedija, “Oblaci” (ili “Oblakinje”), u kojem je srednji prst pokazan Sokratu, koji je u ovom komadu predstavljen kao neko ko kvari atinsku omladinu. Zlatko Paković u analizi ovog komada (Danas, 2022.) piše “Uzimajući Sokrata za protagonistu u “Oblacima”... Aristofan nam sugeriše da upravo oni koji najbolje mogu da uvide društvene probleme, u stvari, neće učiniti ništa za promenu postojećeg stanja.”
Simpatično – sada nam istim gestom odgovaraju upravo ti “koji bi trebalo da najbolje uvide društvene probleme” (jer to bi trebalo da bude posao vlasti) i koji, opet, “neće učiniti ništa za promenu postojećeg stanja”, jezivog.
Genije koji je osmislio goli kurac kao ‘odgovor’ na dvomesečne proteste, blokade i razbuktali otpor najverovatnije nema pojma ko su drugovi Aristofan i Sokrat. Ta osoba, ili kreativni tim koji se okupio da bi porodio ideju golog kurca verovatno nije razmišljala ni o tome kako će ta genijalna kreativna ideja taj otpor dodatno razbuktati. Hvala im na tome! Veća je verovatnoća da znaju za Kaligulu, a verovatno ga i poštuju. Ako, pak, nisu čuli ni za njega eto nam dokaza da ideje – i dobra i zla – putuju kroz prostor i vreme pa se gnezde u glavama ljudi koji slično misle bez obzira na vek i prostor kojem pripadaju. Za Kaligulu – otelotvorenje zla – se priča da je terao podanike da mu, umesto ruke, ljube ispruženi srednji prst kojim je mahao po vazduhu, demonstrirajući tako svoju moć.
Ipak, Kaligula je za života uradio i ponešto dobro. Akvadukti čije je podizanje inicirao – stoje i danas.
*
Ilustracija: Đaci XIII gimnazije u Beogradu zlo pretvaraju u dobro (foto: Branka Kerkez, X)
Od stvari koje povezuju Elvisa Prislija i Dejvida Bouvija danas se fokusiram na tri. Dve su činjenice, a treća je hipoteza koja mi raspaljuje maštu.
Elvis i Dejvid su delili rođendan, 8. januar, što je Bouvija kao velikog obožavaoca Prislija ispunjavalo srećom. Da li je sreća bila obostrana i koliko je Elvis mario za Bouvija nije zabeleženo. Kada su se sedamdesetih obojica našla u katalogu velike izdavačke kuće RCA, njeni menadžeri su nagovarali Dejvida da napiše pesmu za Elvisa. Ideja je bila: napiši, a mi ćemo te predstaviti Kralju i pokušati da ga nagovorimo na saradnju sa tobom. Bouvi je uzvratio pesmom “Golden Years” koju je poslao Prisliju kao demo snimak. Po nekim biografima Elvis nikada nije preslušao taj snimak, ali mu je uzvratio porukom: “All the best, and have a great tour.” Postoje tvrdnje da je Bouvi tu poruku odbijanja čuvao do kraja života. Njegova verzija “Golden Years” ušla je u “Top” 10 američke i britanske liste i postala jedna od najpoznatijih Bouvijevih pesama.
Sad hipoteza koja raspaljuje maštu.
Elvis je 1960. snimio pesmu pod imenom “Black star”, ali je taj snimak objavljen tek 1986. Bouvi je tada prvi put mogao čuti stihove “...And when I see that old black star / I'll know my time, my time has come.” Tada verovatno nije razmišljao o smrti, ali je dvadeset godina kasnije, tri dana pred odlazak objavio poslednji album, takođe nazvan “Black star” Dejvid je znao da mu je “došlo vreme”, kao u Elvisovoj pesmi. Ali tu činjenicu je podelio sa svega nekoliko saradnika. Energiju je usmerio ka ultimativnom cilju: naterati sopstvenu smrt da radi za njega, da postane sastavni deo njegovog poslednjeg umetničkog čina. I uspeo je u tome.
A možda su stvari mnogo banalinije. Jer - ‘black star’ je termin koji se u medicini koristi za maligne lezije. Bouvi je znao od čega umire.
Ipak, priča o Crnoj zvezdi iz ovih pesama i “Zlatnim godinama” rasplamsava maštu, i stvara upečatljivije slike od činjenica sa početka priče. Sada je, naravno, moguće uz pomoć AI alata generisati verziju “Golden Years” otpevanu Elvisovim glasom, i ljudi ih i prave i postavljaju po mreži. Ali, takva verzija je tek bleda kopija onoga što bi moglo procvetati od te melodije i teksta da su na toj pesmi Prisli i Bouvi radili zajedno.
Ostaje nam da maštamo: kako bi ta pesma zvučala da su je radili zajedno, ali i da izmaštavamo jednu scenu koja se u nekoj drugoj dimenziji možda odigrala baš danas. Dok prolazi hodnikom nekog od elitnijih nebeskih hotela sa mnogo zvezdica Elvis Prisli namešta frizuru. Usporava pred vratima Dejvidove sobe. Kuca, čeka. Dejvid otvara vrata ('unwashed and somewhat slightly dazed').
- “Danas nam je rođendan!” – kaže Prisli skidajući naočare. “Pa, ako si doručkovao, možemo da studija?”
