[...everything counts...]

Najpre su dolazili, u nizu: The Godfathers, The Stranglers, The Fall, Nick Cave u SKC-u, Megacity 4, Grant Hart, The Sisters of Mercy, House of Love, Laurie Anderson, Iggy Pop...

Onda su, umesto njih, počeli da dolaze, takođe u nizu: Lord Karington, Sajrus Vens, Oven, Holbruk... Njihova imena ipak slabije pamtim.

Onda, nekoliko godina, nije dolazio niko vredan pamćenja.

Danas (simbolike!) Bajden dolazi umesto Depeche.
Trebalo bi stati na one brežuljke (ispod kojih su skloništa? tako beše?) na Ušću, široko dignuti ruke, okrenuti se ka hotelu Hajat i onako unplugged zapevati:

“Words are very unnecessary
They can only do harm”

Što je ti je život,
u Srbiji.

[...dok pitam majku da li je bolje da kupimo jagode za tortu već sada i stavimo ih u friz da čekaju do juna...]

Mоžda je prvi važan momenat onaj u kojem shvatiš da je "porodično pakovanje" sladoleda mnogo praktičnije od korneta i štapića. I nakon toga baš to pakovanje i kupiš, kornet je za one kojima fleka na majici ne smeta; setno maštaš o "četiri kugle od jagode sa šlagom", majsko popodne, poslastičarnica na uglu Kneza i (tada) 7. jula. A još snažnija nostalgija te prodrma kada pomisliš na neponovljivi šlag-sladoled iz mašine koja je stajala pored ulaza u Hotel Balkan, decenijama. (Kada bih znao gde je ta sprava, otkupio bih je, sebi za rođendan i na zadovoljstvo, konačno da se nauživam, ostao sam ga željan.)

Ipak, veća je verovatnoća da ćeš sve shvatiti posle ponoći, dok je tiho. Kada dođeš do minuta u kojem primetiš da nemaš snage da dobaciš do zore i da ćeš verovatno tek u vreme penzije, ako je bude bilo, ponovo imati privilegiju da budan dočekaš taj tren u kojem se ulična svetla gase. Ili ćeš shvatiti tog jutra, nešto kasnije, dok oči otvaraš ledenim tušem, vrelom kafom, gorkim podsmehom, slatkim sećanjem na vreme kada si menjao dan za noć.

Možda je ključni trenutak veče u kojem shvatiš da ti je zapravo nelagodno da posmatraš sekundaru, onako opuštenu, a zapravo strogo organizovanu. I da si bio u pravu kada si odbio da nosiš sat na ruci – tada ti nije bilo važno, sada znaš sve i bez sata.

Ipak – kada bih znao u kom trenutku počinje druga polovina života, svakako bih se dosađivao.

"Kupanja moga oca": Borivoje Petković

(> Pause >)

Nije lako pisati o knjizi čoveka kojeg poznaješ, kao i veći deo aktera same knjige, pod kojim god se oni imenima krili. Još teže – o njegovoj prvoj knjizi, koju si zapravo očekivao gotovo dvadeset godina. Istovremeno, retko imaš priliku da “pišeš o piscu” kojeg poznaješ i koji u panteonu tvog odrastanja ima poziciju sličnu likovima o kojima i on sam piše.
Ipak, priliku da pišeš o piscu - ne valja propustiti.

(rewind)

Ne sećam se kada sam tačno upoznao Borivoja, ali svakako je bilo pre okruglo 20 godina. Kao stariji brat mog prijatelja Zorana, vlasnik fascinantne količine biranih ploča (u rasponu od Muddy Watersa i Milesa Davisa do Sonic Youth i Gang of Four), retkih knjiga i traka, najavljen kao neko ko „već uveliko piše i ima gomilu neobjavljenih priča“ – imao je važnu ulogu u našem odrastanju, a Borina reč ili stav o nekim stvarima imala je mnogo veću težinu od naše. To što je dobrodušno gledao na stalne pozajmice ploča, presnimavanje traka i stalno "pozajmljivanje" jedne od dve kopije neobjavljenih priča, što je često visio sa nama u kraju i dokazivao „lepo vaspitanje“ i u društvu naših roditelja je, korak po korak, dovelo je do toga da smo svojevremeno i pisali zajedno, dramolete koji nisu imali mnogo dodira sa „poetikama“ koje smo stvarali, ali su doživeli premijere. I doneli pristojne honorare.

