Noćurak :: Subterraneans

Uši su se u jednom trenutku umorile, ali je muzika je nastavila da mi se obraća: kroz novi film o Dejvidu Bouviju, i rupe neobičnih oblika u stropu Kuće Muzike u Budimpešti. Muzika mi se obraćala kroz glas i reči Dejvida Silvijena u monologu na Radiju BBC; kroz razgovore sa ljudima koji su svirali neke od meni najdražih pesama; dokumenta i slike izložene u SUBA sobi u Novom Sadu, koje sam izučavao okružen pesmom ptica sanjalica.

Sve to odjekuje u novom Noćurku, kroz nove i stare pesme povezane značenjima, prostorom, genetikom, ili vremenom.

Čekaju te:

Massive Attack & Tracey Thorn, Nadine Khouri, Natalia Lafourcade, Vince Guaraldi Trio, Lucrecia Dalt, Neuky? & Darko Rundek, Angel’s Breath, Suba, Chet Baker, Jay-Jay Johanson, Egret, Bohemija, Andrew Bird & Phoebe Bridgers, Regina Spektor, Benjamin Clementine, Japan, David Sylvian i David Bowie.

David Sylvian, nakon 14 godina tišine

Meri En Hobs sa Radija BBC je u najavi ove emisije Silvijena definisala kao „jednog od najzagonetnijih muzičara na svetu“.

Nakon četrnaest godina njegovog odsustva iz medija - ništa tačnije nije moguće reći.

U pop-muzici nema mnogo sličnih slučajeva.
(Iz vremena najveće slave benda Japan imamo još dvojicu takvih majstora: Marka Holisa iz Talk Talk i Pedija iz Prefab Sprout, koji je u otišao u tišinu iz drugačijih razloga.)

Dejvid je svojevremeno bio pop-zvezda, i nosilac titule „najlepši čovek na svetu“.
Zatim je postao „poslednji romantik“, i muzičar koji se svakim albumom sve više udaljava od uobičajene strukture pop-pesme i slave.

 
Saradnike za nove eksperimente je pronalazio u Sakamotu, Šukaju, Haselu, Robertu Fripu i Arve Henriksenu, između ostalih.
Na za sada poslednjim objavljenim radovima instrumente je odmenio šumovima i atmosferskim zvucima. U poslednjih deset godina ne peva, već stvara "spoken-word" dela, u kojima su reči ili poezija tek proplanak okružen šumom šumova (poput gostovanja na albumu Twinkle3 pre nekoliko nedelja).

(Za sada poslednja pesma u kojoj je pevao bila je "Do you know me now" i stihovi "And if you think you knew me then / You don't know me now")

Odmetnut od svih i svega, Dejvid Silvijen četrnaest godina nije dao nijedan intervju.
Konačno je progovorio: o eksperimentima kojima se bavio u poslednjih petnaest godina, zvučnim instalacijama koje je stvarao na ostrvu Naošima u Japanu, načinu na koji sada stvara muziku, bavljenju fotografijom, korišćenju grešaka u umetničkom procesu, ali i o pesmama koje je nekada pevao, i kojima više ne želi da se vraća.

Govorne segmente Meri En preseca divnim izborom Silvijen / Japan pesama od vremena „Quiet Life“ do „Fire in the Forest“ i „Blemish“ radova.

Preslušavanje ove jednosatne priče otkriva još nešto:
Dejvid i dalje ima spektakularan glas.

Kako sada izgleda nekada "najlepši čovek na svetu" više niko ne zna - jer novijih fotografija nema, ali to nikada nije bilo ni važno.

Snimak će biti dostupan na BBCu još samo nekoliko dana >>

"Moonage Daydream": spektakularna seansa sa Bouvijem

(Neophodan lični uvod ili „There's a tension of a most unfathomable nature“)

Najava filma, vesti o njegovoj premijeri na Kanskom festivalu i prvi ushićeni prikazi kritičara vratili su me u doba obeleženo iščekivanjem.
Iako četrdeset godina stariji - nedeljama sam se ponovo osećao kao onaj klinac koji iz dana u dan ulazi u muzičke prodavnice nadajući se da se novi Bouvijev album konačno pojavio, i da ću te večeri sa gramofona uzleteti u svemir.

Iščekivanje je, konačno, okončano.
Nagrada je spektakularna.

Faktografija Bouvijevog života je uveliko dobro poznata.

Niz odličnih dokumentaraca (od „Finding Fame“ do „The Last Five Years“), kao i knjiga (Pola Morlija, Nika Kenta, Sajmona Kričlija i Nika Stivensona, na primer) rasvetlili su do kraja sve detalje karijere „najznačajnijeg britanskog umetnika u poslednjih 50 godina“ i – koliko je to moguće – definisali Bouvijevu važnost u vremenu i prostoru u kojem je živeo.

Ko želi - sa lakoćom može rekontruisati čitav Bouvijev život: iz godine u godinu; od stanice do stanice; kroz likove koje je stvarao, predstavljao i napuštao tokom karijere, specijalne ishrane koja ga je gotovo uništila polovinom sedamdesetih, ili do liste 100 knjiga koje smatra najvažnijim >>

Šta, onda, „Moonage Daydream“ čini razlogom iščekivanja i radovanja?
Postoji li nešto što ne znamo?

