J.S. Ondara, otkriće!

Pre deset godina jedan šesnaestogodišnji klinac iz Najrobija gubi opkladu zato što ne zna da "Knocking on Heaven's door" nisu napisali G'N'R.

Počinje da otkriva Dilanovu muziku, i to mu menja život. Novac troši po internet kafeima da bi slušao muziku umesto na užinu, beži iz škole da bi slušao muziku, uči dobar deo Dilanove diskografije napamet i počinje da piše pesme koje gomila u svesci. Ne svira ih, zato što nema novca za gitaru.

Četiri godine kasnije taj isti klinac dobija 'Zelenu kartu' na lutriji i stiže u Mineapolis, SAD.
Kupuje gitaru, uči da svira, ne pronalazi kompanjone za bend i počinje da nastupa sam, poput nekadašnjih 'trubadura sa gitarom'. Snima obrade pesama i postavlja ih na YouTube. Jedan od tih snimaka skreće pažnju DJ sa lokalnog radija, koji primećuje da telefon počinje da zvoni svaki put kada se Ondarin glas razlije etrom.

J.S. Ondara sada ima 26 godina i debi album "American Tales" koji krije nekoliko izuzetnih pesama i jedan od najlepših glasova koji sam čuo u poslednje vreme.
Još uvek nisam siguran da li je priča o Ondari 'dobro spakovan PR' ili dokaz da muzika uvek, poput vode, pronađe put.
Trenutno je važnije da ovaj glas i ove pesme nije upila sušna zemlja.
Ovakve priče ionako uvek dobro dođu, da ohrabre.





Detaljnija priča (magazin Rolling Stone) >>

Noćurak pun blaga :: Hidden Gems #4 [emisija]

Doktore, ovako stoje stvari: 

imam 45 godina, a muzika me i dalje radi. 

I dalje se ponašam poput onog klinca koji bi kada čuje fenomenalnu novu pesmu - otimao telefon iz dnevne sobe, vukao kabl do sobe, stavljao slušalicu na zvučnik i zvao drugare da čuju i oni.

Isto to radim i sada, samo na nešto drugačiji način.

Evo, doktore, i plejlista kao prilog, ima tu raznog blaga: novootkrivenog, ali i starih pesama za kojima sam i dalje lud.

Večeras: 

Aidan Moffat & RM Hubbert obrađuju Yazoo, Jonathan Bree, Destroyer, Talk Talk, Phosphorescent, novi Lee Harvey Osmond, Jonathan Wilson, Pink Floyd, R.E.M., Tim Gibbons, Robbie Robertson, Howe Gelb & M.Ward sviraju "Thousand Kisses Deep", tu su i Andrew Bird, Richard Swift, Sturgill Simpson, The Delines, Cat Power peva sa Willis Earl Bealom a zatim i Lou Doillon... Marianne Faithfull, Steely Dan i Dan Auerbach.

Blago je svuda, lepo kaže mali Kalvin.



U emisiji korišćen deo teksta Mehmeda Begića "Pjesme izgubljenih kanađana: a ti budi faca, pa ne zaplači" >>

"Put u budućnost 2" ili o video-esejima koje bi trebalo da pogledate

Nisam krio oduševljenje prvom sezonom "Puta u budućnost" >> na koji smo krenuli krajem 2017. godine i bio sam radoznao i nestrpljiv da vidim 'nastavak'. Druga sezona je, (ne)očekivano, bolja od prethodne, ukoliko je uopšte pristojno porediti ih.

"Put u budućnost" je od izvrsnog dokumentarca posvećenog istoriji umetnosti i pop-kulture Jugoslavije u novoj sezoni izrastao u prijatne i korisne video-eseje, kakve odavno nisam imao prilike da gledam na televiziji, čak ni na toj poslednjoj koja se i dalje, s vremena na vreme, posvećuje produkciji kulturno-umetničkog programa.

Za razliku od prvog serijala, u kojem je Boris Miljković kao "poznavalac prilika" (kako se i dalje potpisuje) bio okružen i drugim naratorima i tumačima (Istoričar umetnosti, Gospođica Trivija i Mister No) i u kojem se više bavio ponovnim otkrivanjem i tumačenjem mesta i značaja umetnika i umetnosti u bivšoj Jugoslaviji - u drugoj sezoni se na tom putu osamio i upustio u zabavno lično lutanje između referenci, sagovornika i toponima - od spomenika na Kadinjači do Japana, od Novog Sada do Berlina i od Beograda do Njujorka, istim onim imaginarnim metroom kojim smo putovali i u prvoj sezoni.