(>Play>)

Sećanje na te davno napisane kratke priče (obojene drugačijim tonovima, takođe vredne objavljivanja – ma šta njihov autor mislio o tome) ne remeti čitanje „Kupanja moga oca“ (Rende, 2009), prvi Borivojev roman - posvećen periodu odrastanja u vreme poslednje mirne dekade bivše Jugoslavije, u Beogradu, tek zapljusnutom novim talasom, odnosno pank kulturom. Borivoje kao svedok i učesnik lako korača i neprekidno širi trougao čija uporišta se nalaze u trenucima kraja Titove vladavine i širenju prvih vidljivih pukotina u sistemu; dragstoru u Nušićevoj, „Never mind the Bollocks“, velikom koncertu Pankrta i prvim pank svirkama po MZ grada Beograda; te – najčvršćem uporištu – porodičnoj priči koja je istovremeno i najšarmantija. Opuštena, jezgrovita naracija lišena nepotrebnih opservacija na temu perioda i vremena, ritma koji ponajviše liči na prijatno, nostalgično ispovedanje prijatelja nad drugom kriglom piva u još uvek ne-renoviranoj bašti „Manježa“, ova knjiga donosi sećanje na ipak srećnije vreme.

Tako vođena, iskrena i nepretenciozna, „Kupanja moga oca“ ipak su bliža Tribusonovoj „Ne dao Bog većeg zla“ nego onome što je napisano na koricama („na granici "Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji" i filma "Tito i ja"). Iako tematski blizak navedenim, ovaj roman ima svoj, manje subverzivan a više lično obojeni, privatni mikrokosmos koji ga i čini autentičnim i vrednim čitanja.

(Rec) /presnimljeno iz romana/

"Kupanje moga oca bilo je jedno od značajnijih dešavanja u našoj porodici, svakako odmah iza državnih praznika.

Počinjalo je rano izjutra očevom izjavom, izgovorenom svečanim glasom, da se večeras kupa. Mojoj majci bi obično u grlu zastao gutljaj kafe, a meni zalogaj doručka. Uz ručak bi, glasom mučenika, rezervisao termin:

»Nemoj da mi je neko pre Dnevnika ušao u kupatilo, znate da treba da se kupam«. A onda bi, negde između supe i glavnog jela, proširio svoj monolog: »To često kupanje, to je čista izmišljotina kapitalizma. Hoće, brate, da ti naprave rupe na koži, pa da te zaraze. Ne, ne može to tako,bre! To ti je kao kod cipela: cipela s bušnim đonom – ulazi voda... šta se ti smeješ, glavu u tanjir...«

Posle obavezne popodnevne dremke sledi ritualna priprema – zvižduće se neka od pesama iz njegove mladosti, »to je bila muzika, a ne ovo grebanje« – a u pauzama ne znam ni ja čega sledi još malo monologa o štetnosti kupanja: »... da mi posle kupujemo šampone, sapune i ostala njihova sranjca, da izvinete na izrazu... posle se navikneš i onda, brate slatki – pafff! Ode plata na gluposti...« Posle svega izrečenog, konačno: kupanje.

Majka bi mu odnela čiste gaće i treger-majicu, sveže opranu i mirišljavu pidžamu, takođe i papuče, koje je nosio samo u dotičnoj prilici, inače je uvek, bez obzira na to da li smo sami ili imamo goste, bio u čarapama. Moram priznati da je zbog tih čarapa ponekad bilo teško biti u istoj prostoriji s njim.

Uz jedno gromko »zdravo, odo' ja!«, kao da odlazi u rat, otišao bi u kupatilo. Majka i ja bismo se samo pogledali, uz smešak.

Iz kupatila bi se čuli razni zvuci i uzvici, što bi majka rekla »kao da šure prase«, a povremeno i psovke izazvane slabljenjem pritiska vode, što bi za posledicu imalo tu neprijatnost da se topla voda iznenada pretvori u vrelu, da bi u sledećem trenutku postala hladna kao led. Smenjivanja vreline i hladnoće bila su beskonačna, tako da je kupanje uvek predstavljalo nepredvidljiv događaj za svakog od nas. A nakon svega, zavladao bi mir. Proticali bi minuti u tišini. Iza zatvorenih vrata kupatila čulo bi se samo trljanje peškira po koži.

U momentu kad bi se na ekranu našeg crno-belog televizora pojavio sat čija sekundara užurbano hita ka broju dvanaest i špica Dnevnika, pojavio bi se i on, kao usamljeni kauboj, u pidžami, sa »svečanim« papučama i zalizane kose.

»Uhh, što je lepo, mogao bih ovako svake nedelje.«"

.

(>> FastForward >> )

U „Stubovima kulture“ pronalazim samo jedan primerak. Nadam se da to nije pitanje distribucije već i najava drugog izdanja romana – što će, navijam iz petnih žila, Borivoja inspirisati dovoljno snažno da na drugi roman ne čekamo još 44 godine. Keep on rockin’ in a free world!
.