Od prve vesti o filmu, reditelj Bret Morgen je najavljivao (recimo to na engleskom) „immersive cinematic experience“ ili „audio-vizuelnu odiseju koja ne samo što rasvetljava Bouvijevu zaostavštinu, već služi i kao vodič za ispunjen i smislen život u 21. veku“.

Wow!

Morgen je za rad na filmu dobio ne samo dozvolu Bouvijeve porodice, već i spektakularnu količinu arhive (listu od 5 miliona artefakta čine video zapisi, snimljeni intervjui, fotografije, njegova slikarska dela, skulpture, itd). Najavljivan kao „dokumentarac“ - „Moonage Daydream“ to zaista jeste po vrsti materijala na koju se oslanja. Ali, način na koji je Morgen oblikovao i obogatio materijal čini da ovo delo prevazilazi značenje te definicije.

Kao što Bouvi nikada nije bio samo muzika, tako ni ovo delo nije samo dokumentarni film.

„Moonage Daydream“ je spektakularni kolaž koncertnih snimaka, intervjua, eksperimentalnih filmova koje je stvarao, inserata iz filmova u kojima je glumio (i brodvejske postavke komada „Čovek slon“), snimaka iz lične arhive... upotpunjen desetinama referenci kojima se Bouvi služio – od Melijesa, Murnaua i Langa; preko Kerouaka, Berouza i Koltrejna do Baskijata i Ričarda Deverua (ovo je delić spiska).

Konačno, i najvažnije – kroz taj lavirint pokretnih slika, halucinogenih grafika i montažnih oko-lomija tokom 140 minuta vodiće vas Dejvid – lično. Spretnim korišćenjem audio zapisa – i to onih delova koji se bave pitanjima bića, ljubavi, umetnosti i njenog oblikovanja, smrtnosti, filozofije, muzike, publike i slave – Morgen je stvorio delo koje funkcioniše kao (prekratka!) seansa sa Bouvijem, u kojoj se on ispoveda - ali mi, publika, doživljavamo katarzu i osvešćujemo ko smo, šta smo i gde idemo.

Kao takav, „Moonage Daydream“ se ne obraća isključivo Bouvijevim obožavaocima i samo onima koji će u brdu slika koje putuju platnom otkrivati reference, citate i logiku. Ovo delo je hipertekstualno, kao što je i Bouvi bio i ne zamara gledaoca linearnim narativom (jer linearnost nije odlika ni njegovog razmišljanja, niti karijere).
On je otvoren i za one koji Bouvija trenutno poznaju samo po najvećim hitovima, kao i onu publiku koja će ga tek otkrivati.

Ko želi – naravno da može i ima prostora za polemiku o izborima koje je Morgen napravio sažimajući takav život u svega 140 minuta - ali čak i ti izbori mogu poslužiti kao putokazi za dalje razumevanje Bouvija kao fenomena.

„Moonage Daydream“ je najviše fokusiran na period Zigija Stardasta, „berlinsku fazu“ sedamdesetih, period globalne obožavanosti tokom osamdesetih (i najveće kreativne krize: „Najveće greške sam pravio kada sam mislio da znam šta publika želi i udovoljavao joj“),  delom na period devedesetih („This chaos is killing me“).
Ipak - sve počinje, i završava se crnom zvezdom.

Mnoge osobe za koje znamo da su bile važne ili ključne u njegovom životu se u ovom delu ne pominju, niti pojavljuju slikom.
Štaviše – u filmu veći prostor imaju svega tri osobe: Bouvijev stariji brat Teri koji je imao snažan uticaj na njega u formativnim godinama; supruga Iman kao osoba kraj koje je konačno razumeo značenje reči ljubav, i - Brajen Ino.)

Da, neki od "najvećih hitova" se ne pojavljuju ni tonom, ni slikom. 
Ali ono što se čuje savršeno funkcioniše, a Toni Viskonti je pomogao da se izabrane pesme savršeno prearanžiraju za potrebe filma.

Konačno, sa ovim filmom nema razloga polemisati.

Ako Bouvija izučavate, posmatrate, slušate i volite na način koji je najpoetičnije definisao Pol Morli („... Dejvid Bouvi je otkrio šta želimo od pop zvezda... Dejvid Bouvi je Vilijem Blejk koji peva Denija Keja... Dejvid Bouvi je dadistički dendi... Dejvid Bouvi je svemirski osvajač... Dejvid Bouvi nas sve pretvara u voajere...“ *) - nakon 140 minuta ćete iz bioskopske sale izaći prekriveni svetlucavom mesečevom prašinom, i shvatićete još jednom zašto nemamo osećaj da više nije tu.

Dejvid Bouvi je izmišljeni lik,
kreacija,
priča.
A kreacije ne mogu nestati.

*

Obavezno gledanje na velikom platnu.
I ostanite do kraja odjavne špice ;)

*Pol Morli: „Bouvi i njegovo doba“, strana 32.