Na ovom putovanju kroz vreme i prostor Miljkoviću pridružuju se Raša Teodosijević, Marina Ambramović, Aleksandar Genis, Marta Popivoda, Dunja Blažević, članovi grupe Laibach, Peđa Vranešević, Braco Dimitrijević, Dule Ercegovac (arhivski, do sada neemitovani materijal), Takaši Kudo... i još nekoliko izuzetnih sagovornika (nemoguće je sve nabrojati ih, a neki zaslužuju da budu i iznenađenje za one koji će krenuti na ovaj put) čija svedočenja i/ili tumačenja prošlosti, sadašnjosti i budućnosti služe kao energija da se put nastavi dalje sa uživanjem (i setom). 

A o čemu i kome se priča? 
O spomenicima iz vremena Jugoslavije koji nisu samo čuda arhitekture i umetnosti - već i dokaz odnosa jednog sistema prema njoj i dokaz slike kakvu su o sebi stvarali; o Jugoslaviji,  Titu, SKCu, gostovanjima Jozefa Bojsa, novosadskoj sceni, filmu, FESTu, Antonioniju, Rusiji, njujorškoj umetničkoj sceni, MOMA muzeju, gejmingu, video spotovima, dizajnu za stvarni svet - i kakav uticaj na naše živote (je) sve to ima(lo).

Odakle, onda ta seta (koja ove video eseje čini još zanimljivijim)?
Svestan da je osećaj nostalgije neizbežan, i da ona jača čak i kroz svaku njegovu ironičnu opasku na temu sadašnjeg raspada i dezintegracije koju živimo, te svestan toga da "Put u budućnost" dolazi do kraja (kao serijal), Miljković se ne trudi da nostalgiju izbegava, već joj je daje na značaju, dubini i lepoti, ali je ne koristi kao glavnog pokretača i sredstvo za umiljavanje publici. Ne raznežuje se, već konstatuje šta je bilo vredno u jednom svakako boljem vremenu.

Epizoda nazvana "Nostalgija" je, uz priče o spomenicima Jugoslavije i intervjue sa Bracom Dimitrijevićem i Rašom Todosijevićem verovatno i vrhunac ovog serijala.
Kratki, fantastičan intervju sa Aleksandrom Genisom iz te nostalgične epizode, koji u deset minuta uspeva da definiše sav čemer umetnika-emigranata, šta je zapravo nostalgija i šta sve jedan umetnik mora da uradi da bi mogao da se posveti svom delu i svom jeziku je važna stanica ove serije i pola sata televizijskog programa koji ne bi trebalo da propustite, ako već nemate vremena ili živaca da odvojite nekih šest sati za kompletan serijal.

Ne želim da ponavljam reči iz preporuke za prvu sezonu serijala, a o tome koliko je važno postojanje ovakvog sadržaja ('contenta' :) na televiziji. Ova putovanja imaginarnim metroom sada su još važnija i dragocenija, zato što je naše društvo i razumevanje prošlosti i budućnosti za još godinu dana udaljenije od sveta i svega, te je stanica na kojoj se nalazimo još dalja od budućnosti ka kojoj bi se vredelo kretati. Zato bi "Put u budućnost" valjalo koristiti kao dragocenu mapu tog sveta koji sve slabije razumemo. Možda nam pomogne da lakše pronađemo bilo kakav izlaz iz ovog podzemlja, pa kada se konačno iz metroa budemo uz stepenice popeli ka suncu i svežem vazduhu nekog predgrađa, bićemo svesni da smo u predgrađu, gadno devastiranom, i na koju stranu bi valjalo hodati, ka budućnosti.

Sve epizode "Puta u budućnost 2" očekuju vas ovde > (prva epizoda je dole)
Više o prvom serijalu (i epizode) su i dalje ovde >

Čudo je šta dobro potkovan narator može da uradi u kratkom TV formatu, baratajući sa malo para, ali dobrom idejom.